Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Guest свештеник Иван

"Велики пост-почетак великих борби"

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest свештеник Иван

Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у периоду од пре тридесет-четрдесет година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему- пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“[13] . Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба- то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви...“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“ . Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања - једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин "припремање" (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних , који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра "исправним" ако се 350 дана не приближва светој Чаши због "недостојности", а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао "достојан". Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво. Потврду праксе ране Цркве која није имала овај "проблем", налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално- бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је , евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова?

Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање ( грч. метанија=преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се... Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски=светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост.

Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику-Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше у усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима.

На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста.

И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма:

„Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“...Ето почетка поста. Његово деловање је: „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста: „Узмите бреме моје на себе“, а његова психологија: „и научићете се од Мене“... Намена Великог поста је: „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста: „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“.

Сила Божија, мир и радост и страдална љубав Христова нека буде са нама у ове дане Великог Васкршњег поста. Амин.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest свештеник Иван

Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба- то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви...“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“ . Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања - једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин "припремање" (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних , који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра "исправним" ако се 350 дана не приближва светој Чаши због "недостојности", а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао "достојан". Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво. Потврду праксе ране Цркве која није имала овај "проблем", налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално- бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је , евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова?

Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање ( грч. метанија=преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се... Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски=светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост.

Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику-Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше у усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима.

На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста.

И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма:

„Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“...Ето почетка поста. Његово деловање је: „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста: „Узмите бреме моје на себе“, а његова психологија: „и научићете се од Мене“... Намена Великог поста је: „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста: „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“.

Сила Божија, мир и радост и страдална љубав Христова нека буде са нама у ове дане Великог Васкршњег поста. Амин.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

О ПОСТУ

ib2433.jpg

    Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније.

    Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини. То је, уосталом, и смисао повести о Адаму и паду. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: „Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести.“ Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: „Јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“(1) Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : "Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији... Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“(2). На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: "Где си"? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу "где се налазиш"? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести.

 

Историјски развој Великог Поста

    Велики пост је, како каже велики трудбеник Најсветије Цркве Христове о. Александар Шмеман „пре свега духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, Празник над Празницима. То је припрема за испуњење Пасхе, као истинитог откривења Христовог.“(3) Зато можемо констатовати да његов придев Велики није због дужине, већ због његовог смисла и циља. На почетку излагања битно је показати какав је био историјски развој Великог поста, у којим приликама се развијао и кад је дошао у овом облику каквог га ми данас познајемо.

    Велики пост, је плод дугог, вишевековног и компликованог историјског развоја, чији сви аспекти нису довољно проучени. Зато на многа питања не можемо дати сигуран одговор, те ће црквени историчари, литургичари, догматичари и остали црквени прегаоци имати у будућем периоду још много посла. Овде ћемо дати кратак опис, резиме основних података:

