Jump to content
  1. Bokisd

    Bokisd

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Поводом славе манастира Ћелија Пиперска код Подгорице, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас на празник Преподобног Стефана Пиперског, поред његових светих моштију, Свету архијерејску литургију.     Прослава великог угодника Божјег, просијавшег на овим нашим просторима, почела је у навечерје празника свечаним бденијем а настављена јутрос Светом службом Божијом и благосиљањем славских приноса.   У току Литургије брат Јован и сестра Стефана, примили су небески дар – крстили се у име Оца и Сина и Духа Светога, запечаћени печатом Духа Светога.   У архипастирској бесједи владика је казао да кад год се једна нова душа присједињује Цркви Божијој – Христу Господу, пјевамо Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли!   “Велики Божији дар и истина је садржана у тој пјесми. Истина живота, истина о човјеку који од пролазнога бића, постаје непролазно биће, задобија дарове небеске, квасац вјечнога и непролазнога живота, који се облачи у Бога као љубав”, бесједио је владика.   Појаснивши да се та задобијена радост не гаси, Високопреосвећени је казао да тјелесно рођење од мајке задобија прави истински, вјечни смисао, управо рођењем Духом Светим и водом.   “Послије крштења Исуса Христа на ријеци Јордан, кроз вјекове милиони људских душа жељни вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота, жељни вјечне љубави, правде, истине, прилазе и крштавају се  у име Оца и Сина и Духа Светога. Облаче се у Христа, сараспињу се Христу, да би са распећем Њему умро стари човјек у нама и да би у нама васкрсао нови обновљени човјек, по лику богочовјека створен”, нагласио је Архиепископ цетињски.   Крштење је задобијање тога дара вјечнога живота, дара васкрсења Христовога и зато је Господ, подсјетио је Митрополит, рекао у Јеванђељу: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога,  учећи их да држе све што сам вам заповиједио и Ја сам са вама у све дане до краја свијета и вијека.   Високопреосвећени Архиепископ цетињски је казао да је Преподобни Стефан Пиперски, кога данас прослављамо, дивни угодник Божији и подсјетио на његово житије.   “Побјегао је од гоњења од манастира Мораче, преко Роваца и овдје се склонио. Својим светим животом и подвигом, служењем Христу и народу Божијем, освештао је и преобразио ову пустињу да буде мјесто гдје се сабирају безбројне душе у име Господње, гладне хљеба живота – Царства небескога.”   По његовим ријечима Свети Стефан Пиперски је један од учитеља тога пута, који води у живот вјечни, васпитач дивни којег је Господ прославио да се око њега овдје сабирамо, иако је он побјегао од људи и људске славе.   Један од оних који су се овдје сабирали је и свештеномученик Боривоје, старешина овога храма, који је, не тако давно, овдје пострадао а којег је Господ, такође, прославио његовим мучеништвом.   “Послије 75 година заборава њега убијеног негдје у Словенији, не зна му се ни гроба ни мрамора, вратио се жив и живоносан међу нас, добио је и своју духовну ћерку Боривоју”, рекао је владика. Како је истакао кроз њу се остварило оно што је благословио ондашњи Митрополит Гаврило Дожић када је монаху дао име Боривоје,да ће он поживјети истинским и правим животом и да ће освештати то име да буде светитељско.   Након Литургије Митрополит је благосиљао славски колач. Честитајући празник и славу игуманији пиперској мати Јелени (Станишић) и сестринству ове свете обитељи, владика је казао да се Свети Стефан Пиперски и свештеномученик Боривоје, као и сви који су се кроз вјекове овдје подвизавали, радују овом дивном сабрању:   “Посебно се Свети Стефан радује својој новој духовној ћерци Стефани и дивној дјеци”, казао је владика, подсјетивши да је ова светиња својевремно била пустоловина, рушевина,чему и сам свједочи.   