Jump to content

Први орао сломљених крила... или 100 година од погибије Михаила Петровића

Оцени ову тему


Препоручена порука

У срцу Шумадије, у близини Страгара, налази се питомо село Влакча у којем се 27, јуна 1884. године родио Михаило Петровић. А тај Михаило Петровић је био први српски пилот и прва српска ваздухопловна жртва (а друга у свету...)

mihajlo-petrovic_660x330-696x348.jpg

Михаило Петровић (Влакча, 27.06.1884.г-Барбалуши (Скадар) 20.03.1913.г.)

А ништа у његовој раној младости није назначавало да ће бити пилот. Можда само мајстор у крагујевачком Арсеналу, јер је након завршене основне школе у родном селу, због сиромаштва и немогућности да се школује у "цивилним" школама, отишао у Крагујевац и постао питомцем Војно-занатске школе, која је барем обезбеђивала посао у фабрици оружја. Међутим, почетком 20. века, код Михаила се јавља жеља да напусти тај занат и да упише Војну академију и са тим наумом одлази у Санкт Петерсбург. Нажалост, упала плућа и исцрпљеност га је омела у том науму и он се 1903. године разочаран враћа у Србију где проналази "утеху" поставши питомцем Подофицирске артиљеријске школе, коју завршава 1905. године и бива распоређен у Ниш, као артиљеријски поднаредник. Служба га у наредних пет година опет враћа у Крагујевац, па наново у Ниш, да би се 1910. године, са чином наредника обрео у Београду. Иако вој­ник по про­фе­си­ји, у ду­ши је био умет­ник, сли­као је и пи­сао пе­сме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, образовао, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то време, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађена "људска крила": Симон, Маслеников, Русијан, Чермак... Посматрајући их, млади Михаило је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вредност, знање, упорност, то не може свако...

По­чет­ком 1912. го­ди­не на кон­кур­су за пи­ло­те, Ми­хаило Пе­тро­вић је иза­бран ме­ђу пр­вих шест пи­то­ма­ца.

Одлази у Фран­цу­ску, где је кра­јем ма­ја 1912. го­ди­не рас­по­ре­ђен у пи­лот­ску шко­лу Фар­ма­на ко­ја се на­ла­зи­ла у гра­дћу Етамп код Па­ри­за. Ин­струк­то­ри су од­мах за­па­зи­ли ње­го­ву из­у­зет­ну об­да­ре­ност за ле­те­ње. Чу­ве­ни фран­цу­ски пи­лот Броден ко­ји је пра­тио пр­ве Пе­тро­ви­ће­ве ле­то­ве, ре­као је за ње­га да ће "би­ти ас, јер је ми­ран и пре­зи­ре смрт".

Са­мо два­де­се­так да­на обу­ке би­ло је до­вољ­но да Ми­хаило Пе­тро­вић из­вр­ши са­мо­ста­лан лет. Пр­ви је по­ле­тео ме­ђу на­шим пи­ло­ти­ма. Тај до­га­ђај је иза­звао из­у­зет­ну па­жњу, па је до­пи­сник ли­ста "Фи­га­ро" из Па­ри­за, ко­ји је и сам при­су­ство­вао том ле­ту, на­пи­сао ве­ли­ку ре­пор­та­жу о "не­у­стра­ши­вом и ди­вље­ња до­стој­ном ле­ту срп­ског сер­жан­та", са фотографијом преко читаве стране.

MihajloPetrovic%20pilot.jpg

Михаило Петровић за време школовања у Француској

Кра­јем ју­на Ми­хаило Пе­тро­вић ис­пу­нио је све усло­ве, та­ко да је 22. и 23. ју­ла по­ло­жио ис­пи­те за до­зво­лу пи­ло­та. Он је пр­ви срп­ски пи­лот са ди­пломом (диплома ФАИ-пилотска дозвола број 979), а о ње­го­вом та­лен­ту сведочи чи­ње­ни­ца да је зва­ње пи­ло­та до­био ме­сец да­на пре оста­лих срп­ских пи­то­ма­ца.

