Jump to content

Меша Селимовић - свашта по мало....

Оцени ову тему


Препоручена порука

''Da ostanemo ovo što smo.
Sutra. I uvijek. Djeca.
Ne veliki, ne odrasli.
Da se ne zavlačimo svako u svoju ljusku,
da jedno drugom ne dopustimo
da budemo ono što nismo,
da ne gledamo vučijim očima
i da se uvijek prepoznamo kada se sretnemo.''

Link to comment
Подели на овим сајтовима

" Ne mogu birati ljude kakve zelim, niti u njima samo ono sto je dobro.
Moram da primim ili odbijem ljude koje mi zivot salje, i ono sto je u
njima, nerazdvojeno. I mozda bih grdno pogrijesio kad bih prihvatio samo
svece, kad bi ih i bilo, jer su sigurno nepodnosljivo dosadni."
Link to comment
Подели на овим сајтовима

" Sve je moguce, sve je na domak ruke, samo se covjek ne sme predati.
Tesko je dok se ne odlucis, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve
teskoce nesavladive. Ali kad se otkines od sebe neodlucnog, kad
pobijedis svoju malodusnost, otvore se pred tobom nesluceni putevi, i
svijet vise nije skucen, ni pun prijetnji."
Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Gorka je bila ta molitva,drugacija nego sto sam je govorio nad mrtvacima u tabutima.Ticala se samo mene i njega.

 Oprosti,brate,meni grijesnome za ovu kasnu ljubav,mislio sam da je postojala dok je bila potrebna,sada se budi

 kad nikome ne moze pomoci,cak ni meni.I ne znam vise je li ljubav ili uzaludno vracanje.Samo si mene imao,osim

 onih grobova kod kuce,sad vise nikog nemamo ni ti ni ja,ti si mene izgubio prije nego ja tebe,ili mozda nisi,mozda si

 mislio da stojim pred ovom okovanom kapijom,kao sto bi ti stajao zbog mene,mozda si se do posljednjeg casa nadao

 da cu ti pomoci,i kamo srece da si mi toliko verovao,ne bi te uhvatio strah od konacne samoce,kad nas svi napuste.

 A ako si sve znao,neka mi Bog pomogne".

 

Dervis i smrt

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Kasno je, sjećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utjehe i podsjećanja na ono što je moglo da bude, jer što nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koja rađa nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne želim da otjeram, jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje."

 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Nemoj svoj duševni mir narušavati tako što ćeš razmišljati o nedostacima drugih. Ako te neko povredi, pređi preko toga.
I budi kao ruža koja daje miris svima,a ne samo dobrima, ili drvo koje daje hlad i onome koji želi da ga saseče.."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Sve su mi oduzeli... Ali ti si mi sve namirila! Da nisam nasao tebe,
bio bih ljut na zivot, pa ne bih imao nista... kao ni sada, ali ne bih
znao sta je sreca.
Zbog tebe se ne osecam porazenim, niti mislim na osvetu, mislim samo na tebe.
Nikada te vise necu... ostaviti samu.
Sve sto se desi... desice nam se zajedno!"
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sve cemer,sirotinja,glad,nesrece...A zasto je to tako? Ne znam.Mozda
zato sto smo po prirodi zli,sto nas je bog obiljezio.Ili sto nas nesrece
neprestano prate,pa se bojimo glasnog smijeha,bojimo se da cemo
naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas.Zar je onda cuda sto se
uvijamo,krijemo,lazemo,mislimo samo na danasnji dan i samo na sebe,svoju
srecu vidimo u tudjoj nesreci.Nemamo ponosa,nemamo hrabrosti.Biju nas,a
mi smo i na tome zahvalni.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sad sam shvatio: to je prijateljstvo,ljubav prema drugome. Sve drugo
moze da prevari to ne moze. Sve drugo moze da izmakne i ostavi nas
puste,to ne može,jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kazem: budi mi
prijatelj. Ali mogu da kažem:biću ti prijatelj. Ali, bilo ovako ili
onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga,
znam po tome što mi je postao potreban,što nisam zamjerio ničemu ma šta
da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni
tražiti joj razloge. Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom
pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život. Pitao sam ga
jednom,kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo.
Prijateljstvo se ne bira,ono biva ko zna zbog čega, kao ljubav... A
nista ja nisam poklonio tebi već sebi...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Nemir me strpljivo cekao, kao da sam ga ostavio pred ovom kucom, i opet ga uzeo kad sam izašao.

