Jump to content
Милан Ракић

Сећање на припаднике РВ и ПВО погинуле у НАТО агресији

Rate this topic

Recommended Posts

On 30.4.2013. at 12:22, Милан Ракић рече

1. мај

In Memoriam

Душан Урошевић

940814_3050998171141_50982975_n.jpg?_nc_

војник Душан Урошевић (1977-1999)

Душан је рођен 6. јула 1977. године у Крагујевцу. У родном граду је завршио и "Заставину" Средњу машинску школу где се оспособио за аутомеханичара. На одслужење војног рока је отишао у децембру 1998. године и то у ракетне јединице на дужност возача радарске станице за осматрање и навођење, уједно и стрелца.

Током НАТО агресије, његова јединица се налазила на Космету, често мењајући положаје због сталног дејства непријатељске авијације и крстарећих ракета. Иначе, поред младалачког духа, Душан је био омиљен међу својим колегама, војницима и старешинама и због чињенице да је до тада успео да обори 4 непријатељске крстареће ракете. На данашњи дан пре 14 година, на положај Душанове јединице код Лапљег Села код Приштине, дејствовала је НАТО авијација. Од гелера једне бомбе, Душан је тешко повређен. Подлегао је повредама тог поподнева у КБЦ Приштина. Сахрањен је 3. маја на Палилуском гробљу у Крагујевцу.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

2011godinazasre_ivanje009_zps5b621153.jp

Спомен обележје Душану и његовим колегама испред Команде 311. самоходног ракетног пука

 

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 30.4.2013. at 21:01, Милан Ракић рече

4. мај

In Memoriam

Миленко Павловић

485560_3062807226360_1669122493_n.jpg?_n

пуковник авијације Миленко Павловић (1959-1999)

Миленко Павловић је рођен у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница.

У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје...

79428602.jpg

У центру Ваљева је постављено спомен обележје посвећено овом храбром пилоту...

images%7Ccms-image-000007074.jpg

У његовом родном месту, Горњем Црниљеву код Осечине, направљен је спомен комплекс који су мештани посветили храбром земљаку и мајору Александру Стефановићу, који је био родом из истог краја, а који је погинуо 1991. године у Славонији. У склопу комплекса се налази спомен-чесма са делом репних површина Миленковог авиона, један авион Г-2, ловачки спомен-дом "Миленко Павловић-пилот", игралиште фудбалског клуба који носи име по овом часном сину Подгорине, као и црква Обновљења  храма светог Георгија са парохијским домом...

crniljevo-milenko.jpg

18109_008+-+Copy.jpg

У продукцији РТС, 2006. године је снимљен документарни филм "Лет у смрт", посвећен Миленку...

 

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 11.5.2013. at 19:41, Милан Ракић рече

11. мај

In Memoriam

Петар Маснец

248006_3076442127224_758865680_n.jpg?_nc

разводник по уговору Петар Маснец (1972-1999)

Петар је рођен у Инђији 10. октобра 1972. године. Основну школу је похађао и завршио у Љубљани, док је Средњу хидрометоролошку школу завршио у Београду. Потом одлази на одслужење војног рока, прво у Словенију, а након повлачења ЈНА из западних република бивше нам државе, војни рок "завршава" у Рашкој као Примеран војник. Од 1993. године, ради као војник по уговору у 250. ракетној бригади, односно у њеном 4. ракетном дивизиону у Зуцама, и то као оператор рућног вођења ракете.

На данашњи дан пре 20 година, батерија у којој је Петар службовао, налазила се на ватреном положају у рејону села Арнајево код Барајева. Око 14 сати, непријатељска авијација је дејствовала по њиховим положајима и парчад једне противрадарске ракете су нанела Петру смртоносне ране.

Постхумно је одликован Медаљом за врлине у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

img_0114_zpsc7b029a3.jpg

Спомен обележје Петру и његовим саборцима испред зграде Команде 250. ракетне бригаде на Бањици

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 11.5.2013. at 20:23, Милан Ракић рече

11. мај

In Memoriam

Драган Трајковић

485440_3076524969295_498170417_n.jpg?_nc

потпоручник Драган Трајковић (1974-1999)

Драган је рођен у Врању 15. септембра 1974. године. након основне школе у родном месту, долази у Београд где завршава Војну гимназију и Војну академију РВ и ПВО, смер артиљеријско-ракетне јединице ПВО. Био је врстан спортиста-џудиста. Након завршене Војне академије, бива распоређен у Приштину у 311. самоходни ракетни пук. Као млад потпоручник, не занемарује ни своје даље напредовање у образовању, те уписује последипломске студије на Природно-математичком факултету у Приштини.

Агресија 1999. године је затекла Драгана на дужности командира ракетног вода у склопу 4. батерије 311. ракетног пука. На данашњи дан пре 20 година, његова батерија се налазила у рејону села Танкосић код Урошевца. По њиховим положајима је дејствовала непријатељска авијација и удар једне бомбе је угасио живот овом младом официру наше војске. Сахрањен је сутрадан на  Новом гробљу у Врању.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

2011godinazasre_ivanje006_zps4afb99d4.jp

Спомен обележје Драгану и његови друговима испред команде 311. срп

 

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 13.5.2013. at 19:34, Милан Ракић рече

13. мај

In Memoriam

Раде Антонић

374986_3081154045019_336482991_n.jpg?_nc

војник у резерви Раде Антонић (1976-1999)

Раде је рођен У Косовској Митровици 7. јула 1976. године. Војни рок је одслужио у 63. падобранској бригади где је успешно завршио диверзантску и падобранску обуку и тиме постао војни обвезник ове јединице. Студирао је енглески језик и књижевност. Уочи НАТО агресије на нашу земљу се одазвао на позив своје јединице...

