Jump to content

Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату - Сећање на хероје

Оцени ову тему


Препоручена порука

У последњих 7 деценија, од краја Другог светског рата па до наших дана, мало се причало о улози и отпору Југословенског Краљевског ваздухопловства (ЈКВ), које је оно пружило у неравноправној борби са Хитлеровом војском. Без обзира на то што је након Другог рата гро нашег ваздухопловства чинио предратни кадар, дакле људи из ЈКВ, у годинама након рата, па негде до средине деведесетих, мало се, или нимало причало о тим људима који су, кад је враг однео шалу, храбро полетели и супроставили се вишеструко јачем непријатељу. Данас је ситуација мало боља, постоје штампане публикације о том периоду, на мрежи се такође може пронаћи доста података, а ево ово је мој скроман допринос да се и на ЖРУ Форуму подсетимо на те храбре авијатичаре...

392px-Roundel_of_the_Royal_Yugoslav_Air_

Иако је био проглашен "отвореним градом", када је сазнао шта се десило у Београду тог 27. марта, када је дошло до војног пуча, ваздушне нападе на Београд и уопште напад на Краљевину Југославију наредио је Хитлер лично. У својој "Директиви број 25", у најкраћем је својим генералима издао следећа наређења:

1. Војни пуч у Југославији изменио је политичку ситуацију на Балкану. Југославију треба сматрати непријатељем и у случају да ускоро да изјаву лојалности, па је стога треба разбити што је могуће пре.


2. Моја намера је да концентричном операцијом са простора Ријека – Грац, с једне стране, и са простора око Софије, с друге стране, упаднем у Југославију општим правцем према Београду и да њену војску уништим, с тим да њен крајњи јужни део одвојим од њене територије и узмем у своје руке као базу за продужење немачко-италијанске офанзиве против Грчке. Из војнопривредних разлога важно је да се успостави саобраћај на Дунаву и поседну рудници бакара у Бору. Покушаћемо да придобијемо Мађарску и Бугарску за учествовање у операцијама, остављајући им могућност враћања Бачке и Македоније. Политичким обећањима Хрватској биће проширена унутрашњополитичка затегнутост у Југославији.


3. У појединостима наређујем следеће:

а) Чим буду прикупљене довољне снаге и временске прилике то допусте, ваздухопловство ће даноноћним ваздушним нападима разорити теренска постројења (ратне аеродороме) југословенског ваздухопловства, као и Београд.

б) Подухват „Марита“ отпочеће по могућности истовремено – никако раније – засад с ограниченим циљем да се заузме солунска котлина и висораван Едеса; 18. армијски корпус може при том напредовати преко југословенске територије. Искористити повољне прилике за спречавање планског отварања фронта између Олимпа и висинског предела Едесе.

в) За напад који ће уследити са простора око Софије у правцу северозапада и са простора Ћустендил – Горња Џумаја у западном правцу, могу се употребити све у Бугарској и Румунији расположиве снаге, с тим да као осигурање нафтоносних подручја Румуније, осим противавионских снага, остану и снаге у јачини око једне дивизије. Осигурање на турској граници, за сада, препустити Бугарима. У њиховој позадини као ослонац поново ће бити припремљена једна немачка јединица, највероватније оклопна дивизија.

г) Удар направљен општим правцем од Граца према југоистоку треба извршити чим се прикупе за то потребне снаге. Копненој војсци се препушта одлука о томе да ли ће ради отварања границе прелазити преко мађарске територије. Осигурања на југословенској граници одмах појачати. Исто тако, као и на бугарској граници, важни објекти се могу заузети и пре почетка општег напада, истовремено са ваздушним нападом на Београд.

д) Ваздухопловство ће са две нападне групе потпомагати операције 12. армије, као и ударне групе које ће образовати на простору око Граца. Оно ће у ту сврху усмеравати тежиште дејства према временском развоју операција копнене восјке. За развој и напад могу се искористити и мађарске ваздухопловне базе. Испитати да ли треба употребити 10. ваздухопловни корпус за акцију са италијанске територије. Међутим, заштитна пратња транспорта за Африку мора остати загарантована. Продужити са припремама за освајање острва Лемноса, али заповест за извршење издаћу лично. Треба се постарати за довољну противваздушну одбрану Граца, Клагенфурта, Филаха и Лебена, као и Беча.


4. Врховна команда оружане силе склопиће најпре начелне споразуме са Италијом. Копнена војска предвидеће штаб за везу са италијанском 2. армијом и Мађарима. Овлашћује се Ратно ваздухопловство да се о разграничењу оперативних ваздушних простора у односу на италијанско и мађарско ваздухопловство већ сада споразуме са Врховним командантима дотичних држава. Снабдевање мађарских ваздухопловних база може да отпочне одмах.

5. Господа главни команданти известиће ме преко Врховне команде Оружаних снага о намераваном вођењу операција и о питањима у вези с тим.

У потпису, Адолф Хитлер.
Second_world_war_europe_1941_map_de.png
Ситуација у Европи уочи Априлског рата у Краљевини Југославији
 
Стање ЈКВ пред рат
 
Стање у нашем ваздухопловству пред Априлски рат није било нимало задовољавајуће. Наиме, неколико година раније је започео (безуспешан) процес техничке модернизације, који је само делимично уродио плодом јер Југославија није успела да у предвечерје рата обезбеди довољан број оперативних авиона новије генерације, пре свега на тржиштима Немачке и Велике Британије.
 
