Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

Бела Хамваш и његова дела

Оцени ову тему

Recommended Posts

OSAMNAESTO PISMO

Čovek počinje da živi otpozadi. I zato završava tamo gde je trebalo da započne. Posle mnogih suvišnih stvari konačno se približava nečemu i kada se približi, umire. Ima onih koji se ranije približe, ali ti ranije i umiru. Ko je radio ikada drugačije? Postojao je jedan narod, Grci, on je, kažu, dugačiji. Grci u kojima je smišljeno sve ono dobro što je bilo loše i sve ono lepo što je bilo gnusno i u njima je pretvoreno u radost sve od čega se ikada patilo. Tako su oni postali narod sna. Tako to traje dve hiljade godina. Možda je to njih dostojno? Ni s jednim narodom nije se moglo uraditi to do li s njim. Niko ne bi mogao podneti da se sve to prosanja u njemu dve hiljade godina. Kada god bih se mašio Grka, uvek sam hvatao svoj san. A tako je prolazio svako. Bili su savršen narod, kako bi inače mogli podneti sve ono veliko koje je drugde bilo maleno? Savršen narod, kao što je savršeno sve što su nam ostavili. Ali više niko ne zna šta je tu san. Ni nauka o njima nije ništa drugo do istorija snova čovečanstva, svaki slog, svako slovo, parče keramike, odlomak kamena svetinja su, jer su prožeti snom čovečanstva. A ja sam neugasivo žedan stvarnosti.

I ja sam svoje najlepše snove uneo u njih, svaki svoj gubitak dobio sam u njima i svaku svoju strast odradovao sam u njima. Njihovi bogovi moji su bogovi, njihova čistota je moja čistota, njihova vedrina je moja vedrina, vedrina koja strahovito blista, podnevna. Šta je ta vedrina? Smešak koji je u svakom trenu spreman da lepo umre kad već ne ume lepo da živi. U smrti se ne može propasti. Ono u čemu čovek propada jeste sramota. Nisam propao onda kada sam umro, nego kada sam napustio sakralnu čistotu koja postoji u svakom čoveku.

Odgovaram na ono što si me pitao. Kažeš, možda smatram važnim nešto preko čega ostali prelaze sasvim prirodno? Kako sam mogao pasti na samim sitnicama? Ta u svakoj ljubavi se nalaze one rane koje su mene snašle u svakom prijateljstvu. Jer ako bi svako odbio od sebe ljubav i prijateljstvo i zajednicu zbog čega i ja, onda ne bi postojalo ništa drugo do osamljeno biće.

A ja kažem da i nema drugo. Ono što izgleda zajedničko, nije to. I što razlika između mene i ostalih jeste da sam bolje prošao. Nisam upao u ono što su oni uradili. Ne! Ja sam se čuvao izdaje koju su drugi počinili. Ja sam od početka znao kakav će život odatle proizaći. Video sam da je to samo druga reč za sramotu. Radije sam lepo umro. Ako je drugima ova vrsta ljubavi i prijateljstva dobra, pa neka žive u njoj na svoju sramotu. Ispaštaju zbog toga. Vidiš? Kako da ne vidiš. Lažu, ali na koncu i oni ostaju sami, samo što to ne znaju. Sami i zauvek sami, poremećeni, spotaknuti, zatrovani, propali. A ja sedim ovde na kućnom pragu. Sunce je već zašlo. Ulazim, ložim vatru, pripremam večeru. Potom ću još prolunjati šumom, i oko mene su moji bogovi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Изузетан господин.

 

 

"Атеизам је заправо болест. Болест апстрактног живота. Постоји један једини лек: живети непосредно. Заљубити се у прву лепу жену, и то још хитро, добро јести, шетати по цвећу, преселити се и становати у четинарској шуми, слушати музику, дивити се сликама и пити, пити вино, вино, вино. Наиме, добра религија је такав дар који живи само у здравом човеку, разрешава се у нечистоти и испарава. Рекао је то наш велики и мудри савременик, у нарочито светлом тренутку. Ова нечистота је узрок неразумне и узбуркане стрке данашњих атеиста, разорене, безобличне, празне, бедне делатности. Верујте, ова болест има једини лек, вино.

