Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Сећање на припаднике РВ и ПВО погинуле у НАТО агресији

Оцени ову тему

Recommended Posts

On 9.4.2013. at 20:23, Милан Ракић рече

9. април

In Memoriam

Душан Иванчевић

3017_3002750324975_1988605673_n.jpg?_nc_

војник Душан Иванчевић (1978-1999)

Душан је рођен 29. јануара 1978. године у Београду. Након завршене Средње школе од септембра 1998. године се налазио на одслужењу војног рока у 240. самоходном ракетном пуку у Новом Саду. Након завршене обуке је прекомандован у Крагујевац у 310. самоходни ракетни пук. Био је обучен за радиофонисту-планшетисту, а у Крагујевцу је завршио и обуку за оператора на радару.

НАТО бомбардовање га је затекло на борбеном положају у селу Табановић код Шапца. У вечерњим сатима, док је одржавао везу на командном месту пука, противрадарска ракета је погодила радарску станицу у којој се Душан налазио и на месту га усмртила. Сахрањен је два дана касније на гробљу у Старој Пазови. 

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

2011godinazasre_ivanje006_zps7d9f5874.jp

Спомен обележје Душану и његовим настрадалим колегама у касарни 310. срп у Крагујевцу

 

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 14.4.2013. at 13:33, Милан Ракић рече

14. април

In Memoriam

Зоран Виријевић

66820_3012778695678_557005365_n.jpg

војник у резерви Зоран Виријевић (1968-1999)

Рођен је у Крагујевцу 7. марта 1968. године. Након завршене Средње школе, служи војни рок у ракетним јединицама ЈНА. Уочи НАТО агресије, мобилисан је и распоређен у 310. самоходни ракетни пук ПВО у Крагујевцу.

Током самог бомбардовања део пука у којем се налазио и Зоран, налазио се на борбеном положају код села Дебрц у близини Владимираца. Зоран је обављао дужност возача радарске станице за осматрање и навођење, када је једна антирадарска ракета директно погодила возило у којем се Зоран налазио. Сдахрањен је два дана касније на гробљу Корићани у Крагујевцу.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

2011godinazasre_ivanje011_zps5abc3d01.jp

Спомен обележје Зорану и његовим настрадалим колегама у касарни 310. срп у Крагујевцу

 

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 14.4.2013. at 13:49, Милан Ракић рече

14. април

In Memoriam

Зоран Гуџић

535906_3012780815731_925812253_n.jpg

старији водник Зоран Гуџић (1962-1999)

Зоран се родио у селу Добротин код Липљана 17. октобра 1962. године. У Липљању је завршио Средњу машинску школу, а онда је ступио у Школски центар РВ и ПВО у Рајловцу, где је током 1987. године завршио Курс за подофицире по уговору у ваздухопловнотехничкој служби (ВТСл). Од тада па до НАТО агресије, Зоран је радио као руковалац у магацину убојних средстава 492. ваздухопловне базе на аеродрому Слатина код Приштине.

На данашњи дан пре двадесет година, Зоран је био у саставу комисије Команде РВ и ПВО, која је прегледала стање убојних средстава у магацину. Изненада је аеродром напала непријатељска авијација, која је  дејствовала по ширем рејону аеродрома. Људи затечени у магацинском објекту су након првих детонација хтели да промене место и да пређу у сигурнији укопан заклон. Нажалост, претрчавајући до заклона једна бомба је експлодирала у непосредној Зорановој близини и усмртила га.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали синови Урош и Марко и кћерка Јована.

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 15.4.2013. at 22:27, Милан Ракић рече

15. април

In Memoriam

Мирослав Божовић

532694_3016522869280_1487286423_n.jpg

водник I класе по уговору Мирослав Божовић (1964-1999)

Мирослав Божовић је рођен 22. јула 1964. године у Никшићу. У нашој војсци је радио као подофицир по уговору на дужности командира минобацачког одељења и четног старешине у борбеном батаљону 423. ваздухопловне базе, аеродром Голубовци (Подгорица).

