Jump to content

Мостови

Оцени ову тему


Recommended Posts

  

  • Replies 66
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

Top 20 misterioznih mostova    Stari mostovi prekriveni mahovinom savršeno se uklapaju u ruralne i netaknute predele. Ti misteriozni, lučni mostovi oduvek su bili način da se čovek umeša i izmeni pr

http://i45.tinypic.com/15po7j6.jpg     http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=1059795&page=2  

Негде у Русији   Троицки, беле ночи, Питер, Русија   Сликовити мост, Москва, 420м дуг и 37м широк, отворен 27 децембра 2007   Царицынский мост в Москве,арх.Баженов   Мост на Дрини, Виш

Posted Images

  • 9 months later...

Ево неколико занимљивих  решења за  београдски жељезничли мост са изпожбе покојног профсора Пеђе Ристића званог Исус коју смо организовали на Ади Међици, и ако се ови пројекти разних архитеката нису остварили, београдски жељезничли мост је имао своју историју не увјек свјетлу и не увјек на корист људима, о једном таквом неславном збивању доносимо Пеђино свједочанство:

,,Да Савом више не плове лешеви”
- Сведочење очевидаца о безбројним лешевима Јасеновачких жртава
који су Савом пловили до Београда и Црног мора.

Израз ,,Да Савом више не плове лешеви” била је шифра групе од око 150 до 200
бораца НОВ под којом су спремали акцију за ослобођење логора Јасеновац 1943. године, а
коју је спречио Главни штаб Хрватске, а ту забрану потписао Владимир Бакарић. О овоме
сведоче учесници: најмлађи официр НОВ-а Милан Кевић, као и пуковник Мирко Пекић, а уз
њих се спомињу и ликвидирани учесници у планираној акцији: командант Никола Демоња,
лекар Никола Губарев, минер ,,Илија Громовник", Иво Маринковић, Милан Станивуковић,
и двојица обавештајаца из логора, банатски Немци ,,Вингерт" и ,,Чеда". (Опширније о томе
пише ,,Политика СВЕТ", бр. 198, од 15-28. XI 1989).
У духу Јасеновачке повеље Његове Светости Патријарха Српског (приликом
освећења Спомен-храма Јасеновачким Мученицима, 1984): ми православни Срби не
помишљамо да се светимо, али нам је дужност да памтимо. Јер, за разлику од атеистичке
,,културе" Косте Абрашевића, несхватљива нам је ,,Црвена освета", као и заташкавање и
затрпавање и преоравање мученичких гробова, уништавање доказног материјала
престављено са атеистичким бетонским заборавком - Каменим цветом у Јасеновцу.
На свим стратиштима II светског рата у Европи сачувани су и конзервирани сви