Ипак, предвиђајући могући развој ситуације који би водио рату, а нарочито након бомбардовања Битоља од стране италијанске авијације, 6. новембра 1940. године, Команда ваздухопловства је предузела превентивне мере и већ у јесен  1940. године подигла ниво борбене готовости. С тим у вези одређене јединице нашег ваздухопловства су пребазирале на друге аеродроме (нпр. 102. ескадрила Шестог ловачког пука је из Београда пребачена у Мостар да би својим Месершмитима Ме-109Е, вршила задатке патролирања дуж Јадранске обале у зони Приморске војне области). 
 
Такође, Главни Генералштаб војске Краљевине Југославије је након новембарског бомбардовања Битоља, крајем 1940. године донео наредбу безусловног отварања ватре и обарања сваког "нелегитимисаног" ваздухоплова који прелеће нашу територију јужно од линије Ниш-Крушевац-Ужице-Сарајево-Сплит. Северно од те линије, у дубину наше територије, било је одобрено "пуцање" испод летелица, у циљу приморавања на слетање.
 
У склопу ратног плана "Р-41", на основу којег је наша тадашња војска припремала одбрану, задаци ЈКВ су били предимензионирани у односу на постојећи број летелица, али ипак, 12. марта 1941. године изведена је тајна мобилизација припадника ЈКВ у склопу које је извршена попуна јединица људством из резервног састава, довршен је посао на премештању складишта и ваздухопловних база са рубних делова у средиште територије Краљевине и запоседнута су 23 ратна аеродрома и летелишта. А дана 22. марта 1941. године, све јединице ЈКВ су стављене у стање пуне борбене готовости, која је између осталог предвиђала и спремност за полетање, и то: ловачка авијација - 20 минута, извиђачка авијација - 25 минута и бомбардерска авијација - 30 минута. Тако је и пре потписивања Тројног пакта, односно пуча од 27. марта, ЈКВ било мобилисано у пуном саставу и спремно, колико је обзиром на број летелица, могло.
 
Нажалост, борбену готовост и извршење ратног плана "Р-41" је поред бројног стања и "квалитета" летелица, додатно нарушила и издаја капетана-пилота Владимира Крена, који је 4. априла узлетео са загребачког аеродрома и одлетео у Бечко Ново Место, где се налазила Команда немачке 4. Ваздухопловне армије која је и била носилац напада на Краљевину Југославију два дана касније. Крен се ту ставио на располагање генералу Александру Леру, команданту те јединице и предао му ратне планове и планове борбеног распореда авијацијских јединица ЈКВ, тако да од евентуалног тактичког маневра наших снага на терену није било вајде... Немци су добили податке на тацни. Крен је због овог свог "херојског" подухвата награђен тиме што га је Поглавник НДХ поставио за првог команданта Зракопловства НДХ. Додуше, за то своје дело је платио. Наиме, након рата је успео да пребегне код Британаца, али су га ови испоручили нашим властима, где је осуђен за велеиздају и стрељан у Загребу 1948. године.
 
Тако је уз овај издајнички чин, те обарања једног Швапског авиона типа Хенкел 111 код Марибора 3. априла 1941. године, ЈКВ дочекало 5. април и подизање борбене готовости на највиши ниво. То стање приправности је предвиђало "смањење" времена за полетање, тако да су ловци имали задатак да полете за 10, извиђачи за 15, а бомбардери за 20 минута...
 
Тако спремни и са оним са чиме су располагали, ишчекивали су зору тог 6. априла 1941. године...
 
Наставиће се...

 


Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 110
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

У последњих 7 деценија, од краја Другог светског рата па до наших дана, мало се причало о улози и отпору Југословенског Краљевског ваздухопловства (ЈКВ), које је оно пружило у неравноправној борби са

Следећа јединица у саставу Оперативног ваздухопловства је била - Трећа ваздухопловна мешовита бригада. Састојала се од Петог ловачког и Трећег бомбардерског пука. Пети ловачки пук је био нао

Слава ХЕРОЈИМА

Постоване слике

Без обзира на историјске чињенице, наведене, а и оне које ће услиједити, једна мисао ми трепери послије читања: Част је била њихово најјаче оружје!

И замишљам вјеру тих хероја, каква је морала бити имајући у виду све околности? Блиска 1999. помало разјашњава.

Спремност на жртву заиста је јединствен израз духовности.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ратни распоред, задаци и капацитети ЈКВ

У претходном наставку сам навео да је ратни план "Р-41" имао доста "фалинки" од којих су неке морале бити такве, док су се неке морале отклонити.

Оно на шта се није могло утицати, то је процес модернизације и попуне јединица. На годину-две дана пред рат је наручено доста авиона из Немачке, али је Немачка "стала" са њиховом испоруком, тако да је попуна јединица модерним машинама била недовољна, те без обзира на цифру од преко 1000 авиона којима је раполагало наше ЈКВ, тек нешто мало више од 300 је било способно да се огледа на ратним задацима. И то је једино на шта се није могло утицати.

Нажалост, много више је ствари било отклоњиво, али се на то није много обраћала пажња. На првом месту, то је сама организација ваздухопловства унутар војске, односно система командовања. Наиме, ЈКВ није било посебан вид у оквиру војске, него је 1939. године "раздељено" тако да је оперативно и позадинско ваздухопловство било под командом Генералштаба, армијско под командом Копнене војске, док је поморско било у надлежности Команде морнарице. Уз то, високи командни кадар је био именован на одговорне функције иако изворно нису били ваздухопловци (да ме неко погрешно не схвати, наравно не сви). Нпр. "пучиста", ваздухопловни генерал Душан Симовић није био ваздухопловац, но артиљерац. Та да кажем нестручност, односно недовољно познавање ваздухопловне доктрине од стране појединаца, уз ионако недовољно развијена доктринарна документа употребе авијације, довела су до великих губитака на терену. 