На данашњи дан пре 20 година, Раде се са својим друговима из јединице налазио на караули "Кошаре" у околини Ђаковице. Њихови положаји су данима били на удару непријатељских летелица из ваздуха и УЧК са друге стране. У једном налету, авиони су бомбардовали њихову размештајну просторију и Раде нажалост није стигао да се домогне склоништа. Сахрањен је 16. маја на гробљу у Приштини.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

spomen-soba.jpg

Спомен соба 63. падобранске бригаде у Нишу са именима погинулих припадника јединице од оснивања до данас

Морам овде додати једну тужну причу која се тиче наших нарави и чињенице да је Радетов гроб скрнављен два пута. Према речима његове мајке Снежане, иначе лекарке у Приштини, у налетима НАТО авијације, шрапнели су погодили Радетов гроб... Након бомбардовања, мајка је морала да избегне из Приштине и посмртне остатке свога сина је пренела у Кладово, где је и сама "нашла" нови дом и ту их сахранила. Подигла је и достојно спомен обележје. Међутим, за разлику од остатака бомби у Приштини, овај пут су Радетов гроб оскрнавили "остаци" од људског рода. Вероватно привучени месинганим украсима и орнаментиком са ознакама 63. падобранске бригаде, они су једне летње ноћи 2007. године дошли на Радетов гроб и у жељи да поскидају украсе полупали и поломили надгробни споменик и надгробну плочу. Украсе су успели да поскидају...

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 13.5.2013. at 20:14, Милан Ракић рече

13. мај

In Memoriam

Горан Миловановић

945856_3081228886890_1586587949_n.jpg?_n

војник Горан Миловановић (1977-1999)

Горан је рођен 3. октобра 1977. године у селу Белошевац код Крагујевца. Од најранијег детињства је заволео "буба-мару" и био је одличан фудбалер, тако да је уочи одласка у војску марта 1999. године, потписао и први професионални уговор са ФК Радничким из Крагујевца. Успешно је приводио крају и студије на Вишој информатичкој школи, а онда је како рекох, у предвечерје НАТО агресије, одлучио да оде на одслужење војног рока. Деветнаестог марта 1999. године је постао војник у саставу 311. самоходног ракетног пука ПВО. Одмах је отпочела обука за оператора на контролно-испитној станици у ракетној батерији. 

Дана 19. априла, само месец дана након пријема у војску, Горан се налазио на стражарској дужности у оквиру свог ракетног пука - објекат "Белаћевац" код Приштине. Приликом бомбардерског дејства НАТО авијације, једна бомба је пала у Горановој близини и нанела му повреде опасне по живот. Истог дана је оперисан на КБЦ Приштина, а неколико дана касније операција је извршена и у нишкој болници. Почетком маја је пребачен на ВМА, где је обављена још једна операција, али су на данашњи дан пре 20 година лекари изгубили битку за Горанов живот. Сахрањен је 15. маја у родном Белошевцу.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

2011godinazasre_ivanje011_zps25070bed.jp

Спомен обележје Горану и његовим колегама испред Команде 311. самоходног ракетног пука

 

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 13.5.2013. at 20:56, Милан Ракић рече

13. мај

In Memoriam

Бојан Радојковић

969856_3081310568932_253416645_n.jpg?_nc

десетар Бојан Радојковић (1977-1999)

Бојан је рођен у Смедереву 20. октобра 1977. године. Након завршене Средње школе ступа у Војску Југославије у 63. падобранску бригаду где завршава падобранску и обуку за диверзанта. Током војног рока, својим радом и залагањем је заслужио и чин десетара.

Током тромесечне НАТО агресије на нашу земљу, један део састава 63. падобранске бригаде се налазио на караули "Кошаре" више Ђаковице, где су у појединим моментима, буквално борбом "прса у прса" заустављали терористичке групе које су из Албаније покушавале да уђу на територију наше земље. Неретко, терористи су имали и подршку из ваздуха, од стране бомбардерске авијације НАТО-а. 

На данашњи дан пре 20 година, једна бомба је изненада пала на ваљда једини незаштићени део на положајима наших падобранаца. Од распрснутих делова, смртно су настрадали војник-падобранац Раде Антонић и десетар-падобранац Бојан Радојковић.

Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце.

%D0%94%D0%B0%D0%BD-63.-%D0%9F%D0%B0%D0%B

Споменик испред Спомен-собе 63. падобранске бригаде у Нишу

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 31.5.2013. at 18:45, Милан Ракић рече

31. мај

In Memoriam

Саша Кнежевић

knezevicsasa_zpsc2580149.jpg

старији водник по уговору Саша Кнежевић (1968-1999)

Саша је рођен у Јагодини 10. октобра 1968. године. У Краљеву је завршио Средњу машинску школу, а потом одлази на одслужење војног рока у Ниш у 63. падобранску бригаду. Као војник-падобранац, учествовао је са својом јединицом у акцијама обезбеђивања извлачења људства и ваздухопловне технике са аеродрома Церкље и Бихаћ, да би потом учествовао и на вуковарском ратишту. Након одслуженог војног рока, завршава курс за подофицира и бива распоређен за руковаоца убојних средстава у оквиру 285. ваздухопловне базе на аеродрому Лађевци код Краљева.

