Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Сећање на припаднике РВ и ПВО погинуле у НАТО агресији

Оцени ову тему

Recommended Posts

24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. 

Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је сервирано име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи.

НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке.

Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије.

Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. 

Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен.

Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници.

Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници.

Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака...

Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици...

Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида.

На овој теми желим, не улазећи у политичку димензију бомбардовања (да ли је могло да се избегне, да ли се требало супроставити или не или већ шта је о овој теми писано или се пише на овом и многим другим форумима), да се подсетимо свих погинулих припадника РВ и ПВО, који су своје животе дали током 78 дана агресије НАТО пакта на нашу земљу...

%D0%A1%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0

Share this post


Link to post
Share on other sites

25. март

In Memoriam

Живота Ђурић

29572433_10204644398227074_5501000198712

потпуковник Живота Ђурић (1963-1999)

Први припадник нашег РВ и ПВО који је погинуо у НАТО агресији, био је потпуковник авијације-пилот Живота Ђурић.

Живота Ђурић је рођен у Параћину 19. априла 1963. године. Након завршене Ваздухопловне војне Гимназије "Маршал Тито" у Мостару, уписује и успешно завршава Ваздухопловну војну академију у Задру и стиче звање војног пилота. Прво место службовања тек промовисаног потпоручника је аеродром Петровац крај Скопља. У том граду заснива и породицу и службује све до распада СФРЈ, када његова јединица због новонасталих околности пребазира на аеродром Лађевци код Краљева. Током своје летачке каријере, успешно је завршио курс наставника летења и курс за командира ескадриле. У јединици је прошао све дужности од пилота до Команданта ескадриле, у којој дужности је био и пред почетак агресије НАТО пакта на нашу земљу. Био је Командант 241. ловачко бомбардерске ескадриле "Тигрови" у склопу 98. авијацијског пука.

Према ратном плану употребе те јединице, један од задатака је био и ваздушна подршка операцијама Треће армије Војске Југославије на Космету. На данашњи дан, пре 14 година, планирано је било дејство из ваздуха на кампове и командна места ОВК на Космету. Задатак је предвиђао лет на малој висини, при великим брзинама, пратећи конфигурацију терена. Живота је полетео из Лађеваца и када је био у рејону Глоговца, извршио је дејство на једно складиште ОВК са две бомбе. Након успешно извршеног задатка, наставио је даље према плану и у једном тренутку када је због конфигурације терена морао да изведе маневар и подигне авион био је погођен ватром са земље. Успео је да усмери летелицу на положаје ОВК...

Према претпоставци колега из ескадриле, није се катапултирао јер није хтео да падне жив у руке непријатељу.

Посмртно је одликован Орденом за храброст и унапређен у чин потпуковника. Сахрањен је у родном месту. Иза њега су остали супруга Биљана, син Александар и кћерка Ана.

55480098_10219086796463051_7424915461600

Спомен обележје Животи Ђурићу у Давидовцу крај Параћина

У продукцији Радио телевизије "Канал М" из Параћина, аутор Емил Милојевић је 2010. године снимио документарни филм о Животи Ђурићу под називом "Живот, јунаштво, памћење".

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

26. март

In Memoriam

Зоран Радосављевић

29573247_10204648772256422_5024957434710

мајор Зоран Радосављевић (1965-1999)

Трећег дана агресије НАТО пакта на нашу земљу, погинуо је мајор авијације-пилот Зоран Радосављевић.

Зоран Радосављевић је рођен у Приштини 26. фебруара 1965. године. Као дете војног лица, његов отац је службовао по многим гарнизонима тадашње државе, да би се пре Зорановог поласка у први разред скрасио у Београду. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године.

1195495_zoran-radosavljevic-pilot-heroj-

У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта.

major-zoran-radosavljevic-MiG-29---1.jpg

Остаци авиона Зорана Радосављевића

Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

27. март

In Memoriam

Властимир Лазаревић

10807_2967469362973_1158980792_n.jpg?_nc

заставник I класе Властимир Лазаревић (1952-1999)

На данашњи дан 1999. године, погинуо је заставник I класе везе Властимир Лазаревић.

Властимир је рођен 10. априла 1952. године у Јагодини. Након свршене основне школе уписује и успешно завршава Подофицирску школу везе РВ и ПВО која се тада налазила у Краљеву. У саставу 210. батаљона везе нашег ваздухопловства, службовао је у многим гарнизонима. Обављао је дужност командира одељења. За свој рад је више пута похваљиван и награђиван.

За време НАТО агресије, био је задужен за одржавање радио-релејних веза на Командном месту РВ и ПВО на брду Стражевица крај Београда (Раковица). Приликом замене једне антене, оштећене у претходном нападу непријатељске авијације, изненада је рејон Стражевице надлетела још једна летелица, која је дејствовала на тај објекат, при томе усмртивши заставника Лазаревића.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Бранислав и кћерка Катарина.

pomen-spomenik-strazevica-s.jpg

На месту погибије заставника Лазаревића, 2002. године подигнут је споменик, рад академског вајара Славише Чековића,

980015_3121259447629_1764392862_o.jpg?_n

на којем се налази и спомен плоча са ликом овог пожртвованог подофицира нашег ваздухопловства.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

28. март

In Memoriam

Бојан Милетић

6301_2969317049164_558294024_n.jpg?_nc_c

војник Бојан Милетић (1977-1999)

Бојан је рођен у Параћину 26. јануара 1977. године. У родном граду је завршио Школу ученика у привреди и стекао звање аутомеханичара. Био је врстан фудбалер и гитариста.

