Jump to content
Милан Ракић

Сећање на припаднике РВ и ПВО погинуле у НАТО агресији

Rate this topic

Recommended Posts

24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. 

Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је сервирано име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи.

НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке.

Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије.

Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. 

Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен.

Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници.

Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници.

Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака...

Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици...

Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида.

На овој теми желим, не улазећи у политичку димензију бомбардовања (да ли је могло да се избегне, да ли се требало супроставити или не или већ шта је о овој теми писано или се пише на овом и многим другим форумима), да се подсетимо свих погинулих припадника РВ и ПВО, који су своје животе дали током 78 дана агресије НАТО пакта на нашу земљу...

%D0%A1%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0

Share this post


Link to post
Share on other sites

25. март

In Memoriam

Живота Ђурић

29572433_10204644398227074_5501000198712

потпуковник Живота Ђурић (1963-1999)

Први припадник нашег РВ и ПВО који је погинуо у НАТО агресији, био је потпуковник авијације-пилот Живота Ђурић.

Живота Ђурић је рођен у Параћину 19. априла 1963. године. Након завршене Ваздухопловне војне Гимназије "Маршал Тито" у Мостару, уписује и успешно завршава Ваздухопловну војну академију у Задру и стиче звање војног пилота. Прво место службовања тек промовисаног потпоручника је аеродром Петровац крај Скопља. У том граду заснива и породицу и службује све до распада СФРЈ, када његова јединица због новонасталих околности пребазира на аеродром Лађевци код Краљева. Током своје летачке каријере, успешно је завршио курс наставника летења и курс за командира ескадриле. У јединици је прошао све дужности од пилота до Команданта ескадриле, у којој дужности је био и пред почетак агресије НАТО пакта на нашу земљу. Био је Командант 241. ловачко бомбардерске ескадриле "Тигрови" у склопу 98. авијацијског пука.

Према ратном плану употребе те јединице, један од задатака је био и ваздушна подршка операцијама Треће армије Војске Југославије на Космету. На данашњи дан, пре 14 година, планирано је било дејство из ваздуха на кампове и командна места ОВК на Космету. Задатак је предвиђао лет на малој висини, при великим брзинама, пратећи конфигурацију терена. Живота је полетео из Лађеваца и када је био у рејону Глоговца, извршио је дејство на једно складиште ОВК са две бомбе. Након успешно извршеног задатка, наставио је даље према плану и у једном тренутку када је због конфигурације терена морао да изведе маневар и подигне авион био је погођен ватром са земље. Успео је да усмери летелицу на положаје ОВК...

Према претпоставци колега из ескадриле, није се катапултирао јер није хтео да падне жив у руке непријатељу.

Посмртно је одликован Орденом за храброст и унапређен у чин потпуковника. Сахрањен је у родном месту. Иза њега су остали супруга Биљана, син Александар и кћерка Ана.

55480098_10219086796463051_7424915461600

Спомен обележје Животи Ђурићу у Давидовцу крај Параћина

У продукцији Радио телевизије "Канал М" из Параћина, аутор Емил Милојевић је 2010. године снимио документарни филм о Животи Ђурићу под називом "Живот, јунаштво, памћење".

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

26. март

In Memoriam

Зоран Радосављевић

29573247_10204648772256422_5024957434710

мајор Зоран Радосављевић (1965-1999)

Трећег дана агресије НАТО пакта на нашу земљу, погинуо је мајор авијације-пилот Зоран Радосављевић.

Зоран Радосављевић је рођен у Приштини 26. фебруара 1965. године. Као дете војног лица, његов отац је службовао по многим гарнизонима тадашње државе, да би се пре Зорановог поласка у први разред скрасио у Београду. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године.

1195495_zoran-radosavljevic-pilot-heroj-

У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта.

major-zoran-radosavljevic-MiG-29---1.jpg

Остаци авиона Зорана Радосављевића

Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

27. март

In Memoriam

Властимир Лазаревић

10807_2967469362973_1158980792_n.jpg?_nc

заставник I класе Властимир Лазаревић (1952-1999)

На данашњи дан 1999. године, погинуо је заставник I класе везе Властимир Лазаревић.

Властимир је рођен 10. априла 1952. године у Јагодини. Након свршене основне школе уписује и успешно завршава Подофицирску школу везе РВ и ПВО која се тада налазила у Краљеву. У саставу 210. батаљона везе нашег ваздухопловства, службовао је у многим гарнизонима. Обављао је дужност командира одељења. За свој рад је више пута похваљиван и награђиван.

За време НАТО агресије, био је задужен за одржавање радио-релејних веза на Командном месту РВ и ПВО на брду Стражевица крај Београда (Раковица). Приликом замене једне антене, оштећене у претходном нападу непријатељске авијације, изненада је рејон Стражевице надлетела још једна летелица, која је дејствовала на тај објекат, при томе усмртивши заставника Лазаревића.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Бранислав и кћерка Катарина.

pomen-spomenik-strazevica-s.jpg

На месту погибије заставника Лазаревића, 2002. године подигнут је споменик, рад академског вајара Славише Чековића,

980015_3121259447629_1764392862_o.jpg?_n

на којем се налази и спомен плоча са ликом овог пожртвованог подофицира нашег ваздухопловства.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

28. март

In Memoriam

Бојан Милетић

6301_2969317049164_558294024_n.jpg?_nc_c

војник Бојан Милетић (1977-1999)

Бојан је рођен у Параћину 26. јануара 1977. године. У родном граду је завршио Школу ученика у привреди и стекао звање аутомеханичара. Био је врстан фудбалер и гитариста.