На данашњи дан пре 20 година, Мирослав се налазио у близини објекта "Шипчаник" на подгоричком аеродрому, када је НАТО авијација дејствовала у том рејону. Од дејства ударног таласа и гелера експлодиране бомбе, Мирослав је изгубио живот.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности трећег степена. Иза њега су остале кћерке Даница и Марија.

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 18.4.2013. at 19:53, Милан Ракић рече

18. април

In Memoriam

Горан Гајић

529337_3022977230635_779432325_n.jpg

војник у резерви Горан Гајић (1971-1999)

Горан Гајић је рођен у 12. јануара 1971. године у Београду. Након завршене Средње биротехничке школе, 1991. године одлази на одслужење војног рока у Задар и тамо бива обучен за оператора на осматрачком радару П-15 ракетног система Нева. Уочи почетка НАТО агресије на нашу земљу, Горан је приводио крају студије на Правном факултету БУ. Одазвавши се на позив за мобилизацију, Горан бива распоређен у 250. бригаду ПВО управо на дужност за коју се обучио током служења војног рока осам година раније.

На данашњи дан пре 20 година, његова јединица се налазила на борбеном положају код села Петровчић у Срему. Горан је био у радарској станици и обављао своју дужност-праћење и откривање непријатељских летелица. У 2 сата и 25 минута је на заслону радарског екрана уочио налет летелица и тренутак лансирања противрадарске ракете. Није стигао да напусти возило... Директан погодак ракете у радарску станицу му је одузео живот. Сахрањен је на гробљу Лешће 20. априла.

Постхумно је одликован Медаљом за врлине у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

img_1202_zpsb0eba1d5.jpg

Спомен обележје Горану и његовим колегама испред Команде 250. Ракетне бригаде ПВО на Бањици

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 18.4.2013. at 20:12, Милан Ракић рече

18. април

In Memoriam

Слободан Смиљић

547874_3022980670721_1410419321_n.jpg

старији водник Слободан Смиљић (1974-1999)

Слободан Смиљић је рођен 29. јуна 1974. године у Београду. Након основне школе, одлази на школовање у Средњу војну школу РВ и ПВО на аеродрому Рајловац крај Сарајева, где завршава ПВО смер. Након завршетка школе, 1993. године започиње војничку каријеру на осматрачком радару П-15 у 5. ракетном дивизиону. Пет година касније, 1998. године прелази у командну батерију 250. ракетне бригаде ПВО и бива постављен на дужност командира одељења у тој јединици. На тој дужности га је затекла и НАТО агресија на нашу земљу.

На данашњи дан пре 20 година, Слободан се са својом јединицом налазио на борбеном положају код села Петровчић у Срему. Са војником Гораном Гајићем обављао је смену на радарској станици, када су у 2 сата и 25 минута непријатељске летелице напале њихове положаје. Директан погодак антирадарске ракете у радарску кабину, усмртио је Слободана Смиљића и војника Горана Гајића који је са њим био на дужности. Сахрањен је два дана касније на гробљу Орловача у Београду.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

IMG_010822_zps2b198981.jpg

Спомен обележје Слободану и његовим колегама испред Команде 250. Ракетне бригаде ПВО на Бањици

 

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 19.4.2013. at 19:53, Милан Ракић рече

19. април

In Memoriam

Бобан Радош

563757_3025053122531_498909088_n.jpg

војник Бобан Радош (1979-1999)

Бобан је рођен на Божић, 7. јануара 1979. године. Након завршене Средње школе, ступио је у војску на одслужење војног рока, где је био обучен за дужност оператора на склапању и расклапању ракета у ракетно-техничкој батерији 311. самоходног ракетног пука ПВО. На тој дужности и током служења војног рока, затекло га је НАТО бомбардовање наше земље.