Такође, једна од ствари која се могла и морала отклонити у ходу је била необученост довољног броја летачког састава за извршење борбених задатака у свим метеоролошким условима, дању и ноћу. Само је мали број пилота био обучен за такво што, док је већина пилота могла да лети само у нормалним условима. О томе се морало водити рачуна! Када се на све ово дода и утицај "пете колоне", те врло чудна "решења" и тактичке замисли о којима ће у даљем тексту бити речи, отпор који је пружен непријатељу још више добија на снази.

Као што рекох, ваздухопловство је било груписано у 4 различита одсека са 3 надлежне команде...

Оперативно ваздухопловство

Према ратном плану, оно је било задужено за одбрану територије и примање првог удара. Јединице оперативног ваздухопловства су биле следеће:

- Прва ваздухопловна ловачка бригада, која је у свом саставу имала Шести и Други ловачки пук. Команда бригаде са 8 авиона у саставу 702. ескадриле за везу је према распореду била у Земуну. Штаб Шестог ловачког пука и једна ваздухопловна група (32. ловачка група) са три ескадриле (103.,104. и 142. ловачка ескадрила) Месершмита (Ме-109) је била распоређена на аеродрому Крушедол. Укупно су имали 27 авиона Ме-109. Друга ваздухопловна група (51. ловачка група) овог пука са једном ескадрилом (102. ловачка ескадрила) Ме-109 (10 авиона) и две ескадриле (161. и 162. ловачка ескадрила) са шест авиона Икарус (Ик-3), базирала је на земунском аеродрому. Укупно дакле 43 авиона. 

Штаб Другог ловачког пука и једна ваздухопловна група (52. ловачка група) са две ескадриле (163. и 164. ловачка ескадрила) ловаца Харикен (15 авиона), била је на аеродрому Кнић, а друга ваздухопловна група (31. ловачка група) овог пука са две ескадриле (101. и 141. ловачка ескадрила) Ме-109 (19 авиона) била је на аеродрому Сушичко Поље код Крагујевца. Укупно значи 34 авиона. Ова бригада је била и најјача јединица у систему ПВО територије. 

Главни задатак Прве бригаде је била заштита Београда као главног града, те заштита важних индустријских центара на врло широком простору, који је обухватао: линијом државне границе територију Војводине, па границом, јужно до линије Вршка Чика-Озрен-Јастребац-Копаоник-Сјеница-Пљевља-Фоча, односно на запад, до линије Доњи Михољац-Босански Шамац-Тузла-Рогатица-Фоча.

prvabrigada_zps7e1f3434.jpg

Зона одговорности Прве ваздухопловне ловачке бригаде

Ваздухоплови у саставу Прве ваздухопловне бригаде:

Me-109_06_zps7712c392.jpg

Месершмит Ме-109

Slika04IK-3AR41bbb_zps1c75595d.jpg

Икарус Ик-3

Slika06HariikenAR41bbb_zpsd4e9c6ab.jpg

Харикен

 

Наставиће се...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sutra će se u crkvi svetog Marka održati pomen pilotima Aprilskog rata. Biće prisutni preživeli piloti iz Drugog rata. Ja ću doći sa par živih legendi Srpskog i Jugoslovenskog vazduhoplovstva.

Da li ide neko?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Имам обавеза ујутро, па не могу стићи... Али ћу гледати да одем до Кеја када буде полагање венаца на споменик...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Inače, plan P-41 bio je u skladu sa britanskim planom da se stvori zajednički front Jugoslavije, Grčke i Turske (Turska je trebala da pravi naše IK-3), zato je Nemcima i žurilo da Jugoslaviju i Grčku stave pod svoju kontrolu.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Malo fantastike:

http://www.youtube.com/watch?v=A-914EboqYE

Možda nije bio najbolji avion, ali bio je "vrhunski lovac" što priznaju i Nemci ondašnji borbeni piloti:

http://www.jg27.de/chronik_maerz_41.html

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ево, што Драги рече и Крајишника...

- Друга ваздухопловна мешовита бригада у саставу Оперативног ваздухопловства је такође имала два пука. Четврти ловачки и Осми бомбардерски пук.

Четврти ловачки пук (33. ловачка група-105. и 106. ловачка ескадрила и 34. ловачка група-107. и 108. ловачка ескадрила) је базирао на аеродрому Босански Александровац крај Бања Луке. У свом саставу је имао 18 авиона типа Харикен и 8 ловаца типа Икарус (Ик-2). Задатак те јединице је била ловачка заштита борбених дејстава Осмог бомбардерског пука и заштита ваздушног простора унутар линије Доњи Михољац-Босански Шамац-Тузла-Рогатица-Сарајево-Бугојно-Дрвар-Оточац-Сењ-државном границом опет до Михољца...

drugabrigada_zps99b04bc3.jpg

Зона одговорности Друге ваздухопловне мешовите бригаде

Slika06HariikenAR41bbb_zpsd4e9c6ab.jpg

Харикен

IK-2_001_zps9e722aa9.jpg

Икарус Ик-2

Осми бомбардерски пук (68. бомбардерска група-215. и 216. бомбардерска ескадрила и 69. бомбардерска група-217. и 218. бомбардерска ескадрила) је базирао на аеродрому Ровине крај Нове Тополе у близини Бања Луке. Био је наоружан са 24 бомбардера Бристол Бленхајм и задаци ове јединице су били бомбардовање немачких аеродрома, покрета трупа и комуникацијских праваца (железница и путева) у пограничној зони Аустрије и Мађарске...

04_01_09BBlenhajm_01_zpsa64f009b.jpg

Бристол Бленхајм

 

Наставиће се...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Следећа јединица у саставу Оперативног ваздухопловства је била

- Трећа ваздухопловна мешовита бригада. Састојала се од Петог ловачког и Трећег бомбардерског пука.