На данашњи дан пре 20 година, Саша је био ангажован на расељавању минско-експлозивних средстава из једног аеродромског магацина. Саша је управљао једним возилом, када је НАТО авијација са 6 пројектила дејствовала по мосту у селу Брвеник код Краљева. Делови неког од тих пројектила су погодили возило у којем се он налазио и Саша је на месту остао мртав.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедностиИза њега су остали син Вања и кћерка Сара.

spomenik.jpg

Спомен обележје настрадалим припадницима 285. ваздухопловне базе Лађевци

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 31.5.2013. at 19:11, Милан Ракић рече

1. јун

In Memoriam

Александар Поповић

popovicaleksandar_zpsaa4cf145.jpg

војник у резерви Александар Поповић (1973-1999)

Александар Поповић је рођен 24. априла 1973. године у Новом Саду. У родном граду је завршио Гимназију и Природно-математички факултет, на којем је након дипломирања уписао и последипломске студије. Као војни обавезник, мобилисан је уочи почетка НАТО агресије на нашу земљу и распоређен на дужност оператора самоходног лансирног оруђа у склопу 240. самоходног ракетног пука ПВО.

На дан 1. јуна пре 20 година, батерија у којој је Александар служио, налазила се на борбеном положају у рејону села Надаљ код Новог Сада. У једном тренутку, осматрајући небо над зоном своје одговорности, добили су "захват" и са три ракете дејствовали по непријатељским летелицама. Нажалост, тиме су открили и свој положај, тако да је непријатељ након маневра избегавања пројектила, узвратио самонавођеним против-радарским пројектилима, од којих је један директно погодио возило у којем се налазио Александар и усмртио га на лицу места. Александар је сахрањен 4. јуна на новосадском Новом гробљу.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедностиНије био ожењен и није имао деце.

 

 

14_zpsa96dc561.jpg

Спомен обележје Александру и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

 

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 31.5.2013. at 19:38, Милан Ракић рече

1. јун

In Memoriam

Драган Бандић

bandicdragan_zps09684c7d.jpg

старији водник Драган Бандић (1971-1999)

Драган је рођен у Сарајеву 1. јуна 1971. године. У родном граду је завршио основну школу, а потом је на оближњем аеродрому Рајловац, где се налазио Школски центар РВ и ПВО, завршио Средњу војну школу РВ и ПВО. Након завршене школе, службовао је у родном граду, а након распада земље, са службом је прешао у Нови Сад, где је у оквиру 240. самоходног ракетног пука обављао дужност командира вода једне ракетне батерије.

На свој 28 рођендан, 1. јуна 1999. године, Драган се са својом јединицом налазио на ватреном положају у рејону села Надаљ. Непријатељска авијација је дејствовала по положају Драганове јединице противрадарским ракетама, од којих је једна директним поготком у командно возило у којем се Драган налазио, угасила живот овом честитом Сарајлији. Сахрањен је 3. јуна на гробљу у Петроварадину.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедностиНије био ожењен и није имао деце.

21_zps537e547e.jpg

Спомен обележје Драгану и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 31.5.2013. at 20:23, Милан Ракић рече

1. јун

In Memoriam

Светомир Трифуновић

svetomirtrifunovic_zps7b6e41e3.jpg

мајор Светомир Трифуновић (1965-1999)

Светомир је рођен 2. марта 1965 године у селу Пресека код Зубиног Потока. Завршио је Војну академију КоВ, смер АРЈ ПВО и службовао је у гарнизону Сарајево, да би након распада земље, био распоређен у 310. самоходни ракетни пук у Крагујевцу, где је обављао дужност командира ракетне батерије.

Током НАТО агресије на нашу земљу, батерија којом је командовао Светомир и у којој је обављао и дужност руковаоца гађања у радарској станици за осматрање и навођење, више пута је мењала своје ватрене положаје. На дан 1. јуна 1999. године, батерија се налазила у атару села Омољица код Панчева. На ватрени положај, пола сата иза поноћи, на командно место на којем је Светомир обављао своју дужност, дошао је и тадашњи Начелник Штаба Врховне команде за РВ и ПВО, генерал пуковник Љубиша Величковић са сарадницима. Тада је по њиховом положају дејствовала непријатељска авијација која је усмртила Светомира, као и генерала Величковића и пуковника Божидара Пејчића. Светомир је сахрањен 2. јуна на гробљу Белошевац.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали син Андреј и кћерка Јована.

downloaded_zps808830a6.jpg

Спомен обележје у Омољици

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 31.5.2013. at 20:47, Милан Ракић рече

1. јун

In Memoriam

Божидар Пејчић

pejcicbozidar_zps1cc299c1.jpg

пуковник Божидар Пејчић (1959-1999)

Божидар је рођен 18. септембра 1959. године у селу Рсовци код Пирота. Завршио је Војну академију РВ и ПВО и Командно штабну академију РВ и ПВО. Био је изузетан стручњак у области АРЈ ПВО и службовао је у многим ПВО гарнизонима широм земље. Крајем 90-их, а пред НАТО агресију на нашу земљу, Божидар је обављао командне дужности у Сектору за РВ и ПВО Генералштаба Војске Југославије.

