Jump to content

Miroslav-Mika Antic - Poezija, priče ...koje volite

Оцени ову тему


Препоручена порука

Čarolija

Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste

Ja ne zabranjujem nista.
Sme se sve sto se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.
Mozes da izmisljas.
Mastas,
Da radis sve naopako.

U njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
Sme se sve sto se ne sme.

I sme se vise od svega!

Jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrci blize zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako

Izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
I sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.

Mika Antić

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...

* Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim. Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.

* Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju

* Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom.

* Kada te nema jer tako hoću, zaledim osmeh. U sebi kažem ime. Udahnem duboko i pomislim: tako mi nedostaješ.

* Jedino čisto čulo, to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo, uopšte nisu čula.

* Nema male sreće, male bolesti ni malih ljubavi. Ili jesu ili nisu.

* Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

* To, kako da se voli, ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe, kad se otvori srce, pa boli, ili ne boli.

* Voli najžešćom nežnošću, kao da živiš jedini put i nikada više.

* Nasloni moje vreme na svoje. Duže će večnost vredeti kada smo zajedno.

* Da ja imam samo tebe. Da ti imaš samo mene. Jesi l' moje? Najmoje? Jesam tvoje. Najtvoje.

* Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime. Već kao boja života. Znaš kako se ja zovem? Zovem se čekanje tebe.

* Ostala si najlepša medalja iz najlepšeg rata, u kojem su mi srce amputirali.

* Čovek je željen tek ako želi. I ako sebe celog damo, tek tada i možemo biti celi.

* Treći put kad se zaljubiš, izbriši obe ranije. Nek treća bude prva. Nek peta bude prva. Nek stota bude prva, ako se pošteno diše. Kad ljubav brojiš do jedan, onda je ima najviše.

* Ispričali smo ramenima i rukama nešto što u prevodu na disanje znači: ljubav.

* Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipelo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće.

* Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi, i moje žene, i postelje u kojima su snovi - zanat. Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi daleko negde u nepovrat. Kad dlanovima pritisneš čelo tu gde je neka vatra u glavi, ne skrivaj ljubav neveselo, svima je ispričaj, svima javi.

* Postoje ljudi koji ti iščupaju srce i postoje oni koji ga vrate na mesto.

* Srce se nema da se ima. Srce se ima da ga daš svima.

* Ti si sve ono što mi je potrebno da jesi. Ako ne razumeš moje ćutanje, nećeš razumeti ni moje reči.

* I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava. I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Uspavanka

Svet ovaj,
u stvari, i nije
tako rđav i zao,
mada poneko plače,
i samuje,
i brine.

Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.

Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je ovo,
važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

ličiće jutro na tebe
više nego na druge.

Miroslav Mika Antić

 
 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Mika Antić:

"Nasloni glavu na moje rame i oslušni. Oslušni zenicama.
Sve što je oko tebe, sine moj, sačinjeno je od nečega u tebi.
Pokušaj da se osvrneš. Svet ima milione vrata.
Lepo ih možeš opipati i u tami. Možeš ih opipati kao zvuk.
Kao odjek. Svejedno kroz koja vrata prođeš, prošao si kroz sebe.
I sa obe strane te čeka ogromna ljudska nada."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...
  • 1 month later...

 

Mi smo se suviše sretali

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća su žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele ko tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom – drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Miroslav Mika Antić

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

 

Poruka

Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju – daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući – u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše

– nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.

Miroslav Mika Antić

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

“Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.”

Miroslav Mika Antić

 
 
 
 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Zapisano u sredu

 

U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo znali.

U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak posvađali.
Opet je sreda. Sad svima kažem
dok lutam po korzu sam:
ne, nije ona lepša ni d
raža
od drugih devojčica koje znam.
Pa kad je sretnem – oči krijem.
Zviždućem. Gledam u nešto drugo.
I mislim: zbilja, svejedno mi je…
Al okrećem se dugo… dugo…

Miroslav Mika Antić

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Плава звезда

 

Иза шума, иза гора, иза река, иза мора, жбуња, трава, опет ноћас тебе чека чудна нека звезда плава, звезда права.

Чак иако не верујеш пробај тога да се сетиш, кад зажмуриш и кад заспиш ти покушај да је чујеш, да одлетиш, да је стигнеш и ухватиш и сачуваш кад се вратиш.

Али пази: ако није сасвим плава, сасвим права, мора лепше да се спава, да се сања до свитања, мора даље да се лута триста пута, петсто пута, мора друга да се нађе...трећа...пета... Мора у сну да се зађе на крај света и још даље иза краја, до бескраја.

Мора бити такве звезде, што се чудиш? Пази само да је негде не испустиш док се будиш, пази само да се негде не изгуби, не повреди. Таква звезда у животу много значи, много вреди.

Ја ти нећу рећи шта је ова звезда плава, звезда сјајна. Кад је нађеш - сам ћеш знати, сад је тајна.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Miroslav Antic – Psovke neznosti

Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.

tn_RedBlue

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 49 минута, Rassoban рече

Miroslav Antic – Psovke neznosti

Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.

tn_RedBlue

Предивно...ово сам сада први пут прочитала :hvala: 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...