На данашњи дан пре 20 година Бобан је са својом јединицом био на ватреном положају код војног објекта "Белаћевац" крај Приштине. Бобан се налазио у бункеру тог објекта, када је један пројектил испаљен са непријатељске летелице директно погодио бункер. Сахрањен је 22. априла на гробљу Лешће у Београду.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

2011godinazasre_ivanje005_zps7e2a4e41.jp

Спомен обележје Бобану и његови друговима испре команде 311. срп

 

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 19.4.2013. at 22:36, Милан Ракић рече

19. април

In Memoriam

Роберт Лајчак

59261_3025339129681_1022783422_n.jpg

капетан I класе Роберт Лајчак (1968-1999)

Роберт Лајчак је рођен 19. јануара 1968. године у Новом Кнежевцу. Након Основне школе, ступио је у ваздухопловство и завршио Средњу војну школу РВ и ПВО, а након тога и Војну академију РВ и ПВО. Официрску каријеру је започео у 6. ракетном дивизиону ПВО у Смедереву на дужности командира батерије у оквиру тог дивизиона.

На данашњи дан 1999. године, његова јединица се налазила на ватреном положају у рејону села Липе код Смедерева. Роберт се налазио у кабини за вођење која је чак била и укопана, али је директан погодак авио-бомбе на ту позицију одузео Роберту живот. Сахрањен је 20. априла на Новом гробљу у Смедереву.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остале кћерке Јована и Ана.

IMG_011510_zpse368d6be.jpg

Спомен обележје Роберту и његовим колегама испред Команде 250. ракетне бригаде на Бањици 

 

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 19.4.2013. at 23:04, Милан Ракић рече

19. април

In Memoriam

Благоја Радић

71466_3025392971027_484979283_n.jpg

потпуковник Благоја Радић (1961-1999)

Благоја је рођен 20. новембра 1961. године у селу Шпионица код Сребреника у БиХ. По завршетку основне школе уписује Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару, а потом завршава и Војну академију РВ и ПВО. У 250. ракетној бригади ПВО, обављао је дужност командира батерије за вођење ракета, уједно и заменика Команданта 6. ракетног дивизиона у Смедереву.

На данашњи дан, 19. априла 1999. године његов 6. ракетни дивизион се налазио на ватреном положају у рејону села Липе код Смедерева. Око 1:30 НАТО авијација је снажно дејствовала по размештајној просторији дивизиона и од дејства једне бомбе која је експлодирала у његовој непосредној близини, Благоја је тешко рањен. Одмах је превезен на ВМА, али је осам сати касније подлегао повредама. Сахрањен је 21. априла на Новом гробљу у Смедереву.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали син Перица и кћерка Данка.

img_0110_zps4b9728d3.jpg

Спомен обележје Благоји и његовим саборцима испред зграде Команде 250. ракетне бригаде на Бањици

 

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 23.4.2013. at 21:37, Милан Ракић рече

23. април

In Memoriam

Небојша Мијић

936933_3034088748416_47082708_n.jpg

војник Небојша Мијић (1978-1999)

Небојша Мијић је рођен у питомој Мачви, баш оном селу где је кућа најпознатијег Мачванина-Јанка Веселиновића. Рођен је у Совљаку 10. фебруара 1978. године. Аутомеханичарски занат је завршио у Мачванској средњој школи у Богатићу, да би потом отишао на одслужење војног рока. У оквиру 311. самоходног ракетног пука је прошао обуку и радио на дужности возача. 

На данашњи дан 1999. године, Небојша је са својом јединицом био на ватреном положају на Газиместану. У једном налету, непријатељски авиони су испалили антирадарске ракете, које су погодиле положај самоходног пука. Од ударног дејства, Небојша је тешко рањен, хитно је пребачен у КБЦ Приштина, али је нажалост, у току поподневних сати подлегао повредама. Сахрањен је два дана касније у родном селу.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце. Годину дана након Небојшине погибије, од 2000. године, у његовом родном селу се одржава Меморијални фудбалски турнир, популаран и ван граница Мачве, а од 2003. године једна улица у Совљаку носи име Небојше Мијића.

2011godinazasre_ivanje005_zps7e2a4e41.jp

Спомен обележје Небојши и његовим колегама испред Команде 311. самоходног ракетног пука

 

Двадесет...  Да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Your browser does not support the HTML5 video tag.
      Данас  се навршава 20 година од НАТО бомбардовања зграде Радио-телевизије Србије, када је погинуло 16 радника РТС. То је био први случај да је медијска кућа проглашена легитимним војним циљем. Том приликом у БЕограду се одржава Међународна конференцију под називом „Крај некажњивости за злочине над новинарима“којом је претходила комеморација код споменика погинулим радницима РТС.
       
