Jump to content
Guest

Мирјани и манастирски живот

Recommended Posts

Guest

Архимандрит Тихон (Ракићевић), игуман манастира Студенице Монаштво и осуђивање Пресађивање монашких идеала где им није место Игуман говори: Заиста си добро и блажено дело изабрао, само ако га и довршиш...“ (Из чина монашења у малу схиму) Као што рекосмо, монаштво, које је започело  повлачењем из света, данас је у свету. Монашка литература је распрострањена и доступна. Поред много тога доброг што ово собом носи (интересовање за истински монашки живот), не може а да се не примети нешто што је потпуно страно монашком духу. То је појава изражене (а немонашке) жеље да монах-духовник утиче на живот људи у свету и да у њихов живот и у њихове породице по своме нахођењу уноси и преноси аскетски начин размишљања и понашања својствен манастирском животу. Монах се, примајући постриг, заветује на послушност пред Богом и људима. Држање овог аскетског идеала је потпуно природно за живот у манастиру. Ако монах ово пресади изван манастира, код људи у свету на које има (или жели да има) одређен утицај, створиће некакво параманастирско, аналогно живљење и делање. Ово „пресађивање“ створиће проблем тиме што ће се, са једне стране, поједини мирјани трудити да постану монаси без пострига и без завета послушања, а са друге стране, они који су положили завет послушања и провођења живота у манастиру, кренуће у свет да би „спасавали“ хришћане тако што ће оне који живе у свету учинити монасима. У аскетској литератури, као и у самом чину монашења, говори се само о напуштању света због осећања потребе за властитим спасењем. Нигде нема говора о томе да неко постане монах да би друге спасавао. Mонаха обузима осећање да спасава свет, чиме је већ заменио монашки идеал квазимисионарским духом и ревношћу. Тежња монаха да утиче на живот људи довешће до тога да монах намеће другима сопствене „исцелитељне“ методе живота. Ако притом монах има мало егоизма, то ће му, свакако, у његовом делу „спасавања света“ засметати служитељи Цркве – други монаси, свештеници и епископи. Презир према њима није својствен смиреном монаштву, оном које се труди да води истински монашки живот. Такав духовник, дакле, умислиће да може да извршава суштинско дело Цркве. Од своје духовне деце ствараће властиту заједницу, озбиљно утичући на њих, и, по логици ствари, на епископа ће гледати као на сметњу сопственом ауторитету. Тачније, неће моћи да прихвати, тј. да поднесе било чији ауторитет. Да би оправдао своје поступке, тражиће и истицаће мане епископа и свештенства. Наглашавамо да се ово догађа када се у подвижника усели, у одређеној мери, егоизам. Управо овај егоизам учиниће да монах на стање у свету гледа само негативно, а на себе да гледа као на спаситеља тог огреховљеног света. Давање такве улоге самоме себи потпуна је супротност монашким заветима. Ако је монах притом мало даровит за беседништво, харизматичан, озбиљан у понашању, то ће његова заједница, тј. његова духовна чада, у њега гледати са великим поштовањем и дивљењем. Оваква  ситуација даваће таквом духовнику  лажну слику о самоме себи и подржаваће га у заблуди да је он изабрани спаситељ хришћана у свету. Политика пропагирања последњих времена Ако подлегне искушењу да себе доживи као духовну елиту, монах мора пронаћи разлог због којег је неопходно да се спасилачки активира у односу на свет. Овај разлог ће бити у томе што ће садашње време препознати као последње време. То ће му дати повода да свуда тражи знаке последњег времена, да открива како је свуда око нас зло и пропаст, како је код скоро свих раслабљена вера, како је све страшно и за ридање. Овим ће себи дати право да некажњено осуђује, како мирјане и политичаре тако и служитеље Цркве – свештенике и епископе. Видећи ово време као време отпадије и видећи друге као раслабљене и отпаднике од вере, себе ће доживети као изабраног, као онога који је неопходан посуновраћеном и огреховљеном свету. Примећено је да духовништво које упорно истиче да живимо у последњем времену отпадије, не преза ни од тога да се код побожних људи у свету меша у све, па чак и да регулише најинтимнија питања брачног живота. Поменуто мешање некако увек иде уз упорно истицање последњих времена. Ово је логично јер су обоје пород истог родитеља – а то је монахова жеља да на живот људи у свету утиче (да не кажемо да руководи њима). Ова, истинском монаштву страна жеља, јесте зли родитељ који у болу незадовољства рађа своју децу – горепоменуто. Иза овако постављеног „мисионарења“ крије се само једно – преношење свог личног проблема на духовна чада, чиме и они – ни криви ни дужни, уместо да имају утеху и смирење у односу са духовником примају његове духовне тегобе и незадовољства на себе. Уместо да их духовник растерети и да им помогне, тако ће их само оптеретити. Тиме се радост побожног живљења изврће у своју супротност, тј. у незадовољство и муку. Опет наглашавамо, све ће ово бити могуће само ако подвижник има у себи егоизма. Говорећи о призивању Имена Божијег, споменули смо светог Варсануфија – затворника из 6. века. Он је живео у време светог цара Јустинијана Великог, који је обновио православно ромејско царство – Византију и подигао велелепну цркву Свету Софију. Ави Варсануфију је један монах који је тек започео безмолвије исповедио своју муку због помисли да је настало последње време. У свом писму (број 36) светитељ га саветује да проводи живот у безмолвију: „Направи себи нову келију и уђи у њу, имајући Бога за путовођу...“ У вези са његовом недоумицом о последњем времену, говори следеће: „О помисли која ти се јавила (знај) да је ништавна и да те води ка таштини. Ко не зна да ми живимо у последње време?“ Писмо завршава овако: „Уручујем те Богу: од Њега (долази) и помоћ и милост. Амин.“ Дакле, у целом писму он посвећује само две реченице монаховој помисли да је настало последње време, и то саветом да се не смућује, иако каже: „Ко не зна да ми живимо у последње време?“ Нигде панике код светога, нигде грча, нигде страха, нигде оптужби на рачун других људи, већ монашки мир, спокој, непрестана молитва и непрестани труд. Нигде жеља да се постане историјска личност. И светитељ је сматрао да живи у последњем времену, али то му није било повод за незадовољство другим људима и туђим поступцима. Тога нема у његовим писмима, али зато у њима наилазимо на следеће речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, „Господе Исусе Христе, спаси ме“, „Исусе, помози ми“, итд. Треба да имамо на уму истину, како рече игуман Јефрем Ватопедски, да је појава антихриста истовремено и време његове смрти. Монашко „стајање пред Богом“, молитва и сећање на смрт никада не води у панику и очајање, него у радост и живот. Православна монашка духовност је у време Косовске битке пронашла присуство оног вечног у промењивим токовима времена. Тиме је дала нову снагу и осигурала трајање нашем народу и поред пропасти државе и најезде непријатеља. Али та духовност се није силом наметала мирјанима и није тежила да руководи њиховим животима. А поготову није све сагледавала као безнадежно и црно, већ је имала унутарњу моћ и снагу у самом божанском Имену, молећи се „у Духу у свако доба“ (Еф. 6, 18). То што је есхатолошка свест повученог монаштва помогла да и наш народ боље доживи припадност „Божијем народу“ и да косовску трагедију сагледа као косовски тријумф, била је Божија воља. Није било говора да је монаштво схватано као духовна елита која треба да утиче на живот људи у свету. Чињеница да су поједини исихасти били у блиским односима са племством (преподобни Сисоје Синаит, бивши игуман Хиландара,  можда је био и духовник светог кнеза Лазара) не доводи у питање изворне (и данас важеће) монашке идеале. У 14. веку, у времену рушења свих земаљских вредности, када су се и структуре саме хришћанске васељене пољуљале, монаси су били „носиоци у пустињи процветалог оптимизма“, са својом здравом есхатологијом, са својим долазећим Царством небеским. Тиме су нам открили дубљи и непролазни смисао историје и свега што се у њој тада збивало и оставили путоказ за будућност. Ако је монаштво било носилац оптимизма, оно то треба да остане и данас. Монаштво не треба да сеје страх пред будућношћу, не треба да ствара лажну слику света - како је свуда око нас све сâмо зло и пропаст. Ако монаси буду паничари, чему треба да се надају мирјани? Да се то не би десило, треба остати доследан суштинским монашким идеалима о којима смо малопре говорили. „Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама!“ (Мт. 6, 23). Ако су монаси дали наду нашем народу у време косовске трагедије, неће ваљда данас, уместо благодарења и молитве, да му понуде очајнички плач и „шкргут зуба“ (Мт. 8, 1;13, 2; 22, 3...), неће ваљда да уче народ да буде хронично незадовољан другима! Монаштво које испољава незадовољство због духовног стања других људи, неће бити корисно нашем народу. Монах има разлог и право само на једно незадовољство – на незадовољство сопственим духовним стањем, због чега се и замонашио, те му ваља умолити Бога да пошаље благодат да би се променио. Таквоме благодат страсне силе душе не умртвљује, већ их у молитвеном опиту преображава и освећује (као што рече Светогорски Томос из 14. века – PG 150, стр. 1233BD). Упозорење Светог Саве Ко се не би радовао када види да се монашки живот развија! Ко се не би радовао када види да оживљавају вековима запустели манастири! Који побожан човек не би желео развој монаштва! У нашој искреној радости, као гром из ведра неба одјекују речи Студеничког (и Хиландарског) типика Светог Саве: „О томе да не волимо да код вас буде велики број...