Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

Бела Хамваш и његова дела

Оцени ову тему

Recommended Posts

299521_10200473773435158_1160599949_n.jp
 
 
11. септембар 1943.
 
„Нема тако малене ствари коју не бих саслушао ако ми се обраћаш из дубине срца...“

 


12. децембар 1943.

Прекјуче и јуче враћала ми се мисао Хофманстала: bereitet euch auf ungeheures Licht! – Колико год пута сам окретао леђа спољњем свету, поглед према унутра пратила је ова мисао попут неког кликтаја. Иначе ме ждере рад. Онај рад који не допушта ништа изван њега самог. О, волео бих да се задубим, волео бих да се цео дан молим и да медитирам и да служим Њему, и да будем у Његовој близини.

Од 1939. године Господ ми се више пута појављивао у сновима. Седмицама сам стално у себи чувао деловање објављења. За време последње подруг године није, мада сам често веома јако желео. Данима сам мислио: Господ се увек другачије појављује.
Најпримитивнијој души у виду слике. Касније већ у духовном виду. 

Лане у Русији као „присуство“... Живео сам пред његовим светим лицем. Новембра 11. јавио се у мени као Жива Реч када ми је рекао:  „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао ако ми се обраћаш из дубине срца...“ Каква је то велика милост била! И каква велика милост ако сам је поврх тога још и разумео јасном свешћу. Сада већ знам шта је објављење, и како се догађа.

Не треба за то магија, трик. О, не. Чисто срце, ништа друго – и Његова милост.

Share this post


Link to post
Share on other sites
19. децембар 1943.

 

Калемљен неспокојем. Нестрпљење. Оно што се у овоме животу објављује само је копија и касна последица онога што се већ збило у мом вишем бивству. Усхићена пажња према мојој вишој егзистенцији. Несрпљива радозналост како би мој нижи живот био потпуно истоветан с вишим. Жудња и страст реализације. Јер је више реалније. – Поподне сам помислио: каква је незнатна разлика између мог садашњег живота и онога од пре десет година – споља. Каква је огромна разлика – изнутра. Каква је пак незнатна истинска реализација што се споља не види оно што се налази изнутра – или споља се не налази оно што се изнутра види. Како то уме да ме мучи! Да ли је заблуда све – што све (себе) видим измењеним – мада су ми се изменили само поглед и схватање?

 

С јесени сам се запутио у продубљавање. Али тиме што се Като вратила кући, ја сам био поремећен. Не могу да медитирам, увече се у постељи површно молим.  И тиме што је овај живот олабављен, олабављено је и све остало. Мили, Драги, Добри Оче мој! Помози. Каква је дубока и чиста радост била јесенас хитати увече у твој загрљај – и сада чезнем за њим, о једна кап Твога присуства! Једна кап! Жедан сам.

 

Тада сам почео да докучујем мистерију реализације. Сакралност. Светлост која дремље у човеку –  (Рукопис се овде преикида.)

Share this post


Link to post
Share on other sites
22-23. фебруар 1945.

Сентандреја-Будимпешта (Стари Будим, Вихор улица 29)

 

Пред Богом нико не може рећи за себе да је добар. Пред њим нема заслуге. Свака наша велика особина његов је дар. И сада, када данима осећам у себи да се упалио подстицајни плам, горим у специфичној ватри: када Његово име у себи изустим, падам готово у извансебност, јер знам, то није доброта, није заслуга, није велика особина, него Његов дар. У себи то називам ватра Молитве. Упалила се коначно, после дугог преклињања, мучења, и још дуже немоћи. Када га моја мисао досегне, Њему се примакне, усмери се, Њега призива, гледа према Њему, пипка, кличе му, моли, захваљује – толико пута колико само уздахне или се помоли, мили топли план се разлива у мени, из мога срца – или из Његовог срца? – не знам, јер тада је моје срце такво као да је Његово. Ватра љубави. Господе мој, драги добри Оче. Драги Христе. Дуго као да сам узалуд звао. Као да ми је окренуо леђа. Можда баш у оним мојим најтежим данима, најмрачнијим данима мога живота. А ови дани су били тако тамни и тешки због тога што ме Он није саслушао, и мој поклик није стизао до Њега. А потом одједном, као када кроз дим изненада сукне плам, мој поклик је доспео до Њега. Обратно? Његова реч је доспела до мене? Како је чудно што се не сећам којега дана се то збило. Али знам пак да је то оно време када је требало да се подухватим описа свога обрачуна.

