Jump to content
Srna

О васпитању деце

Rate this topic

Recommended Posts

Грљење и љубљење своје деце најчудеснији је начин да им се да до знања кроздодире да их заиста волимо и да нам је стало до њих. Један познати педагог кажеда су деци потребна "четири снажна загрљаја дневно да би преживела; осамснажних загрљаја дневно да би била здрава, и дванаест снажних загрљаја дневнода би расла". Деца коју родитељи не грле и не љубе, на крају крајева, почињу дамисле да тога нису достојна и осећају несигурност, увређеност и одбаченост.Одрастајући, на многе ситуације реагују деструктивним понашањем.Истраживања показују да децу оба пола током прве године живота одрасли грлеприближно једнако често. После тога деца женског пола настављају да добијајуисто толико физичке нежности. Али број загрљаја које добија дечак нагло сесмањује - приближно око 20% од оних загрљаја које добија петогодишњадевојчица. Неки родитељи мисле да ће претерана нежност према дечакупретворити овога у мекушца. Али живот показује сасвим супротно: дечаци којечесто грле, који добијају много других физичких контаката, одрастају као јаки,мужевни и самоуверени. Они пак који мало или опште не добијају физичкогконтакта од родитеља, могу израсти као несигурни људи који сматрају да јенемогуће волети их.Трећи и, вероватно, најефикаснији начин да покажете детету да га заиста волите, јесте потпуна пажња. Овај начин захтева да редовно проводите одређено време сасином или кћерком.Деци је неопходно да буду са својим родитељима, да осећају своју везу с њима,потребан им разговор с одраслима. То им је потребно као што им је потребнахрана да би расли. При томе није важна формална страна ствари, нити дужинавремена проведеног заједно, већ његов квалитет, степен укључености родитеља уунутрашњи свет свог детета.Још један важан чинилац формирања правих односа с дететом јесте потпунапажња. Потпуна пажња није само ситуација када гледате дете, разговарате с њим,или га грлите. И једно, и друго, и треће не захтева од родитеља посебне напоре.Али потпуна пажња захтева време, а понекад много времена. Понекад то значи даћете морати да одложите своје послове када вашем детету затреба таква пажња.Родитељи су, по правилу, најмање склони да иду на овакве жртве.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Потпуна пажња је време када ваша пажња потпуно припада вашем детету. Дете сеосећа искрено вољеним, свесно је свог значаја, и осећа бригу, одобравање ипоштовање с ваше стране. Оваква пажња доноси вашем детету осећај да је за вас,родитеље, оно најважнији човек на свету. Деци је нарочито важно да за вас буду јединствене и посебне личности. Ствар је у томе што у адолесцентном узрастудолази до формирања самооцене детета. Ако дете не добије сигурну самооценукод вас - својих родитеља - у исправном и потребном оквиру, не сумњајте да ћевршњаци или неко друштво у које доспе, формирати ту самооцену без вас.Многим се родитељима чини да се пажња према детету састоји у охрабривању,поклонима и излажењима у сусрет свим његовим жељама. То је такође веомаважно. Али овакво формално решење и засипање поклонима никада нећезаменити искрену родитељску љубав. Потпуну пажњу детету треба поклањати несамо онда када имате времена. То је дубинска потреба душе детета. Од тога укојој се мери задовољава та потреба зависи будућност детета: какав ће постатиотац, или каква ће постати мајка. Ако се та потреба на задовољава, дете ће битистално бесно, њему ће се чинити да су за родитеље све друге ствари важније одњега. Из тога ће се створити осећање беспомоћности, несигурности, што ће сенесумњиво одразити на душевном развоју.Неки педагози саветују: најбољи начин да пружите свом детету потпуну пажњу јесте да одредите време које ћете проводити само и искључиво с њим. За то времекоје сте специјално издвојили за своје дете, молим вас, ИСКЉУЧИТЕ МОБИЛНИТЕЛЕФОН који краде драгоцене минуте вашег дружења. Па ви га ионакоискључујете када се налазите на неком важном састанку или на богослужењу уцркви. Дружење с децом је ништа мање важно служење и зато се односите премањему озбиљно!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Многи од нас имају огроман број послова, сваки родитељ је веома оптерећенпослом и животним бригама. Али ако нађе могућност да једноставно буде сасвојим сином или кћерком, ваше родитељско осећање ће бити потпуно награђенотиме што ћете видети своје дете срећно, знаћете да оно уме да се слаже с другимљудима. А све то не долази само од себе.Осим посећивања цркве, недељом можете отићи с дететом у шуму или направититрадиционалну свакодневну вечерњу шетњу пред спавање. Можете отићи у паркда нахраните птице, да направите леп букет од лишћа и цвећа, да потражитенеобичне гране или, што удобније се сместивши са сином или кћерком на каучу,да погледате дијафилмове или породичне албуме с фотографијама. Можете данапишете баки писмо ако она живи у другом граду, или пак да једноставно с њимапрочитате добру књигу. Често сама деца наступају као иницијатори оваквихвечери или излета са својим родитељима, тим поводом она имају идеја на претек.Јер свако дете машта да се што више дружи и налази поред својих родитеља.Већина родитеља, нажалост, није осетљива на ове потребе своје деце. Тренутакзаједничког излета, путовања, или просто шетње деца памте, ти часови су ресурсидушевних снага за цео њихов каснији живот. Одјеци заједно проведеног временакао добар ехо ће се одразити у будућим поколењима ваших унука и праунука.Зато, драги родитељи, никада не говорите деци: "Данас немам времена". То јелаж. Пазите да не закасните. Јер за оно што је за вас заиста важно ви увекналазите време. Значи да још увек нисте постали свесни важности вашегродитељског служења