“ (наслов главе 25). Како ове речи треба схватити? Свети Сава пише у студеничком Житију светог Симеона (1207. год.) да је, по упокојењу светог Немање, у Хиландару остао са четрнаест монаха, а потом са утехом и радошћу говори да је у наредним годинама тај број порастао на деведесет. Иако почетак ове главе каже: „Велики број међу вама не волимо да буде“, следећи редови заправо налажу бригу да монаштво буде утемељено на здравим основама, „па макар требало и мало да вас остане“ (иста глава). Два вида монаштва 1 – Истинско монаштво и његови плодови Монаштво је започело  повлачењем из света као израза велике жеље монаха за сопственим спасењем. У основи монашког делања је вековна хришћанска пракса честог призивања Имена Божијег, „јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти“ (Дап. 4, 12). Овакво монаштво се посебно развија у 14. веку. Последице ове духовности су се дубоко одразиле на српску народну свест, што се нарочито примећује после пораза српске војске на Косову. Та духовност јача код Срба свеправославно осећање припадности „Божијем народу“ и утврђује есхатолошку свест, која је непосредно после косовске трагедије јасно истакла да је погибија светог Кнеза и српске војске идеал – страдање за православну веру. Изворна монашка духовност 14. и 15. века дала је нашем народу наду за истрајавање у тешким историјским приликама. Оно што је карактеристично за ову монашку духовност јесте ненаметљивост својствена монасима. Монаси су одлазили у манастир из велике потребе за сопственим спасењем, и због тога је стална молитва њихов завет. Ако би требало да укратко окарактеришемо ову духовност, то бисмо могли учинити наводећи речи које  средином 14. века изриче свети Патријарх цариградски Калист, ученик преподобног Григорија Синаита: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Да не бисмо превише уско схватили монашки призив треба истаћи да је монаштво, кроз векове, на разне начине и директно утицало на живот Цркве изливајући благодети на њене чланове. Из непосредног молитвеног односа према Богу (о коме смо горе говорили) било је и природно да монаси, утврђени како у теоретском тако и у опитном знању, чувају веру са посебним осећањем одговорности, при том се не бојећи прогона или смрти. Ово је уобичајено још од учитеља пустиње – преподобног Антонија великог, што знамо из Житија његовог које је записао свети Атанасије велики. Монаси су често показивали велику осетљивост када је православна вера била у опасности, те су били заштитници не само побожности него и православних догмата. Опште је познато да су многи монаси поред чистоте живота били људи високе културе и често спадали у најобразованије људе свога времена, те су као такви активно бранили Цркву, као што је то био заштитник икона и догматичар свети Јован Дамаскин чије је догматско учење о иконама у потпуности усвојено на седмом Васељенском сабору. Свети Григорије Палама, као исихаста, бранио је духовно искуство Цркве од западног хуманизма и богословским доказима оповргавао филиокве. Све су ово били плодови монашког смирења. Између осталих здравих плодова монаштва је и феномен старчества. Хагиограф Преподобног Серафима Саровског пише да је овај свети у скромној удаљеној пустари и у убогој студеној келијици добио силу Господњу да прозире душе људске, сагледава тајне промисли Божије о свакоме човеку, да болесне исцељује, бездетне разрешава од уза бездетности, одузете покреће, демоне изгони, итд. Иако је дуго водио (врлински и исихастички) живот повучен од света, Бог га је удостојио великог благодатног дара стараштва, тј. духовног руковођења безбројним душама које су му притицале. Дара старчества су удостојени и оптински старци Лав, Макарије, Амвросије и други. Како рече књижевник Розанов, они као да су своје келије управили ка пребивалиштима мирјана и ушли у њихов живот са својим разумним, срдачним, успокојавајућим и благоустројавајућим саветом. Од ових ненаметљивих монаха се ширио видљив, дубок, исцељујући утицај стараца на свет, који је у њега уносио радост и мир. Позната су нам и служења монаха и ван манастира. Старац Порфирије Кавсокаливит је у атинској поликлиници био на дужности пароха и духовника. По његовом казивању, тамо је тридесет три године проживео као један дан, неуморно вршећи духовно дело и олакшавајући бол и болест људима. Преминуо је кончином преподобног на Светој Гори, у колиби своје младости. Краљ Стефан првовенчани (свети Симон Монах) у Житију светог Симеона, њега, смиреног монаха, назива између осталог и апостолом. Овим показује да је смирено монаштво у дубокој унутрашњој вези са Црквом и светом. Али свет ће од њега имати користи само ако оно буде предњачило у смирењу и ненеметљивости насупрот гневу и егоизму. Ако би се егоизам увукао у монаха ствари би кренуле другачије. 2 – Поремећај Поменути изворни монашки идеали су остали важећи и до данас. Али, поред изворног приступа монаштву, данас многи запажају  присуство и једне новине (новотарије) која се често доживљава као монашки идеал, док је, уствари, потпуно немонашка. То је тежња да се монаси крећу унутар света и да на живот људи и њихових породица преносе аскетска схватања и методе живота који се одвија у манастиру. На пример, појам послушања на које се заветује монах приликом пострига, преноси се изван манастира, стварајући некакво параманастирско живљење и понашање. Ово преношење, да кажемо – нездраво пресађивање монашких идеала чини да се поједини „побожнији“ мирјани труде да личе на монахе без пострига и без завета послушања, а са друге стране, они који су положили завет послушања и боравка  у манастиру за цео живот, пренебрегавајући то, крећу у свет да би хришћане у свету учинили монасима. Утицај западног искуства мисионарске ревности изазива пометњу. Долази до замене монашког идеала мисионарским духом и осећањем да спасавамо свет. Долазимо до тога да се неко монаши да би друге спасавао. Ово само по себи можда и не би био толики проблем. Прави проблем настаје када се у таквог подвижника увуче егоизам. Тада он не би био у стању да поднесе ауторитет изнад себе. Окупљао би око себе властиту заједницу од своје духовне деце и поштовалаца, и кад-тад би почео да шири презир према служитељима Цркве. Такав ће сигурно доћи у ситуацију да каже: „Ко је он (епископ)? Шта ће нам? (Tачније би било: шта ће ми?) Ја, као духовник, могу да представљам Цркву“. Ова жеља за постављањем себе за ауторитет навешће га да сурово осуђује епископе, свештенике и друге људе. Осуђивање ће бити једини начин да самог себе уздигне као норму у Цркви. Да би имао право да осуђује друге људе, смишљаће (или ће му други смишљати) многе изговоре, као што су: да живимо у последњем времену, да је општа апостасија (отпадија), да не ваљају свештеници, политичари, епископи, да народ живи сав у греху, да свештеници не служе Литургију како треба, итд. На такав начин, од своје заједнице правиће некакав осуђивачки анархосиндикат који ће се развијати противно устројству Цркве. Као што рекосмо, уз сурово осуђивање ближњих увек иде мешање монаха у живот људи у свету, па и у њихов брачни живот. То се збива стога што и једноме и другоме претходи потајна жеља монаха да се наметне као ауторитет свету и да руководи животима људи – жеља потпуно немонашка, тј. страна монаштву и његовим заветима. Понављамо, ово ће се десити само у случају да се у подвижника усели егоизам. Они монаси који заиста раде на исцељењу себе од страсти, на епископа ће  гледати са потпуним уважавањем, без икаквог унутарњег проблема. Закључак Монах одлази у манастир из жеље за сопственим спасењем. Једино незадовољство које га тишти јесте незадовољство сопственим духовним стањем. Ова жеља се јасно изражава у чину монашења, којом приликом новодошавшем игуман каже: „Заиста си добро и блажено дело изабрао, само ако га и довршиш...“ Дакле, истинска монашка  духовност је ненаметљива. То што је у 14. веку ова духовност утицала на историјску свест српског народа било је Божијом вољом, а не стога што су монаси уместо бриге о сопственим гресима били обузети мисионарском ревношћу или туђим гресима. Жеља да се монах наметне свету као елитни духовник,  потпуно је страна монашким идеалима. Она ће бити нарочито опасна ако у подвижнику има егоизма, који му неће дозволити да подноси ичији ауторитет, а поготову да слуша епископа. Такво монаштво неће бити на корист верном народу, него ће га терати да буде незадовољан другим људима и да их осуђује. Ако би се десило да упаднемо у „хероизам“ осуђивања, треба да знамо да тако нешто нема ништа заједничко са истинским монаштвом, а ни са српским Косовским опредељењем. И у корену Косовског опредељења и у дубини монашког делања је извођење самога себе на суд и пред Христа Спаситеља, а никако прозивање и осуђивање других. У таквом опредељењу подвижник преиспитује себе и одлучује се за Царство небеско јер „земаљско је за малена царство, а небеско вавек и довека“. Ако су монаси 14. века били „носиоци у пустињи процветалог оптимизма“, данашње монаштво такође треба да одржи тај, код монаха одувек присутни, здрави оптимизам.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Arhimandrit dobro rasudjuje, ispadose svetovnjaci veci kaludjeri od kaludjera, brane manastire od monaha, razvlace brojanice po svetu, sole pamet svima, a za sve to su direktno odgovorni kaludjeri koje imenuje o. Tihon. Videsmo te smirene oce u Gracanini