На дан 1. јуна 1999. године Божидар је био у делегацији Генералштаба-Сектор РВ и ПВО која је у склопу обилазака јединица на терену, дошла и на ватрени положај једне батерије 310. срп у рејону села Омољица код Панчева. Управо тада је на тај положај противрадарским пројектилима дејствовала НАТО авијација и ти су пројектили погодили радарску станицу за осматрање и навођење и на лицу места усмртили Божидара, као и генерала Величковића и мајора Трифуновића.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали синови Небојша и Љубомир. 

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 31.5.2013. at 21:34, Милан Ракић рече

1. јун

In Memoriam

Љубиша Величковић

velickovicljubisa_zps1b174073.jpg

генерал пуковник Љубиша Величковић (1946-1999)

Љубиша Величковић је рођен 1. марта 1946. године у селу Црљенац код Пожаревца. Након осмогодишње школе одлази у Ваздохопловну војну гимназију "Маршал Тито" у Мостару, а потом наставља школовање на Ваздухопловној војној академији у Задру. У Совјетском Савезу завршава преобуку за МиГ-21, а након повратака и Командно-штабну школу РВ и ПВО. Обављао је дужност пилота у јединици, наставника летења, командира ескадриле и Команданта ловачког пука. Крајем 80-их поново одлази у СССР, овога пута предводећи групу наших пилота и техничара који су упућени на преобуку за ловац МиГ-29.

ljubisavelickovic.jpg

По повратку из СССР-а, завршава и Командно-штабну школу оператике, а потом опет бива послат на двогодишње школовање у СССР у Генералштабну војну академију "Ворошилов", коју са успехом завршава. Током распада земље, обављао је низ одговорних дужности у склопу нашег ваздухопловства, да би 1993. године био постављен за Команданта РВ и ПВО. Крајем 90-их прелази на дужност заменика Савезног министра за одбрану, а током НАТО агресије обављао је дужност Начелника Штаба Врховне команде ВЈ за РВ и ПВО. Био је један од наших најбољих пилота. Носилац је Златног летачког знака и звања инструктора летења за ловачку авијацију.

ljubisavelickovic-2-399x400.jpg

На дан 1. јуна 1999. године, генерал Величковић је у склопу обилазака јединица наше РВ и ПВО, посетио и једну ПВО батерију која се налазила на ватреном положају код села Омољица. Пола сата након поноћи, батерија је покушала да изврши гађање непријатељских летелица које су дејствовале по Панчеву. Тих неколико секунди док су `тражили` непријатеља је било довољно да овај открије њихов положај и да дејствује по њима противрадарским пројектилима. Директан погодак једног пројектила, усмртио је генерала Величковића, пуковника Пејчића и мајора Трифуновића. Сахрањен је 3. јуна у родном селу.

Постхумно је одликован Орденом ратне заставе првог степена. Иза њега су остале кћерке Ангелина и Радмила.