Share this post


Link to post
Share on other sites

Учимо се да градимо дијалог 

Врло важан чинилац који отежава односе између деце и родитеља јестенеспособност родитеља да мирно и с поштовањем према детету излажу својемисли. Неретко одрасли не могу мирно и разговетно да објасне детету шта од његахоће, то јест, да му изразе своја очекивања. При томе га бескрајно грде, ангажујудруге људе да би они сугерисали сину или кћерки какав он (или она) треба дабуде. Способност да се правилно размотри настали проблем с дететом јесте још један важан моменат педагошке вештине родитеља. "То је могуће ако се од раногдетињства успоставља дијалог, а не монолог - пише митрополит Антоније Сурошки- Ако дете мора имати само уши, а родитељ само глас, ништа из тога неће испасти,али ако су од најранијег детињства родитељи показивали интересовање: ти си мизанимљив, свака твоја мисао ми је занимљива, све твоје искуство и сви покретиума и душе занимљиви су ми, објасни ми, ја не разумем... онда ће то иматиефекта. Невоља с родитељима је у томе што готово увек себе стављају у овакавположај: Ја, разумем, а ти не разумеш... Када би родитељи говорили (што је суштаистина): "Не разумем, објасни ми" - много тога би било објашњено зато што децаса спремношћу објашњавају шта мисле ако не очекују да ће их одмах ућуткати идоказати да нису у праву".[1]Али како створити добру основу за дијалог?Пре свега треба постати миран и самоуверен. Данас многи родитељи изгледајупотиштено, изгледају као да су изгубили наду и делују беспомоћно. Њиховопонашање се често колеба између властољубиве принуде, уз помоћ којепокушавају да "предузму мере", и млитаве свеопште распуштености "демократа"који се боје да ограниче "слободу детета". Да бисте постигли смиреност исамоувереност потребно је следеће:

 сетити се да ви одговарате за васпитање деце и да је ваша дужност да пренесетесвоје животне принципе и вредности на децу;- да се потрудите да стекнете веру у себе. Да схватите да све крајностиродитељског васпитања (нервозна вика, пасивност) потичу од несигурности усебе, у своја родитељска овлашћења;- да не захтевате од себе немогуће, да схватите да је ваш син (кћерка) самосталналичност на коју је немогуће утицати ако је изгубљен однос поверења.Бити доследан у односима с децом. Многи мисле да ће постићи поверење и љубавдеце ако се буду понашали према њима "пријатељски". Постати за дете пријатељ уизвесној мери је несумњиво добро, али треба схватити да ваш "пријатељски" ставможе детету дозвољавати да с времена на време напушта оквира "може се" и "несме се" у вашим односима. Пријатељски односи постају опасни у случајевимакада:- родитељ заборавља на своју улогу васпитача, која почива на ауторитету;- понашање родитеља према детету постаје двосмислено, неодлучно инедоследно, а понекад и детињасто (осветољубивост, неодговорност, понашањепо принципу "за инат")