    Досадашњим научним радом на пољу хришћанских наука уставновљено је да је средином другог века Црква знала за само један кратки пост пре годишње прославе Васкрса, са тим што је и тај пост одржаван радзличито на различитим местима. Свети Иринеј Лионски говорећи о спору који се водио око празновања Пасхе, наводи да се спор „није само око два дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје они који сматрају да је потребно постити четрдесет часова, а неки четрдест дана и ноћи. Ове разлике нису настале у наше време, већ много раније, још у доба наих прадедова“(4). Ово сведочанство нам омогућава да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдесетнице, која је у то доба, како видимо била сведена на један или два дана поста, са напоменом да се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Већ доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен на недељу дана (ми би данас рекли „Страсна седмица“): „Стога треба да постиш дане Пасхе од другог дана недеље (тј. од понедељка) и живећеш од хлеба, соли и воде само до деветог часа и то до петог дана (тј. четвртка)... Али у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“.(5) Но, намеће нам се питање, када, где и на који начин се пост пред Пасху од дводневног и недељног развио на четрдесетодневни. Литургичари на ово питање дају нам два одговора. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резултат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, тј. поста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе припреме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Као потврду ове констатације налази се сведочанство код Тертулијана: „Најсвечанији дан за кршење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми кртшавамо... Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чинимо..."(6)Други одговор литургичара је да се до четрдесет дана дошло прогресивним продужавањем предпасхалног поста, без односа према крштењу катихумена : „Ми имамо дане Четрдесетнице који су посвећени посту“(7). На питање где је прво настао пост од четрдест дана, већина се слаже да је продужење поста до 40 дана, могло је најпре настати у Палестини, а „како је црква у Јерусалиму имала највећи ауторитет, та се пракса поста до 40 дана лако могла раширити по читавом хришћанском свету“(8). На почетку четвртог века, пост од 40 дана већ је био посвуда прихваћен обичај. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски: „Ми празнујемо Пасху, примивши на себе четрдесетодневни подвиг ради припреме за Пасху... Пре пасхе ми себе укрпљујемо постом који траје шест седмица...“(9). Такође и свети Атанасије Велики у више наврата спомиње Четрдесетницу, затим свети Кирило Јерусалимски, па свети Епифаније Кипарски. На западу сведочанства о Четрдесетници први пут срећемо код светог Амросија Миланског и то као Quadragesima tessaracosti- Четрдесет дана. Црквени историчари Сократ и Созомен за нас су сачували казивања о готово већ прихваћеној пракси о посту пред Пасхом. Но, на жалост, до нас нису дошла сведочанства која казују о развоју поста, тј. о постепеном увећању. Једини документ такве врсте јесу тзв. „Пасхалне посланице“ светог Атанасија Александријског, савременика Никејског сабора, чији се канон сматра првим поузданим сведочанством о Четрдесетници.

    У пределима где је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог поста. Трагови такве праксе су и данас приметни код римокатолика. Увећање поста на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале суботе и недеље током Четрдесетнице; али како запад све више прихвата праксу поста суботом, томе се исток упорно супроставља, што је изазвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Велики пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака имала пет посних дана- што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. У Константинопољу у четрдесет дана су почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу.

    Све ове различитости у погледу дужине поста изазвале су бурне расправе. Да би се стишале страсти, црквени оци су тражили начина да превазиђу разлике, те на пример Сирна седмица, која по византијском типику претходи Четрдесетници и образује са њом, на неки начин, осам недеља поста (због својих посно-литургичких карактеристика), била нека врста компромиса са Палестином. Но, до унификације великопосног времена није дошло све до арапске окупације Египта и Сирије.

    У границама византијске синтезе Велики пост је продужио да се развија и у погледу његове организације у времену тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две предпосне седмице, Седмица блудног сина се развила из месопусне недеље. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каког га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом веку, а спровео је Студитски манастир, нарочито свети Теодор Студит. То је време када су катхуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик. Тако ми данас имамо:

- Пет (неко рачуна четири) припремних недеља:

1. Недеља Закхејева,
2. Недеља о Митару и фарисеју,
3. Блудног сина,
4. Месопусна и
5. Сирпусна.

    Пост је тематски подељен на недеље, а такође и богослужење има свој посебан карактер такозване „радосне туге“.

- Недеље поста су:

1. Недеља Православља(Чиста),
2. Светог Григорија Паламе(Пачиста),
3. Крстопоклона,
4. Светог Јована Лествичника(Средопосна),
5. Свете Марије Египћанке (Глувна),
6. Цветна и на крају.
7).Велика или Страсна(Страдална) седмица.

 

Значај Великог поста

    Пост је боља човекова песма у свету, песма која прелази у васкршње појање.

                                                                                   Архимандрит Јован Шаховски

    Пред Богом и пред собом треба да скинемо хаљину која нас је улепшавала и наше мане сакривала, хаљину „намирисану“ нашим гресима, самоугађањем и самообманом, па онда да погледамо на гној и смрад своје можда смртно болесне душе. Томе нас учи Велики пост, а то он и постиже, јер је он истинска и најсавршрнија хигијена човекова. Он није казна, већ, рекао бих, дар Божији нама, дар који нам је неопходан. Пост је даровање оног што је од суштинског значаја, а што у највећој мери бива запостављено у нашем животу, зато што живимо животом збрчканим и распарчаним, „животом који од нас скрива вечни, славни и Божански смисао живота, животом који одузима од нас оно чему треба да тежимо, и што исправља наш живот и испуњава га радошћу.“(10)благодарење, прихватање предивнога живота дарованом нам од Бога, који је како каже свети апостол Павле „створен ни из чега“ (ex nihilo), створен искључиво љубављу Божијом, јер нема другог разлога за наше постојање. Бог, који нас је заволео и пре него што смо створени „увео нас је у Своју чудесну светлост“(11). Суштински значај Великог поста јесте:

 

Великопосно богослужење

    Како се благодарење испољава кроз богослужење, самим тим једна од најбитнијих одлика Великог поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих и најсуштинскијих елемената нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“(12) у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја    покајања. У молитвама и песмама Посног триода ( Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!...“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије.

    Најстрожији је пост у првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања.

    Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена.

 

Размишљања о Великом посту у савременом свету

    Онај који пости, и ако буде подвргнут искушењу, побеђује онога који га куша.

                                                                                    Свети Григорије Палама

    Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у периоду од пре тридесет-четрдесет година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему- пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“(13) . Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба- то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви...“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“ . Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања - једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин "припремање" (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних , који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра "исправним" ако се 350 дана не приближва светој Чаши због "недостојности", а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао "достојан". Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво. Потврду праксе ране Цркве која није имала овај "проблем", налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално- бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је , евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова?

    Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање ( грч. метанија=преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се... Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски=светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост.

    Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику-Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше у усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима.

    На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста.

    И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма:

„Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“...Ето почетка поста. Његово деловање је: „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста: „Узмите бреме моје на себе“, а његова психологија: „и научићете се од Мене“... Намена Великог поста је: „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста: „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“.

    Сила Божија, мир и радост и страдална љубав Христова нека буде са нама у ове дане Великог Васкршњег поста. Амин.


Литература:



1. Библија

2. Велики пост – о. Александар Шмеман

3. Психологија поста- арх. Јован Шаховски

4. Тумачење типика-Михаил Скабаланович

5. Енциклопедија православног духовног живота- св. Игнатије Брјанчанинов

6. Велики пост- Свети Василије Велики

7. Историја хришћанства-Јевсевије Кесаријски

8. О постовима- Тертулијан

9. Литургијска структура Великог поста- о. Александар Шмеман

10. Пастирско богословље- арх. Кипријан Керн

11. Живот у Цркви- Александар Поповић

12. Пост-чистота душе и здравље тела- Зборник текстова

13. Разговор са духовником

14. Интернет



Аутор је уредник презентације www.Pouke.org

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

vl.Atanasije_Slanci.jpg

 

Поводом почетка Часног поста, из архиве нашег Радија, у емисији Катедра доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа Хвостанског Г. Атанасија (Раките) на тему "Велики пост - почетак великих борби". Тонски запис предавања преузели смо са Радија "Слово љубве"

 

Епископ Хвостански Г. Атанасије: "Велики пост-почетак великих борби"

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

  Много лепо предавање, и није монотоно...одслушала...

 

 

  Каже...''у молитви се доживљава рај''...

 

  Занимљиво је и епископово мишљење о ''тримирју''...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

Из архиве нашег радија доносимо предавање о Великом Часном посту, које је у оквиру духовних вечери у Вазнесењској цркви у центру Београда, пре две године одржао Преосвећени Владика, тада хвостански а данас бихаћко-петровачки, Г. Атанасије (Ракита). Као и увек, Парохијски дом при овом храму био је мали да прими све вернике који су желели да чују архипастирске речи Епископа Атанасија. Слушате и други део предавања

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/03/06.03.14_zbor_-_vladika_atanasije_veliki_post_pocetak_velikih_borbi_2._deo_02.03.2012._64_kbps_.mp3

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР
"Посно пролеће је дошло!

цвет покајања;

Очистимо се браћо од свих зала

вапијући дародвцу Светлости,

Слава Ти, Човекољупче"!

 

  Онда у сирпусну недељу Црква прославља све људе који су "просветљени постом": треба да следимо Свете, који су нам узори и водичи кроз тешки подвиг поста и покајања. У напору који намеравамо да отпочнемо, нисмо сами:
 

"Прославимо Сабор Светих Отаца:

Антонија Великог, Јевтимија Великог и све њима

сличне, који су прошли кроз живот

као кроз рај сладости..."