Примите к знању, јадни моји ученици, не само да сте богаљи, не само глупи, идиоти, просјаци у богатству живота, не само болесници, него и нечисти. То је први узрок ваше велике стрке. Зато сте тако несрећни као што и јесте. Добра религија, непосредан живот, добра савест, смиреност, разум, срећа, не станују у нечистом човеку. Због тога сте нервозни и себични, апстрактни и несрећни, јер нисте чисти за велику светлост. Вина! Опет вам кажем: пијте вина! А онда ћете бити расположени за љубљење, за брање цвећа, за пријатељства, за добар дубок сан, за смех, и ујутру ћете уместо новина читати песнике."

Беча Хамваш - Филозофија Вина

Share this post


Link to post
Share on other sites
 
Očekivanje ja ako se na mestu gde čekamo ništa ne dogodi. Prostor i vreme sačinjavaju celinu, ali u očekivanju je ova celina poremećena. Kao da je čovek u euklidovskom prostoru gde nema vremena. Sve je stalo, jer tren koji treba da usledi, kasni. Karakteristično je prazan. Lišen svesti. Nema bezbriznog očekivanja. Čovek čeka da poraste, čeka na verenicu, čeka kraj rata, nema trena i kojem nigde ne bi bilo, otvorenog ili skrivenog, očekivanja, a izgleda kao da se ničega ne možemo prihvatiti. Čeka se izlazak sunca. Čovek živi u bezumnoj delatnosti, kako ne bi morao da čeka, da čeka, ali uzalud. Svet nije večno kretanje, jer postoji očekivanje. Vreme i očekivanje su uzajamno zavisni, ali ne na taj način što očekivanje postoji u vremenu, nego vreme postoji u očekivanju, kao da je čekanje od ranije i veće, a da se vreme rastače i tone u čekanje. Čovek uvek stoji na nekom pragu. Čekati dok konobar ne donese supu, popeti se na voz i čekati dok ne stignemo. 

Dobro bi bilo jednom da naš život organizujemo prema egzistencijalnim kategorijama. Retke su psihološke i biološke i socijalne i logičke kategorije. Ono u čemu stvarno živimo jeste zabuna, strepnja, ravnodušnost, uzbuđenje, strah, zanos, dosada (lice ništavila je ono što svako zna). Ono što je za nas važno jeste tražiti, žuriti, smiriti se. S obzirom na to šta čovek čeka, jedva se nešto ispuni, a što je neočekivano, po pravilu nije ono što se čeka. Očekivanje nema lica, moglo bi se čak reći da je očekivanje ono što čeka na lice. Svaka slika je razlivena, a u toj poremećenoj antiviziji lebdi, kao kad u mutnoj vodi otvorimo oči i ne vidimo ništa drugo do bezobličnosti. Tamo gde stojim još nije to. Uskoro. Možda odmah, možda ko zna? Dugo sam čekao? Najčešće. Svejedno zbog čega, jer sam bio fantasta, ili. Stagnacija. Već znam šta je tamnica, dugo čekati i stajati na pragu i živeti u toj intenzivnoj praznini. Vrlina očekivanja je strpljenje. Budisti vele da je tako velika vrlina da će strpljivi u svom sledećem otelotvorenju biti veoma lepi. Može se i otići, i nekako provesti vreme, ali to nije to, a čovek, ako se zabavlja, raseje sebe i rasejan je. I ne obraća pažnju. Čak ne može ni da se naspava.

