Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest

Мирјани и манастирски живот

Recommended Posts

пре 10 минута, Богољуб 1 рече

Ех, да. Цео је океан литературе...

Док читам и ове неке стручне расправе на форуму, некад ми буде превише комплицирано. Морам пазити да ми не прегори мозак. :) Размишљам како ли је благословен био онај једноставни монах о којему приповеда свети Пајсије:
"Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата." ...

Ma, da, zamisli kako je tek za one koji ucestvuju u rasprave'... :D

Nema nista bolje od teznje ka' jednostavnosti, stvarno, lepa pripoved, slicno kao sto kazu :

"Ја се вежбам да стекнем једноставност срца од кога зависи спасење“

 св. Григорије Богослов

"Budi skroman i jednostavan u recima i pokretima tela; u svom porodicnom zivotu budi uzdrzan, celomudren, ne drzak; u dusi budi krotak; prema svima budi srdacan, pravedan, mudar; nikako ne dopustaj sebi lukavstvo i licemerje, umesto njih imaj veru, koja ce te nauciti da svetom i sudbinom svakog coveka upravlja Boziji promisao, a ne prevejano mudrovanje ljudskog razuma, i da zato treba cuvati krotku hriscansku pravednost delima, recima i pomislima."

sv.Ignjatije Brjancaninov

Share this post


Link to post
Share on other sites

 Ове године сам упознала Поуке аве Доротеја Палестинца. Понешто ми остало у сећању:

Који је Циљ кад идемо једни другима?

1) Љубав - Видевши брата свога, видео си Господа Бога свога.

Штету не доживљаваш од другога, него од сопственог стања (духовног устројства).

:sunce:

Једноставност ми се чини мера и потреба. Није нам увек све потаман. Нема шаблона на Путу, ако нам је Господ Путовођа. Људи некад прихватају готове формуле, јер им је лакше да се орјентишу.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Биљана, два рече

 Ове године сам упознала Поуке аве Доротеја Палестинца. Понешто ми остало у сећању:

Који је Циљ кад идемо једни другима?

1) Љубав - Видевши брата свога, видео си Господа Бога свога.

Штету не доживљаваш од другога, него од сопственог стања (духовног устројства).

:sunce:

Једноставност ми се чини мера и потреба. Није нам увек све потаман. Нема шаблона на Путу, ако нам је Господ Путовођа. Људи некад прихватају готове формуле, јер им је лакше да се орјентишу.

 

 

Истина. Сами себи штетимо. Оно што је Bokisd  рекао јако је важно, не поуздати се сам у себе, разговарати са свештеником. Треба времена да човек схвати која је мера за њега. Ето, и једноставност, иако је добра, ни она није мера за свакога. Неки дан прочитах од св. Јована Златoуста:
"Нити је за сваког знање, нити је за свакога блажена једноставност, тај оклоп који човека штити од свих искушења злих духова."
И већ сам то био заборавио :) .Склони смо се одушевити нечим, али време показује док помало познајемо себе... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Богољуб 1 рече

И већ сам то био заборавио :) .Склони смо се одушевити нечим, али време показује док помало познајемо себе... 

Мени се чини, док је било време да запитам некога, није било тог неког да га запитам.

Дуго ме бринуло што нема исповести код нас. Чак и не знам како треба да се исповеда. Једноставно, буде и тако. И није на мени да судим. А онда је одједном дошла мисао како путиру прилазимо сами, јер једино Господ срца наша познаје.

Увек се молим Господу да спасем душу своју, да ми то да, по Милости својој.

Сад не трагам тако грчевито за учитељем, за учитељима. Научила сам да слушам. А на интернету не треба тражити духовнике, то може бити погубно, и велика прелест. Искусила сам.

Моје прогледавање, је некако опитно. Не могу бити монахиња, јер живим у свету. Не могу очекивати од монаха рецепт за Царство Небеско. Само се увек питам и питаћу се: - Ко је ближњи мој?

И видим пред собом реалне људе, са слабостима и врлинама, као што сам и ја.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ima tamo kod sv.Antonija Velikog prica,... on je bio prakticno osnivac monastva u duhovnoj formi kakvu je i danas poznajemo i kao neko ko je tek krcio put monaskog duhovnog delovanja nije imao bas puno slicnih ljudi oko sebe i kako sam kaze u svojim poukama (monasima),.... (parafraza) pricao je da je njegov duhovni put bio slican slucaju neke vredne  pcelice koja ide sa cveta na cvet i skuplja med, tako je i on duhovni (med) skupljao na raznim stranama, kada je cuo da postoji neki pustinjak odlazio je kod njega za savet i uzimao ono sto je najbolje od svakog od tih pustinjaka, ako je neko imao dar smirenja, od njega se ucio smirenju, neko je imao dar neprestane molitve, od njega je to uzeo, neko je imao dar poscenja i od njega se naucio postu ...i, tako je kroz desetine godina praktikovanja svih ovih vrlina dostigao savrsenstvo u duhovnom podvugu i svetost.