Share this post


Link to post
Share on other sites

Монаштво се уосталом развило тек у 4 веку а дотад је свако живео пуноћом своје вере као један идеал и као синтезу етике и благодати. Чак је и Св. Јован Златоусти у своје време говорио да не би волео да постоје манастири него да би волео да цео свет прославља Бога на доличан начин тако да манастири и не буду били потребни. Рекох, да се позовем на његов ауторитет да неко не помисли како се опет "новотарци" мешају, па ће сада и манастире да укину..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Преузето са сајта "Пријатељ Божији"

 

Свештеник је погледао из олтара, да би проверио да ли им је хор спреман за почетак Јутрења пре Божанске Литургије. И управо када се спремао да изговори „Благословен Бог наш“, један од његових најновијих неофита, Василије је, на театралан начин ушао у цркву, управо се вративши са свог најновијег поклоничког путовања до једног од манастира.

Василије је доскора био обичан, кратко ошишани младић који је, после завршеног факултета, почео да ради… Онда је у једној књижари открио књигу о Православљу и са великом ревношћу прихватио Веру православну. Крстио се после уобичајене шестомесечне катихуменске припреме, током које је прочитао многе књиге о Православљу. После годину и нешто више, одлучио је да крене у обилазак манастира. Овде је почела његова промена. Постао је много ревноснији и озбиљнији у погледу своје вере, али је, такође почео да се понаша све чудноватије, баш као и овог недељног јутра...

Василију није било довољно да улази у цркву попут свих осталих. Чинио је метаније на уласку у брод цркве и опет, пред очима читавог сабрања, испред буквално сваке иконе у цркви. Био је то призор због кога нико није могао да прати службу Часова. И тада, непосредно пре него што је требало да почне Литургија, Василије је дошао до олтарских двери и свештенику рекао да мора да се исповеди или ће, у супротном, бити у „великом проблему са светим старцима у том и том манастиру“.

Свештеник који је имао пуно стрпљења за младе ревнитеље, отишао је да исповеди младића. „Ја сам најгори од свих грешника!“, почео је Василије као и обично. Затим је прочитао списак својих грехова (тог јутра је било свега четири странице!).

„Учинио сам само две стотине метанија, уместо уобичајених три стотине, и прочитао сам само четири акатиста, тако да се нисам у потпуности припремио за Свето Причешће“, рекао је. „Уз то, морао сам да попијем и шољу кафе, али пошто то ионако сви раде, могу ли, ипак, да се причестим?

Свештеник је све ово већ чуо раније. Шта да му каже: „Прочитао си толике молитве, а ипак си морао да попијеш шољу кафе?“. „Старац манастирски ми је рекао да морам да прочитам све ове молитве, али нисам могао да останем будан да бих их завршио и зато сам морао да попијем кафу. Али, уосталом, зар свако у овој епархији не доручкује пре Литургије? Чуо сам да епископ тај и тај, чак, пије кафу са оним безбожним римокатолицима непосредно пре Литургије. Уз то, било је око три часа после поноћи, а сада је већ готово десет“.