логорски објекти у аутентичном стању. Ајзенхауер је недужне Немце, обичне сељаке из села
Дахау, непосредно после ослобођења протерао кроз логор, зато да се ужас не заборави, јер је
невероватан. Јер би после могло да се каже - да се тако нешто није могло ни догодити. А
потом је држава Западна Немачка примила на себе обавезу обештећења...
Кроз Јасеновац нису протерани невини Хрвати села Јасеновац, а злогласна НДХ није
имала правног наследника. За оно што јеучинила национал-социјалистичкаНемачка, Немац
социјалиста Вили Брант, који није био крив за злочине националсоцијалиста, клекаоје у
Пољској и молио за опроштај. И опроштено му је, њему и њима, Немцима. Ако би неко од
Хрвата и хтео да клекне, не би имао где, јер заборавак у Јасеновцу, са сећањем поништава и
кајање. А без кајања нема праштања.
Антрополошка ископавања у Јасеновцу и околини су прекинута. Како сада изгледа,
неће скоро ни бити услова за нормално истраживање, с обзиром на мрачне силе које хоће да
затворе и небо. Јер, сада се пориче и побија чак и величина злочина у Јасеновцу. Набеђују се
Жртве, да су прво оне криве што је дошло до геноцида! Затим још хоће да набеде Жртве да
су и агресивне, изазивају можда неки нови геноцид!
Нарочито је гнусно пребројавање Жртава, и тенденција да се геноцид сведе на
појединачне злочине групице усташа. Заиста, ако је толики број убистава извршила само
мала група злочинаца - усташа, онда се неће моћи објаснити ни толики масовни геноцид у
Јасеновцу - 700.000 жртава. Као што и данас изгледа невероватно да су фараони могли да
подигну онолике пирамиде и онолико велике блокове да дигну без неке веће механизације,
само са простим справама. И усташе су имале углавном просте справе за убијање, као штоје
маљ учвршћен као клатно, или рецимо ,,Пичилијева комора", или дубоке крашке јаме, али и
матице реке Уне, Врбаса, Саве ГГ
Јасеновац је сада у свом центру неприступачан за истраживање. Али, тако велики
злочин, извршен у њему, није оставио свој траг само у једном месту Јасеновца, без обзира на
величину логора или сплета логора - ове ,,творнице смрти". Јасеновац је од времена злочина
геноцида извршеног у њему престао бити само географски појам; он је постао збирно име
свих Српских и других невиних Жртава злочиначке Ендехазије, свих њених чинитеља и
подржатеља. Зато у Јасеновац спада и река Сава, све до Дунава и мора.

