Jump to content

Остаци паганштине код Срба

Оцени ову тему


Recommended Posts

Ja govorim o konkretnim OBREDIMA za koje se tačno i jasno znalo da su mnogobožački, paganski ŽRTVENI obredi a ne o monaštvu uopšte. Postoji sličnost koja je vanjska, i jedne i druge imaju biti i ostati djevicama cijeli svoj život, no motivi su sasvim različiti. Ali zašto onda nismo uzeli nekakav njihov konkretan vestalski obred i malo ga prepravili, umjesto naziva bogova tamo stavili nazive Svete Trojice, Bogorodice, anđela i svetitelja i rekli: evo pa sad praktikujte dalje, imate to "hristijanizirano".

Pa motivi su sasvim različiti i kod paljenja badnjaka sada i nekada.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • Replies 76
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

Презвитер из Чачка Владе Капларевић, који је теологију завршио у Москви, сведочи да Руси никад не износе храну на гробове предака Владе Капларевић на служби (Фото: Г. Оташевић) Чачак – Изношење хр

Мени је битно да сам била данас на гробљу  са житом, свећама и вином, дошао је наш свештеник и очитао молитве за упокојене.  Било је тако свечано и достојанствено, нисам износила никакву храну ни пић

Mislim da je taj običaj u stvari Hrišćanski,Hrišćani su spremali hranu i hranili siromašne,u ime upokojenog,naravno Srbi ne bi bili Srbi kad takav običaj ne bi unakazili...

Jeste jaje sveopšti simbol oslobodjenja i života, za skoro sve narode sveta,

i nema razloga iskoreniti ga iz rečnika znakova i simbola sveopšteg čovečanstva.

No, ovde je stavljen naglasak na, pre svega, kuvanju jajeta uoči Pashe u crvenoj boji (simbol - Hristove krvi)

naspram dotadašnjeg judejskog običaja kuvanja jajeta (kao redovne praznične žrtve!) u slanoj vodi (simbol - mora

kroz koje je Izrailj prošao iz ropstva u slobodu).

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pa motivi su sasvim različiti i kod paljenja badnjaka sada i nekada.

 

No, problem s tim je kada znamo tačno da su to paganske obredne ŽRTVENE praktike, kao takve one ne mogu biti hristijanizirane, neki drugi običaji mogu ali one ne. To brane vaseljenski sabori i kanoni. Nađite mi koji Vaseljenski Sabor i kanon to dozvoljavaju i tolerišu. Od mnogobožačkog žrtvenog kulta i obreda napraviti hrišćanski obred. I ta misionarska ikonomija i hristijanizacija imaju svoje granice a tim granicama su tačno te kultne žrtvene praktike - "sacrificio".  Liturgijski je to neizvodljivo, dogmatski nedopustivo a teološkim je to oksimoronom - besmislicom.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

No, problem s tim je kada znamo tačno da su to paganske obredne ŽRTVENE praktike, kao takve one ne mogu biti hristijanizirane, neki drugi običaji mogu ali one ne. To brane vaseljenski kanoni. Nađite mi koji to Vaseljenski kanon dozvoljava. I ta misionarska ikonomija i hristijanizacija imaju svoje granice a tim granicama su tačno te kultne žrtvene praktike - "sacrificio". Liturgijski je to neizvodljivo, dogmatski nedopustivo a teološki ojsimoronom.

Sada nisu žrtvene praktike nego je badnjak posvećen Hristosu. Koji vaseljenski kanon zabranjuje paljenje badnjaka?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sada nisu žrtvene praktike nego je badnjak posvećen Hristosu. Koji vaseljenski kanon zabranjuje paljenje badnjaka?