За време агресије НАТО пакта на нашу земљу био је војник у редовном рочном саставу и обављао је дужност возача гусеничних и возила точкаша у 240. самоходном ракетном пуку у Новом Саду. На данашњи дан 1999. године, његова јединица се налазили у рејону Ченеја и имала је задатак праћења и дејства на непријатељске летелице. На јединицу је извршен удар анти-радарском ракетом. Делови ракете која је погодила једно возило су нанели тешке повреде овом малдићу. Одмах је пребачен у Покрајинску болницу у Новом Саду, али је нажалост истог дана преминуо. Сахрањен је у селу Стрижа крај Параћина.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце. У касарни његове јединице у Новом Саду, поред постојећег споменика јединицама партизанске авијације, 2004. године је постављена и спомен плоча посвећена свим настрадалим припадницима те јединице у НАТО агресији.

14_zpsa96dc561.jpg

Спомен обележје Бојану и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

28. март

In Memoriam

Синиша Лаушев

45230_2969339009713_101052718_n.jpg?_nc_

водник I класе Синиша Лаушев (1971-1999)

Рођен је 6. октобра 1971. године у Србобрану. Након завршене Средње машинске школе ступа у војску као војник по уговору у 240. самоходном ракетном пуку у Новом Саду, као возач гусеничног возила. Захваљујући преданом раду и залагању, врло брзо је након одслушаног курса постао подофицир.

На данашњи дан пре 14 година, био је на дужности оператера осматрачког радара у својој ракетној батерији у рејону Ченеја. На јединицу је извршен напад анти-радарском ракетом. Директан погодак ракете у радарску станицу на којој се Синиша налазио, нанео му је смртоносне повреде. Сахрањен је у Бачком Јарку.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Стефан и кћерка Ања.

19_zpsf3636ec4.jpg

Спомен обележје Синиши и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

28. март

In Memoriam

Саша Крстић

168520_2969364210343_161059440_n.jpg?_nc

старији водник Саша Крстић (1968-1999)

Старији водник Саша Крстић је рођен у Пироту 18. октобра 1968. године. Након завршене основне школе, уписује Средњу војну школу Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране на аеродрому Рајловац крај Сарајева. Био је питомац 37. класе те школе, смер "радариста". Као подофицир, службовао је у Сарајеву и Новом Саду. Обављао је дужности командира одељења и командира вода у ракетној батерији. У слободно време, рекреативно се бавио спортом и био је врстан музичар.

Његова батерија се на данашњи дан пре 14 година налазила на борбеном положају у рејону Ченеја. Саша је тада био командир радарске станице за осматрање и навођење. Уједно је био и оператер на нишанском радару. Директан погодак анти-радарске ракете у возило у којем се Саша налазио, нанео му је смртоносне повреде. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Давор и кћерка Александра.

21_zpsb31fe2d4.jpg
Спомен обележје Саши и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

Share this post


Link to post
Share on other sites

28. март

In Memoriam

Аћим Тадић

388377_2969392771057_1611322388_n.jpg?_n

старији водник Аћим Тадић (1971-1999)

Аћим Тадић је рођен 15. марта 1971. године у селу Смријечно, општина Плужине, Црна Гора. Након завршене Средње војне школе РВ и ПВО, постаје питомац-студент Војне академије РВ и ПВО, али због избијања рата на тлу бивше СФРЈ, прекида школовање и почиње са службом у авијацијским јединицама нашег РВ. Као ваздухопловни техничар-оружар, службовао је у 229. ловачко бомбардерској ескадрили "Мачеви" у склопу 172. авијацијске бригаде на аеродрому Голубовци крај Подгорице.

На почетку НАТО агресије на нашу земљу, Аћим се нашао у групи пилота и техничара која је била на испомоћи према ратном распореду на аеродрому Ниш. Док је припремао ваздухоплов за полетање, директан погодак крстареће ракете је прекинуо живот овог подфицира нашег ваздухопловства.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

28. март

In Memoriam

Владимир Вујовић

603625_2969412051539_1776020033_n.jpg?_n

заставник I класе Владимир Вујовић (1952-1999)

Заставник Вујовић је рођен 16. јануара 1952. године у селу Црвени Бок, општина Сисак, Република Хрватска. Након основне школе, успешно завршава и Средњу војну школу везе РВ и ПВО, која се тада налазила у Краљеву. Као техничар за одржавање система веза у нашем РВ, службовао је у многим гарнизонима СФРЈ. 

Бомбардовање га је затекло као радио релејног техничара на Командном месту РВ и ПВО на брду Стражевица у Београду. На дан 27. марта 1999. године, док је са колегом отклањао последице претходног налета непријатељске авијације на једном од система везе, изненада је позицију на којој су они били надлетео један авион у ниском лету и дејствовао по њима. Његов колега, заставник Властимир Лазаревић је тада остао на месту мртав, док је Владимир са тешким повредама пребачен на ВМА. Нажалост, није добио битку за живот. Преминуо је на данашњи дан пре 14 година.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Вања и кћерке Миња и Ања. 