Наиме, злочиначки уморене Јасеновачке Жртве бацане су у Саву, и појединачно и
групно. Често су везиване у лесе и читаве сплавове, са писменим натписима, ругалицама, и
онда пуштане низ Саву, до Београда, и даље кроз Србију. Ове злураде и злокобне поруке
примане су у Београду. Јер лешеви, који су појединачно и у гроздовима стизали низ Саву до
Београда, овде су хватани и сахрањивани. Не сви, ни издалека, него колико се тада могло и
где су могло. Тога сам сведок и ја лично, и стотине других Београђана, а и других људи по
Србији, дуж Саве и Дунава. Ево шта сам лично видео, а затим износим и оно што су мени и
оцу Атанасију (Јевтићу) испричали други сведоци, у присуству и других Београђана.
Рођен сам 1931. и живео сам у очевој кући на Сењаку (Сењачка улица, број 3). Многи
од нас београдских дечака у лето 1941. купали смо се на Сави, на Ади Циганлији (купатило
,,Београд", данашња ,,Звезда"), На Сави смо у лето и јесен 1941. најпре виђали велико
мноштво чамаца, који су закрчивали Саву. Ми дечаци смо их хватали и извлачили за себе из
Саве (према поморском правилу: што нађеш на води твоје је). Били су то чамци који су
допловили из НДХ, јер су усташе све чамце одузимали од људи и пуштали их низ воду, да
се њима не би користили Срби и други прогоњени људи и бежали преко Саве. Ове су чамце
хватали и неки у Шапцу, Прову, Дебрцу и ниже низ Саву и Дунав. Затим смо, купајући се на
Ади Циганлији, примећивали често да је Савом долазило све више лешева, и то не само
главним током Саве, него и рукавцем према Чукарици. Услед распадања лешева вода је у
Сави била често смрдљива, тако да смо морали излазити из воде и бежати од смрада. Из тог
времена сећам се још и овога: Еуфросинија-Миша Станојев (рођена 1929, касније удата
Јанковић, иначе послератна првакиња Балкана у пливању), једном је тако као девојчица
стајала у чамцу на Сави и гледала је запањена како лешеви плове низ реку. У том стању
забезекнутости сликао ју је неки Томић са Сењака, и после показивао ту фотографију на
којој се види њено запањено лице и лешеви који плове око чамца. Она и фотограф знају
тачно имена других људи који су видели те лешеве како плове Савом надувени. 1
1) У последњим месецима 1941. године један Србин-Сремац, тако се потписао, спевао је
песму ,,Пловите српски лешеви”, која потресно сведочи о том времену и о лешевима па
Сави, па је као документ времена и објављујемо ниже међу Песмама (сачувао прота и проф.
Радослав Грујић у својој архиви). - А.Ј.
Сећам се, затим, и памтим врло добро, да је и током 1943, а нарочито крајем 1944,
Савом до Београда долазило на хиљаде и хиљаде лешева. То је деловало катаклизмично. На
километре се могло осетити и из далека видети. Уједном тренутку, гроздови лешева били су
зачепили Саву на решетки порушеног савског моста и прекрили реку од обале до обале.
Једног дана, негде 1944 (мени је тада било око 13 година), моја мајка са прозора наше куће
на Сењаку пита: Шта се то бели на мосту? Погледам и видим нешто као нека велика пена на
срушеном мосту на Сави. Немци су били срушили стари железнички мост, па су се на
рештекама његове конструкције у води зауставиле и скупиле читаве лесе лешева, сајош
неким грањем. Како су лешеви били побелели, то је издалека личило на неку пену. Ја дођем
близу Саве, код Шест топола, и видим да су то велике гомиле лешева. Вода на Сави је била
опала, па се ширина Саве била смањила на једва 250 метара. Лешеви су се били нагомилали
попречно око 20 метара узводно и загушили пролаз, паје на том месту чак и вода почела да
расте. Значи, да их се било ту зауставило неколико хиљада (прост рачун показује: 250 м х 20
м = око 5.000 лешева). Свеје ово видело и још неколико стотина људи из Београда. Сећам се
добро, људи су чакљама преко оне срушене конструкције моста прогуривали нагомилане
лешеве кроз решетке моста да отплове низводно. Доле ниже на Сави, лешеве су други
прихватали, тј. као неком браном су их усмеравали према Ратном острву, где су извлачени
на обалу и сахрањивани. Била је ту и нека комисија, ваљда Недићевог Комесаријата за
избеглице, којом је руководио Тома Максимовић, који је после од партизана ухапшен као
,,сарадник окупатора”, а тај је човек спасао на стотине хиљада Срба избеглица.