 

Нарочит обрачун! Не обрачунавам ја. Са мном се обрачунава. Обрачун не обављам ја, него сам ја онај с којим се обрачунава. Пресуда – пресуда нада мном. Немам никаквог удела, нисам ни имао и нисам ни могао имати. Моја једина делатност: схватити шта ми се догађа и шта ми се догодило. Какав је смисао онога што ми се догађа и што се догодило? Оно о чему је реч: живот једног човека. Мојих четрдесет осам година, то је мој живот који сам живео и за који сам осећао да ћу живети до краја, доспео је на теразије, под суд, и осуђен је а да га сам човек ни дотакао није. Човеку је поверено да чини што хоће. Услед неизбежне принуде судбине савршена и потпуна измена смера. Једино слично томе: апокалипса, или суд другога света. Преживети Артака Вираза, Бардо Тодол и Перт ем Херу. Иступање из дана.

 

Већ ме је месецима раније обузимала дубока натмуреност. Крајем фебруара довршио сам велики рад који је трајао подруг године, потом сам зготовио мања дела када су Немци окупирали земљу. Почев од тог тренутка као да сам био ишчупан из сопственог живота. После две седмице започело је бомбардовање Будимпеште. После месец дана добио сам позив у војску, и отишао сам у Сокоју. Покушао сам, глупо, да се извучем, али без успеха. Једва и да сам имао два-три уравнотежена дана. Срећан ниједан. Средином октобра сам се вратио, и тада је започео потпуни сумрак.

 

Свакодневно сам у Буђеном преклињао да одем кући, и приспевши кући готово исти дан сам осетио и знао и разумео: нисам смео да мољакам, јер ако се моја молба и остварила, уопште нисам напредовао. Али оно што сам доживео, то је било необичније чак и од тога. Желео сам из „лоше“ ситуације у „бољу“ и када сам то досегао, видео сам да је то било још „горе“ него „лоше“. Моја свест је осетљива на степенице: приметио сам то у тренутку повратка из Русије. Међутим, нисам знао да онај ко жели да скрати време одређено за судбину своје станице, он нужно призива на себе умножене тежине станице. На свакој се станици треба задржати онолико времена колико је одређено, нико некажњено ово време не може да скрати. Била је иронија мога дајмона што ме је пре времена пропустио у следеће време, али се морало показати да сам ја још за то био непогодан. И пошто сам био непогодан, нисам могао то да поднесем. И пошто нисам могао да поднесем, стадијум је био „лош“. Чак је био „лошији“. 

 

Требало је да останем у Буђеном. Као што касније нисам смео од бомбардовања да бежим у Сокоју. Као што још касније, у доба Божића, није требало да бежим из стана у подрум замка Кишцели.

 

Подрум замка Кишцели био је поуздана заштита од бомбардовања према људском рачунању. Када сам ушао, обузела ме је пријатна смиреност, а када смо други дан Божића дошли с нашим коферима и ћебадима, одахнуо сам. Претходни дани су протицали усред готово непрекидних ваздушних напада и гранатирања. На брду је било више немачких тешких батерија, и повремено су отварале ватру. Прозори су подрхтавали. И ми смо дрхтали. Већ смо се седмицама смели да разодевамо тек после поноћи. Радио се једва чуо.

 

Живео сам под непрекидном грижом савести. У таквој депресији какву нисам могао ни да замислим. И ако сада запитам зашто сам имао грижу савести, могао бих да одговорим само следеће: од Буђена, приликом сваког обрта моје судбине сам сам хтео да одредим ток свога живота. Ја сам сам хтео да будем сопствена промисао. Нисам се поуздавао у то да ће Он усмеравати судбину боље него ја. Нисам веровао. Био сам неповерљив према Промисли и мислио сам да сам сигурнији у својој, него у Његовој руци. Због тога сам веровао да сам треба да усмеравам своју судбину и зато сам молио Њега да ме пре времена уздигне преко степеника. Резултат је да сам доспевао у све тежи и тежи положај. На крају је уследио слом. Вративши се кући из Сокоје испоставило се да ни то нисам смео да тражим ни да изнудим. Боље би било да сам тамо остао? Боље би било да сам с осталима побегао у шуме Зале? Сада то више не знам. У сваком случају требало је препустити Промисли да се испољи и није требало веровати да ја знам боље од Њега каква да буде моја судбина.