Slika036_zps35d60516.jpg

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

31. март

In Memoriam

Драгослав Јанковић

73348_2980232802051_1033500810_n.jpg?_nc

војник у резерви Драгослав Јанковић (1961-1999)

Војник у резерви Драгослав Јанковић је рођен у Нишу 20. марта 1961. године. У младости је био активан фудбалер, а био је и вишеструки ударник на омладинским радним акцијама. Био је и вишеструки добровољни давалац крви. За време војног рока који је служио у Сарајеву обучио се за дужност оператора на осматрачком радару. Био је запослен у ЕИ Ниш.

За време бомбардовања, јединица у којој је био војни обвезник се налазила на ватреном положају у рејону села Ћамурлија код Ниша. Против радарска ракета којом је дејствовано на јединицу у којој је био Драгослав, експлодирала је тик изнад возила у којем се он налазио. Подлегао је задобијеним ранама.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остале кћерке Јана и Нинослава.

980260_3121265127771_270280520_o.jpg?_nc

Споменик Драгославу и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 230. самоходног ракетног пука у Нишу

Share this post


Link to post
Share on other sites

31. март

In Memoriam

Јован Бугарић

536139_2980270803001_1140983823_n.jpg?_n

пуковник Јован Бугарић (1949-1999)

Јован је рођен у селу Исакову у ћупријској општини, 5. јула 1949. године. Завршио је Војну Академију РВ и ПВО и Командно штабну школу тактике РВ и ПВО. Пред НАТО агресију, обављао је дужност Начелника за наставу на Војној Академији РВ и ПВО.

На данашњи дан пре 14 година, Јован је био на борбеном дежурству у комлексу касарни на Топчидеру. НАТО авијација је бомбардовала објекте на тој локацији и зграда у којој се налазио пуковник Бугарић је срушена, а њега су пронашли мртвог након рашчишћавања рушевина.

Постхумно је одликован Орденом витешког мача првог степена. Иза њега су остале кћерке Маријана и Тијана.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

4. април

In Memoriam

Дејан Манчић

529266_2990272013025_926578019_n.jpg?_nc

војник у резерви Дејан Манчић (1975-1999)

Дејан Манчић је рођен у Нишу 21. јуна 1975. године. Након завршене Средње економске школе, уписао је право. Поред студија, активно се бавио фудбалом у Радничком и ФК Слога. Поред тога, бавио се и фотографијом, новинарством и сликарством, а био је талентован за рецитовање и глуму. Писао је песме...

За време НАТО агресије, као резервни припадник наше војске, био је мобилисан у 230. самоходни ракетни пук, на дужности послужиоца средстава везе. На данашњи дан пре 14 година, Дејанова јединица се налазила на ватреном положају недалеко од села Гребник код Клине. У једном налету, непријатељска летелица је дејствовала касетним бомбама по положају на којем се налазила Дејанова јединица и он је тада изгубио живот. Сахрањен је два дана касније на нишком Новом гробљу.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

17042012755_zpsc9ae8324.jpg

Споменик Дејану и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 230. самоходног ракетног пука у Нишу

У издању нишке "Просвете", објављена је постхумно, збирка његових песама "Без сутра за сутра", а на иницијативу његове породице и уз благослов тада епископа нишког г. Иринеја,  јуна месеца 2000. године основан је Фонд "Дејан Манчић" ради очувања успомене на његово уметничко стваралаштво, хуманост, храброст и родољубље, чији је задатак (фонда), да открива и помаже младе ствараоце у области поезије, сликарства, уметничке фотографије и других видова стваралаштва. Тако, већ традиционално од свог оснивања 21. јуна 2000., Фонд расписује конкурс за прву збирку песама младих аутора. Конкурс се расписује 4. априла, на дан Дејановог страдања, радови се прикупљају до 10. маја, жири објављује победника 21. јуна , на дан Дејановог рођендана, а књига се објављује и промовише 30. септембра на дан АРЈ ПВО. Фонд, такође, сваке године додељује награду најмлађем аутору на међународној изложби уметничке фотографије у Нишу, која се одвија под покровитељством града Ниша, поред тога Фонд помаже и самосталне изложбе младих чланова Фото клуба ФОН, а предвиђене су и активности у циљу подстицања младих сликара. Фонд "Дејан Манчић" је један од покровитеља такмичења у беседништву Правног факултета у Нишу, додељује и посебну награду најмлађем учеснику Међународног такмичења у беседништву.

GST_8293.jpg

У издању Фонда "Дејан Манчић", 2009. године је објављена књига "Посвете Дејану Манчићу", коју можете преузети овде.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

4. април

In Memoriam

Славољуб Заграђанин

525459_2990277133153_1799694848_n.jpg?_n

млађи водник Славољуб Заграђанин (1969-1999)

Славољуб је рођен 11. новембра 1969. године у Крагујевцу. У професионалну војну службу, као војник по уговору, ступио је 1992. године у 310. самоходни ракетни пук у Крагујевцу. Вишегодишњим марљивим радом на месту оператора радарске станице, стекао је и највиши војнички чин и постао први оператор на радарској станици за осматрање и навођење ПВО система "Куб".

