Jump to content

Сећање на припаднике РВ и ПВО погинуле у НАТО агресији

Оцени ову тему


Препоручена порука

24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. 

Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је сервирано име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи.

НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке.

Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије.

Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. 

Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен.

Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници.

Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници.

Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака...

Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици...

Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида.

На овој теми желим, не улазећи у политичку димензију бомбардовања (да ли је могло да се избегне, да ли се требало супроставити или не или већ шта је о овој теми писано или се пише на овом и многим другим форумима), да се подсетимо свих погинулих припадника РВ и ПВО, који су своје животе дали током 78 дана агресије НАТО пакта на нашу земљу...

%D0%A1%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 209
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

25. март In Memoriam Живота Ђурић потпуковник Живота Ђурић (1963-1999) Први припадник нашег РВ и ПВО који је погинуо у НАТО агресији, био је потпуковник авијације-пилот Живота

26. март In Memoriam Зоран Радосављевић мајор Зоран Радосављевић (1965-1999) Трећег дана агресије НАТО пакта на нашу земљу, погинуо је мајор авијације-пилот Зоран Радосављевић

24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица

25. март

In Memoriam

Живота Ђурић

29572433_10204644398227074_5501000198712

потпуковник Живота Ђурић (1963-1999)

Први припадник нашег РВ и ПВО који је погинуо у НАТО агресији, био је потпуковник авијације-пилот Живота Ђурић.

Живота Ђурић је рођен у Параћину 19. априла 1963. године. Након завршене Ваздухопловне војне Гимназије "Маршал Тито" у Мостару, уписује и успешно завршава Ваздухопловну војну академију у Задру и стиче звање војног пилота. Прво место службовања тек промовисаног потпоручника је аеродром Петровац крај Скопља. У том граду заснива и породицу и службује све до распада СФРЈ, када његова јединица због новонасталих околности пребазира на аеродром Лађевци код Краљева. Током своје летачке каријере, успешно је завршио курс наставника летења и курс за командира ескадриле. У јединици је прошао све дужности од пилота до Команданта ескадриле, у којој дужности је био и пред почетак агресије НАТО пакта на нашу земљу. Био је Командант 241. ловачко бомбардерске ескадриле "Тигрови" у склопу 98. авијацијског пука.

Према ратном плану употребе те јединице, један од задатака је био и ваздушна подршка операцијама Треће армије Војске Југославије на Космету. На данашњи дан, пре 14 година, планирано је било дејство из ваздуха на кампове и командна места ОВК на Космету. Задатак је предвиђао лет на малој висини, при великим брзинама, пратећи конфигурацију терена. Живота је полетео из Лађеваца и када је био у рејону Глоговца, извршио је дејство на једно складиште ОВК са две бомбе. Након успешно извршеног задатка, наставио је даље према плану и у једном тренутку када је због конфигурације терена морао да изведе маневар и подигне авион био је погођен ватром са земље. Успео је да усмери летелицу на положаје ОВК...

Према претпоставци колега из ескадриле, није се катапултирао јер није хтео да падне жив у руке непријатељу.

Посмртно је одликован Орденом за храброст и унапређен у чин потпуковника. Сахрањен је у родном месту. Иза њега су остали супруга Биљана, син Александар и кћерка Ана.

55480098_10219086796463051_7424915461600

Спомен обележје Животи Ђурићу у Давидовцу крај Параћина

У продукцији Радио телевизије "Канал М" из Параћина, аутор Емил Милојевић је 2010. године снимио документарни филм о Животи Ђурићу под називом "Живот, јунаштво, памћење".

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

26. март

In Memoriam

Зоран Радосављевић

29573247_10204648772256422_5024957434710

мајор Зоран Радосављевић (1965-1999)

Трећег дана агресије НАТО пакта на нашу земљу, погинуо је мајор авијације-пилот Зоран Радосављевић.

Зоран Радосављевић је рођен у Приштини 26. фебруара 1965. године. Као дете војног лица, његов отац је службовао по многим гарнизонима тадашње државе, да би се пре Зорановог поласка у први разред скрасио у Београду. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године.