 

Грижа савести ми није давала мира. Свакодневно ме је обузимало ридање. Ужасно сам се плашио. Најпре од ваздушних напада. Касније од артиљеријске ватре и од легитимисања и депортовања, и од тога да треба да одем у Залу. Тако је стигао Божић. Спремили смо се. Један кофер и један завежљај одеће. Један кофер животних намирница. Четири ћебета. Две баштенске столице. Повукли смо се у подрум, и веровали смо да ће вихор минути за неколико дана. Долазе Руси и успоставиће се мир.

 

Сви, сви без и једног изузетка, сви су веровали у ово лудило. И када су пете седмице Руси заиста стигли, још и онда су сви у то веровали. Казујем само зато како бих означио основу заједничког расположења. Нико није унапред видео оно што је уследило. Чак ни сан. У подруму су многи сањали и најчешћи сан је био: пролеће, цвеће, светлост. Често сам и ја исто то сањао. Свако је то сматрао за охрабрујући предзнак. Ко зна, можда је то и био охрабрујући предзнак с неког сасвим другог гледишта него са становишта људског живота на земљи. И једино што ме од подрума до данашњег дана теши и што одржава у мени веру јесте: све ово горко, ужасно, грозно, незамисливо тешко време и ова неизмерна патња има неки други смисао, не земни него небески смисао. Данас већ мислим да ме смисо земних ствари готово уопште не интересује, само оних других.

Наравно, само у најређим случајевима видим овај небески смисао.

 

Оно што је земно, досадно ми је. Бескрајно досадно. Ништа ме више не мучи и више не понижава као моје телесне потребе: топла соба, одећа, храна, нарочито храна, глад. Тешка робија. Бити роб тела. Али изгледа да још није дошло вереме да се тога ослободим. Још нисам за то зрео и нисам достојан. Можда никада нећу ни бити, и имаћу тешку смрт, јер се тешко ослобађам од телесних потреба и отуда и од самог телесног бића. Господе, буди са мном.

Share this post


Link to post
Share on other sites
27. фебруар 1945.

 

Ујутру опет стрепња. Молим се да ме Господ ослободи и молим га да данас не морам да будем грешан. Само сам делимично успео. Даље се разгранава пролеће. Рад у кухињи, у подруму, крижам дуван, чистим лампу у соби. Ципелу нисам успео да зашијем. Два пута долазе Руси да потраже смештај. Вест о томе да су Немци продрли назад до Тиње. Много мислим на Сентандреју. Като хоће да оде до лекара. Јако пати од осипа и црева. Више пута ми се јављају напади глади. Јошка жели да оде у Пешту, али се враћа. Купе људе и одводе на принудни рад. Поподне миран час. Пишем апокалиптички дневник. Снажна одлука да ћу живети чистим животом. Драги Христе, помози да не укаљам себе.

Share this post


Link to post
Share on other sites
2. март 1945.

 

Мили драги вољени добри Оче мој, драги Христе мој, хвала Теби што си ме сачувао у тешком времену мога живота, и пазио си на чистоту моје душе. Молим те да ме сачуваш од великих грехова мојих, од похлепе и грамзивости. Дај ми снаге да могу да владам својим телесним страстима и жудњама, дај ми од твоје снаге како бих могао да се уздигнем изнад оних дивљих и прождрљивих телесних патњи које данас овде муче људе. Баци поглед на ме с љубављу, и допусти ми да ходим путем истине и мира. Видиш, Господе, патим од тога што ме подземни инстинкти преплављују, више патим него од телесне глади. Драги Христе мој, дај ми снаге да победим подземне грехове и да не паднем у грешке и да се не удаљим од Тебе. Сачувај ме од жеље за туђим иметком, од жудње утробе. Пружи ми задовољство, спокој, мир, дај ми задовољство у Теби, дај ми надмоћ и перспективу над мојим телесним страстима, и допусти ми да ме Твој дух сачува од греха, и да се наситим Твојим хлебом. Драги Христе мој, дај ми од твога хлеба како бих чист био пред Тобом и да не будем понижен мојим калним гресима и жељама.