Пети ловачки пук је био наоружан са 30 авиона типа Хокер Фјури. Пук је имао две групе са по две ескадриле. Прва група (35. ловачка група-109. и 110. ловачка ескадрила) је базирала на аеродрому Косанчић код Лесковца, док је друга група (36. ловачка група-111. и 112. ловачка ескадрила) базирала на аеродрому Режановачка Коса више Куманова. Ова јединица код Куманова је и примила први непријатељски напад 6. априла, пола сата пре бомбардовања Београда.Задатак ове јединице је била ловачка заштита Трећег бомбардерског пука и заштита ваздушног простора унутар линије Вршка Чука-Озрен-Јастребац-Копаоник-Мокра планина-Проклетије, па државном границом опет до Вршке Чуке...

trecabrigada_zpsb21c411b.jpg

Зона одговорности Треће ваздухопловне мешовите бригаде

hoker_zpsd9b287a8.jpg

Хокер Фјури

Трећи бомбардерски пук је био састављен од две групе. 63. бомбардерска група (205., 206. и 207. бомбардерска ескадрила) је базирала на аеродрому Петровец код Скопља. 64. бомбардерска група (208., 209. и 210. бомбардерска ескадрила) је базирала на аеродромима Обилић, Милешево и Стубол, сва три у близини Приштине. Трећи бомбардерски пук је био најобученија и најспремнија бомбардерска авијацијска јединица нашег ЈКВ. Били су наоружани са укупно 60 бомбардера Дорније (До-17), а за задатак је имала бомбардовање непријатељских комуникација, трупа и аердрома у пограничној зони Бугарске...

Dornije_Do_17_zps569d5245.jpg

Дорније До-17

 

Наставиће се...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Последња бригада у саставу Оперативног ваздухопловства, била је

- Четврта ваздухопловна бомбардерска бригада, била је јачине два пука. Први бомбардерски пук (61. бомбардерска група-201. и 202. бомбардерска ескадрила и 62. бомбардерска група-203. и 204. бомбардерска ескадрила) је базирао на аеродрому Бијељина, с тим што је 61. група била на аеродрому Давидовац код Параћина Пук је у свом наоружању имао 23 бомбардера типа Бристол Бленхајм. Задатак овог пука је било бомбардовање немачких аеродрома, трупа, железничких и друмских комуникација у пограничној зони Румуније и Бугарске (северно од планине Балкан)...

04_01_09BBlenhajm_01_zpsa64f009b.jpg

Бристол Бленхајм

Седми бомбардерски пук, састављен такође од две групе (66. бомбардерска група-211. и 212. бомбардерска ескадрила и 67. бомбардерска група-213. и 214. бомбардерска ескадрила), био је наоружан са 40 бомбардера Савоја Маркети (СМ-79).  Јединица је базирала на аеродрому Прељина код Чачка, 67. група на аеродрому Добрић код Пожеге. Задатак ове јединице је био бомбардовање италијанских аеродрома, трупа, комуникација и пристаништа у северној  и средњој Албанији...

04_01_13SavojaMarketii_01_zps16188801.jp

Савоја Маркети СМ-79

 

Наставиће се...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Juče u kolima dok sam išao prema Mađarskoj , slušao sam nekog starog pilota učesnika rata. Interesantno da je rekao da je Srbija odmah posle okupacije morala da plati Nemačkoj otštetu za oborene avione. Pomenu i cifru.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Остале јединице у саставу оперативног ваздухопловства имале су пратеће задатке, махом подршке јединицама на терену и извиђачке задатке.

- 81. бомбардерска група је базирала на аеродрому Ортјеш код Мостара. Њен задатак је био да у садејству са Четвртом бригадом напада италијанске положаје на северу Албаније, те да даје ваздушну подршку трупама Приморске армијске области са акцентом на Задар. Била је наоружана са 14 авиона типа Савоја маркети...

- 11. ваздухопловна група за даљње извиђање је имала задатак да врши стратегијско извиђање за потребе Врховне команде читаве војске као и за команду ваздухопловства. Базирала је на аеродрому Велики Радинци код Руме, а била је наоружана са 11 Бристол Бленхајма...

- Самостална ловачка ескадрила је базирала на аеродромима Косор код Мостара и у Подгорици. Имала је само 7 авиона (5 Месершмита и две Авие БХ). Она је имала сулуд задатак, да са 7 авиона спречава непријатељска дејства изнад целокупне територије Црне Горе, Херцеговине и Далмације до Шибеника, са тежиштем на одбрани Подгорице, Мостара, Сплита, Шибеника и Боке Которске.

На крају, сама Команда оперативног ваздухопловства је базирала у Јадранској Лешници (код Мачванског Прњавора) и имала је на располагању 6 летелица у склопу 701. ескадриле за везу...

03_01_34_AviaBH-33_01_zpsfa609bf3.jpg

Авиа БХ-33

 

Наставиће се...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Армијско ваздухопловство

Поред оперативног ваздухопловства, које је према ратном плану "Р-41" имало на себе примити први удар и ако не (због односа снага) остварити превласт у ваздушном простору, а оно бар ублажити последице првог (и свих осталих уколико је могуће) напада, други сегмент одбране је чинило Армијско ваздухопловство.

Формацијски, било је подељено у осам група и потчињено Командама армија (КоВ) на терену. Задатак овог ваздухопловства је било тактичко и борбено извиђање, те непосредна подршка и одржавање везе и тактичке сардње између армија на територији. Армијско ваздухопловство је било наоружано са укупно 120 већ застарелих и превазиђених авиона типа Бреге-19 и Потез-25. Као што рекох било је осам група, распоређених по армијама-укупно седам (свака група по две ескадриле) и плус једна самостална група потчињена Команди приморске армије.