Inace, ima jos jedna poucna prica iz njegovog zivota (prepricavanje) ... dosli kod velikog Antonija monasi i tokom duhovnih razgovora postavi se pitanje koja je vrlina najveca,.... jedan kaze, post, drugi neprestana molitva, treci bdenje i nespavanje,... i ma kraju kada su pitali Antonija koja je vrlina najveca on im kaze,.... najveca od svih vrlina je rasudjivanje, jer bez nje sve ostale vrline ne mogu da se ispune kako treba, jer ako nemamo rasudjivanje kada i koliko i sa kojom svrhom se cini vrlina, ne mozemo tacno da ispunimo vrlinu i promasicemo cilj duhovnog delanja ...

Meni licno ovo ostalo duboko urezano u secanje i nekako uvek pokusavam da ispunim nesto od ovoga sto je naveo sv.Antonije, .... naravno koliko mogu i koliko imam snage i volje  .... i pameti :smeh1: ....

Mislim, ono,  tako mozemo uvek naci neke dobre savete koji postoje kod monaskih prica i podviznika i svetitelja.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 50 минута, Биљана, два рече

Мени се чини, док је било време да запитам некога, није било тог неког да га запитам.

Дуго ме бринуло што нема исповести код нас. Чак и не знам како треба да се исповеда. Једноставно, буде и тако. И није на мени да судим. А онда је одједном дошла мисао како путиру прилазимо сами, јер једино Господ срца наша познаје.

Увек се молим Господу да спасем душу своју, да ми то да, по Милости својој.

Сад не трагам тако грчевито за учитељем, за учитељима. Научила сам да слушам. А на интернету не треба тражити духовнике, то може бити погубно, и велика прелест. Искусила сам.

Моје прогледавање, је некако опитно. Не могу бити монахиња, јер живим у свету. Не могу очекивати од монаха рецепт за Царство Небеско. Само се увек питам и питаћу се: - Ко је ближњи мој?

И видим пред собом реалне људе, са слабостима и врлинама, као што сам и ја.

 

Ово ми се свиђа о реалности,

и о расуђивању (@Bokisd).

То је можда најтеже постићи, бити у стварности чим више, јер смо склони маштању. А Бог нам стално проговара, изнутра или извана, по савести, људима, читању и по свему што се дешава у животу, само што нисмо увек отворени и свесни тога.

Љубав, да... Али високо је љубав. Свети Оци уче да се иде најпре од покајања и страха Божијег; то мора бити у корену молитве и труда (да не би упали у неку тешку прелест). 

Код мене је опит да сам све опите у негативним стварима стекао искључиво на тежи начин - личним опитом. Али то је већ посебан антиталант :) .

Оно што не смемо заборавити, најважније, иако се "подразумева" - Света Литургија.

"Светлост Христова просветљава све"
(значење криптограма на икони Тројеручици)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Е, баш вам хвала и Слава Богу. Испливају неке белешке...

пре 57 минута, Bokisd рече

rasudjivanje

(...)

Mislim, ono,  tako mozemo uvek naci neke dobre savete koji postoje kod monaskih prica i podviznika i svetitelja.

1 hour ago, Биљана, два рече

путиру прилазимо

(...)

Увек се молим Господу да спасем душу своју,

(...)

слушам.

(...)

Ко је ближњи мој?

И видим пред собом реалне људе, са слабостима и врлинама, као што сам и ја.

Потписујем.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 37 минута, Богољуб 1 рече

Љубав, да... Али високо је љубав. Свети Оци уче да се иде најпре од покајања и страха Божијег; то мора бити у корену молитве и труда (да не би упали у неку тешку прелест). 