Током бомбардовања, Славољубова јединица се налазила у рејону села Штаваљ у непосредној близини аеродрома Сјеница. На данашњи дан пре 14. година, на њихов положај је извршено ватрено дејство анти радарским ракетама од стране НАТО авијације. Од последица дејства, Славољуб је настрадао. Сахрањен је 7. априла на крагујевачком гробљу у насељу "Белошевац".

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега је остао син Марко.

2011godinazasre_ivanje005_zps475b55f4.jp

Спомен обележје Славољубу и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 310. самоходног ракетног пука у Крагујевцу

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

4. април

In Memoriam

Шандор Нађ

483914_2990279093202_1780114508_n.jpg?_n

мајор Шандор Нађ (1956-1999)

Мајор ВЈ Шандор Нађ је рођен у Бечеју 31. маја 1956. године. Након завршене Средње машинске школе, уписује и успешно завршава Војну Академију КОВ-смер АРЈ ПВО, са ужом специјалношћу "ракеташа" на ПВО систему "Куб". Службовао је по многим гарнизонима бивше нам земље. Био је вредан и марљив официр. Обављао је дужност командира батерије.

За време бомбардовања, његова јединица се налазила у рејону Клине, код села Гребник, а Шандор је командовао батеријом ПА топова-систем "Прага". У тренутку када је непријатељска летелица на њихов положај избацила две касетне бомбе, Шандор је управљао ватром по тим летелицама и налазио се не отвореном простору не хтевши да одустане од дејства по непријатељу. Од последица експлозије контејнера са касетним бомбама, настрадао је на лицу места. Сахрањен је два дана касније, 6. априла, на месном гробљу у Бечеју.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали син Атила и кћерка Тимен.

17042012753_zps63c8873b.jpg

Спомен обележје Шандору и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 230. самоходног ракетног пука у Нишу

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      У Доњој Градини - Дан сећања на жртве логора Јасеновац, у којем је убијено 700.000 Срба, Јевреја, Рома и антифашиста. Са догађаја, у организацији влада Републике Српске и Србије, поручено да ће заједничким средствима бити изграђен Меморијални центар у помен жртвама јасеновачке голготе.
      -Ово је довољан злочин за све људе до краја света и времена, али дух усташтва, нажалост, још живи, поручено је из Доње Градине. Патријарх Иринеј је подсетио да је у Јасеновцу за непуне четири године убијено више људи него што су Турци уморили током стотина година владавине на овим просторима.
      -Још се води велика дискусија колики је тај број. Веома велики, браћо и сестре. Они најобјективнији истраживачи сматрају да је прешао један милион и много више, рекао је Патријарх српски Иринеј.
      Јасеновачке жртве симобл су мучеништва каквог није било у историји цивилизације.
      -Ни ваздуха, ни воде, ни санитарних просторија, најцрњи мрак и проклетство. Отац је поред њега, држи га за руку, дечак се гуши због недостатка ваздуха и од жеђи, прича Исак Асиел, главни рабин Јеврејске заједнице у Србији.
      -Усташки џелати су те људе сатирали не бројећи их. Зато данас и не знамо, како Његова Светост рече, колико је људи којима је матерњи језик, језик ове молитве страдало на овим и околним стратштима, нагласио је г. Драгољуб Ацковић, члан Светског парламента Рома. 
      Израелски историчар Гидеон Грајф, аутор енциклопедије Јасеновац - Аушвиц Балкана, поручио је да је бавећи се истраживањем дошао до закључка да је Јасеновац био бруталнији од Аушвица.
      -Данас смо се окупили како би дигли глас против ратова, монструозних ратних злочина и подигли свест о изазовима пред којима се налази човечанство данас, а нарочито против ревизионизма и његових опасних последица, истакао је г. Грајф.
      Независна Држава Хрватска била је продукт фашизма. Од јасеновачког злочина прошло је више од 70 година, али се ово свето место обилази тек последњих деценија.
      -Нажалост, током многих деценија није придавана довољна пажња ни самом злочину, ни масовности злочина који се десио, ни свим оним страхотама које су биле везане за езгекуцију, како су убијани људи и како су нестајали. Али, посљедњих година на овај начин показујемо поштовање према овом мјесту, рекла је председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић.
      А поштовање ће бити исказано и Меморијалним центром, који ће заједнички градити владе Српске и Србије.
      -Влада Републике Српске и Влада Србије ће заједничким средствима планирати, пројектовати и извести радове на изградњи монументалног Меморијалног центра који ће трајно обиљежити страдање Срба на овим просторима, односно на простору Градине. Биће то не само мјесто сјећања, него и мјесто мира, нагласио је г. Милорад Додик, председавајући Председништва БиХ.
      Премијерка Србије Ана Брнабић поручила је да је потребно свом снагом борити се против прекрајања историје и релативизације најгнуснијих злочина.
      -Зато ћемо уложити значајна средства у обнову и изградњу Меморијалног центра Доња Градина на лично залагање и иницијативу председника Србије Александра Вучића. И ово ће бити само почетак обнове сећања и поштовања, јер то дугујемо свим невиним жртвама, рекла је премијерка Србије Ана Брнабић.
      -Влада Републике Српске заједно са Владом Србије учиниће све да у Доњој Градини буде саграђен комплекс који ће нашу дјецу, наша покољења, да учи шта се то дешавало. На тај начин биће послата порука да је ово једини логор, можда и на свијету, али сигурно у Европи, који је био и логор за дјецу, рекао је премијер Српске Радован Вишковић. 