 

Ako nisu to žrtvene praktike, čime su  onda? Narodnim običajem? U redu. I zašto onda tu asistiraju sveštenici. Gdje imamo u svetom Pismu liturgijsku osnovu za "obred Badnjaka" ili "obred slavskog kolača"?. Ako to nije nikakav liturgijski obred kao što ni rezanje slavskog kolača ne može biti i nije liturgijski obred jer ništa takvog u Evanđelju a ni u svetootačkoj predaji nemamo, onda su to narodni, folklorni običaji. A šta onda rade tamo sveštenici ako to nisu liturgijski obredi već folklor? Oni onda mogu maksimalno tu dati blagoslov prema važećem obredniku, ništa dalje ni više. Ovako to liči na pravljenje "ad hoc" liturgije od narodnih običaja, tako bi onda mogli i za maškarama i za dodolama i u kolo pri Dužijanci i u vatru pri ivanjdanjskim krijesovima i u vodu pri Kupalama Tako bismo i mi u Češkoj mogli početi od poljevanja vodom i mlaćenja pomlazkom napraviti hrišćanski obred. U čemu je sad razlika, to polijevanje vodom i mlaćenje prutovima barem nikada nije bilo direktnom žrtvom bogovima pa je liturgijski čak i manje problematično od Badnjaka i slavskog kolača. Ne razumijem sad poantu, da su ovi običaji bili potrebni pocrkvovljavanja više nego nekakvi ili nečiji drugi, ti vaši su svetiji valjda od svih tih drugih paganskih običaja da su jedino oni zaslužili biti pocrkvovljavani ili šta? Stvarno ne razumijem u čemu je stvar?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ako nisu to žrtvene praktike, čime su onda? Narodnim običajem? U redu. I zašto onda tu asistiraju sveštenici. Gdje imamo u svetom Pismu liturgijsku osnovu za "obred Badnjaka" ili "obred slavskog kolača"?. Ako to nije nikakav liturgijski obred kao što ni rezanje slavskog kolača ne može biti i nije liturgijski obred jer ništa takvog u Evanđelju a ni u svetootačkoj predaji nemamo, onda su to narodni, folklorni običaji. A šta onda rade tamo sveštenici ako to nisu liturgijski obredi već folklor? Oni onda mogu maksimalno tu dati blagoslov prema važećem obredniku, ništa dalje ni više. Ovako to liči na pravljenje "ad hoc" liturgije od narodnih običaja, tako bi onda mogli i za maškarama i za dodolama i u kolo pri Dužijanci i u vatru pri ivanjdanjskim krijesovima i u vodu pri Kupalama Tako bismo i mi u Češkoj mogli početi od poljevanja vodom i mlaćenja pomlazkom napraviti hrišćanski obred. U čemu je sad razlika, to polijevanje vodom i mlaćenje prutovima barem nikada nije bilo direktnom žrtvom bogovima pa je liturgijski čak i manje problematično od Badnjaka i slavskog kolača. Ne razumijem sad poantu, da su ovi običaji bili potrebni pocrkvovljavanja više nego nekakvi ili nečiji drugi, ti vaši su svetiji valjda od svih tih drugih paganskih običaja da su jedino oni zaslužili biti pocrkvovljavani ili šta? Stvarno ne razumijem u čemu je stvar?

Naravno da ne razumiješ. U suprotnom ne bi pisao tako. Šta mene briga šta će Česi da rade? Ako neki obred upražnjavaju, neka to čine na slavu Božju i nema problema.

"Обично се за бандњак мисли да порекло вуче од неког паганског српског обичаја. Међутим, порекло бадњака је много старије. Јевреји су имали празник Сјеница или Шатора, који је падао у јесен, и тада су они правили сјенице од лиснатих грана и под тим сјеницама боравили седам дана, у знак сећања на путовање јеврејског народа из Египта у обећану земљу. Црква је преузела тај празник, али је бадњаку дала нови смисао: грејући се око бадњака, укућани се загревају љубављу, искреношћу и слогом, а светлошћу његовом разгоне мрак незнања и празноверја, и озарују се и обасипају радошћу и миљем, здрављем и обиљем".