      Међународна организација за људска права „Хјуман рајтс воч“ 2000. године је саопштила да није било оправдања за бомбардовање телевизије.
      Поводом међународне конференције разговарали смо са предсједником удружења новинара Црне Горе г.Гораном Ћетковићем који је за слушаоце нашег радиа говорио о самом бомбардовању зграде РТС-а 1999године, извјештавању тадашњих мас медија као и о проблемима са којима се данас новинари сусрећу како код нас тако и широм свијета.
       
      Извор: Радио Светигора / РТС
    • Од Милан Ракић,
      Министар Вулин: Истина испричана овом изложбом може да буде различито посматрана, али не и оспорена


      – НАТО агресија је била последњи велики злочин 20. века. НАТО агресија је била завршетак једног страшног и крвавог века, у коме Срби нису заслужили да изгубе милионе људи. Србија ни једним својим поступком није ничим ни изазвала ни скривила НАТО агресију. Нема никакве српске кривице у НАТО агресији и страшном рату 1998. и 1999. године – истакао је министар одбране Александар Вулин отварајући изложбу Министарства одбране и Војске Србије „Одбрана 78“, посвећену обележавању 20 година од одбране отаџбине од НАТО агресије у изложбеном простору Музеја Града Београда.



      Министар Вулин је подсетио да је на данашњи дан, пре две деценије, убијена Милица Ракић и нагласио да је изложба посвећена свима који су убијени, свим војницима, полицајцима и свим страдалим у НАТО агресији, убијеној деци и истини.


      Он је нагласио да је Србија поносна на сваког свог војника, официра, полицајца, на сваког свог човека који је истрпео и преживео НАТО бомбардовање.

      – У нама нема кривице. Чињеница да смо живели и бранили своју земљу није и не може бити оправдање за НАТО агресију и НАТО бомбардовање. Те 1999. године, свако је показао своје лице – Срби своје најбоље, најлепше и најхрабрије лице, а они који су нас бомбардовали своје најружније и најслабије лице. Те 1999. године, није било разлике између фронта и позадине. Сваки становник Србије био је мета, свака наша смрт за њих је била само колатерална штета, и ништа више. Ми имамо разлог да се поносимо и кад мислимо о 1999. години, осећамо понос на сваког војника, полицајца, официра и грађанина ове земље и не верујем да они који су нас бомбардовали могу да деле то исто осећање са нама – оценио је министар Вулин.

      Према његовим речима, српски народ зна шта је војничка слава и поштује је и код непријатеља, али нема војничке славе у убијању деце и убијању трудница на пијацама.

      – Не верујем да могу да деле наш понос, али могу наше друго осећање које нас увек обузме када мислимо о 1999. години – тугу. Надам се да осећају тугу када мисле на нашу убијену децу, када мисле на наше убијене војнике и полицајце. Надам се да деле нашу тугу, јер туга је први корак ка кајању, а кајање је оно што желимо да видимо код свих оних који су убијали Србију те 1999. године – нагласио је министар Вулин.




      Ми гледамо у будућност, додао је, и изабрали смо да будемо војно неутрални, не желимо сукоб ни са ким и хоћемо да градимо пријатељство, али, подвукао је, никада не смемо да заборавимо оно што је било.

      – Не верујем да постоји пријатељство које се темељи на томе да заборавите оно што се десило, да заборавите зло које вам је учињено. Истина коју ћемо испричати и у овој изложби је истина која може да буде различито посматрана, али не може да буде оспорена – овако је било. Истина коју ћете овде видети је истина коју овај народ живи. Ово је изложба коју су направили они који су нас бомбардовали 1999. године – поручио је министар Вулин.

      Према његовим речима, гледамо у будућност, изабрали смо да будемо војно неутрални и да никада другима не учинимо оно што је чињено нама. И изабрали смо да не заборавимо, јер Срби су пречесто у својој историји заборављали зло које им је чињено, да не би повредили друге.