      Амерички амбасадор у БиХ Ерик Нелсон поручио је да се мора учити о прошлости и да ревизионизам није од помоћи. Бројне делегације положиле су венце у Доњој Градини, а награђени су и најбољи ученички литерарни и ликовни радови, посвећени јасеновачкој голготи.

       

       

       
       
      СПЦ
    • Од Логос,
      У Мурини је данас обиљежена двадесета годишњица од када је НАТО пакт бомбардовао ову варошицу на сјеверу Црне Горе и том приликом усмртио шест цивила, међу којима је троје дјеце.
       
      У оквиру програма обиљежавања овог стравичног догађаја служена је Света архијерејска литургија и помен, а у Сали центра за културу приказан је филм „Да се не заборави“ и представљена књига „Последња линија одбране“, аутора Радана Николића.
      Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Петке у Мурини служили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа.
      Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у литургијској проповједи казао је да је дан Христовог Васкрсења најсветији дан у историји свијета и рода људског, дан новога, бесмртнога живота и да је Црква Христова неуништива за разлику од других заједница. Црква Божија опстаје и опстаће до краја свијете вијека зато што је богочовјечанска и утемељена на Христу распетом и васкрслом.
      „То свједочи и ово свето мјесто гдје је извршен један од најновијих злочина над Црквом и дјецом Божијом. Овдје су пострадали Мирослав, Јулијана и Оливера, Манојло и Милка од савремених натопактовских нацифашиста. “
      Истакао је да је оно што се догодило на Мурини наставак онога што се догодило са Великом и Полимљем 1941-1944. године 28. јула када су стотине жена старијих и дјеце били поклани од Скендербег дивизије и нациста онога времена:
      „Данас спомињемо те новомученике на Мурини који су пострадали као Божија дјеца и људи од НАТО пакта који је трагедија наше данашње власти у Црној Гори која је постала члан тог пакта.“
      НАТО пакт је наставак нацифашизма у Европи над европским народима а свједочанство и свједоци тога је да је оно што су нацифашисти радили широм наше земље 1941-1945. године настављено бомбардовањем БиХ, Републике Српске, Србије и Црне Горе, нарочито Косова и Метохије:
      „Плод тога бомбардовања је страшнији од онога што се догодило за вријеме тзв. велике Албаније. Плод онога је био ослобођење Косова и Метохије, а плод овога је одузимање КиМ и његово предавање у руке оних који су стид и срам не само Европе, него и честитог албанског народа јер су направили велике злочине. На тим злочинима они заједно са НАТО пактом настављају да дјелају.“
      Подсјетио је да и ових дана у Берлину покушавају да наметну да несрећна Србија прихвати тај злочин, док је црногорска власт већ то прихватила својим безумљем, иако 85% Црногораца није било за признање несрећне и лажне државе Косова и Метохије.
      „Мученици мурински су свједоци пред Европом и свијетом те злочиначке несрећне банде која је у име лажне Европе, не праве Европе Де Гола и великих Европљана, него Европе Солане, Блера, Европе и Америке Клинтона обезбоженога, наставила злочине који су започели још крсташи у 12. и 13. вијеку, а наставио Наполеон и нацифашисти, с једне стране обоготворењем расе, а с друге стране бољшевици и титоисти који су обоготворили класу.“
      Појаснио је да њихови наследници данас настављају да господаре судбином Европе, а да су живи свједоци небески управо дјеца побијена на Муринама:
      „Ево дана којег створи Господ, радујмо се и веселимо се овом дану Христовог Васкрсења које свједочи да је Бог јачи од лажних идола овоземаљских, да је живот јачи од смрти! Двије врсте људи постоје у овом свијету: они који је вјерују у вјечност, вјечно људско достојанство, за које нема смрти благодарећи Христовом Васкрсењу, и они који се клањају смрти и пролазности и који непрекидно производе смрт уништавајући људе и земљаске народе“.
      Владика се помолио да Господ упокоји страдалнике муринске, величко-полимске и све оне који су пострадали од Другог свјетског рата па до последњих бомбардовања, и да испуни вјером, надом и љубављу сва људска срца.
      „Ми припадајући Цркви Христовој, онима који вјерују у Бога живога, вјечнога и васкрслога, вјерујемо у вјечно људско достојанство, у побједу живота над смрћу, побједу вјечности над пролазношћу, бесмртности над смртношћу. У то вјерујемо и то нам дарује овај свети празник Христовог Васкрсења.“
      По завршетку Литругије код спомен обиљежја одржан је помен муринским мученицима, након чега се учесницима молитвенога скупа обратио Пресовећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије
      Владика је казао да нас је овдје сабрала жртва невине дјеце и одраслих који су пострадали прије 20 година од злочиначке нацифашистичке натовске руке:
      „И данас пред Богом гледамо кроз жртве дјеце Мирослава, Јулије и Оливере и одраслих Вукића, Манојла и Мирке. Вјерујемо да је њихову жртву Господ примио у Своје божанско Небеско наручје и да су они у слави пред престолом Његовим и да нас заступају пред лицем Божијим. Исто тако пред Богом је и злочиначка НАТО армада, којом се поноси западни свијет, па нека Бог суди које пред Богом исправнији: дјеца и невине жртве или они силници земаљске власти и моћи са демонском намјером и наоружањем које разара градове и земље.“
      Преосвећени је нагласио да једна кап крви ове невине дјеце, много више значи пред Богом од свих оних који су учествовали у разарању наше отаџбине. Подсјетио је да смо били у рату, али наше власти кажу да нијесу. Бранили смо отаџбину од оних који су жељели да распарчају нашу земљу.
      „Данас вршимо помен на овоме мјесту муринске голготе које се придружује свим оним мјестима на карти наших новијих страдања од Лике и Лоре до Београда и Кошара и широм српских земаља.“
      Подсјетио је владика на имена пострадале дјеце која су самим рођењем и животом узрастали у знаку крста. Мирослав Кнежевић, дјечак од 14 година, је пострадао од истих злочинаца као његов стриц, чије име носи, а који је уморен у плавском, италијанском и шиптарском, затвору 1941-1942. године. Јулија и Оливера су дјевојчице рођене у Приштини избјегле од шиптарског ножа 1999, дошле у ујчевину, као што си и 1944. у Велици многа дјеца пострадала која су била са КиМ. Оне су у Црној Гори нашле смрт од истих оних који су их заједно са Шиптарима прогнали са Косова.
      „Зар ова дјеце немају већ велику биографију? Они се одавде вазњеше у вјечност са честитим жртавама Вукићем Вулетићем, Манојлом Коматином и Мирком Кочановићем. Њихове душе уживају у слободи у Царству небескоме, јер су се придружили Светим мученицима, Св. кнезу Лазару, Величким и Горњеполимским мученицима.“
      Изражавајући задовољство и захвалност што је на овом молитвеном сабрању учествовао Митрополит Амфилохије, владика Јоаникије је казао да је Митрополија црногорско-приморска приложила данас 50 хиљада евра за завршетак радова на Храму Свете Петке у Мурини, који се гради за покој душе пострадалих.
      „У Васкрслом Христу све жртве добијају светост и освећење и све се претвара у нови живот. Као што видимо муринске жртве већ дају нови живот овоме мјесту, које је кренуло да умире, Мурина васкрсава са њима“, казао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и захвалио се свима не љубави и доприносу који дају у обиљежавању овог новог муринског страдања.
      У Сали центра за културу Мурино приказан је филм „Да се не заборави“ о страдању дјеце током НАТО бомбардовања и представљена књига „Последња линија одбране“  о страдњима војника из Црне Горе, аутора Радана Николића.
      Присутнима се обратио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је казао да га боли што наша власт модерни фашизам и натопактовски нацизам устоличује да влада Црном Гором:
      „Он не само што је побио дјецу и друге на муринском мосту и толико њих у Србији и на Косову и Метохији, настављајући муратовску тиранију из 1389. године, већ је наставио насиљем и отимањем КиМ од СРЈ, од Црне Горе и Србије.А они који се хвале антифашизмом су признали те модерне злочнице који су стид и срам часног албанског народа и Европе и то није добро ни за кога.“
      На крају Митрополит је казао да свако зло пролази и подсјетио на ријечи Светог Петра Цетињског да је у имену Божијем суд и правда:
      „Име Божије је оно које коначно доноси суд о збивањима у историји и правда Божија. Ова дјеца овдје поклана су носиоци правде и они ће да суде и нама, и Европљанима, и онима који су на власти сада и који ће бити у будућа времена. Дјеца ће бити судије њихове и само онај који буде сагласан њима и њиховој жртви има истинске будућности.“
      Обиљежавање 20. годишњице НАТО бомбардовања Мурина организовале су Епархија будимљанско-никшићка, Српски национални савјет Црне Горе и Мјесна заједница Мурино.
      У НАТО бомбардовања Мурина страдали су ученици Основне школе „Петар Дедовић“ Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар, радник школе Вукић Вулетић, пензионер Манојло Коматина и домаћица Милка Кочановић.
       
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
       
    • Од Логос,
      Your browser does not support the HTML5 video tag.
      Данас  се навршава 20 година од НАТО бомбардовања зграде Радио-телевизије Србије, када је погинуло 16 радника РТС. То је био први случај да је медијска кућа проглашена легитимним војним циљем. Том приликом у БЕограду се одржава Међународна конференцију под називом „Крај некажњивости за злочине над новинарима“којом је претходила комеморација код споменика погинулим радницима РТС.
       
      Међународна организација за људска права „Хјуман рајтс воч“ 2000. године је саопштила да није било оправдања за бомбардовање телевизије.
      Поводом међународне конференције разговарали смо са предсједником удружења новинара Црне Горе г.Гораном Ћетковићем који је за слушаоце нашег радиа говорио о самом бомбардовању зграде РТС-а 1999године, извјештавању тадашњих мас медија као и о проблемима са којима се данас новинари сусрећу како код нас тако и широм свијета.
       