За време агресије НАТО пакта на нашу земљу био је војник у редовном рочном саставу и обављао је дужност возача гусеничних и возила точкаша у 240. самоходном ракетном пуку у Новом Саду. На данашњи дан 1999. године, његова јединица се налазили у рејону Ченеја и имала је задатак праћења и дејства на непријатељске летелице. На јединицу је извршен удар анти-радарском ракетом. Делови ракете која је погодила једно возило су нанели тешке повреде овом малдићу. Одмах је пребачен у Покрајинску болницу у Новом Саду, али је нажалост истог дана преминуо. Сахрањен је у селу Стрижа крај Параћина.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце. У касарни његове јединице у Новом Саду, поред постојећег споменика јединицама партизанске авијације, 2004. године је постављена и спомен плоча посвећена свим настрадалим припадницима те јединице у НАТО агресији.

14_zpsa96dc561.jpg

Спомен обележје Бојану и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

28. март

In Memoriam

Синиша Лаушев

45230_2969339009713_101052718_n.jpg?_nc_

водник I класе Синиша Лаушев (1971-1999)

Рођен је 6. октобра 1971. године у Србобрану. Након завршене Средње машинске школе ступа у војску као војник по уговору у 240. самоходном ракетном пуку у Новом Саду, као возач гусеничног возила. Захваљујући преданом раду и залагању, врло брзо је након одслушаног курса постао подофицир.

На данашњи дан пре 14 година, био је на дужности оператера осматрачког радара у својој ракетној батерији у рејону Ченеја. На јединицу је извршен напад анти-радарском ракетом. Директан погодак ракете у радарску станицу на којој се Синиша налазио, нанео му је смртоносне повреде. Сахрањен је у Бачком Јарку.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Стефан и кћерка Ања.

19_zpsf3636ec4.jpg

Спомен обележје Синиши и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

28. март

In Memoriam

Саша Крстић

168520_2969364210343_161059440_n.jpg?_nc

старији водник Саша Крстић (1968-1999)

Старији водник Саша Крстић је рођен у Пироту 18. октобра 1968. године. Након завршене основне школе, уписује Средњу војну школу Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране на аеродрому Рајловац крај Сарајева. Био је питомац 37. класе те школе, смер "радариста". Као подофицир, службовао је у Сарајеву и Новом Саду. Обављао је дужности командира одељења и командира вода у ракетној батерији. У слободно време, рекреативно се бавио спортом и био је врстан музичар.

Његова батерија се на данашњи дан пре 14 година налазила на борбеном положају у рејону Ченеја. Саша је тада био командир радарске станице за осматрање и навођење. Уједно је био и оператер на нишанском радару. Директан погодак анти-радарске ракете у возило у којем се Саша налазио, нанео му је смртоносне повреде. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Давор и кћерка Александра.

21_zpsb31fe2d4.jpg
Спомен обележје Саши и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

Share this post


Link to post
Share on other sites

28. март

In Memoriam

Аћим Тадић

388377_2969392771057_1611322388_n.jpg?_n

старији водник Аћим Тадић (1971-1999)

Аћим Тадић је рођен 15. марта 1971. године у селу Смријечно, општина Плужине, Црна Гора. Након завршене Средње војне школе РВ и ПВО, постаје питомац-студент Војне академије РВ и ПВО, али због избијања рата на тлу бивше СФРЈ, прекида школовање и почиње са службом у авијацијским јединицама нашег РВ. Као ваздухопловни техничар-оружар, службовао је у 229. ловачко бомбардерској ескадрили "Мачеви" у склопу 172. авијацијске бригаде на аеродрому Голубовци крај Подгорице.

На почетку НАТО агресије на нашу земљу, Аћим се нашао у групи пилота и техничара која је била на испомоћи према ратном распореду на аеродрому Ниш. Док је припремао ваздухоплов за полетање, директан погодак крстареће ракете је прекинуо живот овог подфицира нашег ваздухопловства.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

28. март

In Memoriam

Владимир Вујовић

603625_2969412051539_1776020033_n.jpg?_n

заставник I класе Владимир Вујовић (1952-1999)

Заставник Вујовић је рођен 16. јануара 1952. године у селу Црвени Бок, општина Сисак, Република Хрватска. Након основне школе, успешно завршава и Средњу војну школу везе РВ и ПВО, која се тада налазила у Краљеву. Као техничар за одржавање система веза у нашем РВ, службовао је у многим гарнизонима СФРЈ. 

Бомбардовање га је затекло као радио релејног техничара на Командном месту РВ и ПВО на брду Стражевица у Београду. На дан 27. марта 1999. године, док је са колегом отклањао последице претходног налета непријатељске авијације на једном од система везе, изненада је позицију на којој су они били надлетео један авион у ниском лету и дејствовао по њима. Његов колега, заставник Властимир Лазаревић је тада остао на месту мртав, док је Владимир са тешким повредама пребачен на ВМА. Нажалост, није добио битку за живот. Преминуо је на данашњи дан пре 14 година.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Вања и кћерке Миња и Ања. 

