Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ромејац

У паклу Кошара – неиспричана ратна прича

Оцени ову тему

Recommended Posts

Сведочења припадника Војске Југославије о вишенедељном одбијању напада бораца ОВК, потпомогнутих војском Албаније и НАТО авијацијом

 

Untitled-1.jpg

Српски борци на граници СР Југославије и Албаније

 

Најтеже је било на Кошарама. То је реченица која се може чути од ветерана који су се током рата НАТО-а и СР Југославије борили на Косову и Метохији, то је податак који је познат сваком грађанину иоле заинтересованом за та збивања. Ове борбе помињу се чак и у популарној серији „Мој рођак са села” у којој глумац Војин Ћетковић игра пуковника Миломира Вранића, ветерана с Кошара. Али у стварности, о најтежим борбама у рату 1999. године мало се зна.

Кошаре су назив карауле на југословенско-албанској граници на Јуничким планинама, које се надовезују на Проклетије. Надморска висина на том подручју достиже 2.000 метара, предео је шумовит. Према подацима пензионисаног генерал-потпуковника Љубише Стојимировића, који је у време рата био начелник Штаба Треће армије Војске Југославије (ВЈ), жестоке борбе на Кошарама обухватају период од 9. априла па до средине маја 1999. године и вођене су на фронту ширине четири километра.
– Почетком априла говорило се о такозваном ускршњем примирју, обустављању борбених дејстава и давању шансе преговорима. Међутим, 9. априла, баш на Велики петак, ОВК уз подршку НАТО-а и регуларне војске Албаније покреће напад да би продро у дубину простора Косова и Метохије, с намером да се пресече комуникација Пећ–Ђаковица–Призрен, раздвоје наше снаге и споји с групом Рамуша Харадинаја на подручју Јабланице. Напад је почео снажном артиљеријском припремом, гранатирањем карауле Морина. То је требало да буде варка, да помислимо да ће ту уследити пешадијски напад. До напада пешадије је дошло, али на подручју суседне карауле Кошаре. У дубину наше територије нису ушли више од 500 метара. Наше снаге су биле на нижим положајима, што је веома тешка ситуација за одбрану. У тешко проходном окружењу нисмо могли да користимо борбену технику. Имали смо логистичке проблеме, није било једноставно снабдевати војску на положају високо у планинама. Непријатељским снагама је у том смислу било лакше, одмах преко границе налази се подручје града Тропоја – објашњава Стојимировић.

 

Bitka-na-Kosarama.jpg

 

 

Он процењује да је у борбама на Кошарама ангажовано око 15.000 припадника ОВК, уз подршку авијације НАТО и регуларне војске Албаније, пре свега артиљерије калибра 105 и 155 милиметара. Границу СР Југославије бранили су припадници 125. моторизоване бригаде и делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде. 
– Када је почео снажан напад из Албаније у рејону Кошара, један наш водник, по ранијем договору, при повлачењу је минирао и запалио караулу. Наше снаге повукле су се само неколико стотина метара ниже и ту успоставиле одбрану. Напад је сломљен и та линија се минимално померала напред-назад. НАТО авијација је стално нападала наше снаге, једном приликом 42 пројектила пала су на простор дужине два километра и том приликом погинуло је 12 наших сабораца – објашњава пензионисани генерал-мајор Драган Живановић, ратни командант 125. моторизоване бригаде.

Ова јединица после мобилизације имала је око 7.000 војника, била је наоружана тенковима Т-55 и артиљеријом калибра 122 и 90 милиметара. Уз војнике на редовном одслужењу војног рока, у њој су били резервисти с подручја Космета, Краљева, Врњачке бање и Трстеника. У рату су погинула 62 припадника ове јединице.

– Поврх свега, све до маја у планинама је било снега. Уз сву опасност од непријатеља, нашим војницима је претило и смрзавање. А било је оних који су положај у снегу држали и по 48 сати – истиче Живановић.

Пуковник у пензији Видоје Ковачевић, у време рата мајор на дужности начелника Штаба 63. падобранске бригаде, непосредни је учесник борбених дејстава на Кошарама. 
– Наше и њихове линије су биле тако близу, испреплетане у шуми, чак и на свега десет метара – каже Ковачевић који је и тешко рањен у овим борбама.

Било је то 19. априла, приликом напада специјалаца из „шездесет треће”. Наишли су на жесток отпор.

– Развила се борба. Истина је оно што су причали борци из Првог и Другог светског рата, није опасан метак који чујеш, тај је већ прошао, већ онај којег не чујеш. Усред борбе одједном сам осетио резак бол, глава и лева страна тела били су ми обливени крвљу. Сећам се да сам рекао саборцу „Чувај ми децу...”. Затим је наступио чудан осећај, као да тонем, нестајем. Губио сам свест, али сам опет долазио к себи – прича Ковачевић.