Још једном се присјетио игумана ове светиње, свештеномученика Боривоја, који је убијен 1945. године, а који је, како је казао, у своје вријеме обнављао и уградио себе у ову светињу. Изразио је радост што је његова родбина била овдје на дан његовог прослављења, 20. маја, те подсјетио да је Новак Вељков, потомак брата Светога Боривоја, дошао пјешке из Колашинских поља:   “Он је са породицом приложник и за књигу о свештеномученику Боривоју. Зато благодарим и њему што је са својом породицом Томовићима, наставио путем свога претка светог мученика”, бесједио је Митрополит и додао да су са Боривојем,у оно несрећно вријеме нашега братоубилаштва, пострадала и његова браћа: Јово и Велимир.   “Властољубље је најопакија болест која влада људима, а у свима нам чучи мали властољубац, поготово у онима који су на власти и из властољубља се људи убијају кроз вјекове.”   Сјетио се Архиепископ цетињски и свих приложника и добротвора ове светиње, која је обновљена благодарећи труду нашега покојног о. Лазара, као и труду и жртви сестара ове обитељи, које се овдје подвизавају, обнављајући своју душу и светињу.   Посебну благодарност владика је исказао Саши Аћимићу, Вељу Станишићу, Дарку Ашанину, Слобу Томићу и Новаку Томовићу за све што чине да ова светиња васкрсне, “да би и ми имали гдје да васкрсавамо и да се обнављамо”, нарочито дјеца која су се сабрала у великом броју, а која су, како је рекао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, најдивније богатство овога празника.   Након Свете службе приређена је славска трпеза хришћанске љубави у част Преподобнога оца нашега Стефана Пиперског чије мошти почивају и чудотворе у светој обитељи пиперској.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      Мошти Светога Арсенија Сремца, другог српског архиепископа, вечерас су у пратњи Његовог високопреосвешенства Архиепископа цетињскога Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, свештенства и монаштва, свечано враћене у манастир Ждребаоник код Даниловграда гдје се чувају од 1920. године.   Звучни запис беседе   Свети Арсеније је јуче и данас био на поклоњење вјерноме народу у Цркви Вазнесења Господњег на Ублима у Кучима и Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.   Вјерни народ Даниловграда са радошћу је дочекао и цјеливао мошти свога светитеља а добродошлицу Светом Арсенију у светињу Светих аргангела је пожелио Митрополит Амфилохије који је сабране подсјетио на живот овог подвижника.   Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је Свети Арсеније путник који путује вјековима од времена још када је дошао и постао монах манастира Жиче за вријеме Светога Саве, у чијем братству је био највећи подвижник. Из Жиче је отишао у Пећ, по благослову Светога Саве који га је послао да тражи за архиепископију неко мирније мјесто, пошто је Жича била нападнута од варвара.   “Он нашао Пећ гдје је била древна светиња вјероватно из 6-8. вијека и ту подигао Цркву Светих апостола, чији је наследник био и зато му пјевамо да је равноапостолни, и Цркву Светог Вазнесења”, казао је владика.   Пред свој други полазак за Јерусалим Св. Сава је одредио Арсенија себи за наследника на архиепископском пријестолу (1233. године). Св. Арсеније је мудро управљао Српском црквом тридесет година и упокојио се у Господу 28. октобра 1266. године у манастиру Црнчи у Црној Гори, тадашњем жичком метоху. Одатле је био пренијет и похрањен у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећкој патријаршији, гдје је био неколико вјекова чинећи чудеса и сабирајући народ из свих крајева.   Светитељеве мошти су након насиља отоманске власти однијете из разорене Пећке патријаршије и послије тога ношене и чуване по разним манастирима. Преко манастира Довоље и Мораче мошти су доспјеле у Куче. За вријеме књаза Данила пренијете су у манастир Ждребаоник, гдје су остале до 1884. године а онда пренијете у манастир Косијерево и тамо остале до 1914. године. Након тога су пренијете у Острог и ту остале до 1920, када их Бјелопавлићи преносе у манастир Ждребаоник.   “Ево опет путује Свети Арсеније и обилази крајеве. Ношен је био и у манастир Косијерево (септембра 2018. године), за благослов народа који тамо живи. А сада ових дана послије 164 године поново је отишао у Куче, гдје су га јуче дочекали са таквом љубављу и поштовањем. Синоћ је преноћио у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје смо јутрос поред његових моштију служили”, рекао је Митрополит.   