 

Имамо помоћнике и примере:

 

"О Свети Оци, славимо ваше примере,

Ви сте нас заиста научили да ходимо

правом стазом;

Благословени сте, јер сте радили за Христа..."

 

   Најзад долази последњи дан, који се обично зове "Недеља праштања", али треба напоменути још један литургички назив: "Истеривање Адама из рајског блаженства". Ово име обухвата целокупну припрему за Велики пост. До сада смо сазнали да је човек створен за Рај, за богопознање и заједницу са Богом. Грех је човека лишио тог благословеног живота, а његов живот на земљи је - изгнанство. Христос, Спаситељ света, отвори врата Раја свакоме ко Га следи, а Црква, дочаравајући лепоту Царства Божијег, помаже да наш живот буде поклоничко путовање у небеску домовину. На почетку Поста, ми смо као Адам.

 

А,Шмеман

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

 "Почнимо радосно време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкрсење".

 

 

"Ојађен сам.
Немој да од свога слуге окренеш лице
чуј ме одмах.
Ојађен сам. Немој да од свога слуге
окренеш лице".
 
Предстоји нам да лутамо 40 дана по пустињи Великог поста. Али на крају сија светлост васкрса, светлост Царства Божијег.
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

Сав смисао Хришћанске вере врхуни у Христовом васкрсењу, када је побеђена смрт коју је човек после пада неумитно везао за себе и своју природу. Уставши из мртвих, Христос нам је отворио пут за васкрсење и сваком верујућем постао узрочник вечног спасења. Ево већ више од 2000 година, мираде Хришћанских душа су сав смисао свог живота сагледавале у Њему, добровољно одабирајући Његов пут као сигуран пут до коначног ослобађања од пропадљивости, глади, жеђи, умора и томе слично. Ослободивши човека од коначне смрти и ништавила, Бог је позвао човека да му добровољно крене у сусрет, ка будућем веку у коме ће живети у заједници са бесконачним, савршеним и вечним.

Они који су поверовали, са дубоком осетљивошћу свог бића су кренули на такав пут. Но вољи људској, будући огреховљена и несавршена, није лако да одмах, безусловно, потпуно и непогрешиво одабира јеванђелски пут. Тако, наша воља, уместо да тежи сједињавању, тежи владању, наш ум, уместо целосном разумевању, губи се у бесконачним произвољним расуђивањима, а наша осећања, уместо да теже оживотоврењу материје духовним силама, теже само бесмисленим материјалним насладама и трошењу. Тако се на свом путу ка обожењу човекова душа услед многих беспућа испуњава злом. Безграничност наше душе мора да се сведе на меру и дејство примања Божије благодати да се неби заувек изгубила у шуми примамљивих и заводљивих лажних избора.

И због тога се човек предаје посту као дужности уздржавања и то тамо где се показују незасите тежње страсти и природних сила. Посту се предаје цео човек, и духовно и физички. Духовно се уздржава од самољубивих и властољубивих поступака. Умно од једностране активности ума, од некорисне и бесконачне игре појмова и представа, од бескрајних питања која се протежу без циља једном речју од празног умовања. Најзад, уздржава се од чулних уживања којима не управља, не даје хране својој чулности и ограничава убиство и самоубиство до којих нужно доводи трка за физичким задовољствима, тј., чисти и препорађа своју властиту телесност како би се припремио за преображење свега створеног.

 

 

http://www.svetagora.info/index.php?option=com_content&task=view&id=19&Itemid=19

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

Суштина поста, било да се ради о Божићном, Петровском или Великом посту, састоји се у томе да себи задамо одређени подвиг, и да макар у минималној мери уздржимо своје тело од његових уобичајених потреба и захтева, а истовремено да стекнемо и одређено ослобођење духа. Пост доприноси већој прибраности, смирава нас и тера да се сретнемо очи у очи са својим унутрашњим човеком и да видимо шта се дешава у срцу и у души. 