1195495_zoran-radosavljevic-pilot-heroj-

У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта.

major-zoran-radosavljevic-MiG-29---1.jpg

Остаци авиона Зорана Радосављевића

Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

27. март

In Memoriam

Властимир Лазаревић

10807_2967469362973_1158980792_n.jpg?_nc

заставник I класе Властимир Лазаревић (1952-1999)

На данашњи дан 1999. године, погинуо је заставник I класе везе Властимир Лазаревић.

Властимир је рођен 10. априла 1952. године у Јагодини. Након свршене основне школе уписује и успешно завршава Подофицирску школу везе РВ и ПВО која се тада налазила у Краљеву. У саставу 210. батаљона везе нашег ваздухопловства, службовао је у многим гарнизонима. Обављао је дужност командира одељења. За свој рад је више пута похваљиван и награђиван.

За време НАТО агресије, био је задужен за одржавање радио-релејних веза на Командном месту РВ и ПВО на брду Стражевица крај Београда (Раковица). Приликом замене једне антене, оштећене у претходном нападу непријатељске авијације, изненада је рејон Стражевице надлетела још једна летелица, која је дејствовала на тај објекат, при томе усмртивши заставника Лазаревића.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Бранислав и кћерка Катарина.

pomen-spomenik-strazevica-s.jpg

На месту погибије заставника Лазаревића, 2002. године подигнут је споменик, рад академског вајара Славише Чековића,

980015_3121259447629_1764392862_o.jpg?_n

на којем се налази и спомен плоча са ликом овог пожртвованог подофицира нашег ваздухопловства.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

28. март

In Memoriam

Бојан Милетић

6301_2969317049164_558294024_n.jpg?_nc_c

војник Бојан Милетић (1977-1999)

Бојан је рођен у Параћину 26. јануара 1977. године. У родном граду је завршио Школу ученика у привреди и стекао звање аутомеханичара. Био је врстан фудбалер и гитариста.

За време агресије НАТО пакта на нашу земљу био је војник у редовном рочном саставу и обављао је дужност возача гусеничних и возила точкаша у 240. самоходном ракетном пуку у Новом Саду. На данашњи дан 1999. године, његова јединица се налазили у рејону Ченеја и имала је задатак праћења и дејства на непријатељске летелице. На јединицу је извршен удар анти-радарском ракетом. Делови ракете која је погодила једно возило су нанели тешке повреде овом малдићу. Одмах је пребачен у Покрајинску болницу у Новом Саду, али је нажалост истог дана преминуо. Сахрањен је у селу Стрижа крај Параћина.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце. У касарни његове јединице у Новом Саду, поред постојећег споменика јединицама партизанске авијације, 2004. године је постављена и спомен плоча посвећена свим настрадалим припадницима те јединице у НАТО агресији.

14_zpsa96dc561.jpg

Спомен обележје Бојану и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

28. март

In Memoriam

Синиша Лаушев

45230_2969339009713_101052718_n.jpg?_nc_

водник I класе Синиша Лаушев (1971-1999)

Рођен је 6. октобра 1971. године у Србобрану. Након завршене Средње машинске школе ступа у војску као војник по уговору у 240. самоходном ракетном пуку у Новом Саду, као возач гусеничног возила. Захваљујући преданом раду и залагању, врло брзо је након одслушаног курса постао подофицир.

На данашњи дан пре 14 година, био је на дужности оператера осматрачког радара у својој ракетној батерији у рејону Ченеја. На јединицу је извршен напад анти-радарском ракетом. Директан погодак ракете у радарску станицу на којој се Синиша налазио, нанео му је смртоносне повреде. Сахрањен је у Бачком Јарку.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Стефан и кћерка Ања.

19_zpsf3636ec4.jpg

Спомен обележје Синиши и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

28. март

In Memoriam

Саша Крстић

168520_2969364210343_161059440_n.jpg?_nc

старији водник Саша Крстић (1968-1999)

Старији водник Саша Крстић је рођен у Пироту 18. октобра 1968. године. Након завршене основне школе, уписује Средњу војну школу Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране на аеродрому Рајловац крај Сарајева. Био је питомац 37. класе те школе, смер "радариста". Као подофицир, службовао је у Сарајеву и Новом Саду. Обављао је дужности командира одељења и командира вода у ракетној батерији. У слободно време, рекреативно се бавио спортом и био је врстан музичар.