3

Како су на Ратном острву сахрањивани ти лешеви, на њихове гробове стављани су
крстови и ти крстови су још дуго стајали тамо и после рата, а онда су одједном нестали. (О
томе сам говорио и у интервјуу ,,Репортеру”, 16. децембра 1982). Знам да је један од
геодета из Београда, касније, правећи план Ратног острва, уцртао тамо и крстове, што значи
да је ту гробље. То је познато и другима, али би тек требало да се изврше ископавања и онда
налази да се упореде са документима, да би се саставио један Именословник Јасеновачких
Жртава које су допловиле Савом до Београда. 2
На Ратном острву је за време рата била нека барака. Ја сам долазио близу у свом
чамцу (а био сам и добар пливач), јер је Ратно острво припадало Недићу (док су на
земунској страни Саве биле усташе, и они би, ако би се неко приближио тој обали Саве,
отуда пуцали). Из чамца сам видео те крстове на Ратном острву, баш овде с чела острва, где
Сава удара у Ратно острво. Исто тако се сећам да сам још видео, негде одмах после рата, у
лето 1945, групу од око 10 лешева на Ади Међици, покрај Аде Циганлије. Лешеви су били
избачени, или извучени, из воде на неком грању.
Сећам се такође да су лешеви, који су током рата вађени из Саве, тако исто
сахрањивани и на десној обали Саве, код ,,Небојше куле", али о томе постоје и многи други
сведоци у Београду који се тога добро сећају. Додајем и следеће: причао ми је Велибор Рак
из Новог Сада, син покојног Фрање Рака, капетана речног бродарства, да је током рата
његов отац (Фрања Рак) био сведок покоља Срба од стране Мађара у Новом Саду. Он је том
приликом помогао многим Србима у Новом Саду да се спасу од мађарског покоља.
Саобраћајући бродом по Дунаву до Београда
2) У збирци докумената о Јасеновцу (Коnцnнтрациоnи логор Јасеnовац, К1Б.З, стр. 465-484) Антун
Милетић јс објавио и 3 обдукциона протокола, од 13,14. и 15. маја 1945, када су из Саве извађена 42 и 54 леша
у Београду код ,,Нсбојше куле” и 24 леша из Саве код Шапца, који су сви у протоколима описани, па се види
да су то углавном лешеви Срба и Српкиња Јасеновачких жртава (на једномженском лешу, од 25 година, на
руције истетовирано име Смиља и речи: вера, љубав, нада). - Милетић спомиње и друге сличне протоколе из
архиве о лешевима извађеним код Небојше кула у Београду, у мају и јуну 45.г. (око 80 лешева) и у Шапцу
крајем маја 45.г. (око 120 лсшева). - А.Ј.
он је видео многе лешеве који из Новог Сада и Чуруга плове ка Београду и помагао је да се ти лешеви
зауставе и довезу до Небојша куле, где су онда Београђани долазили ради препознавања. Сећам се да су и моја
мајка и отац ишли да виде ове лешеве из Дунава, бојећи се да није неко од наших из Новог Сада пострадао. И
ови су лешеви сахрањивани код Небојше куле и около испод Калемегдана.
Књижевник Данко Поповић из Аранђеловца (писац ,,Књиге о Милутину") сведочи да су
и они у Аранђеловцу знали да Савом плове многи лешеви, почев од 1941. и даље током
окупације, па зато сви који су славили Светог Николу нису током рата смели да купују рибу
са Саве, због тих лешева. Он исти каже да зна добро да су многи лешеви хватани у Београду
и сахрањивани код Небојше куле и према капији Евгенија Савојског (што помиње и епископ
Банатски Амфилохије у својој књизи ,,Духовни смисао Храма Св.Саве на Врачару”, стр.46).
Али, додаје он, многи извађени лешеви су сахрањивани и на Новом гробљу, унутра уз
ограду гробља; тако је била одредила управа гробља.
Младић из Београда Марко Марковић (рођен 1928, становао у улици Милоша Поцерца,
сада живи у Орлеану у Француској) такође сведочи да је негде 1941, силазећи улицом
Милоша Поцерца према Сави, виђао лешеве на Сави, и појединачне и у групама, како плове
низ реку. То су, вели он, видели и многи други Београђани.
Један мој пријатељ риболовац из Београда, који последњих година свако лето иде уз
Саву до Дебрца и Прова, прича да су он и његови пријатељи овога и прошлог лета нашли у
Прову, крај Саве, кад су копали у шипражју, неколико људских и дечјих лешева. Тим
поводом су му људи из Прова причали да су током рата они виђали многе лешеве како
плове Савом, која ту прави вслику окуку (наспрам Купинова), и неке је лешеве сама река
избацивала, па су их људи ту закопавали. Они кажу да би се на тој великој окуци Саве
могло, при овлашном копању крај Саве, наћи доста људских лешева, али да то није нико