- Прва ваздухопловна извиђачка група, потчињена Првој армији је базирала на аеродрому Рума и имала је 15 авиона.

- Друга ваздухопловна извиђачка група, потчињена Петој армији, базирала је на аеродрому Шарлинце код Лесковца. Имала је 16 авиона.

- Трећа ваздухопловна извиђачка група, била је оперативно потчињена Другој армији, налазила се на аеродрому Старо Топоље код Ђакова-19 авиона.

- Четврта ваздухопловна извиђачка група, налазила се на аеродрому у Великој Горици код Загреба и била је под командом Шесте армије. Имала је 18 авиона.

- Пета ваздухопловна извиђачка група, базирала је у Тетову, имала је 14 авиона,а била је под командом Треће армије.

- Шеста ваздухопловна извиђачка група се налазила у склопу Седме армије. Базирала је на аеродрому Церкље код Брежица и била је наоружана са 16 авиона.

- Седма ваздухопловна извиђачка група је била под командом Четврте армије и на аеродрому Смедеревска Паланка је имала 18 авиона.

- Самостална ваздухопловна извиђачка група са 4 авиона се налазила на аеродрому Јасеница код Мостара и била је потчињена Приморској армији

Breguet_19_zpsc8748a3b.jpg

Бреге 19

Potez25_zps11f9c86a.jpg

Потез 25

 

Наставиће се...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У московском Донском ставропигијалном мушком манастиру 25. марта 2021. године служен је свечани молебан и литија за борце грчког ослободилачког покрета 1821-1823. године, који су своје последње земаљско уточиште пронашли у древном московском манастиру.

       
      Уз благослов Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила, богослужење је предводио митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије, коме су саслуживали архиепископ каширски Теогност, председавајући Синодског одељења за манастире и монаштво, настојатељ Донског манастира, и викар Најсветијег патријарха, епископ дмитровски Теотилакт, протојереј Николај Балашов, заменик председавајућег ОСЦП-а, протојереј Игор Јакимчук, секретар ОСЦП-а за међуправославне односе, протојереј Сергиј Звонарјов, секретар ОСЦП-а за иностране послове.
      Служби посвећеној двестагодишњици од почетка грчког ослободилачког покрета присуствовали су гђа Екатерина Насика, изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Грчке у Руској Федерацији, грчке дипломате, представници Московског друштва Грка, удружења грчких жена АГАПИ, других грчких јавних организација, грчка дијаспора, бројни филхелени, као и председник одбора Државне думе за јавна удружења и верске организације, С. А. Гаврилов, председник Међупарламентарне скупштине православља и Валериј Пирогов, генерални директор Института руског Атоса.
      На крају свечаног молебана, председавајући ОСЦП-а прочитао је честитке Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила председнику Републике Грчке поводом двестагодишњице од почетка ослободилачке борбе грчког народа.
      Затим се присутнима обратио изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Грчке у Руској Федерацији. Захваливши се свима на присуству, госпођа Екатерина Насика је посебно истакла да је руски хеленизам одиграо важну улогу у припреми, вођењу и успешном исходу грчке револуције.
      Према њеним речима, борба за слободу, након векова османске владавине, базирала се на чврстим темељима: националним – заснованим на језику Византијског царства, верским – на православној вери и политичко-социјалним – на принципима европског просветитељства и демократије.
      „Као представник Грчке, велика ми је част да изразим захвалност Русији и руском народу, јер су Русија и руски народ вековима стварали повољне услове за многе генерације наших сународника, такве да су у прилици да живе у просперитету, а да заузврат својој другој домовини много дају у свим областима – политици, уметности, економији и трговини, образовању и доброчинству. Пре неколико дана у Таганрогу, поново сам се уверила у то какав су историјски траг Грци оставили у Русији и осетила на својој кожи снажно пријатељство које уједињује наша два народа“, посебно је нагласила шефица грчке дипломатске мисије у Москви.
      Затим је митрополит волоколамски Иларион повео литију на место где су сахрањени Грци који почивају у некропољу Донског манастира.
      Узнете су молитве за упокојење ерсекијског митрополита Антима, палеопатрског митрополита Партенија, архимандрита Натанаила и других представника грчког друштва и грчке културе, као и бораца грчког ослободилачког покрета 1821-1823. године.
      На крају литургије митрополит Иларион је разговарао са изванредним и опуномоћеним амбасадором Републике Грчке у Руској Федерацији.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Драгана Милошевић,
      На дан у коме се Господу преставио пре три године, 8. фебруара/ 26. јануара, у храму Светог Нектарија Егинског служен је парастос архимандриту Нектарију Виталису, старешини Храма Светог Нектарија Егинског у Камаризи и једном од највећих духовника православног света у савременом добу.
      Парастосом је началствовао протонамесник Живојин Кнежевић, старешина Храма Васкрсења Христовог, уз саслуживање протојереја-ставрофора Драгомира Јовановића, јереја Дејана Трипковића, протонамесника Срећка Живановића и ђакона Бранимира Терзића и молитвено присуство верника.
      У кратком обраћању, протонамесник Живојин Кнежевић је подсетио да је архимандрит Нектарије, у народу звани „старац Нектарије“, један од најзаслужнијих за градњу храма у Ваљеву, који је посвећен његовом небеском покровитељу.
      У ову светињу великом љубављу и трудом себе је уградио и блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин и многи други људи, од којих неки више нису са нама. Молитва за душу старца Нектарија била је и сећање на све њих у храму који носи име славног Божјег угодника, коме из разних потреба на поклоњење долазе верници са свих страна.
      Извор: Епархија ваљевска
       
      http://www.spc.rs/sr/molitveno_setshanje_na_arhimandrita_nektarija_vitalisa
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13, 7). 