Grob_generala_ocp_w380_h300.jpg

Гроб Љубише Величковића у Црљенцу

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Justin Waters
      Зашто је Косово важно за НАТО
        Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе, и амерички циљеви на Косову имају шири контекст који се тиче истискивања Русије са Балкана Док су августа 1875. устаници ослобађали Невесиње и опсађивали Требиње, у кабинету Адолфа Ауершперга неки остадоше затечени реакцијом Турака који нису способни савладати „ово“ (diese!). Милорад Екмечић пише како се тек касније видело да је устанак имао далекосежне последице. Невесињска пушка одјекивала је континентом, договори из 1878. године донекле су узроковани дешавањима у Херцеговини. Али, у првом тренутку, све је изгледало једноставније. Ништа озбиљно, већ „ово“ чиме руководи неки Перо Тунгуз са гатачког Сливља, тешко и за изговорити, немогуће и на детаљним картама пронаћи.
      У канцеларијама Хофбурга и здања на Балхаусплацу „ово“ је било важно јер је потврђивало још раније разрађену тезу о „аспирацијама Србије“ и указивало на слабост „болесника са Босфора“. Лек за обе „болести“ је окупација БиХ, касније ће уследити и анексија. На кратак рок, то ће спречити западно ширење Србије и Црне Горе, а на дуги рок БиХ постаје „одскочиште“ за јачање утицаја на целом Балкану, евентуално контролисање јадранско-јонског ареала. Отомански Балкан је прошлост, хабсбуршки – будућност. Начин да се, после пораза у Италији и уједињења Немачке, сачува статус велике силе. Ратни циљеви из 1914. године само ће потврдити ову тезу.
      ЗАШТО НАТО ЖУРИ
      Америчким дипломатама данас (као и њиховим колегама почетком деведесетих) текуће „балканске околности“ изгледају слично. У Бриселу бејаху и нож и погача, а балканске државице сиромашне, народи гладни, са елитама које су понављале мантру о „безалтернативности“. И поред тога – резултат је мршав. БиХ и даље „подељена“, као и Северна Македонија, Црна Гора усталасана, а Косово…
      Логичан закључак: бриселски Балкан је прошлост, амерички – будућност. У том контексту, треба пожурити са ширењем НАТО. „Српске аспирације“, око статуса Косова, очувања Српске, одбране црквене имовине у Црној Гори или неке будуће регионалне пројекције – тиме се у потпуности анулирају. А дугорочно, „комплетирани Балкан“ постаје одскочиште за интервенисање на истоку (против Русије) донекле и против остатка ЕУ, ако затреба.
      Споменик НАТО-у у Призрену (Фото: monumentbeta.files.wordpress.com) Американци су затечени реакцијом ЕУ која није способна савладати ни „ово“ (this!). А „ово“ се своди на статус Косова. На том питању све почиње и све се завршава! Када се „Косово реши“ остало долази, само по себи. Отуда и размишљање о разграничењу код Ричарда Гренела. Жозеп Борељ је то наговестио, Џејмс Хупер потврдио. Данашња административна линија се помера јужно, обухвата општину Лепосавић и пола општине Зубин Поток, али би суштински била проглашена међудржавном. Србија, вероватно, не би морала успостављати билатералне односе са Приштином, али би се сагласила са пријемом „Косова“ у УН.
      КАКО АНЕСТЕЗИРАТИ ЈАВНОСТ
      Обећања о заштити цркава, економском развоју и слично, послужиће за покушај анестезирања српске јавности. За анестезирање албанске, ту је пар прешевских села. За анестезирање Вучића и Тачија, већ виђено о Нобеловој награди… Као у Скопљу децембра 2018, када је Уидед Бушамауи (из Тунижанске четворке, лауреати за 2015. годину) обећала да ће за ово признање предложити Ципраса и Заева. Довољно да обојица поверују.
      У међувремену, Ципрас је изгубио две изборне трке (за Европски парламент, па националну у јулу 2019), стрмоглавивши се на северу земље (због Преспанског споразума), а влада Заева је неславно пала (јануар 2020), остављена на цедилу. За изборе који следе, веће се шансе дају ВМРО (рејтинг од 42,6 одсто у истраживању пре пандемије). Истовремено, застава Северне Македоније подигнута је испред седишта НАТО 30. марта 2020. Само је то битно. Кога у Вашингтону интересују судбине Ципраса и Заева!?
      Циљ „историјског разграничења“ је идентичан. Увлачење у НАТО Србије, за њом и БиХ. Јер, како би у датој ситуацији, када се „Република Косово“ као чланица УН, без икаквих проблема и ограничења експресно придружује НАТО, Србија могла осигурати сопствени „јужни коридор“. Другог избора нема. За Србију и Србе отварају се тада бројна питања, од саглашавања са историјском сликом о „оправданом бомбардовању“ једног „геноцидног народа“, до енергетске безбедности и Турског тока. Ширење НАТО усмерено је на дугорочно истискивање сваког озбиљног утицаја Русије са Балкана. Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе, и текући амерички циљеви на Косову имају значајно шири контекст.
      НЕОДРЖИВО РЕШЕЊЕ
      Пословично америчко багателисање постојећих правних и политичких оквира приметно је и када говоре о разграничењу. То је за њих „ово“, ништа што се не може превазићи притисцима и разним интервенцијама. Иако је, из ове перспективе посматрано, немогуће да разграничење може бити „правно упаковано“ а да остане у сагласности са Резолуцијом 1244, Уставом Србије, Ахтисаријевим планом (послужио као основа за „Устав Косова“) и низом других одлука (рецимо, став Контакт групе о „три не“, међу којима је и „нема промене граница Косова“, а што је полазна основа за Ахтисарија).
      Отуда и велики опрез европских званичника. Рушење конструкције коју су једва изградили уз многа „креативна тумачења“ може узроковати свашта. Исто тако, из ове перспективе посматрано, није разумљиво зашто би се Русија сагласила са таквим планом. Последњи говор амбасадора Василија Небензје током априлске сесије СБ УН о Косову врло је директан и недвосмислен. Логично, у интересу НАТО је да се Русија „заобиђе“, али како то извести све док је на снази 1244, остаје нејасно (или није разрађено).
      Брљотине САД на Косову, гажење свих норми и принципа, бахатост и посматрање тог питања као „ово“ што ће се пре или касније „решити“ милом или силом, не може бити поправљено новим притисцима, нити једностраним потезима. Учињено је већ оставило далекосежне последице. Једини начин да те последице не оптерете будућност јесте враћање дијалога у правне и политичке оквире око којих постоји сагласност „великих играча“. Пре свега у УН. Можда се Гренелу то чини смешним. Он гледа из другачијег угла.
      Специјални изасланик председника САД за Косово и Метохију Ричард Гренел (Фото: Visar Kryeziu/Associated Press) Исто се чинило и цислајтајнијским дипломатама. Чак и у тренутку када је Перо Тунгуз пробијао Солунски фронт. Разграничење, овако како је замишљено, није одрживо. Тако се утире пут даљим нестабилностима.
      НОВИ СТАНДАРД
    • By Ромејац
      ПОЧЕТАК НАПАДА
      Команда Друге армијске области ЈНА којој је било сједиште на Бистрику у Сарајеву је нападнута минобацачима и снајперима 22. априла 1992. из правца пиваре.
      Дана 2. маја 1992. године у 12 часова извршен је напад на Дом ЈНА у Сарајеву од стране ткз. Зелених беретки. Том приликом је било опкољено десет припадника ЈНА који су у тим тренуцима пружали отпор. Напад у којем је учествовало око 200 припадника муслиманских паравојних снага и  предводили су предратни криминалци Јусуф Јука Празина и Емин Швракић уз Зорана Чегара и дио Специјалне полицијске јединице БиХ уз Керима Лучаревића Доктора — команданта Војне полиције ткз. Армије Босне и Херцеговине. Лучаревић је тада распоредио двије чете људи на Скендерији: од зграде Електропривреде до Народне банке и од Народне банке до Старог града. Командири чета били су Исмет Бајрамовић — Ћело, начелник ВП и Џевад Топић — Топа, командант батаљона Војне полиције.