„А зашто своје молитвено правило ниси започео раније?“, питао га је свештеник.

„У књизи, коју сам читао, пише да правило мора да се чита после поноћи, јер је то право време за битку против демона.

 

Свештеник стварно није знао одакле да почне

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

„Оче, наставио је Василије, зар не мислите да је време да се више окренемо Предању, да се решимо ових парафинских свећа и да почнемо да користимо праве воштане свеће? То је много православније. Уз то, стварно ме нервира то што је хор прочитао половину песама уместо да их поје. И то по погрешном календару. Било ми је потребно три часа да поновим бдење по правом календару! Бојим се да ћу морати да пронађем епархију која је православнија од ове. Зар сам ја једини у овој парохији који зна како ствари правилно треба да се раде? Осим тога, позвао сам свога Старца да се упозна са вама, тако да ће вас он упутити у све ово. Рекао ми је да све морам да радим правилно, као што то они у манастиру чине, иначе ћу горети у паклу“.

Свештеник је већ почео да губи стрпљење, почео је да гледа на часовник: „Добро Василије, види, овде има много питања и ми треба о њима да поразговарамо, али не сада када читава црква чека да завршиш. Када си се последњи пут исповедио?“.

„Јуче, у манастиру. Мислим да сам коначно пронашао Старца достојнога да му будем послушан“.„А ко је то?“. „Јеромонах тај и тај из манастира у планинама“.

„Слушај Василије“ рече свештеник забринуто „тај човек је пре неколико година рашчињен Ко ти је уопште дао благослов да се виђаш са њим? Зар њему да постанеш послушник?“

„О, зар се и ви, такође, придружујете прогону тог праведника? У свом срцу сам осетио да је он истински православан! Осим тога он ме је јуче крстио, надокнадивши све оно што ви нисте учинили…“

Василије је полако падао у ватру: „Шта ја уопште тражим овде? Требало је стварно да одем и да будем са њим као са правим мерилом Православља… А не у овој модернистичкој, екуменистичкој епархији. Мој духовник је, можда, и рашчињен, али он је послушан Богу, а не овим безбожним епископима! Знам то јер сам то осетио у свом срцу“.

„Зашто онда желиш, да се и поред свега, причестиш овде ? “ , упитао га је свештеник.

„Шта? Зар бисте ви да ме лишите и мога права на Свето Причешће?!“, поче да негодује младић…

Share this post


Link to post
Share on other sites

МАНАСТИРСКИ ЖИВОТ И ПАРОХИЈСКИ ЖИВОТ

Ово је можда екстремни, али не и редак пример онога шта може да се деси када верници – нарочито они који су духовно незрели – почну да, из погрешних разлога и у погрешном духу, посећују манастире. Манастир је, између осталог, место где се литургијски и духовни живот практикује на један максималистички начин. Овај максимализам се изражава на много начина, укључујући ту и дуге службе по пуном типику, строгу подвижничку дисциплину и врло строге ставове у погледу свега, од начина изражавања и облачења, до понашања у личном животу.

 

Многи бркају монашки максимализам и строгост са неком врстом конзервативног национализма. То је, међутим, велика грешка. Манастири ваплоћују православну културу без обзира на националну обојеност. Православна култура је безвремена, васељенска и саборна култура коју су нам предали Свети Оци Православне Цркве, кроз лично учеништво и послушност. Монашка култура није ништа друго до послушност Евангелију, кроз послушност духовним оцима који предају Предање живљења по Еванвгелију у његовој пуноћи. Отићи у посету православном манастиру није исто што и посетити неку другу заједницу. То значи ући у ону живу хришћанску културу коју Свети Оци предају из покољења у покољење.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Монаштво као пут покајања, коренито се разликује од начина живота у свету, са породицом, на послу и у парохији. Парохије су линије фронта где се Црква сусреће са светом, где се световна култура освештава и преображава Евангелијем. Људи у свету се баве световним пословима и нису у стању да воде онакав активан литургијски живот какав се води у манастиру. Парохијски живот је ретко максималистички по свом етосу, а често и не може такав да буде. Но, парохија, ипак, није никакав компромис, нити је другоразреднији начин хришћанског начина битовања. Бити Хришћанин у свету значи објављивати Евангелије свету, живети Христом и сведочити Христа кроз пуно и активно учествовање у световној култури. Ово је веома узвишено призвање!

Монаси и монахиње имају другачије призвање: да буду „не од овога света“ и да устројавају свој живот искључиво на Евангелију и на предању Цркве. Врло је важно свагда имати на уму да нема разлике између богослужења у парохијама и оних који се служе у манастирима. Нема разлике ни у правилима поста, молитве и побожности. Главна разлика је та што се људи у парохијама баве световним пословима, а монаси не. Манастири су одсудно важни за живот парохија: они представљају ризницу Живога Предања, у његовој чистоти, где људи могу да опитују Евангелије на најконкретнији могући начин. Монаштво може да утиче на њихов живот, да надахне верне да свој живот у већој мери посвете Христу и Евангелију, као и да дарује духовно укрепљење и исцељење.

Али, како нам то показује прича о Василију, постоје велика искушења у која људи могу да падну приликом обилажења манастира. Сва ова искушења имају своје средиште у духовној гордости и прелести која иде заједно са гордошћу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЗАМКА ДУХОВНЕ ГОРДОСТИ

Духовна гордост је замка у коју лако упадају они који су нови у вери, који се први пут сусрећу са монашким животом, а који трагају и теже да живе истинским православним духовним животом. То може нарочито да буде опасно за оне који обилазе манастире, који трагају за духовним поукама а не знају шта је и какав је истински православни живот у свету, у парохији.

Многи верујући људи обилазе манастире и тамо виде монашку побожност и како се живи по монашком предању, и желе да томе подржавају, али без суштинског разумевања. Поклоници долазе и срећу се са духовним старцима и монасима који живе животом који је, по мишљењу поклоника много „духовнији“ од живота који живи њихов парохијски свештеник, тако да почну да га осуђују, сматрајући га неодговарајућим за њихове духовне потребе. Одлазе у манастир на исповест, развијају духовни однос са духовним оцем или мајком у манастиру, и сматрају да је то за њих једини пут спасења.

Они примају у манастиру духовне савете које, често, могу да тумаче на погрешан начин. Понекад, чак, у манастиру могу да добију и погрешан духовни савет, па га онда претворе у крајњу критеријум духовног живота. А каткад људи одлазе у неки манастир или код некога духовника кога је Црква казнила и који не поштује црквену дисциплину. Тада „поклоник – претворен у ученика“ пада у мрежу самооправдања заблуделог „старца“ , што у неким случајевима, чак, доводи до упадања у раскол.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Стављам на ову тему цитате, мало превода из текста:

Јединство идеала Христовог. Писмо пријатељу

свештеномученика Илариона (Троицког), архиепископа верејског - монаха који се бавио и научним радом.

.  .  .

Препоручујем претходних 5 текстова на овој теми, због бољег упознавања опасности од заблуда, духовне гордости и прелести. И ради бољег расуђивања о јединству идеала Христовог.