       
      Свети Апостол Павле упућује поруку која одјекује вековима побуђујући у свакоме човеку усрдну молитву за упокојене, као и на спремност да се угледамо на веру и живот наших духовних отаца. Преподобни отац наш Јустин Ћелијски поучава: „Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“, и душе и тела, односно бесмртност човека у целини. Говорећи о важности молитвеног помињања за упокојене не бисмо смели да изгубимо из вида да се и овај молитвени вапај утемељује и бива крунисан у светој Литургији, Тајни над тајнама у којој се открива, оприсутњује и опитно пројављује радост Царства небеског. Литургијско помињање упокојених је од вечноживотног значаја за сваког човека, јер се Црква као заједница моли да Човекољубиви Господ и Васкрситељ наш држи у свом памћењу све оне који се упокојише. Људско памћење је ограничено и нестално, док памћење Цркве као заједнице верних у Христу добија вечну и непролазну димензију потврђујући на тај свештени начин истину да у Господу нашем нема мртвих, већ су сви живи. А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), - рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Према речима Светог Владике Николаја 
      у Светом Писму често се говори, како ће имена праведника бити записана у књигу Живих, док ће имена грешника бити збрисана и заборављена. Из приче о богаташу и Лазару видимо, да Господ изговара име Лазарево својим пречистим устима, док име неправедног богаташа прећуткује. Лазар је, значи, ушао у Царство Небеско, и добио је вечни живот и вечни спомен, а грешни богаташ изгубио је и царство и живот и – име.
      Претходног, 2020. лета Господњег у вечни загрљај Господу своме коме су целога живота верно служили прешли су наш блаженопочивши првојерарх и два отачаствена архијереја. Господ је призвао његову светост патријарха српског Иринеја, Архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као и епископа ваљевског Милутина. 
      Нашег блаженопочившег првојерарха и архијереје Амфилохија и Милутина обједињавала је непоколебива вера у Бога и Васкрсење, али и спремност на непрестано сараспињање, састрадавање и безусловно предавање васколиког бића Богу. Ова три духовна светила нашег времена својим смиреним животом посведочили су да је једина истинска вера она која се потврђује делима. Господ је од нас узео наше духовне оце, учитеље и истинске сведоке вере и правоживља. У вечност су отишли најбољи међу нама. Нема човека који се није замислио над овом болном реалношћу, иако рањиви и испуњени тугом, наша туга се преобразила у радост. Та радосна туга нам поручује да духовни поглед нашег срца усмеримо на охристовљени пут спасења, на пут којим су ходили ови христоносци нашег времена. Гледајући на свршетак њиховог живота и надахњујући се њиховом делатном вером, били смо сведоци чудесних порука и символа који су се пројавили у данима њиховог пресељења у вечност. Не штедећи себе наш блаженоупокојени патријарх је до последњега даха био проповедник мира, љубави и велики духовни, али и материјални градитељ. Иако није доживео испуњење своје највеће жеље – освећење спомен храма светог Саве на Врачару, његово погребење у темеље велелепног храма, постало је свештен увод у троносање и освећење овог дома молитве. Овај неуморни измиритељ и проповедник љубави носио је у свом бићу велику љубав према светињама Старе Србије, према острошкој светињи и острошком чудотворцу о којем је често говорио и позивао народ да своје духовне кораке саобрази са корацима Светог Василија острошког који је својим молитвеним сузама загревао хладне острошке стене, а сада својим благословом озарује срца наша. 
      Двадесет дана пре упокојења најсветијег патријарха нашег Иринеја, у Господу се представио архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски и егзарх свештеног трона пећког Амфилохије. Свети Петар цетињски био је учитељ живота и правило вере блаженопочившег митрополита. Као и Свети Петар, митрополит Амфилохије је усрдно наставио дело подвига живећи наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Његову душу хранила је и испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога, зато је често нама говорио као наш добри учитељ: Ништа не дугујемо једни другима, већ само љубав, јер смо позвани да безусловно волимо једни друге христоликом љубављу. Том и таквом христоликом љубављу лађу Цркве Божје у Митрополији црногорско-приморској мудро је предводио наш блаженопочивши митрополит чији је живот био непрестано на распећу. Све ране народне биле су и његове ране, али и свака радост његове пастве била је укрепљење за њега. Свој овоземаљски живот завршио је делећи судбину свога народа, бивајући и сâм суочен са опаком болешћу која ја завладала целим светом. Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Тако је говорио блаженопочивши митрополит учећи нас да будемо и останемо такви, истрајавајући на том, често трновитом, али благословеном пут. 
      Господ је тако уредио да се у упокојењу нашег првојерарха и нашег митрополита Амфилохија пројави символизам. Ова два светилника нашег времена упокојили су се у петак, у дан када се у оквиру дневног богослужбеног круга сећамо крсне смрти Господа нашег Исуса Христа. Упокојише се патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије у навечерје престоног празника њихових катедралних храмова који су били заодевени важним јубилејима. Најсветији патријарх Иринеј упокојио се уочи празника Сабора Светог Архангела Михаила – славе Саборног храма у Београду који је у тај празнични дан 2020. лета Господњег прослављао јубилеј 175. постојања. Архиепископ цетињски је уснуо у Господу у навечерје празника Светог Петра Цетињског у светлости 190-годишњице упокојења овог великог чудотворца чије свете мошти сведоче радост заједнице са Господом. Господ је тако уредио како би нам указао да су од нас отишли у Царство вечно велики јерарси чије ће семе у погодно време да произрасте дивне и благословене плодове. 
      Сећамо се и следимо пример и великог владике Милутина који је од своје четрнаесте године кренуо путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Живео је тихо, молитвено, испуњен љубављу, благошћу, архипастирском бригом и жртвом руководећи поверени му народ ка Господу. Саобразно целокупном његовом животу и вандреном монашком етосу који је исијавао из њега, владика Милутин се упокојио тихо, а услед искушења које нас је задесило, и његов молитвени испраћај у вечност био је у духу његовог овоземаљског живота, оног живота који је давао свима нама једну изузетну поуку подсећајући нас да су хришћани људи који ходе земљом, али су привезани за небеса. 
      ”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” (из васкршњег слова Светог Јована Златоуста)
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      *Објављено у јануарско-фебруарском 377. броју Православног мисионара (стр. 41-43)
       