      – Србија се тако понашала до 2012. године, али од 2012. године када је Александар Вучић постао министар одбране Србија не дозвољава да неко други пише њену историју и да јој неко други наређује да заборави – закључио је министар Вулин.

      Говорећи о изложби, аутор Душан Јововић истакао је да је реч о пројекту који је иницирало Министарство одбране и Војска Србије. Он је посебно нагласио да су коаутори изложбе јединице Војске Србије, без којих ову изложбу није било могуће приредити. Међу њима посебну захвалност дугујемо 250. ракетној бигади за ПВД.





      – Изложба је мултимедијална и интерактивна поставка која први пут приказује видео и штампане материјале који до сада јавности нису били приказани, што због своје јачине и начина на који је то снимано 1999. године, а сви материјали су дигитално обрађени – нагласио је Јововић, додајући да је главна идеја била да се интерактивним приступом код публике изазове емоција и да се покаже да су војска и народ били неодвојива целина и да није било фронта.

      Он је истакао да је поставка подељена у осам целина, међу којима је издвојио "Сигурну собу" која је посвећена настрадалој деци, а ликовност изложбе почива на аутентичним артефактима који су настали током 1998. и 1999. године.

      Изложбена поставка на јединствен начин приказује херојску одбрану земље током 78 дана НАТО агресије, која је почела нападом на СР Југославију 24. марта 1999. године, без  одобрења Савета безбедности Уједињених нација и посвећена је страдалим припадницима војске, полиције и цивилима, међу којима је, нажалост, било и мноштво деце.


      Реализацију изложбе помогли су "Југоимпорт СДПР", Радио-телевизија Србије, Радио-телевизија Војводине, телевизија Студио Б, дневни листови Вечерње новости, Политика и Блиц, компанија "Борба", фотографи Срђан Илић и Томислав Петернек и новинар Милена Марковић и Милутин Попадић.



      Отварању изложбе присуствовали су министри у Влади, начелник Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковник Милан Мојсиловић са члановима Колегијума, чланови Колегијума министра одбране, представници Министарства одбране и Војске Србије, МУП-а, града Београда, пензионисани припадници система одбране, као и представници јавног и културног живота. 

      Изложба је отворена сваког дана од 10 до 19 часова, осим понедељка.

    • Од Милан Ракић,
      На данашњи дан пре двадесет година, започела је битка на Кошарама. Битка на југословенско-албанској граници која је трајала 67 дана, битка која је однела 108 живота. Једна од тежих борби у новијој историји српске војске која је постала симбол одбране отаџбине.