Što se tiče slave, da citiram episkope Danila i Amfilohija:

"Ne previđajući važnost poštovanja predaka i dana krštenja mi danas jasno znamo da je Slava kod Srba izrasla iz Sv. Liturgije i svetogorskog običaja blagosiljanja Hleba (artosa) na hramovne praznike. Kao i mnogo šta drugo i Slavu nam je podarila Sveta Gora preko Svetog Save i njegovih naslednika. Kao što na Sv. Liturgiji prinosimo Bogu hleb i vino, tako i na Slavi. Ona je prinošenje Bogu na dar slavskog kolača, vina, žita i sveće. Kao što je Liturgija lomljenje Hleba radi pričešća vernih, tako se lomi i slavski kolač, preliva vinom pa se onda celiva. Pri celivanju sveštenik izgovara reči: Hristos posredi nas! a članovi svečari odgovaraju: Jeste i biće. Tako nas slavski kolač podseća na večno Hristovo prisustvo među nama i na Sv. Pričešće Njime kao Hlebom života.

U slavu Božju se takođe prinose slavsko žito i sveća, kao i u čast proslavljanog svetitelja, uz to i za blaženi pokoj naših u veri usnulih predaka. Tako preko slavskog kolača, žita, vina i sveće postajemo jedno i zajedno preci i potomci, živi i mrtvi, u Hristu Isusu. Zato je za pravoslavne Srbe Slava tako važna. Narod dobro zna da gde se ugasi slavska sveća, tu se gasi dom, nestaje i sveto pamćenje, lično i porodično i narodno. A bez njega niti je čovek više čovek, niti porodica - sveta porodica. Samo slavljenjem Slave srpski narod je pravi - večni Božiji narod".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mislim da je taj običaj u stvari Hrišćanski,Hrišćani su spremali hranu i hranili siromašne,u ime upokojenog,naravno Srbi ne bi bili Srbi kad takav običaj ne bi unakazili...

Не, није. Пагански је. Као и лиле, као и Бадњак...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sada nisu žrtvene praktike nego je badnjak posvećen Hristosu.

 

Ево нештоо бадњаку:

 

O riječi badnjak
Na moju žalost tek se rijedki pseudotumači ostataka slovenske plemenske vjere sjete započeti svoju misiju posmatranjem riječi. Mnozima nedostaje spremnosti za taj težki zadatak. Nedostaje im poznanje jezika, konkretno morfologije.
U današnjici spomenimo "badnjak", i pomosliti će se na drvo. No u svojoj originalnosti, badnjak nije drvo, već naziv prazdnika. U načelu zapravo nije riječ o prazdniku nego samo o jednom predprazdničnom vremenskom roku, a prazdnik nastupa tek nastupajućega dne.

Badnjak u starini uobće nije bio radostnim vremenom. Dapače radilo se o vremenu straha i opreza.
Badnjak je posljednji dan sedmica koje nazivaju načistim sedmicama, vučijim sedmicama ili pak koledama.
Vjerovalo se, da je posljednji dan nečistih sedmica najteži i najopasniji, te su ljudi govorili da se te noći ne smije zaspati, kako nečisti duh ne bi zaposjeo tijelo ili ugušio u snu. Zato jer se ove noći mora bdjeti, daj dan je zvan b'dnjak (бъдняк), a u Srba badnjak. Lingvistima koji ovo čitaju sjetiti će se srbskoga odjeka poluglasa, odn. nepostojanoga a.