Његова батерија се на данашњи дан пре 14 година налазила на борбеном положају у рејону Ченеја. Саша је тада био командир радарске станице за осматрање и навођење. Уједно је био и оператер на нишанском радару. Директан погодак анти-радарске ракете у возило у којем се Саша налазио, нанео му је смртоносне повреде. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Давор и кћерка Александра.

21_zpsb31fe2d4.jpg
Спомен обележје Саши и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

28. март

In Memoriam

Аћим Тадић

388377_2969392771057_1611322388_n.jpg?_n

старији водник Аћим Тадић (1971-1999)

Аћим Тадић је рођен 15. марта 1971. године у селу Смријечно, општина Плужине, Црна Гора. Након завршене Средње војне школе РВ и ПВО, постаје питомац-студент Војне академије РВ и ПВО, али због избијања рата на тлу бивше СФРЈ, прекида школовање и почиње са службом у авијацијским јединицама нашег РВ. Као ваздухопловни техничар-оружар, службовао је у 229. ловачко бомбардерској ескадрили "Мачеви" у склопу 172. авијацијске бригаде на аеродрому Голубовци крај Подгорице.

На почетку НАТО агресије на нашу земљу, Аћим се нашао у групи пилота и техничара која је била на испомоћи према ратном распореду на аеродрому Ниш. Док је припремао ваздухоплов за полетање, директан погодак крстареће ракете је прекинуо живот овог подфицира нашег ваздухопловства.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

28. март

In Memoriam

Владимир Вујовић

603625_2969412051539_1776020033_n.jpg?_n

заставник I класе Владимир Вујовић (1952-1999)

Заставник Вујовић је рођен 16. јануара 1952. године у селу Црвени Бок, општина Сисак, Република Хрватска. Након основне школе, успешно завршава и Средњу војну школу везе РВ и ПВО, која се тада налазила у Краљеву. Као техничар за одржавање система веза у нашем РВ, службовао је у многим гарнизонима СФРЈ. 

Бомбардовање га је затекло као радио релејног техничара на Командном месту РВ и ПВО на брду Стражевица у Београду. На дан 27. марта 1999. године, док је са колегом отклањао последице претходног налета непријатељске авијације на једном од система везе, изненада је позицију на којој су они били надлетео један авион у ниском лету и дејствовао по њима. Његов колега, заставник Властимир Лазаревић је тада остао на месту мртав, док је Владимир са тешким повредама пребачен на ВМА. Нажалост, није добио битку за живот. Преминуо је на данашњи дан пре 14 година.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Вања и кћерке Миња и Ања. 

Slika036_zps35d60516.jpg

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

31. март

In Memoriam

Драгослав Јанковић

73348_2980232802051_1033500810_n.jpg?_nc

војник у резерви Драгослав Јанковић (1961-1999)

Војник у резерви Драгослав Јанковић је рођен у Нишу 20. марта 1961. године. У младости је био активан фудбалер, а био је и вишеструки ударник на омладинским радним акцијама. Био је и вишеструки добровољни давалац крви. За време војног рока који је служио у Сарајеву обучио се за дужност оператора на осматрачком радару. Био је запослен у ЕИ Ниш.

За време бомбардовања, јединица у којој је био војни обвезник се налазила на ватреном положају у рејону села Ћамурлија код Ниша. Против радарска ракета којом је дејствовано на јединицу у којој је био Драгослав, експлодирала је тик изнад возила у којем се он налазио. Подлегао је задобијеним ранама.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остале кћерке Јана и Нинослава.

980260_3121265127771_270280520_o.jpg?_nc

Споменик Драгославу и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 230. самоходног ракетног пука у Нишу

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

31. март

In Memoriam

Јован Бугарић

536139_2980270803001_1140983823_n.jpg?_n

пуковник Јован Бугарић (1949-1999)

Јован је рођен у селу Исакову у ћупријској општини, 5. јула 1949. године. Завршио је Војну Академију РВ и ПВО и Командно штабну школу тактике РВ и ПВО. Пред НАТО агресију, обављао је дужност Начелника за наставу на Војној Академији РВ и ПВО.