Саборци су му прискочили у помоћ. Војник Предраг Дегент га је превијао и у том тренутку је погођен – задобио је прострелну рану у пределу груди од које ће се касније опоравити, имао је панцир, али је погођен с бока.

– Иако сам био тешко рањен, био сам свестан жестине борбе која се водила. Та канонада, та киша метака, оставила је на мене тако снажан утисак, то је нешто што је тешко описати – истиче Ковачевић.

Његови саборци су дали све од себе да га спасу. Носили су га километрима, а евакуација рањеника на рукама, каже Ковачевић, једна је од најтежих ситуација за војника у рату, психофизички исцрпљујућа. Вукли су га низ планину у шаторском крилу, носили на импровизованим носилима. Стигли су до болнице у Ђаковици, а одатле је Ковачевић превезен у болницу у Приштини.

– У Приштини је била дежурна екипа кардиоваскуларних хирурга из Београда, оперисао ме је др Горан Вучуровић. Затим су ме превезли у Ниш, па у Београд, на ВМА – објашњава Ковачевић који је у борби на Кошарама остао без левог ока и изгубио је осећај у левој руци, а с болничког лечења отпуштен 29. новембра 1999. године.

-------------------------------------------------------------------------

Погинули у француским униформама

Видоје Ковачевић каже да је на Кошарама лично видео два погинула Црнца који су се борили на страни ОВК. „Били су у маскирним униформама, на рукавима су имали француске ознаке”, сведочи Ковачевић.

------------------------------------------------------------------------- 

Добровољци из Русије

На српској страни борили су се добровољци из иностранства, међу којима је највише било Руса. „Сећам се Станислава, некадашњег војног лекара, капетана совјетске армије. Током транзиције напустио је војску, али се 1999. јавио као добровољац. Послали су га на Кошаре. Хтео сам да ради у нашем санитету, али је он то одбио и остао на првој линији као обичан војник. Преживео је рат”, каже Драган Живановић.

 

Политика

Share this post


Link to post
Share on other sites

Све је било као у полусну

 

Будан си јер знаш да ћеш погинути ако заспиш, а спаваш јер не можеш остати будан недељама

gacik-sasa.jpg

Саша Гацик на Косову и Метохији 1999. године

Оно што ћу заувек памтити из борби на Кошарама била је једна ноћ на стражи на истуреном положају, када су НАТО авиони грешком избацили два контејнера с касетним бомбама директно изнад положаја албанских терориста, а затим и трећи и четврти контејнер директно изнад мене. У три сата ујутру, небо се обојило јарко наранџасто и све се у тренутку претворило у громогласан рафал и стравичан пљусак гелера свуда унаоколо. Врело олово кидало је грање и копало земљу, чекао сам да ме погоди. Размишљао сам како ћу се осећати у тренутку кад ме пробије гелер, да ли ће то бити рука, нога или тело, како да отпочнем с превијањем ако будем могао. Милион мисли у том тренутку прође кроз главу, а онда настане језива тишина. Не чује се ништа, само остаци грања и земље како падају унаоколо и албански терористи који вриште од рана које нису очекивали.

Овако Саша Гацик (1971) из Ниша описује један од најдраматичнијих тренутака који је доживео током рата 1999. године. Он је као војник ЈНА редовни војни рок одслужио 1990/1991. године и тада је учествовао у акцијама у Словенији и Хрватској. Првог дана напада НАТО на СР Југославију добровољно се, као резервиста, прикључио ратном саставу 63. падобранске бригаде.

С обзиром на веома малу видљивост у густим и непрегледним шумама Проклетија, борбе између припадника 63. падобранске бригаде и ОВК су често вођене на веома блиској дистанци. Стална комуникација између НАТО-а и ОВК и свакодневна употреба авијације НАТО-а представљали су константну претњу јединицама ВЈ.

– Када су дани били ведри, непријатељска авијација је бомбардовала наше положаје више пута дневно, а заклони, углавном направљени испод и око оборених стабала букви, пружали су минималну заштиту. Ровови се због изразито каменитог тла нису могли копати, тако да су колику-толику заштиту пружали само строга маскирна дисциплина, војнички шлем и панцирни прслук – објашњава Гацик.

Ноћу или по облачном времену биле су учестале провокације припадника ОВК који су сталним нападима и борбеним активностима покушавали да изморе српске војнике.