 

Господе, саслушај моју молбу, моја сопствена је недовољна, узалудна и грешна. Пружи своју руку према мени како бих је ухватио и похрлио ка Теби. – Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites
4. март 1945.

 

Тако ми пролазе дани овде у Вихор улици, у бездомном, бескућном ропству. Не помињем као тужбу ово ропства. Ако не друго, онда то у каквој сам спољној ситуацији, научио сам да са стрпљењем подносим. Ујутру се будим у соби хладној као лед, поред Като која је болесна и која ми прича своје снове. Покаткада и ја сањам. Ујутру ме мучи „тескоба“ и „страх“ и „грч“. Бојим се дана и судбине. Одлажем устајање. Волео бих да тога дана останем чист. У мени лебди клица дубоких молитви. Подижем ролетне. Пушим. Потом се одевам у своје крпе, у суседној топлој соби доручкујем чорбу. Рад. Прљав рад, кућни сам слуга, сечем дрва, износим ђубре, усред кала. Данас имам први светао дан, мој ум и дух оживљују. Стално сам гладан. Волео бих да једем нешто од чега бих био сит. Шта? Слатко тесто: ташке с пекмезом и маком, добро замашћене. Каква срамотна жеља. Ручак. Каткада крадом мало читања, читам Платона: Парменид, Хармид.

Share this post


Link to post
Share on other sites
 

9. март 1945.

 

Хвала Теби, мили драги добри Оче мој, Теби Христе мој, што си ми дао светлост и учинио да разумем извор својих грехова и грешака. Јутрос сам постао свестан тога колико је у мојој судбини била и јесте огромна улога страха, и тога да ни моја пожуда и псеудоглад нису ништа друго до страх од глади, и моја нарав ме је зато притискала и зато патим што се бојим, и што не верујем у Тебе и Теби, и не верујем у усмеравање Твога Ума Провиђења. Знам да је од овога разумевања још далеко пут до савладавања страха, али данас, мада је минуло само пола дана, већ нисам починио грех пожуде. Међутим, догодило се више и већа ствар. Промена се догодила унутра у мојој души. Унутра се догодила одлука и супротстављање страху, и одлучан приступ Теби, драги, љубљени Господе, драги Христе мој. Није тешко пропатити телесне муке ако Ти помогнеш. Помози, драги Христе мој. Још жалим за уништеним својим домом, за мојим прикупљеним добрима. Срце ми плаче шта је све пропало у маленом стану на Реметехеђи путу. Али је страх све то био прибрао и грчевито држао. Грч мора да попусти. Допустићеш ми да под светлошћу Твоје светлости увидим најтеже питање своје судбине. Хвала Теби, Господе, хвала. Буди добронамеран према мени у мојим биткама, у томе да свој пут усмерим према Теби и да приспем у Твоју близину. Осећам, драги Оче мој, да сам духовно спреман, а с Твојом помоћи много је постигао овај човек у којем наставам, али сам у карактеру и егзистенцији остао бескрајно јадан. Морам то да примим на знање, јер од детињства запажам какав је тај пут који сам већ превалио према савршенству и шта још треба да учиним. Рачунам на оно што сам држао и држим за резултат свога живота. Није то истакнутост изнад другога човека, него приближавање Теби и рашчишћавање односа према Теби. Сада, у овом тешком раздобљу мога живота, усред ужасних патњи присиљен сам на језгро тешкоће своје егзистенције: на страх. То треба сада да победим. Ти који си ми показао језгро даћеш ми снагу да победим тамног демона Страх. Волео бих да будем Твој светац, хоћу да будем Твој чисти Син и савршено чедо. Већ си ми давно указао да је у нашем људском животу једино важно: да пред Тобом и Теби и за Тебе, у вековечности будемо неко. То је моја жудња и једина жеља сада када сам изгубио готово све у свом земном животу. Драги, драги Исусе мој – сада осећам у себи први пут да ми је лакнуло, и ја сам као богати младић: остављам све и следим Тебе. Оче мој, Христе мој, драги Господе, буди са мном у мојим жељама: дај ми снаге, светлости, дај ми твога духа. Нека ништа друго не буде за мене важно, само Ти. Нека ми ништа друго не буде лепо, само Ти. Нек ми ништа не буде истина, ни задовољавајуће, ни утешно, ни мирно, ни ведро, ни коначно, само Ти, само Ти. Не остављај ме ни за трен – ни у сну, ни у будности, Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites
 