Ovo treba zapamtiti, stvarno mislim, ako govorimo o toj nekoj savrsenoj ili 'visokoj' ljubavi, onda ta' ljubav nije pocetak nego cilj duhovnog zivota,  jer ako ne postavimo strah Boziji (....pocetak je mudrosti strah Gospodnji.... iz Prica Solomunove...ovo su svetitelji navodili kao osnovu pocetka duhovnog zivota...)..... i pokajanje u osnovu molive i duhovnog truda, onda mozemo upasti u tu prelest, gde moze neko da prica sto godina o ljubavi i da misli da ima pravu i nepatvorenu i 'duhovnu' ljubav i da voli i Boga i sve ljude,.... ali, da je u realnosti to neka sentimentalna i 'telesna' ljubav .... koliko se secam sv.Ignjatije Brjancaninov je pisao o tim vrstama prelesti.

Pocatak je mudrosti strah Gospodnji...

http://bible.optina.ru/old:pr:01:07

" Напротив, человек добродетельный, имеющий в себе страх Божий, мудрее всех; потому и некий мудрец говорит: Начало мудрости - страх Господень (Притч 1:7). Если же бояться Бога - значит иметь мудрость, а порочный не имеет этого, то, без сомнения, он лишен мудрости; а лишенный истинной мудрости бессмысленнее всех."

sv.Jovan Zlatoust

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

О машти и расуђивању

Неки пут не умем довољно прецизно да се изразим. Када кажем Љубав, мени пред очима они тренуци кад чујем неке речи од људи које срећем сваки дан, и изненадим се.Изненадим се колико сам слепа.

Изненадим се колико пута не умем да заћутим, а требало би. Интернет је збирка цитата, а не знам све. Нисам прочитала, нисам у току.

Када кажем машта, помислим колико пута покајање није искрено, него сама један литерарни афекат. Покајање је за мене бар, пре свега повезано са дубоким стидом.Негде прочитах да је  и то страх Господњи.

Радим са децом, и верујте ми, свако дете тачно зна кад је погрешило у помислима својим.занимљиво, зна и механизам како да затрпа оправдањима последице своје погрешке.

Када кажем расуђивање, станем, и питам се коме уствари пишем? Интернет је лавиринт наших жеља, телесан сасвим.

Склопих корице књиге светог Теофана затворника "Тумачење посланице светог апостола Павла Титу", Каленић је издавач, било неко снижење недавно, па купих. на сраници 98. пише:

Да бисмо оправдани Његовом благодаћу. Оправдани - не проглашени исправнима, већ поставши праведнима.....

Мирјанин заиста, понекад машта о миру манастирском. Понекад расуђује о свету као врту добродетељи. Понекад му се Љубав покаже и у нежној забринутости других, докле је наиме, стигао у узрастању своме.

Мир вам драга браћо.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У уторак 11. јуна 2019. године служена је заупокојена литургија у манастиру Буково поводом  упокојења новопрестављеног протосинђела Артемија (Ранђеловића), настојатеља манастира Свете Тројице код Књажевца. Началствовао је Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештенослужитеља из Тимочке и Рашко-призренске епархије.

      Након свете Литургије беседио је архимандрит Стефан из манастира Св. Козме и Дамјана у Зочишту.
      Чин монашког опела служио је Епископ Иларион, а саслуживали су свештенослужитељи из Браничевске, Рашко-призренске и Тимочке епархије а молитвено учешће узело је многобројно монаштво, свештенство и верни народ.