 

Гастрономска компонента је само спољашњи фактор који помаже да човек, такорећи, утиче на самога себе. Јер борба са било којом страшћу почиње од човековог уздржавања од задовољства, привидног или стварног, које му задовољење те страсти обично доноси. А храна – то је најпримитивније задовољство, којем на овај или онај начин сви људи теже. Изузеци су веома ретки. И када се човек уздржава од одређених намирница или почне да једе мање, онда он, сходно томе, стиче навику ограничавања себе у још нечем поред тога. Тад се појављује „основа“ на којој ће моћи да се изгради борба са свим осталим страстима. 

 

Човек, за којег црквени живот тек почиње, често покушава да што строже или, боље рећи, што буквалније испуњава оно што се односи на телесну компоненту поста; а за човека који дубље разуме црквени живот ипак је карактеристично да више размишља о оним унутрашњим променама, које за време поста треба да му се десе и којим он, уздржавањем од хране, само помаже. 

У решавању питања да ли треба постити строже или, обрнуто, либералније, све се усклађује према могућностима и здрављу конкретног човека. Има људи који поседују неопходно здравље за пост на води, па чак и за сухоједеније; неко може да једе само једном дневно, неко - једном у два дана, али то је реткост. Савремени човек је најчешће толико физички и психички слаб, да ако се буквално буде придржавао Типика вероватно неће моћи да испости цео пост. Или неће моћи да иде на богослужења, или неће разумети оно што се тамо чита и пева из простог разлога што ће његов мозак, не примајући адекватну храну, бити измучен. Због тога се свако од нас мора ослањати не на то иде ли дуго у цркву и познаје ли добро црквени живот, већ на то шта би конкретно за њега у оквиру посних правила могао бити не прекомерни, и не сувише мали, већ управо реалан подвиг. 

 

Наравно, ако човек пости по први пут, он не може знати шта је у складу са његовим могућностима, а шта није. Због тога би се, по мом мишљењу, пре приступања подвигу поста, требало посаветовати о свим питањима која су с тим у вези са свештеником код којег се човек обично исповеда и који је самим тим упознат са његовим здравственим стањем, начином живота и искуством црквеног живота. Са истим тим свештеником човек може и кориговати своју меру поста, уколико након одређеног времена осети да је узео на себе подвиг који није у складу са његовим могућностима, или, обрнуто, ако му је подвиг толико лаган да га чак и не осећа. 

Штавише, потпуно је природно саветовати се по овом питању са свештеником, јер је постити а бити ван Цркве практично бесмислено. Пост је црквена установа и служи томе да човек дубље уђе у црквени живот. То је као нека врста присаједињења са животом Цркве, и ако се то не деси, онда је то само дијета, и ништа више од тога. 

Понекад се човеку који је дуго у Цркви дешава да се у почетку, рецимо, трудио строго да пости, да је можда чак тиме и нашкодио свом здрављу, и затим због тога у њему долази до некаквог заокрета и јављања страха од поста. Мора да постоји разуман приступ. На пример, код многих светитеља, па самим тим и код аве Доротеја, можете срести овакво упутство за пост: одреди себи колико ћеш хране узети дневно, одузми мало од тога, и ето твог поста. 

Међу црквеним људима влада мишљење да треба саставити друга, засебна правила поста за мирјане, због тога што су постојећа правила била писана за монахе. Али ствар је у томе што код нас заиста постоји једно исто црквено правило за све, утемељено на Типику, које се на природан начин формирало у монашком окружењу. Да ли је потребан посебан правилник поста за мирјане, као и поредак парохијског богослужења, ја не знам. Питање је прилично сложено и вишестрано. С једне стране, у томе има смисла и неко зрно разума. С друге стране, ми у Типику видимо неку врсту иконе подвижничког живота и идеалну слику којој човек треба да тежи. То намеће такав један степен подвига, који се за нас у великој мери испоставља као недостижан, али којем ми ипак и поред тога тежимо. 

Заповести Христове, по речима Спаситеља, нису ни тешке ни једноставне, али када човек покушава да их испуњава, испоставља се да је то практично ван његових домашаја. Ми морамо настојати током целог свог живота да испуњавамо те заповести, ма колико то било тешко за нас. А то је теже, него поштовати правила поста или богослужења. Међутим, уколико одбијамо да се придржавамо постојећег Типика због његове сложености тражећи неки мало једноставнији правилник за себе, онда би требало саставити неке заповести за мирјане. Али то је апсурдно. Постоји једно Јеванђеље и оно је исто за све. 