.  .  .

"Предрасуда против монаштва подмукла је / злобна из још једног разлога, и то: сматрају да је хришћански идеал у свој његовој висини обавезан и неопходан само за монахе, а за мирјане... а за мирјане, неопходно је нешто приступачније, лакше. "Нисмо ми монаси!" То је мирјанима објашњење и оправдање за све. Чак сам у неком извештају о једном од сензационалних судских процеса читао један занимљив детаљ. Питају неког џентлмена, је ли варао жену, је ли то радио често. Он одговара: "Наравно да као монах живио нисам." Зар ти то не изгледа карактеристично?

(...)

Разнa ругања на рачун монаштва сада тако често почињу речима: "Монаси, који су се одрекли света" итд. Зашто је то одрекнуће од света обележје само монаха? Ти си, Пријатељу, такође склон мишљењу да је најважније у монаштву одрекнуће од света. Хоћеш ли се Ти након мојих појашњења сложити са мном, да су се сви хришћани одрекли света? Проповедници Цркве говоре о одрекнућу од света још у другомe веку, када монаха уопште није било.

(...)

Ево, Пријатељу мој, штa на језику аскетике значи реч "свет" (рус. мир, оп. прев.). "Свет" то је свеукупност страсти.

(...)

Дакле, је ли хришћанство једно или постоје два? Је ли идеал Христов један или многобројан?

(...)

Идеал Христов, идеал савршенства, један је за све. Тај идеал је целовитост душевна, слобода од страсти.

(...)

Кад нас шибају (...) говоре: "Ви сте монаси! Е па, и седите у манастирима! Немате шта да улазите у друштвени живот."

(...)

Још једна цртица: "Монаси су изгубили радост живота", кажу. Потпуна лаж. Та монаси и имају радост, тиху, чисту, управо ведрину врлинске душе. Уосталом, тај занос, та опијеност животом, коју обично називају "радошћу живота", све је то нешто мрачно, штa за собом вуче пресићеност и болест мамурлука. (...) Е, па ми монаси од радости и умилења плачемо и благодаримо Господу за његову милост. Сузе умилења познаје сваки монах, и пред тим сузама показују се њему бледима и тужнима радости света.

(...)

На почетку писма навео сам речи светог Јована Златоуста. Поновићу сада из њих три редка. "Разлика међу њима (монахом и мирјанином) у томе је штa један ступа у брак, а други не ступа. а у свему осталом, они потпадају под једнаку одговорност."

(...)

Видиш ли, Пријатељу, како ја рамишљам о браку. Али можеш ли Ти тако увиђавно и с поштовањем расуђивати о монаштву? Право да кажем, монаси некада о браку говоре глупости, али мирјани о монаштву говоре неупоредиво више глупости, говоре с некаквом мржњом / с некаквим гађенјем, злобом, раздражљиво.

(...)

Живећи у свету, човек често заборављa своје хришћанске дужности. Ђавао му још пришапне оправдање: 'Ти', каже 'ниси монах!' Слаба воља радо се слаже с тим у корену лажним самооправдањем."

извор:

https://lib.pravmir.ru/library/readbook/228

бонус:

Священномученик Иларион (Троицкий), архиепископ Верейский

Писмо о чудесној помоћи свештеномученика Илариона, архиепископа верејског

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pa, jeste, taj ideal hriscanski treba da bude slican za svakog hriscanina, bez obzira da li je monah ili mirjanin.

Ali, koliko kontam, izmedju puta monaha i mirjanina postoji odredjena razlika u nacinu i metodi koji vode do realizacije ideala  i treba biti zaista mnogo oprezan kod primena monaskih metoda na zivot hriscana u svetu, narocito ako covek to sam pokusava da sprovede u delo, skoro je nemoguce da covek ne padne u neku pogresnu duhovnu prelest.

Najbolje bi bilo, kada bi covek mogao da pronadje nekog iskusnog svestenika i duhovnika koji poznaje koliko toliko Just_Cuz_19 teoriju i praksu oba puta i monaskog i mirjanskog i koji zna kako treba sve to uklopiti u neki srednji put koji nece da bude na duhovnu stetu hriscana u svetu.

Po nekom mom duhovnom iskustvu, treba biti oprezan u tim stvarima oko monaske litelature i prakse, nikako ne rasudjivati sam o tome i nikuda ne zuriti u nekom duhovnom zivotu i napredovanju, polako, nema zurbe i nestrpljenja, ... bolje je ici sigurnim putem polako, nego krenuti brzo i na nekoj krivini  ispasti sa puta zbog velike brzine... ono ko' kornjaca i zec,:D..... upornost bez brzanja, bolja je od brzopletosti.... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Bokisd Слажем се. Полако и не сам.
Ово писмо написано је човеку који је имао негативно мишљење о монаштву. Мени се свидело како је објашњена заједничка суштина једнога и другога начина "путовања".

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 34 минута, Богољуб 1 рече

@Bokisd Слажем се. Полако и не сам.
Ово писмо написано је човеку који је имао негативно мишљење о монаштву. Мени се свидело како је објашњена заједничка суштина једнога и другога начина "путовања".

Da, znam upoznat sam sa tom stranom price, secam se citao sam :citac:u 19.veku u Rusiji su bili neki koji su pisali protiv institucije monastva i protiv umne Isusove molitve (cak i neki u crkvi) i sv.Ignjatije Brjancaninov je pisao protiv njih i drugi svetitelji RPC i takodje svestenomucenik Ilarion.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Bokisd рече

Da, znam upoznat sam sa tom stranom price, secam se citao sam :citac:u 19.veku u Rusiji su bili neki koji su pisali protiv institucije monastva i protiv umne Isusove molitve (cak i neki u crkvi) i sv.Ignjatije Brjancaninov je pisao protiv njih i drugi svetitelji RPC i takodje svestenomucenik Ilarion.

Ех, да. Цео је океан литературе...