По по­врат­ку у Ср­би­ју, баш у вре­ме ка­да је по­чео Пр­ви бал­кан­ски рат, на­ред­ник Пе­тро­вић је са оста­лим ва­зду­хо­плов­цма укљу­чен у при­пре­ме за ан­га­жо­ва­ње у рат­ним деј­стви­ма. Пр­ви је у Ср­би­ји 10. де­цем­бра 1912. го­ди­не ле­тео на јед­ном од на­ба­вље­них ави­о­на (у Скопљу). У то­ку ја­ну­а­ра 1913. го­ди­не одр­жа­вао је на тре­на­жу на аеро­дро­му Тру­пал­ско по­ље код Ни­ша. Био је оду­ше­вљен ка­да је са­знао да ће би­ти у са­ста­ву При­мор­ског аеро­план­ског од­ре­да, који је формиран као подршка српске војске црногорској у операцијама опсаде Скадра. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону “Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био  упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видео будућег великог и славног авијатичарског аса.

Приморски аероплански одред је био састављен од 4 авиона и 5 српских и два страна искусна пилота који су унајмљени како би помогли неискусним српским пилотима. На авионима су за ту прилику са доње стране крила и на вертикалном стабилизатору (кормилу правца) нафарбане заставе Краљевине Србије.

Farman%20HF%2020%2003.jpgМихаилов Фарман ХФ-20

Са При­мор­ским аеро­план­ским од­ре­дом наредник Михаило Петровић је отишао на аеро­дром Бар­ба­лу­ши код Скадра. Након што су авиони склопљени, 20. марта су обављени и први летови који су прошли без проблема. После поручника Станковића, на ред је дошао и наредник Петровић који је узлетео у свом авиону. Петровић је направио круг изнад села Меглуши и Бушати, на висини од око 1500 метара, при томе прелетевши турске положаје. Када је окренуо назад, на прилазу аеродрому, угасио је мотор и почео са припремама за слетање. Међутим, у том тренутку његов авион је погодила снажна ваздушна струја због чега је авион нагло успорио, а затим се преврнуо. Током тог леђног лета, гуртне којима је био везан су попуцале, а пошто тада пилоти нису носили падобране, наредник Петровић избачен је из авиона на висини од око 1000 м и није преживео пад.  Тако су се обистиниле Михаилове речи од неколико дана пре трагичне погибије, где је међу друговима изјавио: "Ја или ћу се прославити, или ћу погинути." Пао је у близини летилишта, код села Бабе. Авион је пао недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао висину 1234 м. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету.

Let%20M.Perovica.jpg

Приказ летова Станковића и Петровића

На­ред­ник Ми­хаило Пе­тро­вић је са­хра­њен код цр­кве у се­лу Бар­ба­лу­ши 21. мар­та 1913. го­ди­не. По за­вр­шет­ку Бал­кан­ских ра­то­ва, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На гробљу је подигнут и леп споменик. На Михаиловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-плоча али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј, премда већ неколико година постоји идеја да се спрам Михаилове куће у Влакчи, а на обали једне речице која пролази кроз село, подигне музеј у част Миахила Петровића и свих српских пилота који су дали своје животе...

%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%B4-%D0%B2%D0%B5%D1

Гроб Михаила Петровића на Новом гробљу у Београду

Иначе Музеј ваздухопловства на београдском аеродрому “Никола Тесла”, поседује, захваљујући Михаиловом брату Живану, богату меморијалну збирку Михаила Петровића. Она садржи 76 појединачних предмета од којих су најзанимљивији: качкет купљен у Француској, ручни часовник, штоперица, џемпер у којем је летео, оригиналне фотографије, визит и пост-карте са његовим ликом, писма, песме које је писао, копије пилотских диплома, сведочанства, књиге, часописи и други предмети.

InvBr.1-Kacket-670x455.jpg

Михаилов качкет "познат" са готово свих фотографија овог честитог наредника

Ипак, највредније што нам је остало од Михаила Петровића, то је легенда која се преноси са старијих на млађе генерације пилота. То је врело са којега се они напајају и инспиришу, већ више од девет деценија. На његовом примеру показало се да су “велике” и “мале" земље, само географски појмови. Он је симбол времена у коме је Србија, мала и сиромашна, у много чему заостала земља, у ваздухопловству ишла у корак са “великим светом”.

10.gif

Михаилова родна кућа у Влакчи на којој се налази спомен-плоча

На годишњицу Михаилове погибије, и за сваки авијатичарски празник, окупљају се ваздухопловци око Михаилове хумке на Новом гробљу у Београду. Капетани, мајори, пуковници, генерали, у ставу мирно одају пошту нареднику Михаилу Петровићу, пилоту. И свако присећање на њега, намеће питање које, и када не буде изговорено, остаје да лебди у ваздуху: Да ли смо се довољно одужили одважном првенцу нашег неба? 