Slika036_zps35d60516.jpg

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

31. март

In Memoriam

Драгослав Јанковић

73348_2980232802051_1033500810_n.jpg?_nc

војник у резерви Драгослав Јанковић (1961-1999)

Војник у резерви Драгослав Јанковић је рођен у Нишу 20. марта 1961. године. У младости је био активан фудбалер, а био је и вишеструки ударник на омладинским радним акцијама. Био је и вишеструки добровољни давалац крви. За време војног рока који је служио у Сарајеву обучио се за дужност оператора на осматрачком радару. Био је запослен у ЕИ Ниш.

За време бомбардовања, јединица у којој је био војни обвезник се налазила на ватреном положају у рејону села Ћамурлија код Ниша. Против радарска ракета којом је дејствовано на јединицу у којој је био Драгослав, експлодирала је тик изнад возила у којем се он налазио. Подлегао је задобијеним ранама.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остале кћерке Јана и Нинослава.

980260_3121265127771_270280520_o.jpg?_nc

Споменик Драгославу и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 230. самоходног ракетног пука у Нишу

Share this post


Link to post
Share on other sites

31. март

In Memoriam

Јован Бугарић

536139_2980270803001_1140983823_n.jpg?_n

пуковник Јован Бугарић (1949-1999)

Јован је рођен у селу Исакову у ћупријској општини, 5. јула 1949. године. Завршио је Војну Академију РВ и ПВО и Командно штабну школу тактике РВ и ПВО. Пред НАТО агресију, обављао је дужност Начелника за наставу на Војној Академији РВ и ПВО.

На данашњи дан пре 14 година, Јован је био на борбеном дежурству у комлексу касарни на Топчидеру. НАТО авијација је бомбардовала објекте на тој локацији и зграда у којој се налазио пуковник Бугарић је срушена, а њега су пронашли мртвог након рашчишћавања рушевина.

Постхумно је одликован Орденом витешког мача првог степена. Иза њега су остале кћерке Маријана и Тијана.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

4. април

In Memoriam

Дејан Манчић

529266_2990272013025_926578019_n.jpg?_nc

војник у резерви Дејан Манчић (1975-1999)

Дејан Манчић је рођен у Нишу 21. јуна 1975. године. Након завршене Средње економске школе, уписао је право. Поред студија, активно се бавио фудбалом у Радничком и ФК Слога. Поред тога, бавио се и фотографијом, новинарством и сликарством, а био је талентован за рецитовање и глуму. Писао је песме...

За време НАТО агресије, као резервни припадник наше војске, био је мобилисан у 230. самоходни ракетни пук, на дужности послужиоца средстава везе. На данашњи дан пре 14 година, Дејанова јединица се налазила на ватреном положају недалеко од села Гребник код Клине. У једном налету, непријатељска летелица је дејствовала касетним бомбама по положају на којем се налазила Дејанова јединица и он је тада изгубио живот. Сахрањен је два дана касније на нишком Новом гробљу.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

17042012755_zpsc9ae8324.jpg

Споменик Дејану и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 230. самоходног ракетног пука у Нишу

У издању нишке "Просвете", објављена је постхумно, збирка његових песама "Без сутра за сутра", а на иницијативу његове породице и уз благослов тада епископа нишког г. Иринеја,  јуна месеца 2000. године основан је Фонд "Дејан Манчић" ради очувања успомене на његово уметничко стваралаштво, хуманост, храброст и родољубље, чији је задатак (фонда), да открива и помаже младе ствараоце у области поезије, сликарства, уметничке фотографије и других видова стваралаштва. Тако, већ традиционално од свог оснивања 21. јуна 2000., Фонд расписује конкурс за прву збирку песама младих аутора. Конкурс се расписује 4. априла, на дан Дејановог страдања, радови се прикупљају до 10. маја, жири објављује победника 21. јуна , на дан Дејановог рођендана, а књига се објављује и промовише 30. септембра на дан АРЈ ПВО. Фонд, такође, сваке године додељује награду најмлађем аутору на међународној изложби уметничке фотографије у Нишу, која се одвија под покровитељством града Ниша, поред тога Фонд помаже и самосталне изложбе младих чланова Фото клуба ФОН, а предвиђене су и активности у циљу подстицања младих сликара. Фонд "Дејан Манчић" је један од покровитеља такмичења у беседништву Правног факултета у Нишу, додељује и посебну награду најмлађем учеснику Међународног такмичења у беседништву.

GST_8293.jpg

У издању Фонда "Дејан Манчић", 2009. године је објављена књига "Посвете Дејану Манчићу", коју можете преузети овде.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

4. април

In Memoriam

Славољуб Заграђанин

525459_2990277133153_1799694848_n.jpg?_n

млађи водник Славољуб Заграђанин (1969-1999)

Славољуб је рођен 11. новембра 1969. године у Крагујевцу. У професионалну војну службу, као војник по уговору, ступио је 1992. године у 310. самоходни ракетни пук у Крагујевцу. Вишегодишњим марљивим радом на месту оператора радарске станице, стекао је и највиши војнички чин и постао први оператор на радарској станици за осматрање и навођење ПВО система "Куб".