На данашњи дан пре 14 година, Јован је био на борбеном дежурству у комлексу касарни на Топчидеру. НАТО авијација је бомбардовала објекте на тој локацији и зграда у којој се налазио пуковник Бугарић је срушена, а њега су пронашли мртвог након рашчишћавања рушевина.

Постхумно је одликован Орденом витешког мача првог степена. Иза њега су остале кћерке Маријана и Тијана.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

4. април

In Memoriam

Дејан Манчић

529266_2990272013025_926578019_n.jpg?_nc

војник у резерви Дејан Манчић (1975-1999)

Дејан Манчић је рођен у Нишу 21. јуна 1975. године. Након завршене Средње економске школе, уписао је право. Поред студија, активно се бавио фудбалом у Радничком и ФК Слога. Поред тога, бавио се и фотографијом, новинарством и сликарством, а био је талентован за рецитовање и глуму. Писао је песме...

За време НАТО агресије, као резервни припадник наше војске, био је мобилисан у 230. самоходни ракетни пук, на дужности послужиоца средстава везе. На данашњи дан пре 14 година, Дејанова јединица се налазила на ватреном положају недалеко од села Гребник код Клине. У једном налету, непријатељска летелица је дејствовала касетним бомбама по положају на којем се налазила Дејанова јединица и он је тада изгубио живот. Сахрањен је два дана касније на нишком Новом гробљу.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

17042012755_zpsc9ae8324.jpg

Споменик Дејану и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 230. самоходног ракетног пука у Нишу

У издању нишке "Просвете", објављена је постхумно, збирка његових песама "Без сутра за сутра", а на иницијативу његове породице и уз благослов тада епископа нишког г. Иринеја,  јуна месеца 2000. године основан је Фонд "Дејан Манчић" ради очувања успомене на његово уметничко стваралаштво, хуманост, храброст и родољубље, чији је задатак (фонда), да открива и помаже младе ствараоце у области поезије, сликарства, уметничке фотографије и других видова стваралаштва. Тако, већ традиционално од свог оснивања 21. јуна 2000., Фонд расписује конкурс за прву збирку песама младих аутора. Конкурс се расписује 4. априла, на дан Дејановог страдања, радови се прикупљају до 10. маја, жири објављује победника 21. јуна , на дан Дејановог рођендана, а књига се објављује и промовише 30. септембра на дан АРЈ ПВО. Фонд, такође, сваке године додељује награду најмлађем аутору на међународној изложби уметничке фотографије у Нишу, која се одвија под покровитељством града Ниша, поред тога Фонд помаже и самосталне изложбе младих чланова Фото клуба ФОН, а предвиђене су и активности у циљу подстицања младих сликара. Фонд "Дејан Манчић" је један од покровитеља такмичења у беседништву Правног факултета у Нишу, додељује и посебну награду најмлађем учеснику Међународног такмичења у беседништву.

GST_8293.jpg

У издању Фонда "Дејан Манчић", 2009. године је објављена књига "Посвете Дејану Манчићу", коју можете преузети овде.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

4. април

In Memoriam

Славољуб Заграђанин

525459_2990277133153_1799694848_n.jpg?_n

млађи водник Славољуб Заграђанин (1969-1999)

Славољуб је рођен 11. новембра 1969. године у Крагујевцу. У професионалну војну службу, као војник по уговору, ступио је 1992. године у 310. самоходни ракетни пук у Крагујевцу. Вишегодишњим марљивим радом на месту оператора радарске станице, стекао је и највиши војнички чин и постао први оператор на радарској станици за осматрање и навођење ПВО система "Куб".

Током бомбардовања, Славољубова јединица се налазила у рејону села Штаваљ у непосредној близини аеродрома Сјеница. На данашњи дан пре 14. година, на њихов положај је извршено ватрено дејство анти радарским ракетама од стране НАТО авијације. Од последица дејства, Славољуб је настрадао. Сахрањен је 7. априла на крагујевачком гробљу у насељу "Белошевац".

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега је остао син Марко.