      На страни ЈНА, генерал Милутин Кукањац упутио је пуковника Милана Шупута из 65. заштитни моторизовани пук са два БОВ-а и три "пуха" уз 40 војника у помоћ ка Дому ЈНА. Упадали су у засједу и остали блокирани у Улици Ђуре Ђаковића до наредног јутра када су се предали уз 6 погинулих.
      Мајор ЈНА Марко Лабудовић са санитетским возилом из Војне болнице кренули су у помоћ ка групи пуковника Шупута и били су дочекани и уништени код трамвајске станице на Скендерији уз 14 погинулих.
      Истога дана, око 13 часова, извршен је напад на возило које је транспортовало храну за команду Друге војне области. У возилу су били капетан Петровић и возач. Капетан је погинуо на лицу места, а возач, тешко рањен, успео је да стигне до команде где је издахнуо. У 17 часова убијен је војник ЈНА Пелемиш у команди. Напад је престао око 20 часова.

      Мапа злочина у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. које су извршили припадници
      муслиманске такозване Армије Босне и Херцеговине
      РАТНИ ЗЛОЧИНИ

      Дана 3. маја 1992. око осам часова одлучено је да генерал Милутин Кукањац напусти команду, међутим, војска и официри не дозвољавају. После одустајања од те одлуке вратило се поверење војске и официра.
      Око 13 часова у разговору између канадског генерала Мекензија (први командант УНПРОФОР-а у БиХ) и генерала Кукањца договорена је размена, тада ухапшеног Алије Изетбеговића, за извлачење војске и официра из команде ка Лукавици. Размена је договорена за 15 часова.
      Међутим, у команду долази лично Алија Изетбеговић са ћерком и пратњом у којој су били Златко Лагумџија, Јусуф Пушина и још неки из Изетбеговићевог врха. Како каже Маринко Милидраг уз лажни благослов и лажна обећања Алије Изетбеговића да ће конвој бити безбедан војска је напустила касарну. Покрет је почео у 18 часова.
      На челу колоне која је бројила око 40 возила са око 300 људи, били су канадски генерал Мекензи, генерал Кукањац и Јусуф Пушина. Доласком колоне у Добровољачку улицу у близини Миљацке отворена је ватра на колону. Ватра је отворена из стрељачког наоружања, а кориштене су и тромблонске мине. Пуцано је и на обележено санитетско возило у којем је погинуо примаријус др. пуковник Радуловић. Убијен је и пуковник Михајловић, официр безбедности, који је у пензију отишао дан раније. Официре су извлачили из возила и хладнокрвно убијали.

      - "Могао сам да видим како војници територијалне одбране протурају цеви кроз прозоре цивилних аутомобила, који су били део конвоја, и пуцају. Видео сам како се крв слива низ ветробране кола.... Био је то дефинитивно најгори дан у мом животу."          
      - генерал Луис Макензи, из књиге „Чувар мира - пут у Сарајево“
         
      Према подацима МУП-а Републике Српске у нападима који су се одиграли 2. и 3. маја 1992. било је 42 погинула војника и цивила од чега пет официра, 73 рањених, а 215 је заробљено или отето.

      ЖРТВЕ

      У масакру у Добровољачкој улици у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. године током напада на колону ЈНА су убијена 42, а рањена 73 војника, официра и цивила различитих националности међу којима је највише Срба. Међу убијеним војницима бивше ЈНА у Добровољачкој улици смртно је страдало и шест Хрвата, два муслимана, и два Албанца.
      У нападу на колону ЈНА у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. заробљено је 207 лица (војници, официри и грађанска лица у ЈНА), који су задржани неколико дана и том приликом мучени од својих дојучерашњих колега, који су пребегли на муслиманску страну. Пушени су услед притиска представника ОУН у Босни и Херцеговини на муслиманско руководство у Сарајеву.
      Убијени војници  ЈНА у Сарајеву:
      1. Зоран Гајић, војник
      2. Александар Глуховић
      3. Миломир Јањић
      4. Небојша Јовановић, војник
      5. Роберт Кочишин, војник
      6. НН Весна, грађанско лице у ЈНА
      7. НН Чедо, резервни војни полицајац
      8. Витомир Петровић, војник
      9. Властимир Петровић, војник
      10. Стево Ритан, војник
      11. Козафер Ротић, војник
      12. Предраг Нинков, војник
      13. Саша Урошевић, војник

      Убијени војници ЈНА у заседи на Скендерији
      1. Мирко Лабудовић, капетан ЈНА
      2. Обрад Гвозденовић, поручник ЈНА
      3. Ивица Цветковић, поручник ЈНА
      4. Нихад Кастрати, поручник ЈНА
      5. Бранко Поповић, војник ЈНА
      6 Круно Бешлић, војник ЈНА
      7. Младен Николић, војник ЈНА
      8. Радош Пајовић, војник ЈНА
      9. Александар Благојевић, војник ЈНА
      10. Срђан Николић, војник ЈНА
      11. Небојша Бојанић, војник ЈНА
      12. Драган Витковић, војник ЈНА
      13. Горан Дивовић – Дивац, војник ЈНА
      14. Миломир Мојсиловић, војник ЈНА
      15. Перица Новић, војник ЈНА
      16. Жељко Ракић, војник ЈНА
       