Нажалост, присјетио се, полиција је пресретала колону возила која је из Куча пратила светитеља до Подгорице и “направила велики неред и једнога младића који чак није ни био у том крсном ходу избацила из кола”.   “Хтјели су да разбију ту кучку литију, али на крају ипак је дао Бог да и поред тих најновијих страдања, Свети Арсеније благослови престони град Подгорицу и ево га поново се вратио овдје у Бјелопавлиће”, бесједио је владика и примјетио да су се Бјелопавлићи послије дугогодишњег безбожништва поново вратили Светом Арсенију, сами себи и својим вјековним предањима, и овај немањићкој лаври.   Захваљујући труду мати Јустине и сестринства манастир Ждребаоник је обновљен, као и народ, што је велики Божји благослов и, како је казао, дјело путешествија нашега Светога Арсенија.   “Он је живи свједок Цркве Божије, Цркве Христове, Светосавске”, рекао је Високопреосвећени и подсјетио да сада безумници који не знају шта је Црква, а уз то су и атеисти, хоће да стварају некакве своје цркве.   “То је први пут у историји да безбожници стварају цркве и по томе ево постајемо познати. Безбожници црногорски хоћу да стварају своје цркве, одричући се од ове Цркве Божје која овдје постоји не само осам вјекова од времена Светог Саве, него постоји од апостолских времена. ”   Подсјетивши да су ови простори били хришћански, и да су проповједници и апостоли били и са Истока и са Запада, владика је нагласио да је временом кирило-методијевска традиција, нарочито од времена Св. Јована Владимира, преовладала на овим просторима и сви који су ту живјели су се опредјелили за Православни исток, за Цркву Јерусалима, за Цркву царског града Константинопоља. Оцијенио је да је то од огромног значења за ове просторе.   “Та Црква постоји вјековима, нарочито од времена Светога Саве и времена његовог наследника Св. Арсенија који је дошао овдје да свједочи то живо јединство Цркве Христове Цркве Божје, Светосавске, које је непрекинуто кроз вјекове. Дај Боже да и ове, који сада измишљају некакве своје идеологије, Бог врати разуму и памети, да се врате Светој цркви Божијој, да се крсте и миропомажу, и дођу и ћивоту Светог Петра, и Светог Василија, и Светог Арсенија, а не да пресрећу и нападају, као што су напали у Никшићу народ Божји који се сабрао око Светога Василија и послије затворили Епископа Јоаникија са свештеницима.”   По његовим ријечима то је једно велико безумље, а Црква је, као и епископи, навикла још од Христа да страда, што свједочи и Свети Арсеније.   “Христос је пострадао, разапет за спасење овога свијета и на том Његовом распећу је све утемељено кроз вјекове што је часно и честито и у Европи и овоме свијету”, рекао је владика.   Даље је казао да је Свети Арсеније дошао овдје да својим присуством помогне, како је истакао, и оним  Црногорцима који се “претварају у неке Монтенегрине и свима нама да се вратимо Богу живоме, истинитоме, Богу љубави, Оцу и Сину и Духу Светоме”.   “Да се кроз Бога живога и преко Његових светих вратимо једни другима том христоликом, боголиком љубављу. То је оно чему нас учи Свети Арсеније својим присуством: љубави према Богу и једни према другима, том љубављу која не тражи своје него се жртвује, дарује.”   Додао је да кроз Свето причешће примамо Христову љубав – Њега као љубав и преко Светог причешћа се учимо тој љубави и према Богу и једни према другима, на начин како је Христос волио овај свијет.   “Нека Бог даде да се та љубав христолика, боголика, светоарсенијевска зацари међу свима овдје који су се подјелили на разне партија и идеологије па чак и дубље. Сад имамо једна иста мајка, рађа двије нације. То једино има у Црној Гори”, казао је Високопреосвећни.   Као најбитније је нагласио наш повратак Богу као љубави, Христу Господу и свецима Његовим.   “И тако да се вратимо на прави начин једни другима без обзира ко је ко и и коме припада. Молитвама Светог Арсенија, његовим молитвама нека утврди Христос Господ ту љубав, то заједништво, то братство, утемељено на Богу и на светињи Божијој, међу људима и међу свим земаљским народима. И нека би та љубав светоарсенијевска испунила срца, не само нашега народа, него свих земаљских народа”, поручио је на крају свог обраћања Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у манастиру Ждребаоник по повратку моштију Светог  Арсенија у ову древну немањићку светињу.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      У мајско-јунском 373. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.      Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав!     *Оче Макарије, познате су речи да је ношење крста са Христом најсажетија дефиниција монаштва. У светлости ове благословене истине, а вођени духовним искуством које носите у свом срцу, реците нам нешто о значају монаштва?   Почео бих речима Светог Јована Лествичника о томе шта је монах:  „Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у хвале свету, и порицање природе ради постизања оног што је натприродно.“ Дакле, монаштво јесте призив на обожење. Пошто је људска природа у палом стању потребан је покрет слободне воље ка Богу. Бог све воли све призива, „уздисајима неизрецивим“, али на тај призив Божији не одговарају сви исто. Зато је монаштво уствари тај најдубљи одговор љубави на Љубав. Онај који успе да милошћу Божијом обожи себе постаје Храм Духа Светога. Однос љубави јесте однос откривања тајни, зато говори и Свети Максим Исповедник да је природно да што човек дубље уђе у однос са Богом, и тајне које му се откривају јесу веће и дубље. Монаштво дакле јесте потврда постојања живога Бога у овом свету и самим тиме јесте светлост свету и со земљи. Монах је унутарњи човек срца и сведок мира Божијег. Мир је особина Божанска, мир који превазилази ум и који није од  овога света – мир вам свој дајем мир вам остављам, не дајем вам га као што га свет даје – управо је монаштво сведок овог јеванђелског мира који се шири као мирис цвећа и опија вас. Када човек окуси од њега спреман је да положи живот свој за Христа, и кад би било могуће и хиљаду живота да има опет би их посветио Христу. Завршио бих о монаштву речима старца Емилијана Симонопетриског које су врло отрежњујуће нарочито за данашње време: „Монах је најјачи човек на свету. Све може да учини померивши само прст. И демони га се плаше и Светитељи му служе; све је у његовим рукама. Али може да постане једно немоћно и анемично створење. Штета је да будемо такви!“.   *Према речима преподобног Макарија Великог  „одлучност је полазишна тачка нашег спасењаˮ, да ли можемо рећи да одлучност и истрајност у подвигу чине један од важних основа равноангелног подвига монахâ?   Ко верује имаће и одлучности, а из одлучности се рађа истрајност и постојаност. Велики Светитељ Цркве Христове Серафим Саровски је говорио да је наш род раслабљен и да нема одлучности да се посвети Богу. Малопре смо поменули код Лествичника да је монах онај који непрестано приморава природу. Дакле, ми морамо да се натерамо на добро, а успех зависи од Бога. Бог не може без нас да нас спасе. Овде имамо управо једну вододелницу у духовном животу. Постоје неки који хоће све сами својим силама и буду превише активни, а има и других који иду у пасивност. Бог је управо на средини. Зато Свети оци говоре да је највећа врлина коју треба задобити расуђивање. Без ње и најбоље намере могу човека да одведу у безизлаз сопственог егоизма. Морамо се научити да ослушкујемо Бога у нашем унутарњем бићу. Расуђивање се најлакше задобија управо испуњавањем монашког завета послушности.   *Живимо у времену великог индивидуалзма који за последицу има духовну девијацију која је најочигледнија у губитку љубави према ближњима, шта је по Вама лек за ову духовну болест?   Можда ће одговор изгледати контрадикторно али данашњи људи немају љубави према себи на прави начин. Постоји народна изрека  „ко није добар себи, неће бити добар ни другоме.