11. март 1945, понедељак

Сентандреја

 

Драги добри небески Христе мој, чувам за себе још многе горчине, свуда где год ступим кварим ваздух себи и око себе. И овде кварим, чак и све оно што се могло покварити, мада је било довољно лоше и без мене. Инферно, инферно, свуда, праве га људи, Руси, Немци, њилаши, суседи, рођаци, браћа и сестре. Шест дана (пети дан) овде сам у веома тешкој ситуацији коју сам и сам отежао, и стално је отежавам, из минута у минут. Оче мој, драги Учитељу мој, када ћу заслужити да будем чист? Када ћеш ми допустити да не грешим у греху утробе и страха који су сада највећи грех. Молим Те, добри Христе мој, погледај ме благословеним очима, смилуј ми се и не допусти ми, када се вратим код Като, да више грешим. Господе, Господе мој, саслушај ме, молим Ти се, не допусти да залутам, не допусти мојој руци да се маши забрањених ствари. Ослободи ме стрепње од ужасног демона смрти од глади. Раскини тамни облак који ме покрива и који ме одваја од Твога духа. Господе мој, буди са мном, буди са мном, кличем Ти, свом снагом својом кличем и преклињем, из своје патње коју сам сам призвао и призивам на себе. Буди добар према мени, Христе мој, драги Спаситељу мој. У Твоје руке препоручујем душу своју, у Твоје свете руке, учини са мном шта Ти хоћеш, Промисли моја. Нека се збуде воља Твоја, а не моја, на веке векова – Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites
13. март 1945.

Сентандреја

 

Данас одавде одлазим кући, драги Оче, Створитељу мој, драги Христе мој, одавде где исто као и свуда влада нељубав, незахвалност према родитељима, мржња, завист, страх, жудња за влашћу, хистерија, лудило, збрка. О драги добри Исусе мој, драги Учитељу, Љубави, свако мора да има удела у патњи? Јадни моји стари родитељи! Јадна моја добра мајка, како пати због зала зета и кћери! Благослови је, драги Христе мој, благослови је да у твом духу може да поднесе патње. Благослови овај дом који за мене ни Инферно није могао сасвим да поквари. Преживео сам овде толико срећних и великих тренутака да опет одлазим тешка срца. Господе мој, драги Христе мој, одведи ме кући код Като. То је моја молба Теби, Љубљени Господе мој: одведи ме до куће без невоље, заштити овај дом и буди са мном како бих могао одржати Твој закон и заповести. Чист живот, без прикривања, без кала, без лажи – то нека ми сада буде циљ: то нека се оствари. Помози ми, добри Христе мој, како би нам живот постао чвршћи. Води ме куда год ти видиш да је добро. У твоје руке препоручујем душу Като и моју душу. Не остављај ме, никада, ни за трен. Не допусти да ослабим, да потамним, да се изгубим, да се помрачим. Немој ме препустити греху, драги добри Оче мој. Допусти ми да са стрпљењем поднесемо тешке дане понижења и нужде. Мојој драгој малој Като дај снаге, здравља, увиђавности, светлости и срце које љуби. Да се волимо у име Твоје. У Твојим рукама да будемо сви – Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites
 
16. март 1945.
 

Драги вољени добри Христе мој, прекјуче, када сам долазио из Сентандреје, током пута сам се гласно молио Теби да ми даш снаге, и да више не морам да се машам туђег, потом готово да сам потонуо у овај грех. Затим сам овде код куће за то добио освету демона. Драга моја Като, једино моје мало срце платила је за то: за мој грех њу је сустигао напад демона. А поред тога укинута нам је и исхрана, и сада треба да живимо сами од свога. Јучерашњи дан је протекао с горчинама. Ноћу и ујутру усред ужасних болова срца плач и очај. Умрећемо од глади? Потресна је хаброст Като. Предузимљива. Хоће да прода свој сат за пола џака брашна. Ја сам данас радио у башти. Топло је, право пролеће. Гладан сам. Почињем да се привикавам на мисао о смрти од глади. Ноћас и ујутру налет самоубиства. Ужас. Оче мој, драги Христе мој, данас сам опет починио грех. Опет грех. Господе мој, драги Христе мој, заштити ме, одбрани од овога демона – од демона смрти од глади! Свети Оче мој, свети Оче мој! Хвала ти за снагу и светлост које си ми дао, јер данас више нисам тако нејак и таман као што сам био минулих дана. Помози да живим и умрем у Твом духу и према твојим заповестима, и да могу да поднесем ону судбину коју си ми одмерио. Драги Христе мој, благослови моју драгу малу Като, благослови Сентандрејце. Допусти да пут Като буде успешан, да њена јуначка душа не доживи слом. Воли је, Господе мој, воли и благослови, драгог свог слугу и кћер своју – буди с нама, Господе Христе, буди с нама – Амин