Током бомбардовања, Славољубова јединица се налазила у рејону села Штаваљ у непосредној близини аеродрома Сјеница. На данашњи дан пре 14. година, на њихов положај је извршено ватрено дејство анти радарским ракетама од стране НАТО авијације. Од последица дејства, Славољуб је настрадао. Сахрањен је 7. априла на крагујевачком гробљу у насељу "Белошевац".

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега је остао син Марко.

2011godinazasre_ivanje005_zps475b55f4.jp

Спомен обележје Славољубу и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 310. самоходног ракетног пука у Крагујевцу

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

4. април

In Memoriam

Шандор Нађ

483914_2990279093202_1780114508_n.jpg?_n

мајор Шандор Нађ (1956-1999)

Мајор ВЈ Шандор Нађ је рођен у Бечеју 31. маја 1956. године. Након завршене Средње машинске школе, уписује и успешно завршава Војну Академију КОВ-смер АРЈ ПВО, са ужом специјалношћу "ракеташа" на ПВО систему "Куб". Службовао је по многим гарнизонима бивше нам земље. Био је вредан и марљив официр. Обављао је дужност командира батерије.

За време бомбардовања, његова јединица се налазила у рејону Клине, код села Гребник, а Шандор је командовао батеријом ПА топова-систем "Прага". У тренутку када је непријатељска летелица на њихов положај избацила две касетне бомбе, Шандор је управљао ватром по тим летелицама и налазио се не отвореном простору не хтевши да одустане од дејства по непријатељу. Од последица експлозије контејнера са касетним бомбама, настрадао је на лицу места. Сахрањен је два дана касније, 6. априла, на месном гробљу у Бечеју.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали син Атила и кћерка Тимен.

17042012753_zps63c8873b.jpg

Спомен обележје Шандору и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 230. самоходног ракетног пука у Нишу