На нашу срамоту, свих ваздухопловаца и читавог друштва, стоји једна чињеница. Сем породичне гробнице у којој је сахрањен, односно спомен плоче на родној кући (која је иначе у приватном власништву и наследник који живи у Словенији већ годинама одбија да сарађује са Републичким Заводом за заштиту споменика културе), наредник Михаило Петровић, први српски пилот и прва жртва српског ваздухопловства нема нигде достојно спомен обележје, баш као ни Коста Милетић, први командант српског ваздухопловства....

Не служи нам на част...

Portret-670x965.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Поводом 100 година од погибије наредника Михаила Петровића, првог српског пилота, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије и Команда В и ПВО организују изложбу под називом "Сећање на ваздухопловне жртве"

mp.jpg

 

Изложба ће бити отворена у Галерији "Икар" у склопу Команде В и ПВО у Земуну, Штросмајерова 3 и трајаће до 31. марта ове године. Изложба представља својеврсно подсећање на све летаче који су дали живот за слободу отаџбине у протеклих 100 година од када постоји наше ваздухопловство... 

 

Галерија је отворена сваки дан од 14-18 сати, а улаз је слободан. Добро дошли!

734308_2941250227511_658165248_n.jpg

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мало фотографија са отварања данашње изложбе у Галерији "Икар" у Земуну. Отварању је присуствовало доста званица, између осталог и заменик Команданта В и ПВО генерал мајор Миодраг Гордић, изасланик Његове Светости Патријарха српског Иринеја протојереј-ставрофор Бранко Зелен, представници амбасаде РФ у Србији, потомци наредника Михаила Петровића, чланови породица погинулих летача и припадника нашег В и ПВО, чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије и још многи заљубљеници у ваздухопловство...

 

602196_2951584485861_2110889508_n.jpg

882808_2951588405959_255291218_o.jpg

883497_2951588565963_896464499_o.jpg

904035_2951589445985_436146593_o.jpg

894963_2951590326007_247640486_o.jpg

901716_2951590806019_1129714239_o.jpg

891939_2951591286031_2087835202_o.jpg

892900_2951591766043_960478359_o.jpg

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Milan Nikolic,
      Сабор Српске православне цркве на коме ће бити бирана три нова епископа на упражњена места у Епархији ваљевској, Митрополији црногорско-приморској и Загребачко љубљанској одржаће се 23. или 24. маја, у крипти Храма светог Саве због епидемиолошких мера, потврђено је Танјуг у Патријаршији.
      Тема сабора биће и Темељни уговор о међусобним односима СПЦ и државе Црне Горе, који би требало да буде потписан са владом Црне Горе највероватније после избора митрополита црногорско-приморског.
      Црногорски премијер Кривокапић, раније је изјавио да би најбоље било да уговор буде потписан после избора митрополита црногорско-приморског.
      Он сматра да се потписивање Темељног уговора некако природно поклапа с оним тренутком када новоизабрани митрополит буде устоличен и да би то могла бити заједничка свечаност.
      Митрополија црногорско-приморска нема епископа од октобра прошле године, када је преминуо митрополит Амфилохије, а за администратора митрополије је постављен владика Јоаникије, који важи и за најозбиљнијег кандидата за место новог митрополита.
      Епископе Сабор бира, из монашког или мирског свештенства једногласно или већином гласова, а потребно је да Сабору присуствује најмање две трећине владика.
       