      У свом обраћању након опела владика Иларион је рекао – Благодарим човекољубљу Божијем и тајанственом промислу Божијем који за нас људе овде на земљи никада неће бити до краја схваћен. Сабрали смо се овде да нашег сабрата, духовног оца, саслужитеља, сина, брата, рођака и пријатеља испратимо са овога света, јер је његов земаљски живот окончан, али његова душа већ пребива у вечноме животу. Тачно је четврт века од када је дошао у ову светињу, и од тога половину провео у овој Епархији, а нешто мало мање у Браничевској, и опет се вратио овде да до свога краја буде са нама. Као архијереј благодарим својој старијој браћи архијерејима који су били овде када је отац Артемије дошао, Епископу жичком Јустину, али и Епископу Браничевском Игњатију који га је такође примио у архијерејкси загрљај. Они су изразили своје саучешће и прилажу своје архијерејске молитве за милост пред Господом и наслеђе Царства Небеског нашем оцу Артемију. Благодарим и свима вама, браћи, саслужитељима, монахињама, и вама браћо и сестре који сте овде са нама и који сте били молитвеници и подршка у време болести о. Артемија, а посебно захваљујем др Радету Костићу и др Славиши из Гамзиградске бање, као и лекарима из Зајечара, Београда и Књажевца.
      Од првог дана његовог доласка у овај манастир сви ми окупљени овде смо се  уз њега борили, трудили и са њим упознавали нашу веру и прве монашке дане проводили, многе је крштавао, венчавао међу вама…. Овде се родио као монах и ту сада заувек почива.
      У овом тренутку сећам се укрштених животних путева нас двојице, од дана мога рођења када ме први пут видео, преко тога када ме је учио да ходам, играм фудбал, пливам, свирам гитару…. Када сам ја призван од Господа у Цркву Христову, настојао сам да и њега подстакнем да види истински пут Христов, и ту сам га мало претекао…А онда је он мене претекао, јер је дошао у манастир пре мене и постао први мој игуман кога сам слушао. Ја сам њега привео на крштење, а он мене на монашење. Ево сада га испраћамо саборно да он опет први крочи у вечни живот.
      Нека би Господ дао да он молитвеним заступништвом Пресвете Богородице, светог Николаја његове крсне славе и светог великомученика Артемија иде пред нама у Царство Небеско и уђе у Радост Господа свога. Кроз болест и страдање задобио је очишћење и душе и тела и искупљење пред Богом за живот вечни.
      Нека би Господ даровао нама братољубље које се гради на истинском богољубљу, да свако од нас испуњава своју мисију и призвање овде на земљи, јер је свакоме од нас припремљено место у Царству Небеском, по речима Господњим „у Царству моме станови су многи“. Амин.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      У нашим црквеним календарима има врло мало мирјана. Имам у виду свете мирјане. Има монаха, има кнежева, има јуродивих, а мирјана нема довољно. По закону узора (а то је врло важан психолошки закон) мирјанин нема на кога да се угледа. У случају да тежи ка светости као да му неко каже: замонаши се или буди јуродив – иначе светост и ти живите у различитим црквеним равнима.