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Justin Waters
      Зашто је Косово важно за НАТО
        Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе, и амерички циљеви на Косову имају шири контекст који се тиче истискивања Русије са Балкана Док су августа 1875. устаници ослобађали Невесиње и опсађивали Требиње, у кабинету Адолфа Ауершперга неки остадоше затечени реакцијом Турака који нису способни савладати „ово“ (diese!). Милорад Екмечић пише како се тек касније видело да је устанак имао далекосежне последице. Невесињска пушка одјекивала је континентом, договори из 1878. године донекле су узроковани дешавањима у Херцеговини. Али, у првом тренутку, све је изгледало једноставније. Ништа озбиљно, већ „ово“ чиме руководи неки Перо Тунгуз са гатачког Сливља, тешко и за изговорити, немогуће и на детаљним картама пронаћи.
      У канцеларијама Хофбурга и здања на Балхаусплацу „ово“ је било важно јер је потврђивало још раније разрађену тезу о „аспирацијама Србије“ и указивало на слабост „болесника са Босфора“. Лек за обе „болести“ је окупација БиХ, касније ће уследити и анексија. На кратак рок, то ће спречити западно ширење Србије и Црне Горе, а на дуги рок БиХ постаје „одскочиште“ за јачање утицаја на целом Балкану, евентуално контролисање јадранско-јонског ареала. Отомански Балкан је прошлост, хабсбуршки – будућност. Начин да се, после пораза у Италији и уједињења Немачке, сачува статус велике силе. Ратни циљеви из 1914. године само ће потврдити ову тезу.
      ЗАШТО НАТО ЖУРИ
      Америчким дипломатама данас (као и њиховим колегама почетком деведесетих) текуће „балканске околности“ изгледају слично. У Бриселу бејаху и нож и погача, а балканске државице сиромашне, народи гладни, са елитама које су понављале мантру о „безалтернативности“. И поред тога – резултат је мршав. БиХ и даље „подељена“, као и Северна Македонија, Црна Гора усталасана, а Косово…
      Логичан закључак: бриселски Балкан је прошлост, амерички – будућност. У том контексту, треба пожурити са ширењем НАТО. „Српске аспирације“, око статуса Косова, очувања Српске, одбране црквене имовине у Црној Гори или неке будуће регионалне пројекције – тиме се у потпуности анулирају. А дугорочно, „комплетирани Балкан“ постаје одскочиште за интервенисање на истоку (против Русије) донекле и против остатка ЕУ, ако затреба.
      Споменик НАТО-у у Призрену (Фото: monumentbeta.files.wordpress.com) Американци су затечени реакцијом ЕУ која није способна савладати ни „ово“ (this!). А „ово“ се своди на статус Косова. На том питању све почиње и све се завршава! Када се „Косово реши“ остало долази, само по себи. Отуда и размишљање о разграничењу код Ричарда Гренела. Жозеп Борељ је то наговестио, Џејмс Хупер потврдио. Данашња административна линија се помера јужно, обухвата општину Лепосавић и пола општине Зубин Поток, али би суштински била проглашена међудржавном. Србија, вероватно, не би морала успостављати билатералне односе са Приштином, али би се сагласила са пријемом „Косова“ у УН.
      КАКО АНЕСТЕЗИРАТИ ЈАВНОСТ
      Обећања о заштити цркава, економском развоју и слично, послужиће за покушај анестезирања српске јавности. За анестезирање албанске, ту је пар прешевских села. За анестезирање Вучића и Тачија, већ виђено о Нобеловој награди… Као у Скопљу децембра 2018, када је Уидед Бушамауи (из Тунижанске четворке, лауреати за 2015. годину) обећала да ће за ово признање предложити Ципраса и Заева. Довољно да обојица поверују.
      У међувремену, Ципрас је изгубио две изборне трке (за Европски парламент, па националну у јулу 2019), стрмоглавивши се на северу земље (због Преспанског споразума), а влада Заева је неславно пала (јануар 2020), остављена на цедилу. За изборе који следе, веће се шансе дају ВМРО (рејтинг од 42,6 одсто у истраживању пре пандемије). Истовремено, застава Северне Македоније подигнута је испред седишта НАТО 30. марта 2020. Само је то битно. Кога у Вашингтону интересују судбине Ципраса и Заева!?
      Циљ „историјског разграничења“ је идентичан. Увлачење у НАТО Србије, за њом и БиХ. Јер, како би у датој ситуацији, када се „Република Косово“ као чланица УН, без икаквих проблема и ограничења експресно придружује НАТО, Србија могла осигурати сопствени „јужни коридор“. Другог избора нема. За Србију и Србе отварају се тада бројна питања, од саглашавања са историјском сликом о „оправданом бомбардовању“ једног „геноцидног народа“, до енергетске безбедности и Турског тока. Ширење НАТО усмерено је на дугорочно истискивање сваког озбиљног утицаја Русије са Балкана. Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе, и текући амерички циљеви на Косову имају значајно шири контекст.
      НЕОДРЖИВО РЕШЕЊЕ
      Пословично америчко багателисање постојећих правних и политичких оквира приметно је и када говоре о разграничењу. То је за њих „ово“, ништа што се не може превазићи притисцима и разним интервенцијама. Иако је, из ове перспективе посматрано, немогуће да разграничење може бити „правно упаковано“ а да остане у сагласности са Резолуцијом 1244, Уставом Србије, Ахтисаријевим планом (послужио као основа за „Устав Косова“) и низом других одлука (рецимо, став Контакт групе о „три не“, међу којима је и „нема промене граница Косова“, а што је полазна основа за Ахтисарија).
      Отуда и велики опрез европских званичника. Рушење конструкције коју су једва изградили уз многа „креативна тумачења“ може узроковати свашта. Исто тако, из ове перспективе посматрано, није разумљиво зашто би се Русија сагласила са таквим планом. Последњи говор амбасадора Василија Небензје током априлске сесије СБ УН о Косову врло је директан и недвосмислен. Логично, у интересу НАТО је да се Русија „заобиђе“, али како то извести све док је на снази 1244, остаје нејасно (или није разрађено).
      Брљотине САД на Косову, гажење свих норми и принципа, бахатост и посматрање тог питања као „ово“ што ће се пре или касније „решити“ милом или силом, не може бити поправљено новим притисцима, нити једностраним потезима. Учињено је већ оставило далекосежне последице. Једини начин да те последице не оптерете будућност јесте враћање дијалога у правне и политичке оквире око којих постоји сагласност „великих играча“. Пре свега у УН. Можда се Гренелу то чини смешним. Он гледа из другачијег угла.
      Специјални изасланик председника САД за Косово и Метохију Ричард Гренел (Фото: Visar Kryeziu/Associated Press) Исто се чинило и цислајтајнијским дипломатама. Чак и у тренутку када је Перо Тунгуз пробијао Солунски фронт. Разграничење, овако како је замишљено, није одрживо. Тако се утире пут даљим нестабилностима.
      НОВИ СТАНДАРД
    • By Ромејац
      ПОЧЕТАК НАПАДА
      Команда Друге армијске области ЈНА којој је било сједиште на Бистрику у Сарајеву је нападнута минобацачима и снајперима 22. априла 1992. из правца пиваре.
      Дана 2. маја 1992. године у 12 часова извршен је напад на Дом ЈНА у Сарајеву од стране ткз. Зелених беретки. Том приликом је било опкољено десет припадника ЈНА који су у тим тренуцима пружали отпор. Напад у којем је учествовало око 200 припадника муслиманских паравојних снага и  предводили су предратни криминалци Јусуф Јука Празина и Емин Швракић уз Зорана Чегара и дио Специјалне полицијске јединице БиХ уз Керима Лучаревића Доктора — команданта Војне полиције ткз. Армије Босне и Херцеговине. Лучаревић је тада распоредио двије чете људи на Скендерији: од зграде Електропривреде до Народне банке и од Народне банке до Старог града. Командири чета били су Исмет Бајрамовић — Ћело, начелник ВП и Џевад Топић — Топа, командант батаљона Војне полиције.