Онда можда и не треба ништа мењати, већ само тежити ономе што смо дужни чинити, имајући притом основу да говоримо: „Ми смо залудне слуге“ (Лк. 17, 10). Тај осећај сопствене „ништавности“ заправо и јесте оно што човек треба да постигне захваљујући посту. Јер физички јаког човека, који може да узима јако мало хране и да се радује томе, вреба друга опасност – а то је гордост. Он се може погордити као фарисеј, о којем ми слушамо у богослужбеним песмама у Недељи о митару и фарисеју. Када се пак испостави да неко покушава, али физички нешто не може да издржи, онда се он смирава. Мени се чини да је то нека врста идеалног модела. 

Честа грешка наших парохијана јесте то што они углавном сву своју пажњу удељују гастрономском аспекту поста, заборављајући на његову духовну компоненту. И та грешка нема толико везе са питањем „Како постити?“, колико са проблемом неправилног схватања хришћанског живота као таквог. Хришћански живот – то је скидање са себе старог човека и облачење у новог, односно константан рад над својим срцем. И хришћанин мора прво да постане добар човек, а тек затим добар хришћанин, што је повезано управо са оним променама које се дешавају у срцу. Све остало има само спољашњи карактер. Ми смо састављени од душе и тела, и обе те компоненте треба да буду подједнако укључене у овај подвиг, али на различите начине. И на првом месту је ипак оно што је изнутра. 

Међутим, ту као да се јавља некакво искушење да се каже како пост уопште није важан и како се он може свести на неку симболику. Не. У свему што човек ради мора бити присутан подвиг који се приближава граници његових могућности, јер Господ истински почиње да помаже тек онда када човек чини све што је у његовој моћи: било да се ради о испуњавању заповести Христових, неким тешким животним ситуацијама, или о поменутим данима поста. И тада тај подвиг по благодати Божијој доноси плодове. Уколико човек пак сам себи поставља границу издржљивости, у смислу – ја могу толико и толико, и то је довољно, јер то и није важно – од тога нема користи. Ми морамо да покажемо чврстину своје воље, а остало ће испунити Господ. Место за врдање, свакако, остаје у свему што радимо, и само од нас зависи да ли ћемо ми у себи примећивати то врдање, борити се с њим, бити мало захтевнији, па чак можда и окрутнији, према себи или нећемо. 

 

Један од најефикаснијих начина да се не изгуби из вида духовна компонента великопосног подвига јесте да се направи лични план, макар он био и на папиру, са јасним ставкама шта би то ја у току овог поста требало да покушам урадити. Сигуран сам да ће код сваког разумног православног хришћанина кључна тачка у том плану бити не подаци о минималном узимању хране, већ духовни захтеви према себи: требало би да за то време променимо нешто у свом животу и у својим односима са људима, па чак и у свом послу. Примећено је да када човек себе ограничава у храни, он има мању потребу да разговара и осуђује. Истина, он постаје и много раздражљивији, али знајући ту појединост, само треба бити опрезан и исправно се према томе односити. 

 

Ни људи који су дуго у Цркви, који самим тим приступају посту мало сигурније, нису заштићени од низа грешака. Постоји популарни израз „посвећен црквеном животу“, и управо тај осећај личне посвећености представља највећу грешку. Није наш задатак да се посветимо нечему – црквеном животу, читању светих отаца или Јеванђељу. Наш је задатак да постанемо добри људи и добри хришћани и да се приближимо Богу. Сав наш хришћански живот огледа се у томе какви су његови плодови. 

У Патерику има једна прича о томе како је неки брат свуда ишао и хвалио свог духовног учитеља као великог старца. И неко га је напослетку упитао: „Како са тако доброг дрвета као што је он, да никне такав један кисео плод као што си ти?“. Човек може много да чита, да буде често на службама, строго да пости, много да се моли, а да притом не стекне ни смирење, ни кротост, ни трпљење свега оног што Господ у животу шаље, ни спремност да прихвата и испуњава вољу Божију, у чему год се она састојала. И управо је то оно у шта човек треба да се удуби и чему да се посвети, а то је преданост вољи Божијој. 