4

досад покушавао. Ми смо скоро случајно ископали један људски и један дечији леш, тј.
костур, и после их опет сахранили ту крај Саве.
Други Београђанин, Миодраг Черевицки (мој вршњак, раније гимнастичар, сада лађар на
Сави), прича: Скоро сви ми дечаци те генерације у Београду ишли смо током окупације на
Саву. Лично сам видео са Савског пристаништа како реком плове лешеви. Видео сам читаве
лесе лешева заједно. Једном сам видео како су уз 3 даске били везани читави сватови,
младожења и млада, и кума, распорена, са дететом извађеним из утробе и расеченим,
павезаним мајци на груди! Ово треба да је било негде при крају рата, вероватно крајем 1944,
када су усташе масовно бацале лешеве у Саву. Ова свадба није била из Јасеновца, него негде
другде где су усташе заједно побили све те Србе и бацили их повезане за даске у Саву.
Иначе, знам да су Београђани чакљама хватали лешеве по Сави и сахрањивали их. Гробље
за те лешеве било је на Великој ади (то је Ратно острво), а и код Небојше куле, али је
масовније сахрањивање било на Великој ади, која је припадала Немцима, а не усташама.
Сећам се и крстова на том гробљу на Великој ади. Лешева на Сави било је стално од 1941.
до 45, али највише крајем 41, крајем 44, и с пролећа 45. године.
Београђанка Теодора Стојановић (учитељица у пензији са Славије) такође се сећа: даје
негде с пролећа 1945 (тада је имала око 15 година), негде око Ускрса, са својим братом
видела једну групу лешева код Небојше куле, негде око 40 лешева, који су били извађени из
Саве и поређани на песку. Били су сви без главе, надувени и сви црвени, као да су били
одрани или можда печени на ватри. То је било око Ускрса 45. године (а познато је да је
пробој из Јасеновачког логора био око Великог петка 45, а у то време су усташе многе живе
жртве и лешеве спаљивали у Јасеновцу).
Господин Лазовић из Београда, родом Чачанин, прича да је у време ослобођења
Београда (октобра 44) био мобилисан у партизанску војску и као војник З. Српске бригаде
био је затим са Дедиња упућен бродом уз Саву, да ступи у састав 2. Пролетерске бригаде.
Пловећи уз Саву све до Шапца, вели, ми војници смо из брода видели многе лешеве у реци,
онако голе и надувене. Пре тога смо још пили воду из Саве, али кад смо видели те лешеве
било нам је грозно и гадило нам се, те нисмо могли више да пијемо савску воду.
Лешеви Јасеновачких жртава виђени су током окупације и низводно од Београда, на
Дунаву, код Гроцке, код тврђаве Рам и даље код Кладова и Прахова. Милан Настасијевић из
Гроцке (рођен 1931) прича да је видео многе лешеве у Дунаву, када је једном са својим оцем
ишао чамцем у болницу у Смедерево. Отац га је натерао да легне у чамац да не гледа
многобројне лешеве који су пловили Дунавом. Ове лешеве из Дунава неки људи из Гроцке
су вадили и сахрањивали их на месту Агино брдо.
Ниже низ Дунав, код Банатска Паланке, рибар Ђорђе Падурјан, из тог места, сдозволом
немачких властијетоком рата ловио рибу на Дунаву. Он сведочи да је све време окупације
виђао лешеве у Дунаву и многи су се заустављали у врбама уз банатску обалу, па нх је он
сахрањивао на терену Банатске Паланке, наспрам тврђаве Рам. Запамтио је да је прво 1941.
године видео 9 лешева заједно и да их је сахранио. После је сахрањивао и много других
лешева, свега око 200, и тачно зна где су ти гробови, јер их је и касније одржавао. Недавно,
приликом неких радова, три таква гроба су раскопана, што је њему врло жао. Он је чак
бележио и тачне датуме о сахрањивању лешева.
Београдски адвокат у пензији, г. Миле Милетић, родом из Неготина, прича да му је
казивао човек из Кладова, да је током рата тамо видео многе лешеве како плове Дунавом
према Црном мору. Тај човек је причајући плакао, јер је, вели, једном извукао из реке леш
мајке са дететом на грудима, чије су ручице биле провучене мајци кроз расечене дојке (дете
је, очигледно, било распето на грудима мртве мајке! - тачно онако као што су усташе
урадиле једној српској мајци и детету приликом покоља у српској цркви у селу Драксенићу
код Градине). Причајући ово старац се загрцнуо и није могао даље да ми прича. Сам г.
Милетић сведочи да је он лично видео код Прахова на Дунаву, негде 1942, више белих и