      На страни ЈНА, генерал Милутин Кукањац упутио је пуковника Милана Шупута из 65. заштитни моторизовани пук са два БОВ-а и три "пуха" уз 40 војника у помоћ ка Дому ЈНА. Упадали су у засједу и остали блокирани у Улици Ђуре Ђаковића до наредног јутра када су се предали уз 6 погинулих.
      Мајор ЈНА Марко Лабудовић са санитетским возилом из Војне болнице кренули су у помоћ ка групи пуковника Шупута и били су дочекани и уништени код трамвајске станице на Скендерији уз 14 погинулих.
      Истога дана, око 13 часова, извршен је напад на возило које је транспортовало храну за команду Друге војне области. У возилу су били капетан Петровић и возач. Капетан је погинуо на лицу места, а возач, тешко рањен, успео је да стигне до команде где је издахнуо. У 17 часова убијен је војник ЈНА Пелемиш у команди. Напад је престао око 20 часова.

      Мапа злочина у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. које су извршили припадници
      муслиманске такозване Армије Босне и Херцеговине
      РАТНИ ЗЛОЧИНИ

      Дана 3. маја 1992. око осам часова одлучено је да генерал Милутин Кукањац напусти команду, међутим, војска и официри не дозвољавају. После одустајања од те одлуке вратило се поверење војске и официра.
      Око 13 часова у разговору између канадског генерала Мекензија (први командант УНПРОФОР-а у БиХ) и генерала Кукањца договорена је размена, тада ухапшеног Алије Изетбеговића, за извлачење војске и официра из команде ка Лукавици. Размена је договорена за 15 часова.
      Међутим, у команду долази лично Алија Изетбеговић са ћерком и пратњом у којој су били Златко Лагумџија, Јусуф Пушина и још неки из Изетбеговићевог врха. Како каже Маринко Милидраг уз лажни благослов и лажна обећања Алије Изетбеговића да ће конвој бити безбедан војска је напустила касарну. Покрет је почео у 18 часова.
      На челу колоне која је бројила око 40 возила са око 300 људи, били су канадски генерал Мекензи, генерал Кукањац и Јусуф Пушина. Доласком колоне у Добровољачку улицу у близини Миљацке отворена је ватра на колону. Ватра је отворена из стрељачког наоружања, а кориштене су и тромблонске мине. Пуцано је и на обележено санитетско возило у којем је погинуо примаријус др. пуковник Радуловић. Убијен је и пуковник Михајловић, официр безбедности, који је у пензију отишао дан раније. Официре су извлачили из возила и хладнокрвно убијали.

      - "Могао сам да видим како војници територијалне одбране протурају цеви кроз прозоре цивилних аутомобила, који су били део конвоја, и пуцају. Видео сам како се крв слива низ ветробране кола.... Био је то дефинитивно најгори дан у мом животу."          
      - генерал Луис Макензи, из књиге „Чувар мира - пут у Сарајево“
         
      Према подацима МУП-а Републике Српске у нападима који су се одиграли 2. и 3. маја 1992. било је 42 погинула војника и цивила од чега пет официра, 73 рањених, а 215 је заробљено или отето.

      ЖРТВЕ

      У масакру у Добровољачкој улици у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. године током напада на колону ЈНА су убијена 42, а рањена 73 војника, официра и цивила различитих националности међу којима је највише Срба. Међу убијеним војницима бивше ЈНА у Добровољачкој улици смртно је страдало и шест Хрвата, два муслимана, и два Албанца.
      У нападу на колону ЈНА у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. заробљено је 207 лица (војници, официри и грађанска лица у ЈНА), који су задржани неколико дана и том приликом мучени од својих дојучерашњих колега, који су пребегли на муслиманску страну. Пушени су услед притиска представника ОУН у Босни и Херцеговини на муслиманско руководство у Сарајеву.
      Убијени војници  ЈНА у Сарајеву:
      1. Зоран Гајић, војник
      2. Александар Глуховић
      3. Миломир Јањић
      4. Небојша Јовановић, војник
      5. Роберт Кочишин, војник
      6. НН Весна, грађанско лице у ЈНА
      7. НН Чедо, резервни војни полицајац
      8. Витомир Петровић, војник
      9. Властимир Петровић, војник
      10. Стево Ритан, војник
      11. Козафер Ротић, војник
      12. Предраг Нинков, војник
      13. Саша Урошевић, војник

      Убијени војници ЈНА у заседи на Скендерији
      1. Мирко Лабудовић, капетан ЈНА
      2. Обрад Гвозденовић, поручник ЈНА
      3. Ивица Цветковић, поручник ЈНА
      4. Нихад Кастрати, поручник ЈНА
      5. Бранко Поповић, војник ЈНА
      6 Круно Бешлић, војник ЈНА
      7. Младен Николић, војник ЈНА
      8. Радош Пајовић, војник ЈНА
      9. Александар Благојевић, војник ЈНА
      10. Срђан Николић, војник ЈНА
      11. Небојша Бојанић, војник ЈНА
      12. Драган Витковић, војник ЈНА
      13. Горан Дивовић – Дивац, војник ЈНА
      14. Миломир Мојсиловић, војник ЈНА
      15. Перица Новић, војник ЈНА
      16. Жељко Ракић, војник ЈНА
       