       
       
        Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Још једна молитва, као и сваког 30.у месецу, принета је за драгог духовног оца, блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина крај његовог почивалишта у Храму Васкрсења Христовог. Парастосом је началствовао архијерејски намесник други ваљевски, протонамесник Саша Максимовић, уз саслуживање свештенства свих ваљевских храмова и молитвено учешће Жељка Ђорђевића, чтеца при капели Светог Јована Крститеља у Епархијском дому, неколико сарадника Владике Милутина и верника.

       
      Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Када је до мене дошла проповед јеромонаха др Амфилохија Радовића, коју је одржао на сахрани светог Јустина Ћелијског, 1979. године, слово које је уздрмало темеље комунистичког режима бивше Југославије, за мене су улице Сиднеја, где сам службовао у то време, изгледале другачије, шире и слободније. У овом слову, обраћајући се светом о. Јустину, рекао је: „Драги о. Јустине, ти одлазиш у Небеску Србију. Поздрави нам тамо Св. Петра Цетињског и кажи му да су његови потомци претворили храмове у Црној Гори у штале“.

       
      Знао сам да се овим десила судбоносна прекретница у животу и јеромонаха Амфилохија, али и српског народа. Долазило је ослобођење од окова мрака, канџи комунистичког режима, против кога се митрополит Амфилохије тако предано борио. Од тада па до данас, ништа се значајније није десило на хоризонту српскога неба, а да личност митрополита Амфилохија није била у првим редовима ових дешавања.
      Имао сам част да још давне 1984. године, упознам митрополита Амфилохија, у то време декана Богословског факултета у Београду. То је било приликом позива наше Цркве у Аустралији да држи предавање на семинару српске омладине, који је одржан у Вижн Велију (Vision Valley), северозападно од Сиднеја. Ја сам имао духовну радост да Митрополит станује у моме дому, за време његове прве посете Аустралији. Своје предавање омладини почео је речима:
      „По речима значајног француског мислиоца, Франсоа Мориака, ништа се значајније није десило на хоризонту нашега неба од буђења православне омладине у Русији“.
      И ми бисмо могли данас, и то са сигурношћу, рећи: ништа се није значајније десило на хоризонту нашега неба у задњој четврти прошлога и првој четвртини овога века од проповеди и дела митрополита Амфилохија.
      На вечери у моме дому, придружио нам се Милован, мој пријатељ који је завршио политичке науке у Југославији и који је зажелео да, у свој својој збуњености, сретне о. Амфилохија. Милована је импресионирао интервју о. Амфилохија, штампан у НИНУ, почетком 80-тих, под називом: „Шта је вечно а шта је пролазно“. После неког Миловановог мудровања о „сили, која је дошла из Космоса и уселила се у њега приликом његовог стварања“, о. Амфилохије је мирно одговорио:
      „Све ти је то лук и вода; или смо ми људи или смо ми брави, трећега нема“.
      После је сат времена говорио о француској књижевности, где је додатно збунио мога пријатеља Милована, који није могао да схвати од куда поп зна толико о француској књижевности.
      Митрополит Амфилохије је дошао у посету Аустралији 1989. године, поводом прославe 600 година косовске битке. Када је наша делегација, предвођена Митрополитом, примљена од премијера Новог Јужног Велса Ника Грејнера и вође опозиције Боба Кара, на састанку са вођом опозиције, овај му је поставио питање о томе шта он као јерарх Српске Цркве мисли о мултикултурализму, у који Аустралија значајно улаже, Митрополит је мирно одговорио:
      „Па, замислите једну башту у којој има само једна врста цвећа, а потом другу башту, одмах до ове, у којој има много различитог цвећа. Онда, одговорите сами на питање која је башта лепша“.
      На изласку из просторија, пре него се поздравио са мном, Боб Кар је рекао: „О. Милораде, ко је овај човек?“
      Ја почех да одговарам, а он ће, „ма знам то него, ја никада нисам срео човека који овако дубоко и једноставно размишља“.
      Јасно ми је било да је Боб остао потпуно збуњен митрополитовом личношћу. На сличан начин многи људи, широм наше планете, остајали су збуњени после разговора са Митрополитом. Када је, блажене успомене, патријарх Павле, први пут посетио Париз, у повратку из Америке, са сахране митрополита Иринеја, у пратњи је био и митрополит Амфилохије.
      У хотелу, где је био смештен патријарх Павле и, у то време, владика Иринеј, садашњи Патријарх Српски, приређен је званични пријем на коме је присуствовало педесет званица из православних кругова и политичког живота Париза. Цена за све трошкове у хотелу била је три хиљаде америчких долара. Патријарх Павле је инсистирао да сам плати рачун, не знајући колико то кошта, а нико му није смео ни рећи, јер би га то саблазнило 1, те нисмо знали како да се снађемо у тој ситуацији.
      Митрополит је извадио из своје ташне овај новац и убедио Патријарха да ће он то да плати а да му Патријарх може вратити те паре у Београду. „Заборавиће старац то док стигнемо у Београд“, рекао ми је Митрополит. Касније Митрополит није хтео да му Епархија западноевропска врати тај новац. Рекао ми је: „Заборави, неко ми је дао ове паре за Митрополију. Ваша Епархија је сиромашна. Ми ћемо се лакше снаћи. И ово је потврда да он никада није мислио себично. Никада само о себи и својој епархији. Свака епархија у Српској цркви била је његова, свака парохија, свака душа. Све је и сваког доживљавао својим.