Dok nema ispunjenja, nema smirenja. Samo je jedno, sakralno očekivanje  i ako neko čeka na svoju potvrdu u predsoblju kancelarije, na klupi, nalazi se i u njemu, ako mu od kokaina trne lice, i čeka vađenje zuba, i ako čeka u redu za hleb, i ako čeka na autobus. Mogla bi se uspostaviti hijerarhija ko šta čeka. Većina čeka platu. Ali u tome postoji sakralno nestrpljenje, jer ako je daleka, dalje čeka na sledeću, jer ova nije to. U jednom mestu, razrešavajući vreme, lebdeti između otapanju u okean i lične vekovnosti. Život se proširi, drugo je značenje stvari i zbivanja. Nešto je nadrealno. Otvaranje sveta, i prizor da je iznutra prazno. Izgleda da nam je ceo život iščekivanje, i samo zato delujemo, jer smo nestrpljivi i verujemo da ćemo aktivnošću to brže postići. Čovek je sve delatniji što teže može da podnese očekivanje. Čekati nešto što će nas osloboditi i smiriti i zadovoljiti, na nečiji dolazak i na njegovu reč. U dubini našeg bića je glad, odnosno nedostatak, i to na celoj liniji, u materijalu i u prirodi, glad za životom, glad za suprotnim polom, ali naročito glad za rečju i svetlošću. Odustati od svake delatnosti, i čekati. Šta je to kad je očekivanje zaludno, i više nema šta da se čeka? 
 
Čovek čeka da ne bi morao više ništa i nikoga da čeka, da ne mora da stane i da se zagleda u bezličnu tamu, nema više praga i predsoblja i tamnice i zurenja, ne mora svakih pet minuta pogledati sat tamo gde se ništa ne događa, a neće se ni dogoditi. Dok sedim kod berberina i čekam, beznadežno sam se izgubio, besmisleno, nejasno sam ispario u prazninu, bez sadržaja, bez supstancije i istine, a trag svega toga je ostao ovde u meni, umorna teška rupa i zakrpa, bezbojna i besplodna slepa rana. Svako očekivanje je manjak, ali je sakralno očekivanje istinsko i zato ima svoju muziku. Čujem mu približavanje. Bez njega se ostala čekanja ne mogu ni podneti. Smem li da budem nestrpljiv? Ne čekam li zalud? Miran sam, jer sebi odobravam i znam da imam vremena? Nema ničeg gorkog i nema propusta? Manjak ostaje manjak, rana rana, rupa i zakrpa, ali od čoveka ne ostaju samo razvaline. 



Iz zbirke eseja "Patam"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nalog tvog zivota nije da se mora.Jer se ne mora nista.Nema prinude.Ali  shvati da ovo ovde nikada vise neces moci da ucinis.Sto ne ucinis ovde,danas,sada,to neces  nikada moci da ucinis.Sto se plasis da ucinis,sada,to si zauvek izgubio.                                                                                                                    
       Nikad ovako lepo,ovako veliko,kao sada,danas,ovde,nece vise nista biti............
       Zasto nisi postao onaj koji nocu jesi?Onaj koji samo nocu sme da misli?Smes i znas,mislis svoju pravu sudbinu,
umes da letis.Odvaznost snova.