5

надувених лешева. Пловили су Дунавом према Црном мору и били су сви масакрирани. На
местима убода у тело били су на лешевима као неки израштаји, који су личили на скуп
белих црвића. Та ми је слика остала живо у сећању. У Прахову је био и старац Вита
Стојановић, који сада живи на Чукарици, и он је са другима вадио из Дунава лешеве читаве
једне славонске свадбе и ту групу лешева је сахранио. Каже карактеристично: да је видео
лешеве младенаца распете на рагастову (оквиру) кућних врата.
Ето, то су за сада нека сведочења о хиљадама и хиљадама српских лешева који су из
Јасеновачког стратишта стизали до Београда и још даље низ Саву и Дунав. Требало би
озбиљне започети посао на утврђивању што потпунијег и што тачнијег Именослова макар
ових Мученичких Жртава из Јасеновца и из других стратишта злочиначке геноцидне
Ендехазије. Ово препоручујем, а узимам и на себе ту свету дужност, јер сам, на жалост, и ја
био аутор идејне поставке архитектонског решења, јер сам срамно учествовао на изради
модела Цвета заборавка у Јасеновцу, када је то радио Богдан Богдановић, а који Бетонски
цвет је сада назван "организованом стратегијом заборава". Зато и предлажем сада овај
пројект за Ратно острво.

Др Предраг Ристић, архитекта

ЦРКВА И КРСТИОНИЦА,

СВЕТЛОНОСНИ ПИРГ - БРАНИК КУЛА НЕБОЈША.

посвећено:
Светом Фотију
- васељенском патријарху и куму свих Словена
- и свим Српским и осталим Новомученицима,
на Ратном острву у Београду.
По геодетском снимку на коме је својевремено забележено гробље Јасеновачких
Мученика на Ратном острву одредиће се тачна локација за градњу Пирга-куле. Са славном
кулом Небојшом и са новопредвиђеним Светиоником за спомен Јеврејским жртвама на
Дорћолу, биће то светионици свих београдских лука, васељенског отвореног Београда.
Ратно острвоје плаван терен а и воде осцилирају - 9 метара. Подизање насипа
обалоутврде било би скупо и ружно. По упрошћеном систему копања рени бунара,
спуштањем арм. беттонске цеви пречника 3,5 метра и исисавањем песка са водом са брода у
плићаку поред обале поставио би се темељ за Пирг у води, на коме би се зидао пирг. Са
унутарње стране би се водила армирано бетонска кутија клизајућом оплатом. Тако би објект
био заштићен од подкопавања ерозијом, а у свом језгру увек би имао чисту воду. У сегменту
високом 9 метара било би степениште, које би са сваког подеста имало врата, тако да би
увек једна врата била приступачна са нивоа воде. Излазак на Спомен-гробље биће увек
ходочашће и њему увек, без обзира на напредак технике, треба да се прилази чамцем, који је
и хришћански симбол, а и спомен на лешеве са поруком везаних у сплавове, и чамцима се
могу обилазити све три Небојше.
Архитектура споменика потсећа на пиргове и параклисе Хилендара и уопште
ромејске (византијске) пиргове супротстављене и кули Сибињанин Јанка у Земуну, и треба
да буде подстрек за обнову средњевековног Сингидона - Београда, и општа археолошка
ископавања. Овако поред обале радови ће битијефтинији, а неће ни узнемиравати не само
гробове већ и друга могућа археолошка изненађења која се очекују.
Сама Црквица је мала, 31м 2 и тераса доксат 8 м 2, али је димензијаљудска. Неизбежна
купола је полупречника од једног хвата (1,75 см) што је распон који се размерава још из
дубоке преисторије. Крст на куполи био би осветљен и сам имао свој извор светлости и био
би Светионик, знамење Београда. Мештровићев пагански колос, споменик Победник требао
би да се премести на место где је и био предвиђен, испред палате Албаније, јер би на
његовом садашњем месту требало реконструисати средњевековни двор деспота Стефана.

ПР мост 2.jpg

Ж мост 01.jpg

Иван Ратковић мост.jpg

ПР мост.jpg

Шурјанац мост.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу


×
×
  • Креирај ново...