      Данас је то једно од најважнијих питања за Цркву.
      Наравно, у Цркви је увек било светих мирјана. Само што су уместо у црквене календаре доспевали у лепу књижевност. На пример, „Живе мошти“ Тургењева или „Матрјонино двориште“ Солжењицина. То као да су главе из новог патерика, тачније, из „митерикона“, пошто се у њима ради о светим женама. Неприметни трудбеници, стрпљиви страдалници, сви они на основу чијег живота бисмо се могли приближити активном изучавању Јеванђеља. Управо они недостају.
      Рецимо, у историји сликарства дуго времена су кичице уметника били удостојени цареви, војсковође, ратне сцене и мртва природа. После се нешто променило у свести сликара и на платнима су оживели балерине, келнерице, „људи који једу кромпир“ и радници с лучких докова. Наравно, у животу их је било и раније. Али нису били предмет умећа сликарске кичице зато што их је друштвена свест лишавала достојанства јунака слике. Ствар су променили Фламанци, затим импресионисти, па онда сви остали. И тако је мали човек постао занимљив. Он – рибар, или она – млекарка – у њима су људи увидели ону лепоту и дубину лика за које се раније признавало да их имају само инфанте или племените госпођице на јахању. Нешто слично чека и Цркву. Чека промену свести уз коју ћемо увидети истинску светост која није обавезно обучена у схиму или носи гвоздену капу јуродивог.
      Исто је донедавно било и са свештенством. У Русији је било на стотине хиљада свештеника, али наш смирени народ од њих није очекивао светост. Очекивао је требе и Тајне, али не личну светост. Док као сјајна свећа на црквеном свећњаку није заблистао Јован из Кронштата. То је било чудно. Како? Живи у свету! Ожењен је. Није схимник, није столпник, а притом је огњено свет и чини чуда. Од тада су људи добили могућност да не траже светост само у манастиру, већ и у световној парохији. Мора се рећи да је живот свештеника био отежан. У знатној мери су се повећали захтеви према њима. Ако је један могао, то значи да није да само он може. Онда су се појавили праведни Алексије Московски, канонизација Алексија Бортусрманског... Светост и јерејство су почели да се римују без натезања. А Пушкинов „поп – будаласта глава“ је остао оно што је и био – карикатура. Дакле, нешто слично треба да се деси и кад је обичан мирјанин у питању.
      Овде нема места за формализацију и ствар не треба да поприми облик црквеног закона. Треба да дође до помака у свести. Иако имамо права да одредимо извесне критеријуме ове појаве која постоји, али која није препозната – светости у свету. Одмах ћу се оградити, не ради се о мученицима. С њима је све јасно. Без обзира на то да ли је човек мирјанин или има чин, крв коју је пролио за Христа укида сва питања. Ради се о људима који живе у свету и у мирно време, али живе по Јеванђељу, на које Црква има права да укаже говорећи: ево, вољени, пред вама је још један пример за то како се угађа Живом Богу; можете се угледати на њега и молити га да се молитвено заступа за вас.
      Дакле, ако је реч о критеријумима, то је, наравно, верност Христу и Његовој Цркви. Доказана верност која не изазива сумњу. Ни у ком случају се не ради о „безверној праведности“, општељудским вредностима или Толстојевим лутањима у трагању за коначном истином. Волео је литургију, није изостајао са недељних служби, учествовао је у животу парохије и тако даље. Имајући у виду разноврсност људских типова биће разноврсна и ова рубрика „црквености“. Али сложићете се, није баш толико тешко разликовати апстрактног човекољупца или хуманисту који се не моли Богу од човека који је одан Цркви без патетике и који се према њој односи као према Мајци.
      Затим, главна делатност. Има професија у којима људи не „раде“, него служе. Лекари, правници и педагози су људи који се баве светом делатношћу. Једни ублажавају боли у људском животу, други се боре за праведност, трећи помажу људској личности да се формира и развије. То нису једноставна занимања. То је право место за Јеванђеље Исуса Христа. Уосталом, нашло би се места и за златара, и за баштована, и за посластичара. Питање је колико је човек квалитетно, с каквим самопожртвовањем је пролазио своје земаљско поприште. Ово није нимало случајно питање. Јер једном је неко рекао да је у Русији лакше наћи свеца него праведника. И праведност су у овом случају хоризонталне везе с људима, а светост су вертикални односи с Богом. Људи управо од неистине у људским односима, од све ове „хоризонталне прљавштине“ беже ка „вертикалној светости“, одлазе из света или сањају о таквом одласку. И заиста нам недостају такви односи међу људима (између пацијента и лекара, продавца и купца, послодавца и радника) који се не би градили на користољубивости, на осећању надмоћи, на лукавству и превари, већ на истини Божијој. У коначном, свака професија може бити пут ка Богу и служење уколико је срце човека-делатника у сагласности са заповестима. То је једна од главних ствари које нам недостају у животу. Овде се ради и о нашој историји, о прошлости и будућности.