Док читам и ове неке стручне расправе на форуму, некад ми буде превише комплицирано. Морам пазити да ми не прегори мозак. :) Размишљам како ли је благословен био онај једноставни монах о којему приповеда свети Пајсије:
"Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата." ...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Мошти Светога Арсенија Сремца, другог српског архиепископа, вечерас су у пратњи Његовог високопреосвешенства Архиепископа цетињскога Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, свештенства и монаштва, свечано враћене у манастир Ждребаоник код Даниловграда гдје се чувају од 1920. године.   Звучни запис беседе   Свети Арсеније је јуче и данас био на поклоњење вјерноме народу у Цркви Вазнесења Господњег на Ублима у Кучима и Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.   Вјерни народ Даниловграда са радошћу је дочекао и цјеливао мошти свога светитеља а добродошлицу Светом Арсенију у светињу Светих аргангела је пожелио Митрополит Амфилохије који је сабране подсјетио на живот овог подвижника.   Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је Свети Арсеније путник који путује вјековима од времена још када је дошао и постао монах манастира Жиче за вријеме Светога Саве, у чијем братству је био највећи подвижник. Из Жиче је отишао у Пећ, по благослову Светога Саве који га је послао да тражи за архиепископију неко мирније мјесто, пошто је Жича била нападнута од варвара.   “Он нашао Пећ гдје је била древна светиња вјероватно из 6-8. вијека и ту подигао Цркву Светих апостола, чији је наследник био и зато му пјевамо да је равноапостолни, и Цркву Светог Вазнесења”, казао је владика.   Пред свој други полазак за Јерусалим Св. Сава је одредио Арсенија себи за наследника на архиепископском пријестолу (1233. године). Св. Арсеније је мудро управљао Српском црквом тридесет година и упокојио се у Господу 28. октобра 1266. године у манастиру Црнчи у Црној Гори, тадашњем жичком метоху. Одатле је био пренијет и похрањен у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећкој патријаршији, гдје је био неколико вјекова чинећи чудеса и сабирајући народ из свих крајева.   Светитељеве мошти су након насиља отоманске власти однијете из разорене Пећке патријаршије и послије тога ношене и чуване по разним манастирима. Преко манастира Довоље и Мораче мошти су доспјеле у Куче. За вријеме књаза Данила пренијете су у манастир Ждребаоник, гдје су остале до 1884. године а онда пренијете у манастир Косијерево и тамо остале до 1914. године. Након тога су пренијете у Острог и ту остале до 1920, када их Бјелопавлићи преносе у манастир Ждребаоник.   “Ево опет путује Свети Арсеније и обилази крајеве. Ношен је био и у манастир Косијерево (септембра 2018. године), за благослов народа који тамо живи. А сада ових дана послије 164 године поново је отишао у Куче, гдје су га јуче дочекали са таквом љубављу и поштовањем. Синоћ је преноћио у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје смо јутрос поред његових моштију служили”, рекао је Митрополит.   Нажалост, присјетио се, полиција је пресретала колону возила која је из Куча пратила светитеља до Подгорице и “направила велики неред и једнога младића који чак није ни био у том крсном ходу избацила из кола”.   “Хтјели су да разбију ту кучку литију, али на крају ипак је дао Бог да и поред тих најновијих страдања, Свети Арсеније благослови престони град Подгорицу и ево га поново се вратио овдје у Бјелопавлиће”, бесједио је владика и примјетио да су се Бјелопавлићи послије дугогодишњег безбожништва поново вратили Светом Арсенију, сами себи и својим вјековним предањима, и овај немањићкој лаври.   Захваљујући труду мати Јустине и сестринства манастир Ждребаоник је обновљен, као и народ, што је велики Божји благослов и, како је казао, дјело путешествија нашега Светога Арсенија.   “Он је живи свједок Цркве Божије, Цркве Христове, Светосавске”, рекао је Високопреосвећени и подсјетио да сада безумници који не знају шта је Црква, а уз то су и атеисти, хоће да стварају некакве своје цркве.   “То је први пут у историји да безбожници стварају цркве и по томе ево постајемо познати. Безбожници црногорски хоћу да стварају своје цркве, одричући се од ове Цркве Божје која овдје постоји не само осам вјекова од времена Светог Саве, него постоји од апостолских времена. ”   Подсјетивши да су ови простори били хришћански, и да су проповједници и апостоли били и са Истока и са Запада, владика је нагласио да је временом кирило-методијевска традиција, нарочито од времена Св. Јована Владимира, преовладала на овим просторима и сви који су ту живјели су се опредјелили за Православни исток, за Цркву Јерусалима, за Цркву царског града Константинопоља. Оцијенио је да је то од огромног значења за ове просторе.   “Та Црква постоји вјековима, нарочито од времена Светога Саве и времена његовог наследника Св. Арсенија који је дошао овдје да свједочи то живо јединство Цркве Христове Цркве Божје, Светосавске, које је непрекинуто кроз вјекове. Дај Боже да и ове, који сада измишљају некакве своје идеологије, Бог врати разуму и памети, да се врате Светој цркви Божијој, да се крсте и миропомажу, и дођу и ћивоту Светог Петра, и Светог Василија, и Светог Арсенија, а не да пресрећу и нападају, као што су напали у Никшићу народ Божји који се сабрао око Светога Василија и послије затворили Епископа Јоаникија са свештеницима.”   По његовим ријечима то је једно велико безумље, а Црква је, као и епископи, навикла још од Христа да страда, што свједочи и Свети Арсеније.   “Христос је пострадао, разапет за спасење овога свијета и на том Његовом распећу је све утемељено кроз вјекове што је часно и честито и у Европи и овоме свијету”, рекао је владика.   Даље је казао да је Свети Арсеније дошао овдје да својим присуством помогне, како је истакао, и оним  Црногорцима који се “претварају у неке Монтенегрине и свима нама да се вратимо Богу живоме, истинитоме, Богу љубави, Оцу и Сину и Духу Светоме”.   “Да се кроз Бога живога и преко Његових светих вратимо једни другима том христоликом, боголиком љубављу. То је оно чему нас учи Свети Арсеније својим присуством: љубави према Богу и једни према другима, том љубављу која не тражи своје него се жртвује, дарује.”   Додао је да кроз Свето причешће примамо Христову љубав – Њега као љубав и преко Светог причешћа се учимо тој љубави и према Богу и једни према другима, на начин како је Христос волио овај свијет.   “Нека Бог даде да се та љубав христолика, боголика, светоарсенијевска зацари међу свима овдје који су се подјелили на разне партија и идеологије па чак и дубље. Сад имамо једна иста мајка, рађа двије нације. То једино има у Црној Гори”, казао је Високопреосвећни.   Као најбитније је нагласио наш повратак Богу као љубави, Христу Господу и свецима Његовим.   “И тако да се вратимо на прави начин једни другима без обзира ко је ко и и коме припада. Молитвама Светог Арсенија, његовим молитвама нека утврди Христос Господ ту љубав, то заједништво, то братство, утемељено на Богу и на светињи Божијој, међу људима и међу свим земаљским народима. И нека би та љубав светоарсенијевска испунила срца, не само нашега народа, него свих земаљских народа”, поручио је на крају свог обраћања Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у манастиру Ждребаоник по повратку моштију Светог  Арсенија у ову древну немањићку светињу.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      У мајско-јунском 373. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.      Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав!     *Оче Макарије, познате су речи да је ношење крста са Христом најсажетија дефиниција монаштва. У светлости ове благословене истине, а вођени духовним искуством које носите у свом срцу, реците нам нешто о значају монаштва?   Почео бих речима Светог Јована Лествичника о томе шта је монах:  „Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у хвале свету, и порицање природе ради постизања оног што је натприродно.“ Дакле, монаштво јесте призив на обожење. Пошто је људска природа у палом стању потребан је покрет слободне воље ка Богу. Бог све воли све призива, „уздисајима неизрецивим“, али на тај призив Божији не одговарају сви исто. Зато је монаштво уствари тај најдубљи одговор љубави на Љубав. Онај који успе да милошћу Божијом обожи себе постаје Храм Духа Светога. Однос љубави јесте однос откривања тајни, зато говори и Свети Максим Исповедник да је природно да што човек дубље уђе у однос са Богом, и тајне које му се откривају јесу веће и дубље. Монаштво дакле јесте потврда постојања живога Бога у овом свету и самим тиме јесте светлост свету и со земљи. Монах је унутарњи човек срца и сведок мира Божијег. Мир је особина Божанска, мир који превазилази ум и који није од  овога света – мир вам свој дајем мир вам остављам, не дајем вам га као што га свет даје – управо је монаштво сведок овог јеванђелског мира који се шири као мирис цвећа и опија вас. Када човек окуси од њега спреман је да положи живот свој за Христа, и кад би било могуће и хиљаду живота да има опет би их посветио Христу. Завршио бих о монаштву речима старца Емилијана Симонопетриског које су врло отрежњујуће нарочито за данашње време: „Монах је најјачи човек на свету. Све може да учини померивши само прст. И демони га се плаше и Светитељи му служе; све је у његовим рукама. Али може да постане једно немоћно и анемично створење. Штета је да будемо такви!“.   *Према речима преподобног Макарија Великог  „одлучност је полазишна тачка нашег спасењаˮ, да ли можемо рећи да одлучност и истрајност у подвигу чине један од важних основа равноангелног подвига монахâ?   Ко верује имаће и одлучности, а из одлучности се рађа истрајност и постојаност. Велики Светитељ Цркве Христове Серафим Саровски је говорио да је наш род раслабљен и да нема одлучности да се посвети Богу. Малопре смо поменули код Лествичника да је монах онај који непрестано приморава природу. Дакле, ми морамо да се натерамо на добро, а успех зависи од Бога. Бог не може без нас да нас спасе. Овде имамо управо једну вододелницу у духовном животу. Постоје неки који хоће све сами својим силама и буду превише активни, а има и других који иду у пасивност. Бог је управо на средини. Зато Свети оци говоре да је највећа врлина коју треба задобити расуђивање. Без ње и најбоље намере могу човека да одведу у безизлаз сопственог егоизма. Морамо се научити да ослушкујемо Бога у нашем унутарњем бићу. Расуђивање се најлакше задобија управо испуњавањем монашког завета послушности.   *Живимо у времену великог индивидуалзма који за последицу има духовну девијацију која је најочигледнија у губитку љубави према ближњима, шта је по Вама лек за ову духовну болест?   Можда ће одговор изгледати контрадикторно али данашњи људи немају љубави према себи на прави начин. Постоји народна изрека  „ко није добар себи, неће бити добар ни другоме.ˮ Ово је велика истина уколико је човек разуме на прави начин. Ако ниси добар својој породици како ћеш бити добар другоме. Ако не волиш своје родитеље – не мислим декларативно који изговарају ове речи него конкретно и јеванђелски као милостиви самарјанин – како ћеш волети свој народ, државу, све људе без разлике?  Бог нас прво ставља у животну позицију где не бирамо родитеље нити време у коме се рађамо. Ту је прво потребно да остваримо себе као личност. Зато је битно имати здраве породице. Данас као никада у историји човечанства је угрожена породица и поред свег напретка науке и технологије. Погледај човека каква му је породица и све ће ти бити јасно, најпре себе погледај јер тако ћеш доћи у реалност. „По делима ћете их познати“ су јеванђелске речи, по својим делима ћемо и себе саме препознати. Али нека нико не очајава „Бог је моћан и од камена хлебоове направити“, само је потребно да му се човек обрати свим срцем и свим својим бићем. То је управо и лек за све болести.   *Будући да често гостујете у контакт емисији „Питајте свештеникаˮ, коју на таласима васељенског радија „Светигораˮ води и уређује Слободанка Грдинић,  реците нам која су најчешћа питања са којима се сусрећете?   Лепеза питања у емисији „Питајте свештеникаˮ иде од најобичнијих до оних најдуховнијих. Ми се трудимо да одговоримо на свако питање најбоље што умемо. Посебно су деликатна питања и одговори на духовне теме. Ту би требали да се придржавамо сви једног основног отачког принципа – оно што сам ниси окусио, немој примењивати на другоме. Људи доста питају о томе шта је пост и како постити, многобројна су питања о молитви, затим деликатна су питања међусобних односа у породици, родбине, пријатеља, а има и питања које се тичу монашког начина живота. У последње време се отварају питања међуцрквених односа обзиром на догађаје у свету и код нас. У сваком случају, Црква као живи организам има пуно живих људи и у овим емисијама се може осетити како и на који начин жива Црква „дише“.   *Оче Макарије, налазите се на челу свештене обитељи манастира Савина у Херцег Новом, лепа је прилика да наше читаоце упознате са историјатом и значајем ове велике светиње?   Манастир Савина је стуб и тврђава духовности и православља у приморју на тромеђи Хрватске, БиХ и Црне Горе. Савина је понос и упориште нашег српског националног бића што се у временима показало као и данас. Са њене три цркве две посвећење Успењу Богородице (мала и велика) и црква Светог Саве на брду изнад Манастира, јесте светионик на улазу у Бококоторски залив. Мала црква датира још из 1030. године, али пуноћу манастирског живота Савина доживљава досељавањем калуђера из Манастира Тврдоша 1694. године заједно са својим Митрополитом Саватијем Љубибратићем. Наиме, те године је разорен манастир Тврдош од стране Турака, а Боком тада владају Млечани. Написано је много историјских књига о Манастиру Савина. Манастир поседује богату библиотеку са рукописним и штампаним књигама од којих је познатија Савинска Крмчија – препис законоправила Светог Саве. Такође и богата ризница манастира чува историју како Савине тако и манастира Тврдош и Милешеве. Крст Светог Саве заузима централно место у манастирској ризници. Велики Његош је учио прва слова у Савини код свог учитеља јеромонаха Јосифа Троповића, а такође је из Савине на свој последњи пут пошао и краљ Александар Карађорђевић 6. октобра 1934. г. у Марсеј где је и страдао.   *Вашу обитељ посебно красе две знамените светиње: Чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске и Крст Светога Саве који се чува у манастирској ризници.    Управо ове две светиње јесу највеће духовно благо нашег манастира. Савинска Богородица се чува у Манастиру од  17. в. Она је једна од 6 канонизованих икона Богородице у Српској Цркви. За њу се везује предање о спасавању манастира од рушења у време почетка зидања велике цркве 1777. г. Као и многобројна сведочанства помоћи верујућим људима. Крст Светог Саве који је израђен од горског кристала и опточен сребром и позлатом датира из 1219. г. И на себи има натпис на србуљици – ово је крст Светог Саве. По предању крст је доспео до Манастира из Тврдоша или Милешеве, али постоји и предање да га је сâм Свети Сава још од оснивања Зетске епрархије на Превлаци приложио овај крст да се чува у Савини.   *Хришћански етос нас учи да Господ од нас не тражи веру у чуда, већ чудо од вере, а у духу ових речи  да ли бисте поделили са нама сведочанство о неком од исцељења пред савинском Красницом?   