      Извор: Радио Светигора / РТС
    • Од Милан Ракић,
      Министар Вулин: Истина испричана овом изложбом може да буде различито посматрана, али не и оспорена


      – НАТО агресија је била последњи велики злочин 20. века. НАТО агресија је била завршетак једног страшног и крвавог века, у коме Срби нису заслужили да изгубе милионе људи. Србија ни једним својим поступком није ничим ни изазвала ни скривила НАТО агресију. Нема никакве српске кривице у НАТО агресији и страшном рату 1998. и 1999. године – истакао је министар одбране Александар Вулин отварајући изложбу Министарства одбране и Војске Србије „Одбрана 78“, посвећену обележавању 20 година од одбране отаџбине од НАТО агресије у изложбеном простору Музеја Града Београда.



      Министар Вулин је подсетио да је на данашњи дан, пре две деценије, убијена Милица Ракић и нагласио да је изложба посвећена свима који су убијени, свим војницима, полицајцима и свим страдалим у НАТО агресији, убијеној деци и истини.


      Он је нагласио да је Србија поносна на сваког свог војника, официра, полицајца, на сваког свог човека који је истрпео и преживео НАТО бомбардовање.

      – У нама нема кривице. Чињеница да смо живели и бранили своју земљу није и не може бити оправдање за НАТО агресију и НАТО бомбардовање. Те 1999. године, свако је показао своје лице – Срби своје најбоље, најлепше и најхрабрије лице, а они који су нас бомбардовали своје најружније и најслабије лице. Те 1999. године, није било разлике између фронта и позадине. Сваки становник Србије био је мета, свака наша смрт за њих је била само колатерална штета, и ништа више. Ми имамо разлог да се поносимо и кад мислимо о 1999. години, осећамо понос на сваког војника, полицајца, официра и грађанина ове земље и не верујем да они који су нас бомбардовали могу да деле то исто осећање са нама – оценио је министар Вулин.

      Према његовим речима, српски народ зна шта је војничка слава и поштује је и код непријатеља, али нема војничке славе у убијању деце и убијању трудница на пијацама.

      – Не верујем да могу да деле наш понос, али могу наше друго осећање које нас увек обузме када мислимо о 1999. години – тугу. Надам се да осећају тугу када мисле на нашу убијену децу, када мисле на наше убијене војнике и полицајце. Надам се да деле нашу тугу, јер туга је први корак ка кајању, а кајање је оно што желимо да видимо код свих оних који су убијали Србију те 1999. године – нагласио је министар Вулин.




      Ми гледамо у будућност, додао је, и изабрали смо да будемо војно неутрални, не желимо сукоб ни са ким и хоћемо да градимо пријатељство, али, подвукао је, никада не смемо да заборавимо оно што је било.

      – Не верујем да постоји пријатељство које се темељи на томе да заборавите оно што се десило, да заборавите зло које вам је учињено. Истина коју ћемо испричати и у овој изложби је истина која може да буде различито посматрана, али не може да буде оспорена – овако је било. Истина коју ћете овде видети је истина коју овај народ живи. Ово је изложба коју су направили они који су нас бомбардовали 1999. године – поручио је министар Вулин.

      Према његовим речима, гледамо у будућност, изабрали смо да будемо војно неутрални и да никада другима не учинимо оно што је чињено нама. И изабрали смо да не заборавимо, јер Срби су пречесто у својој историји заборављали зло које им је чињено, да не би повредили друге.


      – Србија се тако понашала до 2012. године, али од 2012. године када је Александар Вучић постао министар одбране Србија не дозвољава да неко други пише њену историју и да јој неко други наређује да заборави – закључио је министар Вулин.

      Говорећи о изложби, аутор Душан Јововић истакао је да је реч о пројекту који је иницирало Министарство одбране и Војска Србије. Он је посебно нагласио да су коаутори изложбе јединице Војске Србије, без којих ову изложбу није било могуће приредити. Међу њима посебну захвалност дугујемо 250. ракетној бигади за ПВД.





      – Изложба је мултимедијална и интерактивна поставка која први пут приказује видео и штампане материјале који до сада јавности нису били приказани, што због своје јачине и начина на који је то снимано 1999. године, а сви материјали су дигитално обрађени – нагласио је Јововић, додајући да је главна идеја била да се интерактивним приступом код публике изазове емоција и да се покаже да су војска и народ били неодвојива целина и да није било фронта.

      Он је истакао да је поставка подељена у осам целина, међу којима је издвојио "Сигурну собу" која је посвећена настрадалој деци, а ликовност изложбе почива на аутентичним артефактима који су настали током 1998. и 1999. године.

      Изложбена поставка на јединствен начин приказује херојску одбрану земље током 78 дана НАТО агресије, која је почела нападом на СР Југославију 24. марта 1999. године, без  одобрења Савета безбедности Уједињених нација и посвећена је страдалим припадницима војске, полиције и цивилима, међу којима је, нажалост, било и мноштво деце.