Share this post


Link to post
Share on other sites
 

12. новембар 1947.

 

Летњи план – намера – захтев од самог себе – конкретизација све жешће жудње ка Богу.

Бескрајне позитивности. Алхемија. Јато дарова. Приближавање пракси. Реализација. Постепено преостаје само неколико нерашчишћених тачака, а међу њима можда је најважнија одмеравање стања учињено последњих дана: јака везаност за новац – осигурање – бити осигуран како бих имао слободно кретање – свакодневна кафа, биоскоп, цигарета. Али се иза тога специфично провлачи: још увек верујем да боље знам оно што мени треба него да се води брига о мени. Не смем да се предам промисли, јер мислим да само ја знам шта ми треба. Ова времена се све више јасније одигравају у сфери Слободе, Принуде и Промисли. (Поиус)

 

Све продубљенија жудња за удубљивањем у рад. Једна соба у Сентандреји – слобода – скроман и једноставан живот, и рад, рад. Месечно 500 и три месеца! То молим од Тебе, Оче мој, волим те, и ако сматраш да је добро, даруј ме тиме. Ако не сматраш да је добро, Господе мој, просветли ме како бих разумео: шта желиш да чиниш са мном. Господе мој, Оче мој, Христе мој, Учитељу мој, Блистави и Живи свети Духу – видите шта има у мени и ко сам. Питање редоследа? Јесте – често мислим на то. Све у свему оволико: најпре ја и затим Господ. Мада најпре треба да је Господ а потом следим ја. Увек себе постављам у први план. Светлост! Светлост! Јесте, али ни то не могу да добијем пре него што сам за то довољно чист. Од мене зависи – али од Тебе зависи. Од мене чистота, али ако сам толико страсан и тако нејак! Мучи ме дело! Патим од панике времена. Уморан сам? Не смем да се поверим Теби у уверењу да ја боље знам шта ми треба. О, октобар-децембар 1944. године! Та ја сам најдубље желим да ми не ускратиш знање, и да је оно што си ми дао још мало. Још! Али за још је потребна појачана чистота. Њу треба прибавити. И ако не може другачије, него овако? С патњом? Господе! Видиш како дрхтим – бојим се – плашим себе јер немам поверење у Тебе. Дај, дај ми снаге да имам поверења. Нека буде оно што Ти хоћеш, а не оно што ја хоћу. Да осећам Твоју руку! (…)

Немам илузија о себи – 

Share this post


Link to post
Share on other sites
6. јун 1948.Сентандреја, Поткамен

 

Што је успело да се постигне за годину дана (Молитва захвалности – посвећење: да га Он користи преко мене. То је главно и важно. Научити.)

 