      Радио-телевизија Србије у копродукцији са Министарством одбране снимила је документарно-играни филм "Ратне приче са Кошара" који ће у 21 сат бити премијерно приказан на Првом програму. Снимљено је више од 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици на Кошарама, а путем реконструкције и драматизације њихових сведочења, филм хронолошки прати дешавања на југословенско-албанској граници од 9. априла 1999. године до повлачења наше војске са Косова и Метохије.
      Борба на Кошарама започела је 9. априла у раним јутарњим сатима, када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Циљ им је био да се раздвајањем и разбијањем јединица Војске Југославије између Ђаковице и Пећи споје са снагама УЧК у Метохији. 
      Да је непријатељ успео да продре на Кошарама, судбина нашег народа и војске 1999. године била би сасвим другачија. 
      Део државне границе око карауле Кошаре чине планински врхови чија висина прелази 2.000 метара, у то доба и даље прекривени снегом. Тај део штитило је нешто више од сто припадника 53. граничног батаљона, који су се током два дана борби супротставили десетоструко јачем непријатељу.
      Припадници 5. батаљона Војне полиције на положају "Ја мислим да је сваки дан био као година, не знате одакле вас више гађају, да ли минобацачким минама, да ли падају гранате од бестрзајних топова, да ли пушчаном муницијом", сведочи Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре.
      У помоћ граничарима тада је стигао вод Војне полиције. Међутим, напад је силовит и снаге УЧК успеле су да заузму положаје Раса Кошарес и Маја Глава, доминантне тачке са којих контролишу свако кретање ка граничној линији. Заузели су и саму зграду карауле која се због неповољног положаја није ни могла бранити. Страни медији тада преносе снимке уласка војника УЧК, који то прослављају као свој успех.
      Војник 125. моторизоване бригаде у заклону Освајањем врха Маја Глава, снаге УЧК су ушле 100 до 200 метара у дубину Југославије, а освајањем Раса Кошарес заузели су километар и по наше територије.
      Доласком припадника 125. моторизоване бригаде, која је до тада пружала дубинску подршку, формирана је линија одбране која је спречила даљи продор непријатеља. Наша војска наредних дана покушавала је да поврати Раса Кошарес и Маја Главу. Ускоро им се придружују и припадници елитних јединица: 72. специјалне и 63. падобранске бригаде.
      Линија фронта је стабилизована, а борбе са непријатељем нису јењавале.
      "Киша метака је пролетала. Имали смо среће да нас ниједан метак није закачио, да нас није ранио. Пришли смо му са леђа, човек је био шокиран", сведочи о нападу на једно митраљеско гнездо УЧК Милутин Радић, тада војник на одслужењу војног рока у 125. моторизованој бригади. На свој положај заједно са војником Дарком Анђелковићем вратио се са освојеним митраљезом.
      Непријатељ је био изненађен и када су 11. маја по крајње неприступачном терену на висину од 1.800 метара на линију фронта пристигла два тенка.
      Припадници 72. специјалне бригаде у заклону од снега Како описује Владимир Кнежевић из 63. падобранске бригаде: "Кад су загрмела два тенка, кад је земља почела да се тресе, то је, не могу да објасним, олакшање. Човек због људи који су то урадили осећа такав понос. Осећам да нисмо сами. Добро је, дошли су мајстори."
      Била је то подршка борцима који су свакодневно гледали смрти у очи. Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби.
      Извиђачко-диверзантска чета 72. специјалне бригаде на Кошарама Погинуло је 108 војника, подофицира, официра, резервиста и добровољаца.
      Просечна старост погинулих била је 25 година.
      У бици на Кошарама учествовало је око 1.500 припадника Војске Југославије. Борбе су трајале све до 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије после Кумановског споразума повукла са Косова и Метохије.
      Војници на одслужењу војног рока 53. граничог батаљона Када је постало очигледно да трупе на Кошарама не могу да се пробију и да је копнена офанзива на овом правцу немогућа, крајем маја 1999. године снаге УЧК су у садејству са НАТО снагама покушале да у дубину територије Косова и Метохије крену другим правцем, преко планине Паштрик ка Призрену.
      Весна ИЛИЋ

       
    • Од Sofija_,
      Generale, nek je tvojoj majci hvala Песма која Србима тера сузе на очи, а коју изводи хор „Косовски божури“ посвећена је официру српске полиције Вељку Раденовићу. Командовао је Посебном јединицом полиције у Призрену све до повлачења српских снага 1999. године. Прославио се ослобађањем Ораховца 1998. године када су шиптарски терористи неколико дана држали Ораховчане као таоце. Својом храброшћу лично се истакао у одбрани и ослобађању талаца од шиптарских терориста. Колико је овај човек био храбар највише илуструје чињеница да, као дијабетичар, није смео да се излаже стресним ситуацијама, али се на то није обазирао. Знао је да у један џеп стави инсулин, а у други чоколаду и каже својим момцима: „За мном браћо!“ Учествовао је у отаџбинском рату за Републику Српску, а бранио је свој народ и у Крајини. Иако нижи по чину, његово јунаштво, које је исказивао у борбама, га је у народу подигло на пиједестал највећих легенди модерног доба Србије. Није имао чин генерала, али су га и саборци, као и народ који је ослобађао, сматрали ђенералом, и тако су га звали. Њему у част композитор из Ораховца Гаврило Кујунџић је написао и компоновао песму „Ђенерале“. Преминуо је 29. септембра 2012. у Крушевцу у 57. години живота. На нашу срамоту, није испраћен уз највише државне почасти, али је зато остао заувек запамћен у народној песми „Ђенерале, ђенерале“.
       
       
×
×
  • Create New...