      Још једна важна ствар је породичан живот. Добрих породица има тако мало да они који су успели да изграде и да не униште хришћанску породицу већ „вуку“ на непризнатог свеца. И породични живот може бити буквалан, лични. То је кад се видиш и ти, и твоја деца, и унуци, и уопште све што је с тобом повезано у овом смислу. Али може бити и девственост у свету. Можда неко жели брак, али не може да га оствари због овог или оног разлога. Може бити одгајање усвојене деце. Много тога може бити. Сам црквени живот јесте живот породице, где постоје „мајке“ и „очеви“, парохијска породица, „браћа“ и „сестре“ и духовни оци. И Црквени живот се може схватити управо као породичан живот, кад се човек не остварује као „усамљени горди праведник“, већ кроз породицу-заједницу, кроз повезаност с другима.
      Дакле, неће се радити само и толико о породицама с много деце (премда ће бити реч и о њима) и о препороду извесних патријараха, окружених неколиким генерацијама потомства. Радиће се о животу у којем се принцип саборности остварио кроз љубав. Саборност без љубави је бирократија и механичка организација. А саборност кроз љубав је управо породичан живот.
      Сва три поменута појма проистичу један из другог и премда се не сливају до краја, представљају извесно јединство. Рад у колективу, живот у парохији и сопствена породица с њеним свакодневним трудом и компликацијама представљају тачке за практичну примену јеванђељског искуства, а истовремено и стицање овог искуства. У разговору о овом искуству обично говоримо о смирењу и трпљењу. Као да истичемо да је свет непоправљиво зао и да је једини начин да хришћанин живи у њему – стално трпљење и смерно прихватање онога што човек не може да промени. Управо тако и јесте. Овде нема шта да се укида. Али има шта да се дода.
      Да свет не би био тако неиздрживо тежак за живот, а повремено и одвратан, треба да уведемо у њега Христа. Он је Сам добровољно увео Себе у свет родивши се од Дјеве. Али нама предстоји да Га у искуству вере видимо тамо где нисмо навикли да Га видимо. Не само у свету црквених Тајни, већ и у такозваној „Тајни брата“, односно у заједничком животу, где по речима Антонија Великог „од ближњег долази живот и од ближњег долази смрт“. Где треба да научимо да видимо Христа у људима с којима заједно живимо и да радимо по Његовој вољи. Управо то је она жељена „световна светост“ која, наравно, постоји. Али која „није канонизована“. Односно, није осмишљена, није увек ни препозната. У њеном скромном звучању није наведен камертон за усклађивање многих гласова. Сваки светац (тако нам се чини) као да пева соло партију упркос какофонији која га окружује. И мали човек се навикава на мисао да треба да ћути. Јер с његовим скромним вокалним могућностима и слухом далеким од идеалног сам себи изгледа недостојним да пева. И то је грешка због смирења, уколико грешке могу бити због смирења. Јер погледајте наше црквене хорове. У њима не певају Павароти или Пласидо Доминго. Истини за вољу, они ту нису ни потребни. У њима поју најобичнији људи без оперских талената. А како понекад лепо певају кад Сам Дух Божији не одбија да поје заједно с њима! Ако хоћете, то је скромна слика „обичне светости“ коју за време Литургије показују обични људи. И ова слика се може проширити.
      Мали човек у породици. Мали човек на обичном послу. Мали човек у обичној парохији. И „мали“ Христос је свуда с овим малим човеком. То је, ако хоћете, циљ живота сваког човека, који је кроз Крштење и Миропомазање постао заједничар Православне Цркве.
      Кажем „мали“ за Христа, јер се Он добровољно умањио (тако кажу црквени текстови), сишао је с Неба до Крста и погребења, сродио се с човечанством. Његова Царска величина ће се у потпуности открити у будућем веку. Тада ће морати да Му се поклоне чак и они који Га данас занемарују или Га отворено не воле. А сад је Његовом смирењу и једноставности угодно да пребива с обичним и смиреним људима. Тајна заједничарења с Њим је тајна светости на коју је позван свако од нас.
      Да, узгред речено. Да ли ће овај свети мирјанин морати да чини чуда? Не обавезно. Највећи од свих рођених међу женама, Претеча, није учинио ниједно чудо што никако не укида његову светост. А да ли ће овај свети мирјанин проповедати? Зашто да не? Хоће, ако Бог благослови. Само ни то није обавезно. Црква нема ниједну сачувану проповед светог Николаја Чудотворца, али он и без проповеди у свету делује Христовом силом. У принципу, тешко да је сад потребан разговор о појединостима. Потребно је да се сама идеја светости, сама њена могућност и реалност сједине у нашој свести с ликом обичног мирјанина који нема чин и који не заузима запажено место у хијерархији.
      Јер, у историји наше Цркве је било различитих епоха. Било је време кад се светост испољавала кроз кнежевско служење. Ова епоха је прошла заједно с кнежевима. Било је периода монашког процвата, било је периода кад се монаштво гасило. Постојала је јуродивост која се супротстављала масовној обредној вери. Било је великих учитеља који су носили епископски чин и време њиховог служења се подудара са временом великог ширења књишких знања. Не тако давно била је епоха мучеништва и исповедништва. Много тога је већ било. Али још није било епохе светих мирјана. Покушај попа Силвестера за време Ивана Грозног да кроз „Домострој“ прикаже пример уређења праведног свакодневног живота за све крштене људе се није у потпуности оправдао. Тако да епохе светих мирјана још није било. Идеја је постојала, идеја је увек лебдела у ваздуху, али саме епохе није било. Можда је неће ни бити. Али ми се чини да вреди говорити о томе.