Vjerovalo se da svako prelazno doba (konkretno solsticiji) za sobom ostavlja radikalne promjene. U mislima onomadnih ljudi promjene se nisu mogle zbiti same od sebe (uzput, ne stidi se riječi "nomadne" koje je govorila tvoja baka i stari ljudi. Ta riječ nosi veliku starinu i ljepotu i potiče od "onoma dne"). Budući da je u čovjekovoj prirodi uvidjati uzročno-posljedični slijed, uzrok prirodnih promjena bila su djelovanja viših sila. Naime, vjerovalo se, da se tokom ovih sedmica otvaraju nebesa i zemlja, te da duše umrlih i demona prelaze na ovaj svijet. No nijesu naši demoni vatreni kako znamo iz diznilenda, no su hladni. Smrt i duhovi su povezani s hladnoćom, hladnim vjetrom, mrazom itd.
Hoćeš li zaista pokušati shvatiti doživljaje starinih običaja, onda si predstavi lugove i šume pored sela u ovoj hladnoj decembarskoj noći, zavija sjeverac, na zemlji se hvata inje i svuda se čuju škripanje drvenih greda starih kuća i vodenica uslijed djelovanja hladnoće na njih (znaš one zvukove škripanja i pucketanja u kući koje pnekada čuješ noću).
Iz zemlje su izlazili demoni, koje su Sloveni nazivali bijesovima. Bili su to črni ljudi s konjskim nogama. Bugari ih nazivaju karakonči ili karakončuli (kara= crno, kon=konj). Ova bića su istovjetna grčkim kentaurima.
Izlazile su noćne more, koji su gušili ljude u snu. Još mi je moja baka pričala, kako je moga pokojnoga djeda gušila mora. Kaže, čučnula mu na prsa, zabila svoje dugačke crne prste u njegova njadra i čupa mu srce van.
Kaže, da je ne udari ona nečim, djed bi bio gotov. Ali opet džaba, ne možeš ti protiv demona, djeda je opet poslije toga udarao crni čovjek visok tri metra i bacio ga pod voz. Takve priče slušaš kad živiš u zabačenoj selendri u pol Podkozarja.
Ovih nečistih nedelja, dolazi i najveći vuk, gospodar vukova. On dolazi od jedne zemlje izza jedne rijeke, koja se nalazi izza guste, divlje šume. On je šepav i moćan. On zapovijedi divljim zvijerima, gdje će uzeti svoj plijen, koliko i kada. Tih sedmica ne smije se ništa sjeći makazama ni šiti ni plesti, jer oštri predmeti slute na vučije zube. Ovomu se demonu nije protiviti. Njemu se zakolje ovca ili svinjče na tucindan i prospe krv u njegovo ime. Tom se krvlju pomaže malo prag i štala i djeca po čelu. Tim činom se on umiljava i nijedan vuk neće smijeti napasti na ono što je obilježeno krvlju koja podarena njegovom gospodaru, šepavom vuku.

Kao što već rekoh, najopasniji dan vučjih ili nečistih sedmica je noć s 24. na 25. studeni, odn. decembar. Ove noći svi bdiju, skupe se okolo ognjišta u kući i pale drvo koje su usjekli cijelu noć. Upiri, more, karakončuli i sve vrste duhova i bjesova boje se vatre i sunca. Ne dao Bog, da te noći nestane drva i da se vatra ugasi.
Vatra na ognjištu, mora gorjeti sve dok se ne rodi sunce u zoru. Kada se rodi sunce, onda svi demoni pobjegnu u zemlju i duhovi u nebesa i svijet je opet siguran. Tada ljudi ujutro se okupaju da skinu madjiju i duhova i vještica i podju slaviti i veseliti se. I od toga doba, zore 25. decembra počinju radostni dani. Slavi se božić i rodjenje Ise Hrista ili ranije sunca.
Medjutim rodjenje sunca nije nešto što se dogadja samo tad. Sunce se pak radja svakoga dne, no ono što se slavilo nije rodjenje sunca, nego "baš to" rodjenje sunca koje prognalo nečiste sile i povratilo radost ljudima.