      Убијени војници ЈНА у Добровољачкој улици
      1. Здравко Томовић, војник ЈНА
      2. НН Гвозденовић,
      3. Мирко Сокић, пуковник ЈНА
      4. др Будимир Радуловић, пуковник ЈНА
      5. Нормела Шуко, грађанско лице у ЈНА
      6. Миодраг Ђукић, војник ЈНА
      7. Бошко Јовановић, потпуковник ЈНА
      8. Бошко Михајловић, пуковник ЈНА
      9. Градимир Петровић, пуковник ЈНА
      10. Ивица Симић, десетар ЈНА
      Рањени војници ЈНА у Сарајеву:
      Дмитар Арбутина, војник Гојко Гобелић, војник Милован Гусак, војник Александар Дошло, војник Радомир Дубљевић Младен Јелисавац, војник Радивоје Кандић Милчо Костић, потпуковник Славиша Крављача, војник Боро Крсмановић Михајло Лалић, војник Александар Малевић, војник Небојша Марковић, војник Симо Марковић, војник Бранко Матовић, војник Предраг Милијић, војник Владица Нинковић, војник Младен Николић, војник Гавро Нинковић, војник Ненад Поповић, војник Теодор Рускић, војник Здравко Савановић, војник Раде Станојловић, војник Добривоје Стојановић, војник Љубинко Сушић, војник Симеун Тадић, војник Срђан Тешановић, војник Војин Тушевљак Добривоје Стојановић, водник  
      Рањени војници ЈНА у Добровољачкој:
      Звездан Арсић, војник ЈНА Зоран Аџић, војник ЈНА Слободан Бојанић, војник ЈНА Слободан Васић, пуковник ЈНА Комнен Жарковић, пуковник ЈНА Зоран Зрнић Јосип Ивановић, пуковник ЈНА Јовановић, пуковник ЈНА Драган Ковачевић, војник ЈНА Душан Ковачевић, пуковник ЈНА Љубинко Лукић, пуковник ЈНА НН војни полицајац НН водник ЈНА Драгољуб Павловић, пуковник ЈНА Горан Пантић, војник ЈНА Фрањо Патачко, потпуковник ЈНА Славка Петровић, грађ. лице у ЈНА Ласло Правда, капетан ЈНА Глигор Стравњак, потпуковник ЈНА Марко Стаменковић, грађ. лице у ЈНА Симеунка Стаменић, грађ. лице у ЈНА Иванка Станков, грађ. лице у ЈНА Драгослав Станковић, капетан ЈНА Енес Тасо, пуковник ЈНА Ратко Каталина, пуковник ЈНА   Убијени војници у Дому ЈНА:
      Џевад Биџо, портир  
      Рањени војници у Дому ЈНА:
      Богоје Божиновиски, потпуковник ЈНА Војислав Дуцан, војник ЈНА Петар Станишић, домар  
      Погинули војници РУ "Ђуро Ђаковић":
      Срећко Јовановић, официр ЈНА Слободан Јелић, возач БОВ Предраг Церовић, војник погинуо у БОВ  
      Рањени војници РУ "Ђуро Ђаковић":
      Верољуб Марковић, рањен у БОВ Раденко Магазин, водник ЈНА Бојан Јовановић, водник ЈНА  
      Убијени у згради Команде II Војне области:
      Перица Новић, војни полицајац ЈНА Горан Дивовић, војник  
      Рањени у згради Команде II Војне области:
      Жарко Пантелић, поручник ЈНА Ненад Шумански, ст. водник ЈНА Горан Белић, поручник ЈНА  
      НАЛОГОДАВЦИ
          Ејуп Ганић - тадашњи члан Предсједништва БиХ,     Хасан Ефендић тадашњи командант Штаба ТО БиХ,     Јусуф Пушина - тадашњи замјеник шефа МУП-а,     Јован Дивјак - официр ткз. Армије БиХ,     Фикрет Муслимовић - официр ткз. Армије БиХ,     Драган Викић - командант Специјалне јединице полиције,     Емин Швракић - оснивач „Зелених беретки“,     Заим Батковић - Заги - оснивач „Патриотске лиге“,     Јовица Берковић,     Решад Јусуфовић,     Јусуф Кецман,     Дамир Долан,     Ибрахим Хоџић,     Исмет Бајрамовић - Ћело,     Џевад Топић - Топа ПОСЉЕДИЦЕ
      Након овог догађаја нико у Сарајеву није више могао нормално да се креће. Дошло је до разграничења. Муслимани су контролисали центар Сарајева, а Срби околна брда. Тако је потрајало до краја рата, односно до потписивања Дејтонског споразума 21.11.1995. године.
      Двије недеље после овог злочина сличан сценарио се поновио у Тузли 15. маја 1992. године, када су припадници муслиманских паравојних јединица "Зелене Беретке" и "Патриотска Лига" са јединицама МУП-а Тузле, напале колону ЈНА на Брчанској малти, која се повлачила у складу са споразумом официра ЈНА са локалним руководством Тузле.
      Босна и Херцеговина је после ових догађаја била у неповратном путу за ратни пакао који ће трајати 3.5 године, уз огромне цивилне жртве и материјална страдања.
       
      СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
      Министарство унутрашњих послова Србије расписало је због ратног злочина потјерницу за 19 лица осумњичених за напад на касарну и болницу у Сарајеву и војну колону у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. године.