Минуло лето је милосрдно време. Оно што сам неконтролисано раније прижељкивао и чему сам свесно тежио од лета и јесени 1944. године, успео сам да му се примакнем. Сећам се, једна примедба Като била је подстицај који је коначно покренуо процес. Претходно Јунгова Alchemia и Велингов Opus Magosabbalisticum. Реализација. Шта је реализација? Процес алхемичара који у руке човека даје оно средство уз чију помоћ у мислима уме да спроведе намеравано. Уме да оствари у сопственом животу. Примедба Като у неколико тачака набраја моје грешке. Какве су: крађа, лаж, прање итд. У том тренутку: увиђање – и заједно с радикалном суштином увиђања она снага која нам је дата за избегавање грешака. Продор одозго према доле. Испољавање моћи мисли у људском животу. Ништа друго до откриће процеса стварности. Непрекидни акт милосрђа. Откровење. Од тога времена заправо живим. А скупа са животом иде да разумем. Отварање за човека. – Уследио је велики период рада. Октобар, новембар без новаца, мучећи се. Средином децембра Сентандреја. Божић велики почетак рада. Тајни записник. Занос. У међувремену суделујем каткада у расправама код Лајоша Сабоа. Непрекидно у друштву Шарон-Орси. Двостраност. Сједињујем то двоје. Хришћанство – традиционално, црквено – световно. Од фебруара Десет предавања. Већ пренагљено. Али с тим се не може чекати. Април-мај пресудно време, свест о новим идејама, о њиховом оснажењу и развоју. Касел (инфинитимализација), Берђајев, Бадер, Беме, Сен-Мартен, Валентин. Већ почетком јуна Рилке и Хелдерлин. Целе зиме Шекспир. Велика жеља, план: сви чекају политички преокрет. Ја сам заузео становиште опрезног очекивања према очекивању. Ако уследи, наступићу. Данас нема никога ко би успео да испуни ону улогу коју би требало. У том тренутку треба да отворим реализацију христовског пута. Без последица. Чисто и с апостолском храброшћу. Као „мудрац“: који је већ изван ствари, али се враћа међу њих како би помогао јадним бедницима. Постоји ли данас овде тако јак човек који би то умео да учини? Због тога је требало да напишем Десет предавања. Од тада знам да је много нетачних, неурађених делова. Али знам. Већ је и то много. Више знам. И уздам се у Њега ако се учиним његовим средством, истину ће увек довести до мога сазнања. – Почетком априла-маја мала криза која је брзо прошла. Блистави јеванђеоски мир који сам добио као дар, очврснуо је. „Камен“, чврстина. Осећам, први пут у животу истински осећам да имам задатке. Волео бих да их остварим. Изван тога ме дубоко и озбиљно ништа не интересује. Усавршити своја средства (стил), самог себе учинити што јаснијим како бих из веће дубине схватио Њега и Његову реч. Полагано тече даље у мени чудо Јасмина и маслине, али већ без чулних грозница. Ебнер, Каснер, Беме, Сведенборг још су пуни добитака. Хвала Теби због ове најлепше зиме у мом животу. Хвала Теби што си ме уздигао овде где јесам. Допусти ми да будем прст испружене твоје руке који се спушта до посрнулих. Учини ме чистим, осетљивим како бих те разумео, учини ме јаким како бих извршио твоју жељу. Просветли ме  како бих увек дубље и једино могао бити Твој, да те волим и да се радујем Теби. Амин. – 

Share this post


Link to post
Share on other sites
9. јун 1948.

Сентандреја

 

Шта би било ако бих уобличио књигу од отприлике 100 страна Ово си ти налик Књизи ловоровој – са ситним, сразмерним студијама – Ван Гог – Шуман итд. – опуштено, али музички компоновано (Макрокосмос – Шуман – Багателе)?

 

Ето нпр. теме Дон Жуан. Сада ми је пала на памет. Мушкарац (можда је само „мужјак“) који не уме да се веже, нема времена, расположења, и превише је религиозан, исувише већ заљубљен у Софију, земна жена му није довољна, али је цвет, уживање и превасходно предујам и превасходно аналогија и превасходно клањање жени, и заводник (наравно, не у Кјеркегоровом смислу) – један пољубац, исцрпно уживање – понижавајуће за личност жене и за личност Дон Жуана (али он можда ни нема личност) – и све то можда више и није ништа друго до немоћ, јер треба служити и телу, мора се, а потом већ следи светац – дакле Дон Жуан је претпоследњи стадијум, стадијум опроштајног пољупца када се подрхтава од тренутних уживања – једном, први и последњи пут – Гете: 3 дана и не више!! Никада не пуштати корен. У овим студијама би се одвијала драма. Бити на прагу изговора речи Бог – човек се налази у Дон Жуану – у цвету-звезди-песми птица – метафизика Књиге ловорове – сасвим  благ, сасвим сипак и неухватљив хумор, парадоксалан и халкионски – полусмешак, такав као кад неко пође да умре, али не жели да растужи друге и због тога каже да путује у земљу блаженства, смеши се и шали се и нема маланхолије, само донжуанизам –  То треба начинити од Ово си ти. Не више од 100 страна, ни толико.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...