Jump to content
JESSY

Љубавна писма великана

Rate this topic

Recommended Posts

Onore De Balzak, Evelini Hanskoj

"Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedjelje, u ljubičastoj haljini. Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledom? Misli te vrste gube riječima. Hteo bih da predam iz duše u dušu plamenima jedan pogled! A sada, moja obožaana, ma što ti pisao gonjen vremenom tužan ili veseo, znaj da u mojoj duši postoji beskrajna ljubav, da ti ispunjavaš moje srce i moj život, da ništa neće izmeniti tu ljubav iako je uvek dobro ne izrazim; da će cvetati sve lepša, novija, ljupkija, jer je to prava ljubav a istinska ljubav stalno raste. Ti si moja snaga, ti to vidiš."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jovan Dučić - Magdalini Magi Živanović

 

Draga Mago,

Došao sam opet u moju milu samoću. Vratio sam se ovamo. Bez igde ikog i moje tuge koja me neprekidno prati!

Juče sam ti pisao i znam da si primila moje pismo, a da li si ga pročitala ili turila u vatru, ja ne znam. Oprosti mi što ti evo opet dosađujem mojim pismom jer... 

Dakle dozvoli mi da ti reknem još ovo.

Sinoć sam ti rekao: ništa ne biva bez povoda. To se nekad govorilo za me i Mirkovićku, a to se danas govori za tebe i onog lijepog što si ga onda na slici viđela i begenisala. 

Kako čujem o meni io tebi ne govori se više. Svijet je kao i ti zaboravio da u ovom bijelom svijetu ima jedna grdna zemlja, što se zove Jovan Dučić. Okrenula se nova pjesma, a stara pala u zaborav.

Istina draga Mago, to mene reže po mom srcu. Ja sam još živio, ali nikad još nisam bio tako obmanut, no ipak znaj da ću ja biti opet živ i zdrav. Vidjet ćemo ko će bolje proći. 

Ja moju reč ne bih pogazio, a što više održao bih je s radošću. Ja ne govorim nikad svoje riječi, pa ne bi ni ovaj put...

Samo mi je jedno čudno, draga Mago,  čudno mi je da si mene toliko nisko mogla smatrati da nisam ni jednak, a kamoli veći od tog gospodina. Pa ja toga gospodina poznajem. O poznajem bolje nego tebe.

Vjeruj ja sam dolazio u bolja ženska društva u Mostaru, pa ipak ne zaljubih se. Šta više nisam ni želio sa djevojkama da dolazim u dodir. A znaš zašto? Uvek mislim: Oh, neću. Zašto da joj činim krivo (tj. tebi Mago) kad ona ne izlazi iz svoje kuće i na svjetlost,  zašto da ja činim to. 

Tako sam radio.

Kad sam otišao iz Bjeljine i poljubio se s tobom, a ja sam se zarekao Bogom i životom da moja usta neće poljubiti nikog više, dok tebe ne poljube kao svoju...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Anton Pavlovič Čehov - Olgi Leonardovnoj Kniper

 

Dušo moja, jesi li sad mrzovoljna ili vesela? Ne budi mrzovoljna, mila moja, radi i što češće piši svom starcu Antoniju. Odavno nisam dobio ništa od tebe, ako ne računam pismo od 12. decembra, koje sam primio danas i u kojem opisuješ kako si plakala kad sam otišao.Uzgred budi rečeno, to je čudesno pismo! To nisi pisala ti, nego sigurno neko drugi na tvoju molbu. Sjajno pismo...

Opiši mi bar jednu probu "Tri sestre". Treba li šta dodati ili oduzeti? Igraš li dobro, dušo moja? Jaoj, pazi se. Ne pravi tužno lice ni u jednom činu. Ljutito da, ali tužno ne. Ljudi koji u sebi dugo nose nesreću i navikli su na nju, samo zvižduću i često se prepuštaju svojim mislima. tako i ti, za vreme razgovora na sceni često budi zamišljena. Shvataš?

Naravno, shvataš, ti si pametna. jesam li ti u pismu čestitao Novu godinu? Zar je moguće da nisam? Ljubim ti obe ručice, svih deset prstiju, ljubim te u čelo i želim ti sreće i mira, i malo više ljubavi, koja bi potrajala malo duže, jedno petnaest godina. Šta ti misliš, može li biti takve ljubavi? S moje strane da, a s tvoje - ne. No ja te grlim bez obzira na sve...

Tvoj Toto

Share this post


Link to post
Share on other sites
Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas ali žar naših srca uprkos tome rastu - bar što se mene tiče. Nadam se da isto važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri zameniti moje prisustvo - tačnije, moju sliku - kao i poklon koji sam ti ranije pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to poželiš, zauzeti njihovo mesto. Svojeručno. TVoj sluga i prijatelj, H.R. (Henry Rex)
Па ћу после да те скратим за главу у Тауеру али добро....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Albert Ajnštajn - Milevi Ajnštajn

 

Milano, 27. mart 1901.

Ja znam da od svih ljudi ti me najviše voliš i najbolje razumeš. Uveravam te da se niko ovde ne usuđuje, niti čak želi da kaže nešto loše o tebi. Biću tako srećan i ponosan kada ćemo opet biti zajedno i dovesti naš rad na relativnom kretanju do uspešnog završetka...

Šafhauzen, 28. novembar 1901.

Ne mogu da kažem iskreno koliko sam srećan da su tvoji roditelji sada mirniji i imaju više poverenja u mene. Takođe znam da ga zaslužujem i da njihova Micel će dobiti dobrog muža čim to bude bilo moguće. Još ništa nije zvanično objavljeno o zaposlenju u Bernu, tako da gubim nadu da će od toga biti nešto...