      Реализацију изложбе помогли су "Југоимпорт СДПР", Радио-телевизија Србије, Радио-телевизија Војводине, телевизија Студио Б, дневни листови Вечерње новости, Политика и Блиц, компанија "Борба", фотографи Срђан Илић и Томислав Петернек и новинар Милена Марковић и Милутин Попадић.



      Отварању изложбе присуствовали су министри у Влади, начелник Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковник Милан Мојсиловић са члановима Колегијума, чланови Колегијума министра одбране, представници Министарства одбране и Војске Србије, МУП-а, града Београда, пензионисани припадници система одбране, као и представници јавног и културног живота. 

      Изложба је отворена сваког дана од 10 до 19 часова, осим понедељка.

    • Од Милан Ракић,
      На данашњи дан пре двадесет година, започела је битка на Кошарама. Битка на југословенско-албанској граници која је трајала 67 дана, битка која је однела 108 живота. Једна од тежих борби у новијој историји српске војске која је постала симбол одбране отаџбине.

      Радио-телевизија Србије у копродукцији са Министарством одбране снимила је документарно-играни филм "Ратне приче са Кошара" који ће у 21 сат бити премијерно приказан на Првом програму. Снимљено је више од 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици на Кошарама, а путем реконструкције и драматизације њихових сведочења, филм хронолошки прати дешавања на југословенско-албанској граници од 9. априла 1999. године до повлачења наше војске са Косова и Метохије.
      Борба на Кошарама започела је 9. априла у раним јутарњим сатима, када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Циљ им је био да се раздвајањем и разбијањем јединица Војске Југославије између Ђаковице и Пећи споје са снагама УЧК у Метохији. 
      Да је непријатељ успео да продре на Кошарама, судбина нашег народа и војске 1999. године била би сасвим другачија. 
      Део државне границе око карауле Кошаре чине планински врхови чија висина прелази 2.000 метара, у то доба и даље прекривени снегом. Тај део штитило је нешто више од сто припадника 53. граничног батаљона, који су се током два дана борби супротставили десетоструко јачем непријатељу.
      Припадници 5. батаљона Војне полиције на положају "Ја мислим да је сваки дан био као година, не знате одакле вас више гађају, да ли минобацачким минама, да ли падају гранате од бестрзајних топова, да ли пушчаном муницијом", сведочи Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре.
      У помоћ граничарима тада је стигао вод Војне полиције. Међутим, напад је силовит и снаге УЧК успеле су да заузму положаје Раса Кошарес и Маја Глава, доминантне тачке са којих контролишу свако кретање ка граничној линији. Заузели су и саму зграду карауле која се због неповољног положаја није ни могла бранити. Страни медији тада преносе снимке уласка војника УЧК, који то прослављају као свој успех.
      Војник 125. моторизоване бригаде у заклону Освајањем врха Маја Глава, снаге УЧК су ушле 100 до 200 метара у дубину Југославије, а освајањем Раса Кошарес заузели су километар и по наше територије.
      Доласком припадника 125. моторизоване бригаде, која је до тада пружала дубинску подршку, формирана је линија одбране која је спречила даљи продор непријатеља. Наша војска наредних дана покушавала је да поврати Раса Кошарес и Маја Главу. Ускоро им се придружују и припадници елитних јединица: 72. специјалне и 63. падобранске бригаде.
      Линија фронта је стабилизована, а борбе са непријатељем нису јењавале.
      "Киша метака је пролетала. Имали смо среће да нас ниједан метак није закачио, да нас није ранио. Пришли смо му са леђа, човек је био шокиран", сведочи о нападу на једно митраљеско гнездо УЧК Милутин Радић, тада војник на одслужењу војног рока у 125. моторизованој бригади. На свој положај заједно са војником Дарком Анђелковићем вратио се са освојеним митраљезом.
      Непријатељ је био изненађен и када су 11. маја по крајње неприступачном терену на висину од 1.800 метара на линију фронта пристигла два тенка.
      Припадници 72. специјалне бригаде у заклону од снега Како описује Владимир Кнежевић из 63. падобранске бригаде: "Кад су загрмела два тенка, кад је земља почела да се тресе, то је, не могу да објасним, олакшање. Човек због људи који су то урадили осећа такав понос. Осећам да нисмо сами. Добро је, дошли су мајстори."
      Била је то подршка борцима који су свакодневно гледали смрти у очи. Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби.
      Извиђачко-диверзантска чета 72. специјалне бригаде на Кошарама Погинуло је 108 војника, подофицира, официра, резервиста и добровољаца.
      Просечна старост погинулих била је 25 година.
      У бици на Кошарама учествовало је око 1.500 припадника Војске Југославије. Борбе су трајале све до 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије после Кумановског споразума повукла са Косова и Метохије.
      Војници на одслужењу војног рока 53. граничог батаљона Када је постало очигледно да трупе на Кошарама не могу да се пробију и да је копнена офанзива на овом правцу немогућа, крајем маја 1999. године снаге УЧК су у садејству са НАТО снагама покушале да у дубину територије Косова и Метохије крену другим правцем, преко планине Паштрик ка Призрену.
      Весна ИЛИЋ

       
×
×
  • Create New...