 

Игуман Нектарије (Морозов)
http://www.prijateljboziji.com/_Da-budemo-dobri-ljudi/37921.html

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Post je veliki duhovni pomak onome ko uspe da ga primeni po uzoru naših svetih otaca. Želim svima puno vere, snage i upornosti... u toj borbi da se u dobroti, pokajanju i miru što više duhovno uzdigne. Neka nam to bude na spasenje.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
Реч пастира - Отац Михаило Вукчевић: Победа над искушењима

 

"Победа Православља је победа над искушењима, а са искушењима се срећемо сваки дан, јер онај "црни" жели човека да збуни, све док га не обори као звер свој плен", рекао је данас беседећи свештеник Михаило Вукчевић из храма св. Апостола Томе на новом Бежанијском гробљу. Ако се правилно поставимо у посту, нема одустајања и обесхрабрења, не размишљамо о искушењима, већ о победи. Отац Михаило дао нам је и кратки историјски осврт на недељу победе Правосалвља и пред крај емисије одговарао на питања слушалаца.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/15/03/02.03.15_rec_pastira_o_mihailo_vukcevic_64kbps.mp3

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР
„Мисли за сваки дан у години“ Светог Теофана Затворника: Трећа седмица Васкршњег поста

 ПОНЕДЕЉАК

Страх Божији ненавиди неправду (Прич.3,13). Ненавидећи је, он је и прогони. Прогонећи је, душа постаје чиста и права пред Господом. А то и јесте оно што сада са толиким трудом тражимо. Значи, васпостави у себи страх Божији и подржавај га у себи, те ћеш овладати најснажнијим средством за исцељење самога себе. Страх Божији ти неће дозволити да грешиш, него ће те терати да чиниш свако добро у сваком случају. И на теби ће се испунити заповест: Уклони се од зла и чини добро (Пс.33,15), коју пророк даје онима који желе истински живот. Но, како доћи до страха Божијег? Тражи и наћи ћеш. Ту се не може рећи: „Уради то и то“. Страх Божији је духовно осећање које се на сакривен начин зачиње у срцу од његовог обраћења Богу. Ту помаже размишљање, помаже и принуђавање себе на стицање [спасоносног] осећања. Ипак, на самом делу, он је дар Божији. Због тога га тражи као дар и даће ти се. И када ти буде дат, само слушај без поговора шта ти налаже, па ће он исправити све твоје неправде.

УТОРАК

Премудрост, Бог Слово, сачини себи дом – свету Цркву, и у њој удеси трпезу – реч Божију и свете тајне, посебно Свету Тајну Тела и Крви. И посла слуге своје, свете апостоле и њихове прејемнике, да све позову на вечеру (Прич.9,1-8). Много је већ позвано, али се још продужава позивање, да би се напунио читав дом. И вечера траје непрестано. Слава Господу који је према нама толико милосрдан! Хајдемо стога сви! Уђимо унутра и нека нико не остане иза врата. У ове дане поста је и позивање појачано и вечера је обилнија. Међутим, утолико ће нам се теже опростити уколико се лишимо вечере. Нека свако у својој памети добро уреже речи Премудрости: Онај који греши мени, сам себи чини нажао (Прич.8,35), и нека се сажали на себе.

СРЕДА

Чудесно је како Премудрост призива безумне: Ко је безуман, нека прибегне мени (Прич.9,4). Из тога следи да „умнима“ нема приступа у дом Премудрости или свету Цркву. Сваку „умност“ треба одложити при самом уласку у тај дом. Са друге стране, пошто су свака мудрост и знање у дому Премудрости, изван њега, ван свете Цркве, може се наћи само безумље, незнање и слепило. Како је дивно дело Божије! Улазећи у Цркву, остави свој ум, и постаћеш истински уман; остави своју самосталност и постаћеш истински независан; одбаци и целог себе, и постаћеш прави владалац самог собе. О, кад би свет разумео ову премудрост! Међутим, то је сакривено од њега. Не разумевајући Премудрост Божију, он виче на њу, и безумне „разумнике“ и даље држи у њиховој ослепљености.