Не бих улазио у детаље о исцељењима и чудима Савинске Богородице, али бих посведочио један општи утисак свих који у ову светињу долазе привучени благодаћу Пресвете Богородице. Савинска Красница даје пре свега утеху свакоме ко јој са вером прилази и људи овде доживљавају један унутарњи преображај. Постају бољи, желе да се промене, осећају мир, буди се покајање, и то је најважније за сваког човека, сусрет са Богом, а тиме и отварање врата вечног живота управо даје Савинска Богородица изобилно.   *На челу савинске светиње налазили су се многи знаменити игумани, али у новијем времену посебно место заузима незаборавни блаженопочивши игуман архимандрит Јустин (Тасић). Замолио бих Вас да нас упознате са ликом и делом овог неуморног служитеља Божјег?   О оцу Јустину је тешко говорити, а уједно и лагано. Он је пре свега био један једноставан човек и потпуно незлобив. Многи воле да говоре о њему, али мислим да живети са неким и говорити о неком постоји велика разлика. Писано је: „Угледајте се на старешине своје, гледајући на свршетак њиховог живота“.(Јев. 13,7)  Конац сваке приче, па и животне, даје одговор какав је неко живот водио. Оно у шта улаже човек касније на крају живота му се враћа. Отац Јустин је улагао у љубав, у чистоту срца и на крају живота је убирао плодове те љубави. Постао је као један прелепи цвет, оаза мира, који су многи долазили да миришу и удахну рајске мирисе. Зато сматрам себе веома почаствованим бескрајном милошћу Божијом да последње године његовог овоземаљског живота проведемо заједно што је као плод донело да понесем име његовог духовног оца – Макарија Дечанца. Носити њихово духовно наслеђе је велика одговорност, али се уздамо у њихове молитве да ћемо изнети тај крст до краја. Поред оца Јустина могли сте да видите и уједно живите отачким духом, онако како читамо у делима Светих Отаца Цркве, али на један савремено разумљиви начин за човека данашњице. То и јесте смисао да оно што читамо или чујемо применимо у свом животу. Уколико то не успемо узалуд наше читање и слушање ако нема плода нашег живота. Отац Јустин је умео да каже сваком човеку од академика до чистача улица оно што му је потребно за спасење и у томе је његова величина – једноставност да речи Божије саопштите  неком да разуме и примени у свом животу и тиме осети радост живота у Христу.   *На крају, шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ?   Целокупан смисао људског живота своди се на обожење. Обожење значи, пре свега, сусрет са живим Богом. Нама православнима је дат најсавршенији пут јер сам Бог каже за себе „Ја сам пут, истина и живот“. Дакле, ми се сусрећемо у нашим животима са живим Богом и он нам се даје у Светој Евхаристији кроз свето причешће Телом и Крвљу Господњом за живот вечни. Свети оци цркве су нам кроз лични искуство показали како можемо доћи до Бога и то је најсигурнији пут, јер је посведочен безбројним светитељима кроз историју хришћанства. Свако од нас се сусреће са истим Богом, и заједница таквих људи чини Цркву Божију којој је глава Господ Исус Христос. Из Цркве Божије се излива радост васкрсења и победе над смрћу, али је тај пут везан и за распеће и страдање. Сваки човек пролази у свом личном животу овај крсто-васкрсни пут носећи терет живота али све тегобе се заборављају оног трена када се сусретнемо са Господом. Зато похитајмо радосно сви и узмимо крст свој од Бога нам намењени и упознаћемо Онога за киме чезне свака душа људска – Господа Исуса Христа Спаситеља света.    Разговарао:  Катихета Бранислав Илић       *Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 10-14)
    • By Поуке.орг - инфо
      На оданије празника Преполовљења и успомену појаве Часног Крста у Јерусалиму, 20. маја 2020. године, у храму Покрова Пресвете Богородице у манастиру Мала Ремета, свету архијерејску Литургију и четрдесетодневни парастос новопрестављеној игуманији Рафаили служио је Његово Преосвештенство Епископ сремски Г. Василије уз саслужење више свештенослужитеља, монаштва и благочестивог народа.   Звучни запис беседе Епископа Василија   Звучни запис беседе протопрезвитера Сретена Лазаревића   Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Рајко Цабунац, протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, протојереј Сретен Лазаревић, јереј Бранислав Керечки и ђакони Ђорђе Милидраг и Страхиња Џамбић. За певницом је појао вероучитељ Маринко Симић са свештенством румског намесништва.   После заамвоне молитве служен је парастос игуманији Рафаили, а на крају Литургије Његово Преосвештенство Г. Василије произнео је беседу сећања на новопрестављену мати Рафаилу и поздравио присутан народ. "Ми се дубоко надамо да наша игуманија мати Рафаила уснула у Господу, радосна чека васкрсење у Његовом окриљу, у станишту које јој је Господ одредио као оној која је предано служила Богу непрекидних 66 година. У послушању које јој је Црква дала, често пута је на своја слаба плећа узимала такав терет да ни неки мушкарац не би издржао што је она издржала, али само снагом Духа и силом Божјом коју јој је Бог дао да понесе терет ове и других светиња у којима је била. Нисам ето био у прилици да дођем на њен испраћај, али данас сам са вама да се заједно помолимо за њену племениту душу, да замолимо Бога да је не заборавимо у својим молитвама, да не заборавимо и чељад која су сада овде и која настављају њен живот и њен рад. Молимо се Богу да им да снаге и међусобне љубави и да Бог умножи ову свету обитељ као и многе наше светиње. А често пута је игуманија мати Рафаила говорила: Владико да сазидамо  још један конак, још нешто, даће Бог да ће доћи чељад у ову обитељ и да имају, да се не муче као што сам се ја мучила...", рекао је између осталог Владика Василије.   Протојереј Сретен Лазаревић архијерејски намесник румски и отац Бранислав Керечки учинили су и помен на гробу мати Рафаиле, а у манастирској трпезарији, по благослову Епископа Василија, надахнуту проповед је произнео о. Сретен Лазаревић.    "Радост Васкрсења Христовог сваку тугу лечи, особито када је у питању растављеност од наших вољених. Ми имамо утеху над утехама, браћо и сестре - Христа васкрслог  који нас сабира на ма ком меридијану  света се налазили... Сабира нас увек Дух Свети, особито на литургијским сабрањима када се од Адама и Еве до краја васељене  сабирају сви на једно збориште, на једно место, на једно средиште  Духа Светога, небески Јерусалим који се пројављује и даје свима онима који се окупе око првенствујућег  као што смо се  и ми данас окупили у овој светој и древној, дивној светофрушкогорској обитељи, око нашег Архијереја који упућује молитве Господу за спас свеколиког рода нашег. Разлог сви знамо. Љубав наше мајке игуманије довела нас је и данас у ову свету обитељ", рекао је о. Сретен. Он је додао да још увек многа срца дрхте од уплашености, од многих информација и дезинформација, од многочега што оправдано, што неоправдано, међутим мноштво сабраног народа данас речитије говори  о љубави игуманије Рафаиле. "Сабрани на светој Литургији, подсећамо се данас блаженоупокојене игуманије коју је Бог удостојио да животом својим непрестано служи благодати Божјој коју ишчекујемо у наступајућем празнику, чије Оданије преполовљења данас празнујемо..." рекао је отац Сретен.   Данашњој светој Литургији и парастосу су присуствовали молитвено сестринство манастира Јазак, јеромонаси раковачки Варнава и Евгеније, настојатељ манастира Привина Глава отац Макарије,  јеромонах раванички Лазар са сестринством, свештенство архијерејског намесништва румског, земунског, родбина и многобројни пријатељи и сарадници манастира Мале Ремете.     Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...