Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

игорсима

Донирање органа?

Ваш став о пребацивању органа  

25 члановâ је гласало

  1. 1. Пребацивање органа је за Вас:

    • Сјајно достигнуће и све већа благодат у светлој будућности
      15
    • Могућност која се убрзано развија и којој треба приступити са опрезом
      7
    • Не, хвала. Одбијам да учествујем у том општем ђорању - не желим туђе органе и не желим да други узимају моје
      3
    • Замењивање органа је киборгизација људи и још један одлучан корак ка претварању наше цивилизације у Матрикс
      0


Recommended Posts

21 minutes ago, АлександраВ рече

 

А онда је наставио -

.......

Спојила сам оно што је било спојиво са оним Из Закона о трансплантацији органа у Републици Србији. VS  GeniusAtWork.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Основно начело хришћанског живота заснива се на спремности да „сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предамо“, и то тако што ћемо једни другима добро чинити. Дакле, хришћанска вера се заснива на конкретној доброделатности, а не на неоствареној добронамерности.

То је дело, а не само лепе речи пуне замишљених претпоставки. Све ово постаје нам јасније кад знамо и разумемо Христове речи: „Од ове љубави нема веће, до да ко живот свој положи за ближњега свога“. Тако је себедавање мера свих наших односа, и потврда остваривости у вери, што треба да покрене промишљање и поступање верујућег човека набоље. Сва креативност и прогресија живљења у вери треба да почиње од овога и да се темељи на том знању о важности несебичног односа према другоме.

Завештање органа треба да буде узвишени чин несебичне љубави, неоптерећен себичношћу самоистицања. Чин вере и поверења изнад сваке сумње о могућим злоупотребама, јер сумња и неповерење успоравају прогресију и низводе у нестваралаштво. Да би се вера и поверење истински остварили, потребно је трезвено промишљање о узвишености учињеног, уз добро знање да један човек завештањем својих органа може спасти пет живота других људи. Нажалост, нас често оптерећује сумња у могуће лоше поступање других. Истина је да, нажалост, постоји и трговина људским органима, али то не сме да буде нама меродавна чињеница. Реч је о злу које треба да се разоткрије, изобличи и искорени применом позитивних законских прописа, не дозвољавајући да нас исто заустави и одврати са пута љубави на беспуће немоћног осуђивања туђих лоших поступака.

Христолика доброделатна добронамерност

Знајући речи Христове: „Када учинисте једном од најмањих мојих, мени учинисте“, потребно је да свој поступак саобразимо Христовом крстоносном себедавању за живот света. Тада ће нам примарно бити то да помогнемо немоћном човеку, а не да сумњамо у то да ће неко злоупотребити нашу добронамерност. Треба бити обазрив и опрезан и мудро разликовати добро од зла, истину од лажи, у свакодневном чињењу, али кад је у питању овај узвишени чин, ту треба превазићи све предрасуде и на прво место ставити живот. У том контексту треба разумети чин завештања као утемељење у животу, а не као одустајање од постојања, одрицање од сопственог живота и прихватање умирања као нечега што убрзо долази. Због тога је овај чин утемељење у животу, а не бекство у смрт, јер то није пристајање да се умре пре времена, него је добра жеља да се продужи живот другога, без скраћивања сопственог постојања. Завештање органа не значи пристајање на умирање пре времена, онда кад то другоме одговара, него је показатељ спремности да се дода животу другога. Могуће је само тамо где је љубав сигурна, неоптерећена интересом и страхом од пролазности и нестајања.