2011godinazasre_ivanje005_zps475b55f4.jp

Спомен обележје Славољубу и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 310. самоходног ракетног пука у Крагујевцу

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

4. април

In Memoriam

Шандор Нађ

483914_2990279093202_1780114508_n.jpg?_n

мајор Шандор Нађ (1956-1999)

Мајор ВЈ Шандор Нађ је рођен у Бечеју 31. маја 1956. године. Након завршене Средње машинске школе, уписује и успешно завршава Војну Академију КОВ-смер АРЈ ПВО, са ужом специјалношћу "ракеташа" на ПВО систему "Куб". Службовао је по многим гарнизонима бивше нам земље. Био је вредан и марљив официр. Обављао је дужност командира батерије.

За време бомбардовања, његова јединица се налазила у рејону Клине, код села Гребник, а Шандор је командовао батеријом ПА топова-систем "Прага". У тренутку када је непријатељска летелица на њихов положај избацила две касетне бомбе, Шандор је управљао ватром по тим летелицама и налазио се не отвореном простору не хтевши да одустане од дејства по непријатељу. Од последица експлозије контејнера са касетним бомбама, настрадао је на лицу места. Сахрањен је два дана касније, 6. априла, на месном гробљу у Бечеју.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали син Атила и кћерка Тимен.

17042012753_zps63c8873b.jpg

Спомен обележје Шандору и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 230. самоходног ракетног пука у Нишу

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У московском Донском ставропигијалном мушком манастиру 25. марта 2021. године служен је свечани молебан и литија за борце грчког ослободилачког покрета 1821-1823. године, који су своје последње земаљско уточиште пронашли у древном московском манастиру.

       
      Уз благослов Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила, богослужење је предводио митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије, коме су саслуживали архиепископ каширски Теогност, председавајући Синодског одељења за манастире и монаштво, настојатељ Донског манастира, и викар Најсветијег патријарха, епископ дмитровски Теотилакт, протојереј Николај Балашов, заменик председавајућег ОСЦП-а, протојереј Игор Јакимчук, секретар ОСЦП-а за међуправославне односе, протојереј Сергиј Звонарјов, секретар ОСЦП-а за иностране послове.
      Служби посвећеној двестагодишњици од почетка грчког ослободилачког покрета присуствовали су гђа Екатерина Насика, изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Грчке у Руској Федерацији, грчке дипломате, представници Московског друштва Грка, удружења грчких жена АГАПИ, других грчких јавних организација, грчка дијаспора, бројни филхелени, као и председник одбора Државне думе за јавна удружења и верске организације, С. А. Гаврилов, председник Међупарламентарне скупштине православља и Валериј Пирогов, генерални директор Института руског Атоса.
      На крају свечаног молебана, председавајући ОСЦП-а прочитао је честитке Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила председнику Републике Грчке поводом двестагодишњице од почетка ослободилачке борбе грчког народа.
      Затим се присутнима обратио изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Грчке у Руској Федерацији. Захваливши се свима на присуству, госпођа Екатерина Насика је посебно истакла да је руски хеленизам одиграо важну улогу у припреми, вођењу и успешном исходу грчке револуције.
      Према њеним речима, борба за слободу, након векова османске владавине, базирала се на чврстим темељима: националним – заснованим на језику Византијског царства, верским – на православној вери и политичко-социјалним – на принципима европског просветитељства и демократије.
      „Као представник Грчке, велика ми је част да изразим захвалност Русији и руском народу, јер су Русија и руски народ вековима стварали повољне услове за многе генерације наших сународника, такве да су у прилици да живе у просперитету, а да заузврат својој другој домовини много дају у свим областима – политици, уметности, економији и трговини, образовању и доброчинству. Пре неколико дана у Таганрогу, поново сам се уверила у то какав су историјски траг Грци оставили у Русији и осетила на својој кожи снажно пријатељство које уједињује наша два народа“, посебно је нагласила шефица грчке дипломатске мисије у Москви.
      Затим је митрополит волоколамски Иларион повео литију на место где су сахрањени Грци који почивају у некропољу Донског манастира.
      Узнете су молитве за упокојење ерсекијског митрополита Антима, палеопатрског митрополита Партенија, архимандрита Натанаила и других представника грчког друштва и грчке културе, као и бораца грчког ослободилачког покрета 1821-1823. године.
      На крају литургије митрополит Иларион је разговарао са изванредним и опуномоћеним амбасадором Републике Грчке у Руској Федерацији.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пре него што сам вечерас пошао ка овом месту, отворио сам Нови завет и нашао се на почетку седме главе Јеванђеља по Матеју где стоји: Не судите да вам се не суди. Ја сам дошао овде са осећањем да смо се сакупили не да судимо него да се сетимо и да кажемо шта је истина.