      Приликом једне посете митрополита Амфилохија Новој Грачаници – Америци, ја сам организовао предавање за њега, у оквиру „Разговора о вери“, сталне теолошке трибине у овом манастиру. Нисам стигао да разговарам са њим о теми, па сам узео слободу и одредио му тему: „Основно назначење човековог живљења“. Када је дошао и сазнао да сам ја то све организовао без њега, рекао је: „Исти си мој о. Радомир. Имам ја таквих у свом окружењу“.
      На том предавању, на коме је било више од 400 особа, на питање једног човека: „Зашто Српска Црква има проблем са спаљивањем умрлих?“,
      Митрополит је мирно одговорио: „Синан паша је спалио првог Србина“.
      У сали је настао тајац. Није било подпитања.
      Због реакције на рашчињење протојереја-ставрофора Мирка Скробоње и ђакона Братислава Јовановића у Јоханесбургу, Јужна Африка, 2000-те године, од стране Александријске Патријаршије, објавио сам један текст у коме сам замерио двојици српских епископа, због овога шта се десило. Митрополит Амфилохије ме је позвао у манастир Нову Грачаницу, где сам радио у то време и рекао. „Прото, много си оштар. Много бих се насекирао да ти душу не познајем“. Остали смо дуго у разговору у коме сам, као и у другим приликама, знао да разговарам са Оцем, са човеком који нема задњих мисли. Који, и кад нешто оштро каже, све то балансира својом љубављу – Христовом љубављу. Знао сам да разговарам са искреним пријатељем, јер сам га тако доживљавао, али овако би о њему могао да каже и сваки други човек, који се икада срео са њим.
      Српска емиграција никада неће заборавити улогу Митрополита Амфилохија у превазилажењу трагичног раскола. Он је, заиста, искрено патио због ове наше невоље и максимално се жртвовао да дође до помирења. Захваљујући љубави према Цркви, блажене успомене патријарха Павла и митрополита Амфилохија, ми смо дочекали дан помирења.
      Оно што је Митрополит учинио за Црну Гору просто је немерљиво људским мерилима. И, вероватно, никада неће бити измерено. На сахрани светог оца Јустина 1979. године, говорио је, између осталих, и епископ Марко, православни Немац из Немачке. Владика Марко је између осталог рекао: „Увек, када сам долазио у ову земљу, у ове крајеве, питао сам се изнова: да ли су људи овога краја, овога места, знали кога имају у својој средини“. Данас су сличне речи применљиве на личност митрополита Амфилохија. Заиста би могли поставити питање: да ли су људи у Црној Гори знали кога су имали у својој средини? О њему су судили и вређали га криминални ликови, ситни политичари и шићарџије, људи којима ништа није свето ни узвишено сем њихових самољубивих ликова.
      Приликом моје посете Митрополиту 1998. године, на дан Велике Госпојине, на путу за славу цркве негде у колашинском крају, Митрополит, с ким сам се возио у колима, каже:
      „Мој о. Милораде, како да ти укратко објасним наше јаде? Ми смо, вјеруј ми, постали шизофрен народ. Ево овако: у једној кући, у једној породици, отац и мајка и један од њихових синова су Срби, а други њихов син је Црногорац, Јадна нам мајка наша, куд ћемо доспјети?“
      Исте године у манастиру Морачи, на Светој литургији и помену, који је држан за око 1300 и нешто побијених од стране комуниста у колашинском крају, после Литургије и парастоса, Митрополит је у проповеди рекао и ово:
      „Питам се ја јадна ми мајка моја, што су нас послије рата учили неуки учитељи, кад оно ови злочинци су побили све наше учитеље. Питам се ја, зашто су нам правду делили неспособни, а ови су нам побили све правнике“.
      И тако даље и у томе тону, размишљао је Митрополит о великој трагедији свога народа. Митрополитова љубав за Косово и Метохију немерљива је. Има ли и једне јаме коју није обишао овај „пастир добри“, има ли и једног страдања у коме није састрадавао?
      Сећам се и његовог унутрашњег плача и туге због бившег епископа Артемија. Мислим да му је то једна од најдубљих рана које је однео са собом у Царство Небеско.
      Одласком Митрополита Амфилохија у Царство Божије Небо је обогаћено, а Православље осиромашено. Изгубили смо дубоког мислиоца, православног теолога, који је своју теологију надграђивао на темељима светоотачке мисли. Изгубили смо учитеља и просветитеља. Некога, који за себе може да каже, слично апостолу Павлу, „не живим више ја него Христос у мени“, Христос Кога је проповедао, Христос за кога је и с Ким је живео, Христос по чијем је лику створен и који Му је био узор целог његовог живота. Светитељи Јустин и Пајсије су му били учитељи, те да ли смо могли очекивати да другачије буде. Они који су Христови, везали су га за Христа, а онај који је Христов, „ако и умре живеће“.
      Док оплакујемо, у ово време, једног дивног мужа Цркве Христове, размишљајмо о томе да нам свети Амфилохије поручује: „Не плачите за мном, већ плачите за собом и за дјецом својом“. Тако, можда бисмо могли рећи, уместо „вечан Ти помен“, - свети оче Амфилохије моли Бога за нас!
       
      Прота Милорад Лончар
       
      Извор: Света Тројица Мелбурн
×
×
  • Креирај ново...