      Међу оптуженима за ове ратне злочине налазе се Ејуп Ганић, Харис Силајџић, Хасан Ефендић тада командант Територијалне одбране, ТО БиХ), Сефер Халиловић, Мустафа Хајрулаховић звани Талијан, Заим Бацковић звани „Заги“, Јован Дивјак, Фикрет Муслимовић, Керим Лончаревић, Иво Комшић, Стјепан Кљујић. Тужилаштво за ратне злочине Србије је предмет „Добровољачка“ преузело од Војног суда у Београду покренутог још 1992. год, a предмет је заведен под бројем КИ 651/93.
      1. марта 2010. године у Лондону је ухапшен Ејуп Ганић и држан у притвору 10 дана. Пуштен је уз кауцију 300.000 фунти, под неразјашњеним околностима, иако је Ганић на црвеној листи Интерпола, коју је Србија расписала још 1992. године.
      3. марта 2011. на аеродрому у Бечу је ухапшен Јован Дивјак, по међународној потерници Интерпола, коју је Србија расписала, али је после 5 дана пуштен уз кауцију 500.000 евра. Аустријски суд је као разлог пуштања навео да "Суд у Србији не би био објективан".
       
       
      ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
      Породице жртава никада нису могле да одрже парастос и молитвено сјећање на мјесту страдања тј. убиства њихове дјеце, очева, мужева, браће, рођака, кумова... јер муслимански екстремисти су увјек уз подршку међународне заједнице овакве ствари блокирали и чак физички нападали озжалошћене људе, који су само хтјели да обаве вјерски обред, а не провокације или политичке митинге.
      Ради се о томе што је злочин у Добровољачкој улици вјешто замаскиран у сарајевској тј. муслиманској јавности као нешто што је "патриотско", нешто што је требало учинити и да је у тој ситуацији све дозвољено.
      Породице жртава не желе да се њихова мука и бол политизују, али се боре за своје људско право да на мјесту убистава војника ЈНА могу доћи, запалити свјеће и оставити букет цвијећа.
      Већ годинама се у Источном Сарајеву у ентитету Републике Српске... одржавају прастоси, што је неких 12-13 км од мјеста страдања војника бивше ЈНА.
       

      ПУБЛИКАЦИЈЕ
      О овом ужасном злочину који се догодио почетком маја 1992. године постоји свега пар документарних филмова, као и то да је неколико књига написано, највише од очевидаца, односно свједока тог сарајевског покоља.
      2007. године филмска кућа "Срна филм" са Пала је снимила документарац "Добровољачка - мјесто злочина", који потписују Милован Пандуревић и Милован Јевтовић и Сњежан Лаловић. Драгоценост филма је и то што  је пред камере стало пуно свједока и очевидаца.
       
      Да се не заборави и не понови!
       
      http://www.zlocininadsrbima.com/Zlocin.aspx?Naslov=Добровољачка-1992&fbclid=IwAR3AIchKkCfjEzYJfDuZEVtC9XntaxGDDGSnBQ84dkl1ef8qn_cpztrJcmY
    • By JESSY
      У разреду су девојчице 12 – 13 година, мало их је, свега 38. Клупе се протежу у два реда. Између редова широки пролаз. Њиме воле да пролазе наши учитељи. (…) Чекамо учитеља, нисмао нарочито тихи. Данас први час после великог одмора имамо Закон Божији и сви су се мало утишали тј. зује шапатом. И ето, полако, као и увек, приближава нам се фигура оца Јосифа и ми, ако још нисмо, вадимо уџбеник и Нови Завет, обавезно на славенском. И ја га вадим из торбе и стављам на горњи угао клупе да би оцу згодно било да га узме када му затреба. Обично он чита с нама Јеванђеље на сваком часу и учи нас да читамо исправно и да тачније изговарамо славенске речи. Седимо веома тихо, само у задњим клупама понекад некаква необична веселост, али треба отац Јосиф само да подигне главу и каже једну реч упитним тоном и све се одмах утишава. Девојчице га воле стиле се утисак као да га чувају. Он долази обично уморан, изгледом слаб, али увек спокојан и љубазан. Упита да ли смо научили задато, понекад неког пита, а понекад и не и обележи наш шта треба научити за следећи час. Затим узевши Нови Завет устаје и полако идући између наших редова почиње с нама да прича. Тако пролази више од пола часа, нама је лепо да га слушамо и одједном он престаје да нам се чини слаб и уморан, а његов тихи разговор с нама нас саме тера да се сконцентришемо и слушамо га са пажњом и интересовањем, најискренијим и најозбиљнијим.
    • By Поуке.орг - инфо
      У уторак, 24. марта 2020. године, навршава се 21. годишњица од почетка ваздушних напада НАТО агресора на Савезну Републику Југославију. НАТО је отпочео бомбардовање Савезне Републике Југославије, кршећи тиме Повељу Уједињених нација и свој оснивачки акт.   Специјална емисија (1)   Специјална емисија (2)   Специјална емисија (3)   Током бомардовања, које је трајало 78 дана, на територији тадашње Савезне Републике Југославије страдало је неколико хиљада људи, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, као и споменици културе.   Поводом 21. годишњице од почетка НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, Вашој пажњи препоручујемо три емисије које су реализоване у програму Радио-Беседе. О догађајима из периода ратних дејстава НАТО агресије 1999. године, говорили су: Божидар Делић, генерал-мајор у пензији, и пуковници у пензији Љубинко Ђурковић и Ратко Вујадиновић.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...