      Убијени војници ЈНА у Добровољачкој улици
      1. Здравко Томовић, војник ЈНА
      2. НН Гвозденовић,
      3. Мирко Сокић, пуковник ЈНА
      4. др Будимир Радуловић, пуковник ЈНА
      5. Нормела Шуко, грађанско лице у ЈНА
      6. Миодраг Ђукић, војник ЈНА
      7. Бошко Јовановић, потпуковник ЈНА
      8. Бошко Михајловић, пуковник ЈНА
      9. Градимир Петровић, пуковник ЈНА
      10. Ивица Симић, десетар ЈНА
      Рањени војници ЈНА у Сарајеву:
      Дмитар Арбутина, војник Гојко Гобелић, војник Милован Гусак, војник Александар Дошло, војник Радомир Дубљевић Младен Јелисавац, војник Радивоје Кандић Милчо Костић, потпуковник Славиша Крављача, војник Боро Крсмановић Михајло Лалић, војник Александар Малевић, војник Небојша Марковић, војник Симо Марковић, војник Бранко Матовић, војник Предраг Милијић, војник Владица Нинковић, војник Младен Николић, војник Гавро Нинковић, војник Ненад Поповић, војник Теодор Рускић, војник Здравко Савановић, војник Раде Станојловић, војник Добривоје Стојановић, војник Љубинко Сушић, војник Симеун Тадић, војник Срђан Тешановић, војник Војин Тушевљак Добривоје Стојановић, водник  
      Рањени војници ЈНА у Добровољачкој:
      Звездан Арсић, војник ЈНА Зоран Аџић, војник ЈНА Слободан Бојанић, војник ЈНА Слободан Васић, пуковник ЈНА Комнен Жарковић, пуковник ЈНА Зоран Зрнић Јосип Ивановић, пуковник ЈНА Јовановић, пуковник ЈНА Драган Ковачевић, војник ЈНА Душан Ковачевић, пуковник ЈНА Љубинко Лукић, пуковник ЈНА НН војни полицајац НН водник ЈНА Драгољуб Павловић, пуковник ЈНА Горан Пантић, војник ЈНА Фрањо Патачко, потпуковник ЈНА Славка Петровић, грађ. лице у ЈНА Ласло Правда, капетан ЈНА Глигор Стравњак, потпуковник ЈНА Марко Стаменковић, грађ. лице у ЈНА Симеунка Стаменић, грађ. лице у ЈНА Иванка Станков, грађ. лице у ЈНА Драгослав Станковић, капетан ЈНА Енес Тасо, пуковник ЈНА Ратко Каталина, пуковник ЈНА   Убијени војници у Дому ЈНА:
      Џевад Биџо, портир  
      Рањени војници у Дому ЈНА:
      Богоје Божиновиски, потпуковник ЈНА Војислав Дуцан, војник ЈНА Петар Станишић, домар  
      Погинули војници РУ "Ђуро Ђаковић":
      Срећко Јовановић, официр ЈНА Слободан Јелић, возач БОВ Предраг Церовић, војник погинуо у БОВ  
      Рањени војници РУ "Ђуро Ђаковић":
      Верољуб Марковић, рањен у БОВ Раденко Магазин, водник ЈНА Бојан Јовановић, водник ЈНА  
      Убијени у згради Команде II Војне области:
      Перица Новић, војни полицајац ЈНА Горан Дивовић, војник  
      Рањени у згради Команде II Војне области:
      Жарко Пантелић, поручник ЈНА Ненад Шумански, ст. водник ЈНА Горан Белић, поручник ЈНА  
      НАЛОГОДАВЦИ
          Ејуп Ганић - тадашњи члан Предсједништва БиХ,     Хасан Ефендић тадашњи командант Штаба ТО БиХ,     Јусуф Пушина - тадашњи замјеник шефа МУП-а,     Јован Дивјак - официр ткз. Армије БиХ,     Фикрет Муслимовић - официр ткз. Армије БиХ,     Драган Викић - командант Специјалне јединице полиције,     Емин Швракић - оснивач „Зелених беретки“,     Заим Батковић - Заги - оснивач „Патриотске лиге“,     Јовица Берковић,     Решад Јусуфовић,     Јусуф Кецман,     Дамир Долан,     Ибрахим Хоџић,     Исмет Бајрамовић - Ћело,     Џевад Топић - Топа ПОСЉЕДИЦЕ
      Након овог догађаја нико у Сарајеву није више могао нормално да се креће. Дошло је до разграничења. Муслимани су контролисали центар Сарајева, а Срби околна брда. Тако је потрајало до краја рата, односно до потписивања Дејтонског споразума 21.11.1995. године.
      Двије недеље после овог злочина сличан сценарио се поновио у Тузли 15. маја 1992. године, када су припадници муслиманских паравојних јединица "Зелене Беретке" и "Патриотска Лига" са јединицама МУП-а Тузле, напале колону ЈНА на Брчанској малти, која се повлачила у складу са споразумом официра ЈНА са локалним руководством Тузле.
      Босна и Херцеговина је после ових догађаја била у неповратном путу за ратни пакао који ће трајати 3.5 године, уз огромне цивилне жртве и материјална страдања.
       
      СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
      Министарство унутрашњих послова Србије расписало је због ратног злочина потјерницу за 19 лица осумњичених за напад на касарну и болницу у Сарајеву и војну колону у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. године.