      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      ,,Да погледамо само ради малог примера и на ову свету обитељ, која стоји у овој гори под небесним окриљем Светих Врачева већ близу четири стотине година... Нестало је већ одавно са овога света онога, који је подигао ту задужбину своју; ... нестало је блага и богатства онога који су расипали земнородни сластољупци ондашњег времена на сјајно ношиво, на изабрана јела и пића, на забаве и весеља, којима се угађало обичајним жељама а кад кад и ниским телесним страстима ... све је то пропало у бездан мрачног заборава ... А ово што је подигла права вера и искрена љубав хришћанска и наменила, слави Свете Тројице и части Божјих угодника  Козме и Дамјана, стоји ево и данас, и сведочи нам, да таква побожна и богоугодна дела трају и на овој земљи најдуже!“

      Овако је средином 19. века, на манастирску славу 14/1 јула, у самом храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, беседио потоњи владика пакрачко-славонски Никанор Грујић, у народу познат као Срб – Милутин, најобразованији Србин свога доба.
      И данас можемо да се уверимо у благи и мудри Промисао Божји, као и у руковођење Светога Духа, јер се ове године навршава 520 година од оснивања манастира Раковца и 40 година архијерејске службе Епископа сремског Василија, који је поред обнове и градње других цркава и манастира, Божјом милошћу, радом и молитвом и помоћи Светих безсребреника Козме и Дамјана, као и уз помоћ православних хришћана,  започео корениту обнову и васкрсење овог славног манастира који поново добија достојанство дворског манастира и тиме постаје ставропигијални манастир Епископа сремског Василија.
      Сама историја манастира Раковца позната је релативно и, као код већине наших манастира, своди се на штуре податке о његовој историји од свога настанка до данас. Међутим, за разлику од других манастира некадашње Карловачке митрополије, једино манастир Раковац носи уз свој назив придзнак „дворски“,  и то сасвим оправдано!
      Наиме, ишчитавањем Протокола манастира Раковца (препис Исаије Париводског) од игумана Теофана из 1704. године можемо да видимо опис настанка манастира: ,,У част Светих безсребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана родом из Азије. У Фрушкој Гори у Срему, подигнут је манастир Раковац, при благовјерном, благочестивом и христољубивом Господину Јовану Бранковићу, великом Деспоту Сремском и наследственом овладатељу Сремском, подигнут  је настојањем и срдачним трудом, и сопственим радом, христољубивога и благочестивога Господина Раке, иначе Раје, и благовјерна споменутога Господина Јована Деспота Његова Великога Коморника ... дао је сазидати овај манастир Раковац, године од створења света 7006.  и од рођења Исуса Христа 1498, у име светих бесребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана...“
      У наредним вековима манастир Раковац је делио судбину не само осталих фрушкогорских манастира, него читавог српског живља ма где он битисао.  Своје прво и највеће до тада страданије доживео је 1914.  године, да би највеће доживео у периоду  Другог светског рата, посебно 1943. године, када су манастирска црква (део) и звоник  минирањем порушени, јер је откривено да је претходне године у Раковцу била партизанска штампарија. На конацима је спаљена кровна конструкција, а остатак архиве и манастирске библиотеке такође су спаљени. После овог страдања Титова омладинска ,,Радна бригада“ завршила је започето дело НДХ и нациста, те су порушили остатак  комплекса манастирског конака у коме се налазила и трпезарија осликана трудом Амвросија Јанковића (иначе, такође пострижника манастира Раковца), из 1768. године. После тога, манастир Раковац опет оста пуст, и много година стајао је тако запуштен, све до доласка мати Анастасије из Македоније, када почиње да полако заживљава.
      Неуморном делатношћу и залагањем Епископа сремског Василија манастир Раковац добија у првој деценији нашег столећа репрезентативни  конак у коме се, поред многобројних келија, налази и зимска капела украшена иконостасом на коме су постављене иконе и царске двери сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића из 1751. године, а сама капела посвећена је првом списатељу божанске Литургије Светом Василију Великом. Потом су овде смештене епископске просторије, салон, као и манастирска библиотека,  док у приземљу конака стоји пространа и сводовима окићена манастирска трпезарија, украшена фреском, на северном зиду, Гостољубе праоца Авраама. Даљи опис самог манастирског комплекса, као и опширнију историју, у овоме раду нећемо поменути, јер ћемо нагласак ставити на синтагму „Дворски манастир“, као што носи и наслов овога текста.
      У часопису Српски Сион за годину 1998. можемо читати о два јубилеја. Први је двадесет година архијерејске службе Епископа сремског Василија, а други је (посебно у броју 4) пет векова манастира Раковца. И тада, али и пре тога, само делимично се говорило о неколицини пострижника овога манастира.  Наиме: ,,За име овог манастира везана су имена низа личности из српског црквеног и духовног живота. Ево неких од поменутих: Севастијан, епископ будимски; Синесије Живановић, епископ арадски и ранији игуман овог манастира; Данило Јакшић, епископ; Јосиф Јовановић Шакабента, епископ; Пантелејмон Живковић, епископ и многи други.“