– Због тога класичан одмор и спавање нису постојали током ангажовања на Кошарама, све је било као у полусну. Будан си јер знаш да ћеш сигурно погинути ако заспиш, а спаваш јер не можеш остати будан недељама. Сваког јутра добијали смо воду и храну негде из позадине удаљене око километар-два. Сваког дана исто, литар воде и две конзерве, понекад имало хлеба – сећа се Гацик.

Мање групе ОВК су из правца Албаније покушавале непримећено да продру иза линије фронта, али су те намере у највећем броју случајева биле осујећене, а линија раздвајања остала је релативно стабилна до завршетка борбених дејстава у јуну 1999.

– Циљ тих оружаних провокација је било прикупљање информација о броју и положају наших јединица, а после тога уследило би бомбардовање положаја јединица ВЈ ракетама ваздух-земља и, чешће, касетним бомбама од стране НАТО авијације. Поучени искуством, припадници 63. падобранске бригаде дејствовали су само у крајној нужди, на веома блиском одстојању и само кад је било извесно да ће нападачи бити уништени. Одмах после дејстава мењали смо положај у очекивању напада из ваздуха, а после бомбардовања брзо бисмо се опет враћали на почетне положаје. Дејствујући на тај начин, успели смо да губитке у људству током двомесечних борби смањимо на минимум – објашњава Гацик.

М. Г.

-----------------------------------------

Крошње букви штитиле од касетних бомби

Највеће губитке ВЈ наносила су рањавања гелерима током сталних бомбардовања. Ипак, с обзиром на интензитет употребе НАТО авијације, губици су били минимални, захваљујући и густим и високим буковим шумама у рејону Кошара у чијим је крошњама долазило до активирања контејнера касетних бомби.

 

Политика

Share this post


Link to post
Share on other sites

С Кошаре јунаци


Упишимо у букваре, да нам деца уче ово,

како наши млади борци, борише се за Косово.

Осветлали образ, славне нам владаре,

у тој мучној борби за пусте Кошаре.

 

Тукли их са свих страна, агресори нападали,

на бранику отаџбине они нису посустали.

Бранили су сваки педаљ своје свете земље,

својом крвљу натопише Кошарине темеље.

 

Нападао агресор, тукли мировњаци,

али нису одустали с Кошаре јунаци.

Животе су своје дали у одбрани земље своје,

зато не смемо заборавити с Кошаре хероје.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Вилер Текс 

Они су бесмртни, а тема мртва... Заборављамо, то је туга нашег народа... А они су и радост и понос!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Лубеница рече

Заборављамо

Није заборав у питању. Овакве јунаке и њихове подвиге памте они који траба да их памте. Oве године се обележавало 75.година од завршетка Стаљинградске битке, у Волгограду ( некадашњем Стаљинграду) на градском тргу је било веома мало људи, остали нису ни обраћали пажњу на прославу битке која је преокренула ток Другог светског рата. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, ronin рече

Није заборав у питању. Овакве јунаке и њихове подвиге памте они који траба да их памте. Oве године се обележавало 75.година од завршетка Стаљинградске битке, у Волгограду ( некадашњем Стаљинграду) на градском тргу је било веома мало људи, остали нису ни обраћали пажњу на прославу битке која је преокренула ток Другог светског рата. 

 

Па како мислиш није то у питању ? Шта то ми њима друго можемо да понудимо осим тога да не падну у заборав?  Па памте их само они коју су их познавали. А они нису бранили само своје познанике, већ све нас...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Лубеница рече

Па како мислиш није то у питању ? Шта то ми њима друго можемо да понудимо осим тога да не падну у заборав?  Па памте их само они коју су их познавали. А они нису бранили само своје познанике, већ све нас...

Они никада неће бити заборављени чак да их памти само један човек.  Оно што ми можемо да урадимо јесте да им подигнемо достојанствен споменик и да свој децу прићано о њиховим подвизима. Има толико неиспричаних прича о херојима и њиховим  подвизима из времена Другог светског рата да они никада нису пали у заборав, увек је постојао мали број оних који су се сећали тих јунака и њихових подвига. Сви су чули за Људмилу Павличенко, али  Семјона Номоконова, "шамана из тајге", али број њих. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@ronin На истој смо страни, само ја хоћу да их памте сви, нећу мали број, или не дај Боже једног човека. Не заслужују то. Исписали су нову историју. Историју у којој ја живим. Не дам да се забораве.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, Лубеница рече

@ronin На истој смо страни, само ја хоћу да их памте сви, нећу мали број, или не дај Боже једног човека. Не заслужују то. Исписали су нову историју. Историју у којој ја живим. Не дам да се забораве.

Ни ја. Историју коју су они исписали је бесмртна и никада неће пасти у заборав!!!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...