Share this post


Link to post
Share on other sites

San nije odmor, nego kosmička metamorfoza; pretvaranje u tamnu noć. To je tajna sna: spavati znači pretvoriti se u tamu. Živo biće zgasne, kao svetlost, u svom kultu imitira sunce: skrije se, pokrije, zađe.
Spavati mogu samo dobri ljudi, veli Šartije: nesanica je znak zlobe; šta je dobrota? – usaglašenost s velikim redom, sklonost i uživanje u metamorfozi.
Nesanica nije znak starosti, već nemogućnosti za promene.
San je najveća genijalnost, kaže Kjerkegor.
Ali ko sanja, on se vraća, on ima nedovršenih poslova, nije čist: san je uvek ispadanje iz velikog reda.
Slatki Spavač smireno dahće u postelji, spava bez snova, kao ptica s kljunom pod krilom, tako je bespomoćno omamljen, toliko poništen misterijom koja prožima san, u njegovim razbačenim udovima sve je tako teško lako, tako prazno ispunjeno; čarobnjak je začarao sebe samoga, postao je i sebi nevidljiv. Ne čeka oslobađajuću svetlost: u snu nema nikakvog iščekivanja, ne postoji nedostatak, jer kao svaka velika životna činjenica, potpuno je izjednačen sa samim sobom bez ostatka. Spava isto onako kao što je maločas jeo, hodio, voleo, isto onako duboko i osobno: isto onako lako, s uživanjem, prekoračavši sebe sama, zaronjen u veliko Ništa, što Svet i jeste.

Share this post


Link to post
Share on other sites

San nije odmor, nego kosmička metamorfoza; pretvaranje u tamnu noć. To je tajna sna: spavati znači pretvoriti se u tamu. Živo biće zgasne, kao svetlost, u svom kultu imitira sunce: skrije se, pokrije, zađe.
Spavati mogu samo dobri ljudi, veli Šartije: nesanica je znak zlobe; šta je dobrota? – usaglašenost s velikim redom, sklonost i uživanje u metamorfozi.
Nesanica nije znak starosti, već nemogućnosti za promene.
San je najveća genijalnost, kaže Kjerkegor.
Ali ko sanja, on se vraća, on ima nedovršenih poslova, nije čist: san je uvek ispadanje iz velikog reda.
Slatki Spavač smireno dahće u postelji, spava bez snova, kao ptica s kljunom pod krilom, tako je bespomoćno omamljen, toliko poništen misterijom koja prožima san, u njegovim razbačenim udovima sve je tako teško lako, tako prazno ispunjeno; čarobnjak je začarao sebe samoga, postao je i sebi nevidljiv. Ne čeka oslobađajuću svetlost: u snu nema nikakvog iščekivanja, ne postoji nedostatak, jer kao svaka velika životna činjenica, potpuno je izjednačen sa samim sobom bez ostatka. Spava isto onako kao što je maločas jeo, hodio, voleo, isto onako duboko i osobno: isto onako lako, s uživanjem, prekoračavši sebe sama, zaronjen u veliko Ništa, što Svet i jeste.

 

https://kultivisise.rs/nesanica-nije-znak-starosti-vec-nemogucnosti-za-promene-bela-hamvas/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Svako prijateljstvo počinje maglovitim osećanjem da smo se već negde sreli. Kao da smo davno bili braća. Čak kao da smo bili blizanci. I zato je susret ponovno viđenje. A kada se čovek odvoji od prijatelja zna da je taj odlazak samo privid. Negde ostaje s njim zajedno, kao što je bio s njim zajedno i pre susreta.
*

Ljubav izmami, probudi i raspali sve snage čoveka. Drugačije rečeno: ljubav budi sve strasti. Još preciznije: ljubav oslobađa sve demone koji nastavaju u čoveku. 
Prijateljstvo čovekove snage dovodi u saglasje. Drugačije rečeno: prijateljstvo obuzdava sve strasti. Još preciznije: Filija je jedina boginja čija pojava uspokojava i pomiruje elementarne demone.

*

Ljubav i prijateljstvo imaju samo jednu jedinu srodnu crtu, a to je: ako se raspadnu, uzrok nikada nije Drugi, nego uvek Ja.