Samo je sad bio složeniji nego maloprije, obogatio se, otežao, postao neodredeniji. Nikakvo zlo nisam ucinio, ali je ostalo sjecanje na muklu tišinu, neproziran mrak, cudna svjetlucanja, mucno cekanje, ružnu napetost, skrivene i smiješkom uljepšavane misli, stidne tajne, i cinilo mi se da sam nešto promašio, da sam u necemu pogriješio, ali ne znam u cemu, ne znam kako, ne znam a nisam miran. Teško sam podnosio taj osjecaj nelagodnosti, uznemirenost kojoj nisam mogao da odredim uzrok. Možda zato što nisam pomenuo brata, što nisam nastojao da o njemu govorimo. Ali to sam ucinio namjerno, da ništa ne pokvarim. Ili što sam prisustvovao ružnom razgovoru i cuo ružne namjere, a nisam se suprotstavio, nisam uzeo u zaštitu nevina covjeka; samo, ja sam imao svoje razloge važnije od svega toga, i ne bi bilo pravo da sebi predbacujem previše. Cemu god sam se približio, našao sam opravdanje, a tegoba je ipak ostala.

Bila je mjesecina, krhka i svilena, nišani na mezarlucima bjelasali su se toplo, izmedu kuca cucorila je razbijena moc, po sokacima i avlijama uznemireno se kretao mladi svijet, cuo se kikot, i daleka pjesma, i šapat, izgledalo je da u ovoj durdevskoj noci kasaba cepti u groznici. I odjednom, bez ikakva razloga, osjetih da sam izdvojen iz svega ovoga. Neprimjetno se uvukao u mene strah, sve je pocelo dobijati cudne razmjere, nisu to više bila poznata kretanja, ni poznati ljudi, ni poznata kasaba. Nisam ih nikad vidio ovakve, nisam znao da se svijet može toliko izobliciti za dan, za sat, za tren, kao da se uzbunila vilenjacka krv, i niko je utišati ne može. Vidio sam ih po dvoje, cuo po dvoje, bili su iza svih taraba, iza svih kapija, iza svih zidova, nisu se smijali kao drugih dana, ni gledali, ni razgovarali, glasovi su im prigušeni, teški, vrisak se probija kao munja u ovoj oluji što prijeti, vazduh je natopljen grijehom, noc ga je puna, poletjece nocas vještice s kikotom iznad krovova polivenih mlijekom mjesecine, i niko nece ostati razuman, buknuce ljudi strašcu i bijesom, ludošcu i željom da se upropaste, odjednom, svi, kuda cu ja? Trebalo bi se moliti, tražiti milost od Boga za sve griješne, ili kaznu, da ih urazumi. Obuzimala me srdžba, kao groznica, kao nastup. Zar ništa ne pomaže sve što cinimo? Je li rijec božja koju propovijedamo mutava i glinena, ili je uho njihovo gluho za nju? Je li prava vjera u njima toliko slaba da se ruši kao trula ograda pred krdom divljih strasti?

Što ima više svetih skloništa iza kojih se ljudi kriju, sve je više pr"Svako od nas uvijek proživi što i svi prije nas,i ničiji udes nije pouka, ničija muka utjeha.Ni na što se čovjek ne navikava zato što su to mnogi doživjeli prije njega.Uvijek je bilo rata,otkako svijet postoji ,a ljudima je nanovo teško.Uvijek se dešavalo da je čovjeka stizala nesreća i nikad se niko ne utješi mišlju : nisam sam i nisam prvi ni posljednji."ostora za ljudsko zlo. Čovjek uvijek izmisli razlog izvan sebe, da bi se oslobodio odgovornosti i krivice. To je podsticaj za zajedničku neodgovornost. Teško čovječanstvu dok je tako.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...