Svako tvoje pismo me čini vrlo srećnim. To su jedina ljudska zadovoljstva koja me raduju.Ona mora da predstavljaju zamenu za ženicu, roditelje, prijatelje i društvo, i ona su to u stanju. Naravno bilo bi lepše imati te uz sebe kao u starim studentskim danima u Cirihu... 

Šafhauzen, 28. decembar 1901.

Čeznem jako mnogo za tobom. Kada bi samo mogla da budeš tu makar i kratko... Izuzev tebe svi ljudi mi izgledaju tako strašno, kao da su od mene odvojeni nevidljivim zidom...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Lav Nikolajevič Tolstoj - Valeriji Vladimirovnoj Arsenjevoj

12.-13. novembra 1856, Petrograd

 

Osećam da sam lud, ali ne mogu da se uzdržim mila gospođice, i mada nisam dobio od vas ni retka, opet vam pišem. Prošla je ponoć, a vi sami znate kako to doba navodi na nežnosti i , prema tome, na ludosti.

Zbogom, idem da spavam, stežem vam dragu ruku i mnogo, suviše mnogo mislim na vas. Sutra ću nastaviti. A sad ću pisati u žutu beležnicu - i opet o vama. Budala sam. 

13. novembar

Nastaviću ovo pismo drugi put kad budem primio od vas, a sad me ovo nekako ne zanima, i u glavi je drugo. Pišem vam poslednji put. Šta je s vama? Da niste bolesni?  Ili se stidite preda mnom zbog nečega?Ili se stidite zbog onog odnosa koji se među nama uspostavio. Ma šta bilo, napišite barem jedan redak. Iz pošetka sam bio nežan, potom se ljutio, sad osećam da postajem već ravnodušan - i hvala bogu.

Neki instikt mi odavno kaže da od ovog neće biti ništa sem nesreće i za vas i za mene. Bolje je da se na vreme zaustavi.

Kad vas volim, često poželim da vam dođem i da vam kažem ono što osećam; ali u trenutcima kao ovaj, kad se na vas naljutim i osećam se sasvim ravnodušan, još više bih voleo da vas vidim i da vam kažem sve što se nakupilo i da vam dokažem da mi nikada nećemo moći da se razumemo...

U svakom slučaju, zaklinjem vas bogom, uspomenom na vašeg oca i svim što je sveto, budite iskreni prema meni, sasvim iskreni, ne dajte sebi da se zanosite.

Zbogom, nek vam bog da sve najbolje.

Vaš gr. L. Tolstoj

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mej Zijada Halilu Džubranu

Džubrane!

Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbegla reč ljubav. Ljubav u onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim što ona traži u plesnim dvoranama, i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, budući da žele da budu srećni kao i oni koji rasterećuju svoje emocije u povšnom bolu, jer ne mogu da podnesu pritisak neispražnjenih osećanja. Ali, oni im zavide na spokoju, a da isti ne žele za sebe. Više vole svoju samoću, tišinu, obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim što nema vezu sa osećanjem. Više vole izdvojenost, bilo kakvu muku (može li i jedno od ovo dvoje postojati negde gde srce nije usamljeno?) nego zadovoljenje oskudnim kapima.
Koji je smisao ovoga što pišem? Ne znam ni sama šta hoću da kažem, ali znam da TE VOLIM i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svesna toga da malo ljubavi ne rađa ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna. Kako se usuđujem da Ti to kažem? Kako to da ovako preterujem? Ne znam, Hvala Bogu, da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da si u ovom trenutku prisutan, pobegao bi od stida od ovih reči i nestao za dugo vremena. Pustila bih da me vidiš, tek kada zaboraviš.

Čak i zbog pisanja se ponekad prekoravam, jer sam u pisanju posve slobodna… Sećaš li se onoga što su rekli stari na Istoku: Za devojku je bolje da ne čita i ne piše! Ovde je prisutan Sv. Toma. Ono što ovde pokazujem nije samo posledica nasleđa, već nešto više od toga. Šta je to? Reci mi Ti šta je to? Ti mi reci jesam li u pravu ili ne, Jer ti verujem? Intuitivno verujem u sve što kažeš! Grešila ili ne, moje srce ide k Tebi i najbolje da bude u Tvojoj blizini, da Te čuva i bude Ti naklonjeno.

Sunce je zašlo za horizont, i kroz oblake čudnih oblika i boja ukazala se jedna sjajna zvezda - Venera, boginja ljubavi. Živeli na njoj, kao na Zemlji, ljudi koji vole i čeznu. Možda i na njoj neko kao ja i ima nekog Džubrana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog, kome sada piše dok sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svetlo dolazi iz tame. Da će noć naslediti dan, toliko puta će dan smeniti noć, pre nego vidi onoga koga voli i u nju se uvlači sva tuga sumraka, noći. Baca pero u stranu, da bi se od tuge sakrila u jednom imenu: Džubran!



Halil Džubran - Mej Zijadi

Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proleća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svetlosti.

Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svetlo dana. Hoćeš li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha. Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Gustav Maler - Pismo Almi

 

Tvoje današnje pismo je tako divno i prvi put posle osam nedelja - u celom svom životu , uostalom - osećam veću sreću koju ljubav daje onome koji voli svom dušom i zna da mu je ljubav uzvraćena. Najzad se ostvario moj san :
" Izgubio sam svet ali sam našao moju luku !"
Ali ,Almsi , ti moraš da mi to ponavljaš jer već sutra više neću verovati u to.
To je sreća koja ne poznaje predah..."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...