      https://rs.sputniknews.com/vesti/202105131125343068-sabor-spc-u-kripti-hrama-23-ili-24-maja-izbor-tri-episkopa/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Међународни научни скуп „Свети Василије Острошки – 350 година од престављења“ отворио је епископ Диоклијски г. Методије. Организатори су Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка и Епархија захумско-херцеговачка. Уз учешће великог броја учесника, скуп ће се одржавати по паралелним сесијама са мањим бројем учесника и уз поштовање свих епидемиолошких мјера.
      Повезане вести: 
      Цјеливањем моштију Светог Василија Острошког чудотворца додирујемо Васкрслог Христа
      Најава: Научни скуп о Светом Василију Острошком
      Видео записи са научног скупа: 
          -Молитвени почетак Међународног научног скупа поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког, богослужио владика Методије-
      У недјељу по Васкрсењу, Томину недјељу, 9. маја 2021. љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог свештеномучнеика Василија Амасијског, саборно и молитвено је било у острошкој светињи.
      -ФОТОГАЛЕРИЈА-
      Звучни запис беседе
      Свету архијерејску Литургију на платоу испред Горњег манастира служио је Епископ диоклијски Г. Методије, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Владимир Ступар и Дарко Ђого, професори Богословског факултета у Фочи, као и протојереји Остоја Кнежевић, никшићки парох, Драженко Ристић, шавнички парох, јеромонах Василије из манастира Подмаине, као и острошка сабраћа јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима.
      После читања зачала из Светог Јеванђеља, сабраном вјерном народу бесједио је о. Владимир Ступар, који је говорио о невјерном Томи и његовом додиривању рана Васкрслог Христа.
      – Ево свједочанства у Томину недјељу који додирну Господа васкрслога, као што су и остали апостоли Њега додирнули и видјели седам дана раније. Сва наша вјера јесте у томе да можемо да додирнемо Господа. Ништа љепше за човјека нема него да буде са Господом. А највећа тајна побожности открила се управо у томе што је Син Божији, Логос вјечни, Син Очев, постао је Човјек. На тај начин ми људи смо уздигнути у достојанство синова и кћери Божијих, постали смо дјеца Божија, народ Божији, царско свештенство, изабрани и љубљени од Господа – истакао је о. Владимир.
        Нагласио је да се на овом светом мјесту, испуњени радошћу Васкрсења Христовог, цјеливањем моштију Светог Василија острошког Чудотворца, додирујемо Васкрслог Христа.
      – Тако што смо се исцијелили од својих слабости, од невјеровања, тако што је тама нестала из срца наших и тијела наших и Свјетлост небеска нас озарила. Зато са таквом љубављу и одушевљењем прилазимо свецу и молимо га да он који блиста свјетлошћу Васкрсења Христовог и нама дарује да истом том свјетлошћу и ми будемо озарени и мноштво гријехова се скида са нас, и мноштво благодати се излива у наше душе и наша тијела, у наше домове када дођемо кући и доносимо благослов Васкрсења Христовог. Још нешто нам се дарује, драга браћо и сестре. Не само да додирујемо Господа кроз Његове свете угоднике, него нам се дарује да додирнемо Христа у Светој Тајни Причешћа, Тијела и Крви Његове животворне. Да се сјединимо са Њим, не само да га додирнемо, него да постанемо једно са Њим, по мјери вјере наше и по мјери љубави наше – истакао је о. Владимир и нагласио да је најљепше и најважније што можемо да додирнемо једни друге и да у свјетлости лица наших препознамо небеску љепоту и рај и тако живјећи, испунићемо заповијест Божију о љубави.

        Саборовање је настављено у Доњем манастиру на Међународном научном скупу о Светом Василију Острошком, поводом 350 година од његовог упокојења.
       
      Извор: Манастир Острог
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Међународни научни скуп „Свети Василије Острошки – 350 година од престављења“ отворио је епископ Диоклијски г. Методије. Организатори су Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка и Епархија захумско-херцеговачка. Уз учешће великог броја учесника, скуп ће се одржавати по паралелним сесијама са мањим бројем учесника и уз поштовање свих епидемиолошких мјера.
      Повезане вести: 
      Цјеливањем моштију Светог Василија Острошког чудотворца додирујемо Васкрслог Христа
      Најава: Научни скуп о Светом Василију Острошком
      Видео записи са научног скупа: 
          -Молитвени почетак Међународног научног скупа поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког, богослужио владика Методије-
      У недјељу по Васкрсењу, Томину недјељу, 9. маја 2021. љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог свештеномучнеика Василија Амасијског, саборно и молитвено је било у острошкој светињи.
      -ФОТОГАЛЕРИЈА-
      Звучни запис беседе
      Свету архијерејску Литургију на платоу испред Горњег манастира служио је Епископ диоклијски Г. Методије, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Владимир Ступар и Дарко Ђого, професори Богословског факултета у Фочи, као и протојереји Остоја Кнежевић, никшићки парох, Драженко Ристић, шавнички парох, јеромонах Василије из манастира Подмаине, као и острошка сабраћа јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима.
      После читања зачала из Светог Јеванђеља, сабраном вјерном народу бесједио је о. Владимир Ступар, који је говорио о невјерном Томи и његовом додиривању рана Васкрслог Христа.
      – Ево свједочанства у Томину недјељу који додирну Господа васкрслога, као што су и остали апостоли Њега додирнули и видјели седам дана раније. Сва наша вјера јесте у томе да можемо да додирнемо Господа. Ништа љепше за човјека нема него да буде са Господом. А највећа тајна побожности открила се управо у томе што је Син Божији, Логос вјечни, Син Очев, постао је Човјек. На тај начин ми људи смо уздигнути у достојанство синова и кћери Божијих, постали смо дјеца Божија, народ Божији, царско свештенство, изабрани и љубљени од Господа – истакао је о. Владимир.
        Нагласио је да се на овом светом мјесту, испуњени радошћу Васкрсења Христовог, цјеливањем моштију Светог Василија острошког Чудотворца, додирујемо Васкрслог Христа.
      – Тако што смо се исцијелили од својих слабости, од невјеровања, тако што је тама нестала из срца наших и тијела наших и Свјетлост небеска нас озарила. Зато са таквом љубављу и одушевљењем прилазимо свецу и молимо га да он који блиста свјетлошћу Васкрсења Христовог и нама дарује да истом том свјетлошћу и ми будемо озарени и мноштво гријехова се скида са нас, и мноштво благодати се излива у наше душе и наша тијела, у наше домове када дођемо кући и доносимо благослов Васкрсења Христовог. Још нешто нам се дарује, драга браћо и сестре. Не само да додирујемо Господа кроз Његове свете угоднике, него нам се дарује да додирнемо Христа у Светој Тајни Причешћа, Тијела и Крви Његове животворне. Да се сјединимо са Њим, не само да га додирнемо, него да постанемо једно са Њим, по мјери вјере наше и по мјери љубави наше – истакао је о. Владимир и нагласио да је најљепше и најважније што можемо да додирнемо једни друге и да у свјетлости лица наших препознамо небеску љепоту и рај и тако живјећи, испунићемо заповијест Божију о љубави.