      Због писане речи, али и штампарије која се једно време у 18. веку налазила у манастиру Раковцу, многи су хитали ка њему. Овде је преписиван Душанов Законик, и, како наводи Никола Лукић, ,,први рукопис који обједињује до тада највећи број Срба светитеља јесте познати Раковачки Србљак... Сви предложени светитељи у садржају Раковачког Србљака (Св. Сава; Св. Симеон; Св. Симон; Св. краљ Милутин; Св. Стефан Дечански; Св. цар Урош; Свети Бранковићи: Св. Стефан, син Ђурђев, мајка Ангелина, деспот Јован и владика Максим, али и службе Светом Стефану Штиљановићу и Светом кнезу Лазару)  играли су улогу националних заштитника, па је њихово место љубоморно чувано!“ 
      Имамо на уму и то да после Велике сеобе Срба на ове просторе 1690. године бригу о популаризацији српских владара, као и заштити самога Српства, сада преузимају врхови Српске Цркве. У осамнаестом веку манастир Раковац са својим умним и ученим пострижницима доминира над осталим фрушкогорским манастирима и добија назив Дворски манастир карловачких митрополита, из кога су потекли славни архијереји наше Цркве, и то:
      Арсеније Радивојевић, епископ бачки (1774-1780);
      Арсеније Стојковић, епископ будимски (1853-1892);
      Викентије Јовановић, митрополит карловачки (1731-1737);
      Викентије Јовановић Видак, митрополит карловачки (1774-1780);
      Гедеон Никетић, епископ православних Румуна (1784-1788);
      Генадије Димовић, епископ горњокарловачки (1786-1796);
      Герасим Рац, епископ арадски (1835-1850);
      Евгеније Јовановић, епископ горњокарловачки (1839-1854);
      Јеротеј Мутибарић, епископ далматински (1843-1853);
      Јосиф Јовановић Шакабента, епископ вршачки (1786-1805);
      Мојсије Путник, митрополит карловачки (1781-1790);
      Мојсије Миоковић, епископ горњокарловачки (1807-1823);
      Павле Ненадовић, митрополит карловачки (1749-1768);
      Павле Авакумовић, епископ арадски (1786-1815);
      Пантелејмон Живковић, епископ темишварски (1839-1851);
      Пахомије Кнежевић, епископ арадски (1770-1783);
      Петар Петровић, епископ темишварски (1786-1800);
      Севастијан II, митрополит будимски (1643);
      Синесије Живановић, епископ арадски (1751-1768);
      Стефан Станковић, митрополит карловачки (1837-1841);
      Стефан Крагујевић, епископ пакрачки (1843-1864).
      Међутим, поред овог непотпуног списка пострижника манастира Раковца (још увек се истражује), постојали су епископи који нису примили постриг у овоме манастиру, али су имали духовне везе са њим. Овде ћемо најпре поменути великомученика патријарха српског Лукијана Богдановића, који је у Раковцу примио јерођаконски чин, док је четврти епископ Епархије горњокарловачке Данило Јакшић (1751-1771) наречен и хиротонисан у Раковцу 4. новембра 1751. године.
      Настојатељи манастира Раковца били су и поједини потоњи епископи, од којих ћемо издвојити двојицу, и то: епископ бачки Георгије Хранислав (1839-1843) и епископ  горњокарловачки Иларион Зеремски (1920-1931). Свој смртни час у јануару 1938. дочекао је у овом манастиру умировљени епископ  задарски Димитрије Бранковић (1913-1920).
      И  уз ове богољубиве, мудре људе и духовне горостасе расла је и узрастала братија манастира Раковца. Они који нису били удостојени ове врсте послушања, били су неуморни делатници на осталим монашким послушањима које им је одредила мајка Црква.  Тако је из овога манастира произишло неколико стотина записаних у Књизи вечнога живота, Христовој Књизи, у којој нема грешке, монаха и служитеља светога Олтара, деце српске и потомака славних Немањића и Бранковића, васпитаника Дворског манастира Раковца.
      Године 2018. навршило се 200 година од упокојења архимандрита раковачког Прокопија Болића (14. 10. 1818), који је оставио своја чувена два дела ,,Јеванђелистар“ (у рукопису) и ,,Совершен винодјелац, или наставленије о винодјелију, прављењу вина и оцта и пециву ракије из разног вешчества, које по собственому искуству, које пак по правилима најславнији и најискуснији у овој земљоделија струки списатеља и винодјелаца“, штампано у Будиму у два тома 1816/18. године. Овај славни архимандрит Дворског манастира Раковца замонашио је по чину мале схиме и потоњег митрополита карловачког Стефана Станковића.
      Имајући испред себе оволика имена великана наше свете Цркве, који су делали у манастиру Раковцу, сасвим нам бива јасно зашто и ради чега је Епископ сремски Василије одабрао овај манастир за своју ставропигију, украсио га велелепним конаком и ради на томе  да манастир буде удостојен  части  и почасти Дворског манастира. Нека му Господ дарује духовне силе да издржи на том пољу, а свим блажено упокојеним пострижницима, житељима и приложницима Раковца нека  Господ  подари вечни покој у Царству Своме.
      Јеромонах Евгеније,
      сабрат  манастира Раковца

      *Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 4/2019

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...