Наше време обилује мноштвом себичних примера, како оних који су склони да обману друге и себично искористе њихову добру вољу, тако и оних који се „чувају“ од ових и њихове злонамерности. То дели и раздваја, зауставља добро стваралаштво и све затвара у несигурност истрошења и нестајања. Све расправе о завештању органа то најбоље осликавају, јер ту видимо најпре негативну реакцију истицања лоших могућности пре указивања на добре могућности. Једноставно речено, сви смо у лошем стању неповерења и неспремности за добру комуникацију. Свако тражи разлоге да не учини нешто добро, желећи да своје нечињење оправда неким вишим разлогом или нечијим лошим намерама. Све ово треба превазилазити непрестано снагом живе и делатне вере, промишљајући трезвено све своје поступке: Видети у свему оно што је најбоље знак је зреле вере, никако није наиван поступак лаковерног појединца. Али, све док је страх од могуће преваре већи од нашег међусобног поверења, сами себе онеспособљавамо за велика дела. Увек размишљамо најпре само о ономе што није добро, да бисмо на крају само то имали за мерило. Тако се затварамо у немоћ, не видимо потребе других и сопствене добре могућности да му помогнемо. Једноставно, затечени страхом једино што знамо јесте да се „чувамо“ једни од других у стању напетости и сукоба. То је пут безнађа и осамљења, старање само за себе. Тако обесхрабрени у себи за живот, постајемо себични и агресивни песимисти. То треба променити и победити страх од другога сталним старањем о бољитку свих и свега. Тада улазимо у живи динамизам боголике христоликости, где без тражења за себе дајемо себе и тако добијамо сви. То не треба да буде само лепа жеља, срочена мисао у моменту религијске инспирације, то је стварност нашег живота у вери.

Црква благосиља добродетељ

Треба знати да Црква све покреће напред у најузвишенију богочовечанску прогресију, никога и ништа не зауставља у стању тражења разлога за и против. Динамиком неизмерне љубави све осмишљава и свему даје добар смисао и праву меру. Тако и у вези са овим, покреће све креативне ствараоце, од лекара као стручњака који се баве животним бољитком и здрављем, до свих нас који смо њихови саствараоци, а не само корисници услуга. Најузвишеније састваралаштво се догађа управо у том чину себедавања завештањем својих органа на добробит других. То завештање, наравно, никако није наше одустајање од живота, него је најдивније себедавање. То је неописива радост за коју треба имати изоштрен животни укус. То су осетили они који су својим давањем органа, на пример једног бубрега, помогли детету, родитељу, брату, рођаку или било ком другом човеку. О томе ми је причао један врли прота из Сремске Митровице, отац Гвозден, који је дао свој један бубрег брату, да би убрзо потом постао по четврти пут отац. Не зна која му је већа радост, рођење детета или оздрављење брата. Бог нека их подржи у животу, вери и љубави, а нама свима отвори дубљи духовни окоглед да видимо потребе једни других и помогнемо бољитку живота, а не да се раздвајамо и затварамо свако у своју немоћ, страх и неповерење. Више вере и више поверења у изобиљу љубави, то је оно што нам треба како бисмо разумели Христове речи: „По томе ћете се познати да сте моји ученици, ако будете имали љубави међу собом“. Дакле, Црква благосиља добродетељ, и ми који смо сабрани у Христово име треба да будемо креатори боље стварности, а не статични посматрачи и ловци на туђе грешке. Да несебично живимо једни са другима и да нашу љубав не умањује нико и ништа, да нас никакво и ничије злодело не одваја од добродетељи, јер тако и сами постајемо злоделатни. У томе ћемо успети само снагом и силом самоодречне љубави, никако и никада себичношшћу и себеистицањем. И још нешто: Црква смо сви ми крштени, а не само привилеговани појединци, „учени и униформисани професионалци“. Сви ми смо једно Тело коме је Глава Христос, где је правило да кад „један уд страда, болује цело тело“, и нисмо затворени у себе као нека група истомишљеника, него смо отворени и добронамерни и према онима „који су изван“. То значи да крштени хришћанин треба да се пита „Шта ја чиним?“, а не да се статично распитује шта је „дозвољено“ да чини. Добродтетељ је увек дозвољена и потребна, преко потребна посебно у наше дане. Па предлажем, уместо питања шта, кад, како и колико: живимо одговорно, дајући се несебично једни за друге, знајући да је спасење сваког човека у рукама другога, и радујући се стварности у којој „када видимо лице другога човека, видимо Бога“. Том вером просвећени, увек ћемо тражити и наћи разлог више за добродетељ, никада нећемо бити неделатни критичари било чије добронамерности, и тако ћемо постати истински креативни саствараоци у свему. Нећемо тражити да се било ко плаши нашег става о нечему, бићемо покретачи радости у сили непролазне и неистрошиве љубави Божје и наше, у живој стварности богољубља и човекољубља.