ˮ Ово је велика истина уколико је човек разуме на прави начин. Ако ниси добар својој породици како ћеш бити добар другоме. Ако не волиш своје родитеље – не мислим декларативно који изговарају ове речи него конкретно и јеванђелски као милостиви самарјанин – како ћеш волети свој народ, државу, све људе без разлике?  Бог нас прво ставља у животну позицију где не бирамо родитеље нити време у коме се рађамо. Ту је прво потребно да остваримо себе као личност. Зато је битно имати здраве породице. Данас као никада у историји човечанства је угрожена породица и поред свег напретка науке и технологије. Погледај човека каква му је породица и све ће ти бити јасно, најпре себе погледај јер тако ћеш доћи у реалност. „По делима ћете их познати“ су јеванђелске речи, по својим делима ћемо и себе саме препознати. Али нека нико не очајава „Бог је моћан и од камена хлебоове направити“, само је потребно да му се човек обрати свим срцем и свим својим бићем. То је управо и лек за све болести.   *Будући да често гостујете у контакт емисији „Питајте свештеникаˮ, коју на таласима васељенског радија „Светигораˮ води и уређује Слободанка Грдинић,  реците нам која су најчешћа питања са којима се сусрећете?   Лепеза питања у емисији „Питајте свештеникаˮ иде од најобичнијих до оних најдуховнијих. Ми се трудимо да одговоримо на свако питање најбоље што умемо. Посебно су деликатна питања и одговори на духовне теме. Ту би требали да се придржавамо сви једног основног отачког принципа – оно што сам ниси окусио, немој примењивати на другоме. Људи доста питају о томе шта је пост и како постити, многобројна су питања о молитви, затим деликатна су питања међусобних односа у породици, родбине, пријатеља, а има и питања које се тичу монашког начина живота. У последње време се отварају питања међуцрквених односа обзиром на догађаје у свету и код нас. У сваком случају, Црква као живи организам има пуно живих људи и у овим емисијама се може осетити како и на који начин жива Црква „дише“.   *Оче Макарије, налазите се на челу свештене обитељи манастира Савина у Херцег Новом, лепа је прилика да наше читаоце упознате са историјатом и значајем ове велике светиње?   Манастир Савина је стуб и тврђава духовности и православља у приморју на тромеђи Хрватске, БиХ и Црне Горе. Савина је понос и упориште нашег српског националног бића што се у временима показало као и данас. Са њене три цркве две посвећење Успењу Богородице (мала и велика) и црква Светог Саве на брду изнад Манастира, јесте светионик на улазу у Бококоторски залив. Мала црква датира још из 1030. године, али пуноћу манастирског живота Савина доживљава досељавањем калуђера из Манастира Тврдоша 1694. године заједно са својим Митрополитом Саватијем Љубибратићем. Наиме, те године је разорен манастир Тврдош од стране Турака, а Боком тада владају Млечани. Написано је много историјских књига о Манастиру Савина. Манастир поседује богату библиотеку са рукописним и штампаним књигама од којих је познатија Савинска Крмчија – препис законоправила Светог Саве. Такође и богата ризница манастира чува историју како Савине тако и манастира Тврдош и Милешеве. Крст Светог Саве заузима централно место у манастирској ризници. Велики Његош је учио прва слова у Савини код свог учитеља јеромонаха Јосифа Троповића, а такође је из Савине на свој последњи пут пошао и краљ Александар Карађорђевић 6. октобра 1934. г. у Марсеј где је и страдао.   *Вашу обитељ посебно красе две знамените светиње: Чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске и Крст Светога Саве који се чува у манастирској ризници.    Управо ове две светиње јесу највеће духовно благо нашег манастира. Савинска Богородица се чува у Манастиру од  17. в. Она је једна од 6 канонизованих икона Богородице у Српској Цркви. За њу се везује предање о спасавању манастира од рушења у време почетка зидања велике цркве 1777. г. Као и многобројна сведочанства помоћи верујућим људима. Крст Светог Саве који је израђен од горског кристала и опточен сребром и позлатом датира из 1219. г. И на себи има натпис на србуљици – ово је крст Светог Саве. По предању крст је доспео до Манастира из Тврдоша или Милешеве, али постоји и предање да га је сâм Свети Сава још од оснивања Зетске епрархије на Превлаци приложио овај крст да се чува у Савини.   *Хришћански етос нас учи да Господ од нас не тражи веру у чуда, већ чудо од вере, а у духу ових речи  да ли бисте поделили са нама сведочанство о неком од исцељења пред савинском Красницом?   Не бих улазио у детаље о исцељењима и чудима Савинске Богородице, али бих посведочио један општи утисак свих који у ову светињу долазе привучени благодаћу Пресвете Богородице. Савинска Красница даје пре свега утеху свакоме ко јој са вером прилази и људи овде доживљавају један унутарњи преображај. Постају бољи, желе да се промене, осећају мир, буди се покајање, и то је најважније за сваког човека, сусрет са Богом, а тиме и отварање врата вечног живота управо даје Савинска Богородица изобилно.   *На челу савинске светиње налазили су се многи знаменити игумани, али у новијем времену посебно место заузима незаборавни блаженопочивши игуман архимандрит Јустин (Тасић). Замолио бих Вас да нас упознате са ликом и делом овог неуморног служитеља Божјег?   О оцу Јустину је тешко говорити, а уједно и лагано. Он је пре свега био један једноставан човек и потпуно незлобив. Многи воле да говоре о њему, али мислим да живети са неким и говорити о неком постоји велика разлика. Писано је: „Угледајте се на старешине своје, гледајући на свршетак њиховог живота“.(Јев. 13,7)  Конац сваке приче, па и животне, даје одговор какав је неко живот водио. Оно у шта улаже човек касније на крају живота му се враћа. Отац Јустин је улагао у љубав, у чистоту срца и на крају живота је убирао плодове те љубави. Постао је као један прелепи цвет, оаза мира, који су многи долазили да миришу и удахну рајске мирисе. Зато сматрам себе веома почаствованим бескрајном милошћу Божијом да последње године његовог овоземаљског живота проведемо заједно што је као плод донело да понесем име његовог духовног оца – Макарија Дечанца. Носити њихово духовно наслеђе је велика одговорност, али се уздамо у њихове молитве да ћемо изнети тај крст до краја. Поред оца Јустина могли сте да видите и уједно живите отачким духом, онако како читамо у делима Светих Отаца Цркве, али на један савремено разумљиви начин за човека данашњице. То и јесте смисао да оно што читамо или чујемо применимо у свом животу. Уколико то не успемо узалуд наше читање и слушање ако нема плода нашег живота. Отац Јустин је умео да каже сваком човеку од академика до чистача улица оно што му је потребно за спасење и у томе је његова величина – једноставност да речи Божије саопштите  неком да разуме и примени у свом животу и тиме осети радост живота у Христу.   *На крају, шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ?   Целокупан смисао људског живота своди се на обожење. Обожење значи, пре свега, сусрет са живим Богом. Нама православнима је дат најсавршенији пут јер сам Бог каже за себе „Ја сам пут, истина и живот“. Дакле, ми се сусрећемо у нашим животима са живим Богом и он нам се даје у Светој Евхаристији кроз свето причешће Телом и Крвљу Господњом за живот вечни. Свети оци цркве су нам кроз лични искуство показали како можемо доћи до Бога и то је најсигурнији пут, јер је посведочен безбројним светитељима кроз историју хришћанства. Свако од нас се сусреће са истим Богом, и заједница таквих људи чини Цркву Божију којој је глава Господ Исус Христос. Из Цркве Божије се излива радост васкрсења и победе над смрћу, али је тај пут везан и за распеће и страдање. Сваки човек пролази у свом личном животу овај крсто-васкрсни пут носећи терет живота али све тегобе се заборављају оног трена када се сусретнемо са Господом. Зато похитајмо радосно сви и узмимо крст свој од Бога нам намењени и упознаћемо Онога за киме чезне свака душа људска – Господа Исуса Христа Спаситеља света.    Разговарао:  Катихета Бранислав Илић       *Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 10-14)

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...