        Саборовање је настављено у Доњем манастиру на Међународном научном скупу о Светом Василију Острошком, поводом 350 година од његовог упокојења.
       
      Извор: Манастир Острог

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У осми дан по Празнику над празницима, богослужбено прослављамо догађај уверавања Светог Апостола Томе у Христово славно Васкрсење.  
        Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног aпостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа Свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.   Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени на молитви, рекавши апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ апостол Тома и верни сведок Васкрслог Господа.     О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања), што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима Господ мој и Бог мој! и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.   Богослужбене особености Томине недеље   Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. (тропар Томине недеље)   Етерија још крајем четвртог века сведочи о свечаном богослужбеном прослављању Томине недеље, наглашавајући да се у овај недељни дан тајна Васкрсења поново обзнањује, али овог пута кроз Томино уверавање. У Апостолским установама читамо: А после осам дана од Пасхе, нека Вам осми дан поново буде светли празник, у који се апостол Тома уверио и свакоме од нас потврдио да је Господ заиста Васкрсао. И Блажени Августин Томину недељу назива не само празником него и великим богослужбеним слављем Пасхе Господње. У 60. правилу Шестог Васељенског Сабора јасно се говори да су хришћани дужни да време светле седмце (од Васкрса до Томине недеље) проводе у молитвеном расположењу и духовној радости Празника над празницима. Први недељни дан по Пасхи разликује се по богослужењу од осталих недељних дана у току богослужбене године. Наиме, по свом садржају богослужење Томине недеље можемо упоредити са богослужењем на Господње празнике када се Васкрсна служба (употреба октоиха) изоставља и поје се само служба празника. У Томину недељу увече, на вечерњем имамо вход са великим прокименом Ко је велики као Бог наш, Ти јеси Бог који твори чудеса, што је такође једна од богослужбених карактеристика само Господњих празника.   У богослужбеној пракси наше помесне Цркве постоји обичај да се у  понедељак Томине недеља савршава последовање за усопше, када презвитер излази на гробље. Ова пракса усталила се из практичних разлога, јер је богослужбеним правилом у току страсне и светле седмице било забрањено савршавање последовања за усопше. По мишљењу неких литургичара наша помесна Црква је ову праксу прихватила из Руске Цркве и то из следећих разлога: 1. У служби Томине недеље поред главног догађаја Томиног уверавања, спомиње се и Христов силазак у ад; 2. Да би се радост Васкрсења поделила са усопшима.   Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао! (свјетилен Томине недеље)   Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој! (кондак томине недеље)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 30. априла 2021. године, на Велики петак, вечерњим богослужењем са изношењем плаштанице у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду.

       
      Саслуживали су архимандрит Серафим (Балтић), протојереји-ставрофори Бранко Топаловић и Ђуро Скочић, протојереј Славиша Поповић, јеромонах Сава (Бундало), јереј Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић, ипођакон Владимир Јелић и чтец Андреј Јелић. Под диригентском палицом Радмиле Кнежевић појао је хор Првог београдског певачког друштва.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...