       
      Скупили смо се да бисмо се заједно, свенародно, Црква каже саборно, сетили тих несрећних дана од пре двадесет и две године. Пре свих да се сећамо и молимо за невине жртве; а наше жртве су невине, јер се наш народ, то је данас јасно широм света, бранио од агресије. Сећамо се наших војника и полицајаца, див-јунака са Кошара, се Паштрика и других војишта; наших небеских витезова - пилота, затим и невиних цивила - жртава касетних бомби у Нишу и широм Косова, Метохије, Црне Горе, страдалих у путничком возу у Грделичкој клисури, страдалих по улицама и трговима наших градова, по фабрикама, болницама, у Телевизији, изгинуле деце... Сећамо се свих, молимо се за све, а сигуран сам и да ми треба да се молимо њима, јер је њих Бог уписао у књигу вечности, књигу живота вечног, а имена многих страдалих током тих 78 дана, могу бити и треба да буду уписана у календар Православне Цркве.
      Вечерас, пак, желим да истакнем да се у тих 78 дана, код нашег народа, не само код оних који су били браноци мостова у Новом Саду, у Бешки, у Београду - него и код других, који су се од бомби са децом и породицама склањали у подруме, склоништа тада пројавила једна суштинска особина и врлина нашег етоса, драгоцени део нашег идентитета, а то је међусобна солидарност, једном речју хришћанска љубав за ближњег. Тих дана делили смо међу собом све што је било неопходно и  све што смо имали.
      Кажу да је српски народ, нарочито после 1945. године, изгубио своје хришћанске особине, а ја сам сигуран и велим: у време бомбардовања, тих 78 дана да смо сви били сведоци дубоке хришћанске љубави и солидарности нашег народа који испуњава божанску заповест: љуби ближњег свог!
      Та љубав, чак храброст, право јунаштво, пројављује се поново и у овим месецима страдања од епидемије. Сада су витезови лекари, медицинске сестре, сви медицински радници; затим, на свој начин, многи запослени у јавним службама, жене које раде на касама у самопослугама, и многи други...
      На послетку, желим и себи и вама да поставим питање: шта нас је одржало током тог невиђеног зла које је насрнуло на наш народ у току и после бомбародовања? Шта нас је одржало после албанске голготе у Првом светском рату, после геноцида у Другом рату? И шта ће нас одржати у овој епидемији?
      Одржао нас је хришћански однос према животу, хришћански начин живота; хришћанска љубав којој нас је научио Свети Сава и сви свети из рода српског. Војник или официр, после рата или у доба мира када коначно стигне кући, или сада лекар са клинике, радник из фабрике, службеник - када их у дому дочека здрава породица - супруга, деца, то су темељи здравог друштва, опстанка и напретка народа и државе. Држава, а са њом и Црква треба и мора да се стара да се кроз просвету и културу, упоредо са економским развојем, сачува оно што вековима чини идентитет нашег народа.
      Само онда када смо утемељени у свом сопственом идентитету, само онда када знамо ко смо и шта смо, само онда када говоримо свој језик можемо да учимо и друге језике, можемо да разговарамо између себе, да градимо мир међу собом, али то ће онда бити и сигурни гарант да ћемо знати да разговарамо и са другима поштујући њих, да ћемо знати да градимо истинске и праве односе који поштују другога.
      Зато смо дошли овде, не да судимо и осуђујемо већ да се сетимо невиних жртава бомбародава које је трајало 78 дана, које извршила НАТО алијанска на нашим прострима. Окупили се да се помилимо за те жртве, али и да се помолимо Богу и за све оне који су зле воље у принципу али и у односу на нас да постану боље воље.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Драгана Милошевић,
      На дан у коме се Господу преставио пре три године, 8. фебруара/ 26. јануара, у храму Светог Нектарија Егинског служен је парастос архимандриту Нектарију Виталису, старешини Храма Светог Нектарија Егинског у Камаризи и једном од највећих духовника православног света у савременом добу.
      Парастосом је началствовао протонамесник Живојин Кнежевић, старешина Храма Васкрсења Христовог, уз саслуживање протојереја-ставрофора Драгомира Јовановића, јереја Дејана Трипковића, протонамесника Срећка Живановића и ђакона Бранимира Терзића и молитвено присуство верника.
      У кратком обраћању, протонамесник Живојин Кнежевић је подсетио да је архимандрит Нектарије, у народу звани „старац Нектарије“, један од најзаслужнијих за градњу храма у Ваљеву, који је посвећен његовом небеском покровитељу.
      У ову светињу великом љубављу и трудом себе је уградио и блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин и многи други људи, од којих неки више нису са нама. Молитва за душу старца Нектарија била је и сећање на све њих у храму који носи име славног Божјег угодника, коме из разних потреба на поклоњење долазе верници са свих страна.
      Извор: Епархија ваљевска
       