Dakle, kod badnjaka nije naglasak na sječi drveta i da to baš mora biti hrastić. Kod nekoga je bukva, kod nekoga jelka, kod nekoga jablan, šta god. Naglasak je na tom, da se to drvo počtuje jer je to drvo ono drvo koje će se ložiti u odnjište te večeri i koje će obezbjediti vatru, a tim i zaštitu te najteže noći od svih noći cijele godine.
Ipak da je najstariji običaj koristiti hrast nije ni čudo. Od starina se kaže, kad grmi, nikada ne idi pod hrast, jer djavol se skriva pod kamen, u vodenicu, u crkvu a svet Ilija ga gadja vatrom s neba. Najzad se skrije pod hrast, a svet Ilija onda baci munju na hrast i on se zapali i djavol pobjegne u vodu ili pod zemlju, gdje mu je mjesto. I zaista uvijek se kaže "kad grmi ne idi pod hrast ili bukvu, no uvijek samo pod lijesku ili orah".
Hrast se bira za badnje drvo, zbog svoje osobine, da je zapaljiv. I zaista najviše munji udara u hrast, a najmanje u orah. Valjda ima neke veze sa osobinama zemljišta, u kojemu uspijevaju orah i hrast, pa munja više voli zemljište koje slučajno voli i hrast. Uostalom ako usječeš hrast pa spališ, ni djavol se nema gdje sakriti

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Не, није. Пагански је. Као и лиле, као и Бадњак...

 

kao i slava i još štošta,nije poenta u samim formama već u promenjenim suštinama...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Što se tiče iznošenja hrane na grob, po meni je to veoma lep običaj,

i držim da je, kao što je neko ovde već spomenuo, to izvorno hrišćanski običaj,

a vodi poreklo od iznošenja hrane na agapama i sl. koje su vršene na grobu na dan upokojenja

dotičnog hrišćanskog ispovednika, mučenika ili vernika, i na zadušnice.

Nakon uobičajenih molitava, namenjuju se i sveće i tzv. paskurice (hlebčići umešani sa malo osvećene vodice,

osvećene na dan Krsne slave-Krsnog imena (!) tj. na dan kada je rodonačelnik naše loze zasadio naše porodično stablo

u Crkvi Božijoj, porodičnog stabla čija smo i mi jedna grana s vrha),  za sve muške i ženske glave

(moje svete (tj. hrišćanske) pretke po ocu) tako da znam imena predaka unazad više od dvesta godina.

To je verovatno kroz vekove svake godine osvežavalo hrišćansku svest da se ne poturče.

Imena se potom pominju i u nedelju na Sv. Božanstvenoj Liturgiji.

 

Tako jeste bilo u pocetku.

 

Ovo danas nema apsolutno nijedne dodirne tacke sa tim sto je onda bilo.

Danas se hrana "daje" preminulima, "zrtvuje se za dusu" (tako sto je mi jedemo, naravno gringrin), i ostale gluparije.

 

Ne malo puta na grobovima i grobnim mestima vidjao sam citave trpeze, sa vise hrane i vise vrsta hrane nego sto je ja recimo spremim za 20 i vise gostiju koje imam za slavu.

 

Kako Aca rece, i moji su prestali da nose hranu na groblje. Poodavno. Ako ima sta da se spremi za sirotinju od hrane, onda je bolje - a podjednako vazno - da se taj novac namenjen spremanju jedostavno da onima kojima je potreban.

 

Ovako, kako je sad, na sve lici samo ne na Crkvu...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ima tu jedna praktična stvar, ranije su ljudi potencijalno dugo putovali kad bi išli u susedno ili rodno selo, na groblje, pa se trebalo poslužiti da se okrepe putnici od puta

i ne samo put, i žalost može da iscrpi čoveka

pa i danas, pogotovu ako je topao dan, treba poneti vodu i sokove, i nešto da se okrepi, pogotovu ko duže putuje

 

prosto neki moj rezon

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ima tu jedna praktična stvar, ranije su ljudi potencijalno dugo putovali kad bi išli u susedno ili rodno selo, na groblje, pa se trebalo poslužiti da se okrepe putnici od puta

i ne samo put, i žalost može da iscrpi čoveka

pa i danas, pogotovu ako je topao dan, treba poneti vodu i sokove, i nešto da se okrepi, pogotovu ko duže putuje

 

prosto neki moj rezon

 

To je nesto drugo. Vodu ili sok svakako treba poneti, pa i nesto sitno tipa ratluka, da se ljudi okrepe...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ipak su neprevazidjeni ovi što prave kuće na grobljima sa sve nameštajem :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу


×
×
  • Креирај ново...