      Међу оптуженима за ове ратне злочине налазе се Ејуп Ганић, Харис Силајџић, Хасан Ефендић тада командант Територијалне одбране, ТО БиХ), Сефер Халиловић, Мустафа Хајрулаховић звани Талијан, Заим Бацковић звани „Заги“, Јован Дивјак, Фикрет Муслимовић, Керим Лончаревић, Иво Комшић, Стјепан Кљујић. Тужилаштво за ратне злочине Србије је предмет „Добровољачка“ преузело од Војног суда у Београду покренутог још 1992. год, a предмет је заведен под бројем КИ 651/93.
      1. марта 2010. године у Лондону је ухапшен Ејуп Ганић и држан у притвору 10 дана. Пуштен је уз кауцију 300.000 фунти, под неразјашњеним околностима, иако је Ганић на црвеној листи Интерпола, коју је Србија расписала још 1992. године.
      3. марта 2011. на аеродрому у Бечу је ухапшен Јован Дивјак, по међународној потерници Интерпола, коју је Србија расписала, али је после 5 дана пуштен уз кауцију 500.000 евра. Аустријски суд је као разлог пуштања навео да "Суд у Србији не би био објективан".
       
       
      ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
      Породице жртава никада нису могле да одрже парастос и молитвено сјећање на мјесту страдања тј. убиства њихове дјеце, очева, мужева, браће, рођака, кумова... јер муслимански екстремисти су увјек уз подршку међународне заједнице овакве ствари блокирали и чак физички нападали озжалошћене људе, који су само хтјели да обаве вјерски обред, а не провокације или политичке митинге.
      Ради се о томе што је злочин у Добровољачкој улици вјешто замаскиран у сарајевској тј. муслиманској јавности као нешто што је "патриотско", нешто што је требало учинити и да је у тој ситуацији све дозвољено.
      Породице жртава не желе да се њихова мука и бол политизују, али се боре за своје људско право да на мјесту убистава војника ЈНА могу доћи, запалити свјеће и оставити букет цвијећа.
      Већ годинама се у Источном Сарајеву у ентитету Републике Српске... одржавају прастоси, што је неких 12-13 км од мјеста страдања војника бивше ЈНА.
       

      ПУБЛИКАЦИЈЕ
      О овом ужасном злочину који се догодио почетком маја 1992. године постоји свега пар документарних филмова, као и то да је неколико књига написано, највише од очевидаца, односно свједока тог сарајевског покоља.
      2007. године филмска кућа "Срна филм" са Пала је снимила документарац "Добровољачка - мјесто злочина", који потписују Милован Пандуревић и Милован Јевтовић и Сњежан Лаловић. Драгоценост филма је и то што  је пред камере стало пуно свједока и очевидаца.
       
      Да се не заборави и не понови!
       
      http://www.zlocininadsrbima.com/Zlocin.aspx?Naslov=Добровољачка-1992&fbclid=IwAR3AIchKkCfjEzYJfDuZEVtC9XntaxGDDGSnBQ84dkl1ef8qn_cpztrJcmY
    • By JESSY
      У разреду су девојчице 12 – 13 година, мало их је, свега 38. Клупе се протежу у два реда. Између редова широки пролаз. Њиме воле да пролазе наши учитељи. (…) Чекамо учитеља, нисмао нарочито тихи. Данас први час после великог одмора имамо Закон Божији и сви су се мало утишали тј. зује шапатом. И ето, полако, као и увек, приближава нам се фигура оца Јосифа и ми, ако још нисмо, вадимо уџбеник и Нови Завет, обавезно на славенском. И ја га вадим из торбе и стављам на горњи угао клупе да би оцу згодно било да га узме када му затреба. Обично он чита с нама Јеванђеље на сваком часу и учи нас да читамо исправно и да тачније изговарамо славенске речи. Седимо веома тихо, само у задњим клупама понекад некаква необична веселост, али треба отац Јосиф само да подигне главу и каже једну реч упитним тоном и све се одмах утишава. Девојчице га воле стиле се утисак као да га чувају. Он долази обично уморан, изгледом слаб, али увек спокојан и љубазан. Упита да ли смо научили задато, понекад неког пита, а понекад и не и обележи наш шта треба научити за следећи час. Затим узевши Нови Завет устаје и полако идући између наших редова почиње с нама да прича. Тако пролази више од пола часа, нама је лепо да га слушамо и одједном он престаје да нам се чини слаб и уморан, а његов тихи разговор с нама нас саме тера да се сконцентришемо и слушамо га са пажњом и интересовањем, најискренијим и најозбиљнијим.
    • By Поуке.орг - инфо
      У уторак, 24. марта 2020. године, навршава се 21. годишњица од почетка ваздушних напада НАТО агресора на Савезну Републику Југославију. НАТО је отпочео бомбардовање Савезне Републике Југославије, кршећи тиме Повељу Уједињених нација и свој оснивачки акт.   Специјална емисија (1)   Специјална емисија (2)   Специјална емисија (3)   Током бомардовања, које је трајало 78 дана, на територији тадашње Савезне Републике Југославије страдало је неколико хиљада људи, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, као и споменици културе.   Поводом 21. годишњице од почетка НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, Вашој пажњи препоручујемо три емисије које су реализоване у програму Радио-Беседе. О догађајима из периода ратних дејстава НАТО агресије 1999. године, говорили су: Божидар Делић, генерал-мајор у пензији, и пуковници у пензији Љубинко Ђурковић и Ратко Вујадиновић.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...