ЧЕТВРТАК

При многим речима не бива без гpеxa (Прич.10,19). Хришћани који су опрезни према себи сва чула називају прозорима душе. Уколико су они отворени, пропустиће унутрашњу топлоту да изађе напоље. Но, најшири отвор и најпространија врата, која у обиљу пропуштају ту топлоту, јесте језик коме се даје на вољу да говори колико и шта хоће. Колику штету пажњи и унутрашњем миру наносе сва чула заједно, толику наноси празнословље само, будући да се дотиче свих чула и чини да душа не види иако гледа, да не чује иако слуша и да не oceћa додир иако пипа. Што је за унутрашњи живот маштање, то је за спољашњи многословље. Ипак, многоглагољивост је погубнија, јер постаје стварност, и тиме задобија већу упечатљивост. Уз њу се лако привезују самоумишљеност, дрскост и самовољност – тј. разоритељи унутрашњег мира, који, слично бури, за собом остављају безосећајност и заслепљеност. И како је, после овога, могуће избећи грех при многословљу?

ПЕТАК

Безбожност пада у неправду (Прич.11,5). Нечастивост (безбожност) је неправилан однос према Богу или потпуни богозаборав, који прати неверовање у постојање Божије и Његово промишљање о створеноме. Друге душе, пак, будући стешњене притиском сличних нечастивих мисли, и желећи ипак да како-тако буду исправне личности, доносе решење: 6ићу праведан, частан и хуман, не бавећи се тиме да ли има неко изнад мене, који посматра, обавезује и тражи одговор за дела људска. И шта бива? Нема на њима благослова Божијег, јер га нису ни тражили, и дело њихово нема успеха. Савест их свакодневно опомиње за дела или неправде, или због нечасности или нехуманости. Они успевају да себе прикажу праведним једино пред људима. Ради свога оправдања, ако је потребно, они и чињенице o6pћy, криво их тумачећи. Ко је, међутим, чисте савести у својој унутрашњости, нема потребе за оправдавањем. Немарни према себи потпуно занемарују овај унутрашњи раздор, а они пажљивији се различито према њему односе. О, кад би бар неко од њих савесно погледао на тај раздор и, схвативши откуда је, потрудио се да га отклони! Он би и самог себе исправио и другима помогао да дођу у добар склад.

СУБОТА

Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике (Мк.2,17). Устима (старозаветне) Премудрости призивао је Господ к себи безумне. И сам је, странствујући на земљи, призивао грешнике. Ни гордим разумницима, ни својевољним праведницима код Њега нема места. Нека се радује умна и наравствена немоћ! А сила умна и делатна нека се удаљи! Свестрана немоћ која је себе свесна, и која са вером прибегава Господу (као немоћна лекару и као оскудна Ономе који све испуњава) постаје снажнија и умом и нарави, настављајући једнако да признаје оскудност свог ума и рђавост нарави. Делујући у немоћи под тим привидом неугледности, сила Божија невидљиво зида нову личност, светлу умом и нарави, која ће у своје време – понекад још овде, а свакако тамо – постати очигледна за све. Ето шта је сакривено од премудрих и разумних, и шта се открива само деци!

TPEЋA НЕДЕЉА ПОСТА

Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк.6,34). За Господом крстоносцем није могуће ићи без крста. Сви који за Њим иду, нужно иду са крстом. А шта је тај крст? Неприлике, тешкоће и жалости сваке врсте, које се срећу и изван и унутра, на путу савесног испуњавања Господњих заповести, у животу по духу Његових наредаба и захтева. Такав крст је срастао са Хришћанином: тамо где је Хришћанин, тамо је тај крст, а где нема тог крста – нема ни Хришћанина. Олакшице сваке врсте и живот у утехама не приличе истинском Хришћанину. Јер, његов задатак је да се очисти и исправи. Он је као болесник на коме треба да се врше час операције, час превијања. Зар се то може без бола? Он хоће да се истргне из заробљеништва снажнога непријатеља: зар је то могуће без борбе и рана? Он је дужан да иде насупрот свих поредака који га окружују: како то извршити без неприлика и тескоба? Радуј се што осећаш крст на себи, јер поседујеш знак да идеш за Господом путем спасења, у рај. Потрпи мало. Јер, брзо ће крај, а за њим – венци!

Извор: Светосавље

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...