      http://www.spc.rs/sr/molitveno_setshanje_na_arhimandrita_nektarija_vitalisa
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13, 7). 

       
      Свети Апостол Павле упућује поруку која одјекује вековима побуђујући у свакоме човеку усрдну молитву за упокојене, као и на спремност да се угледамо на веру и живот наших духовних отаца. Преподобни отац наш Јустин Ћелијски поучава: „Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“, и душе и тела, односно бесмртност човека у целини. Говорећи о важности молитвеног помињања за упокојене не бисмо смели да изгубимо из вида да се и овај молитвени вапај утемељује и бива крунисан у светој Литургији, Тајни над тајнама у којој се открива, оприсутњује и опитно пројављује радост Царства небеског. Литургијско помињање упокојених је од вечноживотног значаја за сваког човека, јер се Црква као заједница моли да Човекољубиви Господ и Васкрситељ наш држи у свом памћењу све оне који се упокојише. Људско памћење је ограничено и нестално, док памћење Цркве као заједнице верних у Христу добија вечну и непролазну димензију потврђујући на тај свештени начин истину да у Господу нашем нема мртвих, већ су сви живи. А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), - рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Према речима Светог Владике Николаја 
      у Светом Писму често се говори, како ће имена праведника бити записана у књигу Живих, док ће имена грешника бити збрисана и заборављена. Из приче о богаташу и Лазару видимо, да Господ изговара име Лазарево својим пречистим устима, док име неправедног богаташа прећуткује. Лазар је, значи, ушао у Царство Небеско, и добио је вечни живот и вечни спомен, а грешни богаташ изгубио је и царство и живот и – име.
      Претходног, 2020. лета Господњег у вечни загрљај Господу своме коме су целога живота верно служили прешли су наш блаженопочивши првојерарх и два отачаствена архијереја. Господ је призвао његову светост патријарха српског Иринеја, Архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као и епископа ваљевског Милутина. 
      Нашег блаженопочившег првојерарха и архијереје Амфилохија и Милутина обједињавала је непоколебива вера у Бога и Васкрсење, али и спремност на непрестано сараспињање, састрадавање и безусловно предавање васколиког бића Богу. Ова три духовна светила нашег времена својим смиреним животом посведочили су да је једина истинска вера она која се потврђује делима. Господ је од нас узео наше духовне оце, учитеље и истинске сведоке вере и правоживља. У вечност су отишли најбољи међу нама. Нема човека који се није замислио над овом болном реалношћу, иако рањиви и испуњени тугом, наша туга се преобразила у радост. Та радосна туга нам поручује да духовни поглед нашег срца усмеримо на охристовљени пут спасења, на пут којим су ходили ови христоносци нашег времена. Гледајући на свршетак њиховог живота и надахњујући се њиховом делатном вером, били смо сведоци чудесних порука и символа који су се пројавили у данима њиховог пресељења у вечност. Не штедећи себе наш блаженоупокојени патријарх је до последњега даха био проповедник мира, љубави и велики духовни, али и материјални градитељ. Иако није доживео испуњење своје највеће жеље – освећење спомен храма светог Саве на Врачару, његово погребење у темеље велелепног храма, постало је свештен увод у троносање и освећење овог дома молитве. Овај неуморни измиритељ и проповедник љубави носио је у свом бићу велику љубав према светињама Старе Србије, према острошкој светињи и острошком чудотворцу о којем је често говорио и позивао народ да своје духовне кораке саобрази са корацима Светог Василија острошког који је својим молитвеним сузама загревао хладне острошке стене, а сада својим благословом озарује срца наша. 