*

Tajna ljubavi jeste da od dvoje postaje jedno, tajna prijateljstva je da od dvojice bude jedan. Zato je ljubav obrnuto prijateljstvo, tako što iz jednog nešto uvek pređe u drugo. Ponekada je ljubav takva kao da od jednog postaje dvoje, mada je oduvek i bilo dvoje, i samo ih je ljubav načinila jednim. A prijateljstvo je ponekada takvo kao da od dvojice postaje jedan, iako su oduvek bili jedan, samo ih je prijateljstvo načinilo dvojicom.
*

Postoji neka nerazumljiva veza između prijateljstva i zvezda. Zašto je prijatelj zvezda? Zašto je zvezda prijatelj? Jer je tako daleko pa ipak živi u meni? Jer je moja, pa ipak nedostižna? Jer prostor gde se susrećemo nije ljudski, nego kosmički? Jer ne želi ništa od mene, ni ja od njega? Samo da bude i ovako kako postoji i on postoji i ja postojim, to je nama dvojici savršeno dovoljno? Nema dogovora. I ne treba. Ali ako i ne treba odgovor, prema svom prijatelju ću uvek osećati da je zvezda, nerazumljivo blistanje svemira prema meni.
 

 

https://moji-tragovi.blogspot.com/2012/01/prijateljstvo-bela-hamvas.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Postoje razdoblja tokom dugih i krupnih promena kada se vreme izvrće prema spolja, a bića tada tonu u život. Još su od kristalno čistog duha, žive u nenarušenoj radosti, kruže u lepoti i beskrajnom vremenu. Tada još nema sunca i meseca, zvezda, i nema dana i noći, nema sedmica i meseci, nema muškaraca i žena. A onda, tokom dugih vremena, tek odjednom izdiže se prijatna zemlja, blaga kao skorup i šarena kao duga, i mirisna i slatka kao med. Jedno biće je spopala želja i okusilo ju je; prijala mu je, ali je postalo žedno. I ostali su redom okusili zemlju, i svima je prijala, i svi su od toga postali žedni. A kada su bića okusila zemlju, izgubila su sopstvenu svetlost. I kada su izgubila unutarnju svetlost, nastala je spoljna svetlost, sunce, mesec i zvezde, nastali su dani i noći, nastale su sedmice i meseci. I što su bića više jela zemlju, sve su više gubila svoj kristalno čist duh i lepotu. I tada je nestala prijatna zemlja, a iz nje su izrasli pupoljci kao pečurke a bića su jela pupoljke, i što su više jela, telo im je postajalo sve grublje i sve se više gubila njihova lepota. Žito je onda još raslo divlje, belo poput brašna, nije ga trebalo mleti, bilo je slatko, nije ga trebalo peći. Ono što bi uveče pobrali, ujutru bi izraslo, što bi ujutru pobrali, uveče bi izraslo. Bića su jela žito, a onda je na njihovom jednom delu tela postalo vidljivo da su žene, na drugom da su muškarci. I kada su se pogledali, spopala ih je žarka strast i zagrlili su se. Ostali su se sablaznili, i zbog toga su bića počela da grade kuće i da u njih skrivaju svoj stid. Jednog dana je jedno biće ovako proslovilo: Zašto da idem po žito i ujutru i uveče? I ujutru je nabralo i ono što mu je bilo potrebno uveče. Tada žito već nije sasvim izraslo sutradan, tek do polovine. I ostali su tako uradili, i žito nigde nije sasvim izraslo, tek samo do polovine. A drugi put je opet jedno biće reklo: Zašto da idem svaki dan po žito? I jednog dana je nabralo onoliko koliko mu je bilo potrebno za dva dana. A žito je tada poraslo samo za četvrtinu, a kada su bića odjednom nabrala za celu sedmicu, izraslo je samo osmi deo. Šta bi bilo, rekla su bića, ako bismo zemlju podelili izmedju sebe? I podeliše zemlju, a onda je nekoliko bića bralo iz tuđeg. Kada su ostali primetili, oni rekoše: Izaberimo nekoga izmedju sebe ko će paziti da svako bere samo sa svoje zemlje. I tada nastade vladar, a za njim dodje sveštenik, ratnik, gradjanin, seljak i zanatlija."

 

"Scientia Sacra"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...