Протојереј проф. др Љубивоје Стојановић

Share this post


Link to post
Share on other sites
2 hours ago, Suncokret54 рече

... зашто ми је код ове теме прва асоцијација јагњећа сарма... мислим да је лепо, када поклањаш коме шта, да знаш коме си поклонио... давао сам петнаестак пута крв, и волео бих да знам у коме је, из два разлога; да видим јесу ли почели да личе на мене, и други, да проширим број оних од којих могу да позајмим лову...:)

Za razliku od tebe, kad vidim ovu temu, sjetim se moje seke Ljilje.
Ja ne bih voljela da znam ko ima organe moje sestre. Samo se nadam da su sretni i da čuvaju svoje zdravlje. 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 8/14/2016 at 20:19, АлександраВ рече

Чему ово?

Prvo mi pojasnite kako "o upućena osobo" zvuči bilo kako loše? (Ti imenjače naročito)
Nije kao da sam rekao kako sa "premijerkom" ne mogu da debatujem prosto zbog broja reči i ponavljanja fraza prepunih podataka... možda bi to bilo nepristojno?

 

On 8/14/2016 at 21:49, Дијана. рече

Razmjena misljenja o stavovima ne treba da prelazi na licni nivo.

Ovo zvuči uvredljivije, znači bezlična komunikacija se preporučuje.
Moj stav na tvom zidu, tvoj stav na mom, sve samo da opstane status kvo forum ?

 

On 8/14/2016 at 22:32, Јелена011 рече

i vredjaa citavu jednu struku

Vređanje struke je njena statistika uspešnosti (od prehlade do transplantacije)
i u skladu sa time joj treba ukazati poverenje, nema vređanja od mene.
 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jedini razlog što sam na ovoj temi jeste nedostatak pravog odgovora u anketi.
Ako kažem kome trebaju moji organi, izvolite, zašto bi se to deklarisalo kao
humanost? Ako me nije briga hoće li pomoći ili ne, isto važi. Moj pristup ovome
jeste da humanost ne treba da se promoviše ili predlaže jer se time obesmišljava.

Share this post


Link to post
Share on other sites
2 minutes ago, LogosAgape рече

Prvo mi pojasnite kako "o upućena osobo" zvuči bilo kako loše? (Ti imenjače naročito)
Nije kao da sam rekao kako sa "premijerkom" ne mogu da debatujem prosto zbog broja reči i ponavljanja fraza prepunih podataka... možda bi to bilo nepristojno?

Са малим бројем речи и без фраза, повлачим се из дебате.

Share this post


Link to post
Share on other sites
12 minutes ago, LogosAgape рече

Ovo zvuči uvredljivije, znači bezlična komunikacija se preporučuje.

Pa, lična komunikacija je čak i poželjna, ali kad isijava toplinu, prihvatanje, ohrabrenje, ukratko hrišćansku vrlinu zvanu ljubav.

Bezličnu komunikaciju istina često na forumu preporučujem kao pravilo komunikacije, ali zato što lična komunikacija na forumu znači sve suprotno od ovog - unižavanje drugog na razne načine, od uvijenog ironisanja do otvorenog prostačkog vrijeđanja, što je žalosna realnost foruma svakodnevno. Bolje neutralna, bezlična nego tako pseudo-lična. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...