      Двадесет дана пре упокојења најсветијег патријарха нашег Иринеја, у Господу се представио архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски и егзарх свештеног трона пећког Амфилохије. Свети Петар цетињски био је учитељ живота и правило вере блаженопочившег митрополита. Као и Свети Петар, митрополит Амфилохије је усрдно наставио дело подвига живећи наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Његову душу хранила је и испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога, зато је често нама говорио као наш добри учитељ: Ништа не дугујемо једни другима, већ само љубав, јер смо позвани да безусловно волимо једни друге христоликом љубављу. Том и таквом христоликом љубављу лађу Цркве Божје у Митрополији црногорско-приморској мудро је предводио наш блаженопочивши митрополит чији је живот био непрестано на распећу. Све ране народне биле су и његове ране, али и свака радост његове пастве била је укрепљење за њега. Свој овоземаљски живот завршио је делећи судбину свога народа, бивајући и сâм суочен са опаком болешћу која ја завладала целим светом. Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Тако је говорио блаженопочивши митрополит учећи нас да будемо и останемо такви, истрајавајући на том, често трновитом, али благословеном пут. 
      Господ је тако уредио да се у упокојењу нашег првојерарха и нашег митрополита Амфилохија пројави символизам. Ова два светилника нашег времена упокојили су се у петак, у дан када се у оквиру дневног богослужбеног круга сећамо крсне смрти Господа нашег Исуса Христа. Упокојише се патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије у навечерје престоног празника њихових катедралних храмова који су били заодевени важним јубилејима. Најсветији патријарх Иринеј упокојио се уочи празника Сабора Светог Архангела Михаила – славе Саборног храма у Београду који је у тај празнични дан 2020. лета Господњег прослављао јубилеј 175. постојања. Архиепископ цетињски је уснуо у Господу у навечерје празника Светог Петра Цетињског у светлости 190-годишњице упокојења овог великог чудотворца чије свете мошти сведоче радост заједнице са Господом. Господ је тако уредио како би нам указао да су од нас отишли у Царство вечно велики јерарси чије ће семе у погодно време да произрасте дивне и благословене плодове. 
      Сећамо се и следимо пример и великог владике Милутина који је од своје четрнаесте године кренуо путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Живео је тихо, молитвено, испуњен љубављу, благошћу, архипастирском бригом и жртвом руководећи поверени му народ ка Господу. Саобразно целокупном његовом животу и вандреном монашком етосу који је исијавао из њега, владика Милутин се упокојио тихо, а услед искушења које нас је задесило, и његов молитвени испраћај у вечност био је у духу његовог овоземаљског живота, оног живота који је давао свима нама једну изузетну поуку подсећајући нас да су хришћани људи који ходе земљом, али су привезани за небеса. 
      ”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” (из васкршњег слова Светог Јована Златоуста)
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      *Објављено у јануарско-фебруарском 377. броју Православног мисионара (стр. 41-43)
       
       
       
        Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Још једна молитва, као и сваког 30.у месецу, принета је за драгог духовног оца, блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина крај његовог почивалишта у Храму Васкрсења Христовог. Парастосом је началствовао архијерејски намесник други ваљевски, протонамесник Саша Максимовић, уз саслуживање свештенства свих ваљевских храмова и молитвено учешће Жељка Ђорђевића, чтеца при капели Светог Јована Крститеља у Епархијском дому, неколико сарадника Владике Милутина и верника.

       
      Извор: Радио Источник
×
×
  • Креирај ново...