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постојаност и доследност су веома важне родитељске особине које доносеспокојство и јасноћу мисли. Бити с децом постојан уопште не значи бити груб. Јерпросто човек од детињства мора да се навикава на то да у овом свету постојеодређене границе и правила која се морају узимати у обзир.Учити дете одговорности и самосталности. То се може постићи на следећи начин:- предлагати разумљива и јасна правила: "Ради овако, а не ради овако",постепено пребацујући одговорност за поштовање тих правила на само дете;- дозвољавати детету могућност неслагања, ако оно при томе изражава неслагањеуз дужно поштовање према родитељима;- не обављати уместо њега послове за које је оно лично одговорно;- дозвољавати детету да делује самостално, експериментисати, али при томе ономора одговарати за последице својих одлука и мора исправљати грешке;- помоћи му да разоткрије своје јаке стране

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не користите у општењу с дететом иронију и сарказам.Не понижавајте дете пред другим људима, на причајте другима о његовимгрешкама.Никада - никада - никада не прелазите на ниво личних увреда!А сада - делујте!Нађите време које је најповољније за вас и вашег сина (кћерку) и расправите сњим оно што вас брине. Испричајте о својим осећањима поводом ситуације којавас је изнервирала, нипошто не тврдећи да је стање ствари управо такво. Кадаваш саговорник говори, пажљиво га слушајте, не прекидајте га, потрудите се да гаразумете.Главни задатак оваквог дијалога је да нађе компромисно решење, да научи детеда прелази на узајамно прихватљиву позицију

Share this post


Link to post
Share on other sites

Формирајте у детету самосталност 

Како већ рекосмо, за адолесцентни узраст је природна појава супротстављањародитељској вољи. Догађа се да у трагању за самосталношћу адолесцент чакодлучи да некуда оде. Али када пресахну душевне снаге, он се враћа родитељимада би добио подршку, да би добио неопходну родитељску љубав. Мудар родитељће увек оценити покушај детета да постане одрастао човек, самосталан инезависан

Заиста, деца много тога наслеђују од својих родитеља. Свети Филарет Московскикаже: "Они који желе да имају достојну децу разумно ће поступити ако претходносаме себе учине достојним родитељима". Ако хоћемо да наша деца израсту у добрељуде пуне љубави, људе са осећањем властитог достојанства, морамо се односитипрема њима с добротом и љубављу. Али при томе их не смемо стављати узависност од нас, родитеља, иначе никада неће постати самостална, неће научитида акумулирају у себи душевне снаге

Share this post


Link to post
Share on other sites

Осећање сигурности (у себе, у исправност својих одлука), осећање сопственогдостојанства неопходно је сваком човеку и може се формирати на различитеначине: ослањајући се на ауторитет родитеља или на ауторитет вршњака.А ако родитељи заиста "немају када"? Вечно заузети родитељи који некуда јурите,летите и журите! Станите, освестите се, отрезните се... Неке мајке су из породицеотишле у цркву, отпутовале на бескрајна путовања по светим местима. Али где суваша деца, она која представљају ваш задатак од Господа, задатак број један?Испоставља се да већ одавно нису поред вас. Гордост, егоизам, равнодушност,бекство од родитељске одговорности посејали су раздор међу поколењима.Изгубљено детињство је изгубљено поколење, напуштено поколење. Оно ћекуцати на ваша врата. Не прстом. Ногом. Не само куцати, развалиће врата заједнос довратком и шаркама. И не вреди њих кривити. Једноставно некада нису ималадовољно љубави, саосећања, пажње, поштовања, интересовања. Некада суродитељи били сувише обузети собом - својим послом, својим образовањем,својим религиозним животом.Доћи ће време и деца ће за равнодушност очева и мајки у старости овима платитиистом монетом. "Макар сав наш живот био срећан, бићемо строго кажњени ако немаримо за спасење деце. Деца нису случајни добитак, ми одговарамо за њиховоспасење" - говори св. Јован Златоуст. И даље код истога читамо: "Не можемопреварити Бога Који испитује срца, све разоткрива и ставља на нас одговорност заспасење деце".Наш однос према деци ће нам се као бумеранг вратити у старости. Такав једуховни закон: "Што човек посеје, оно ће и пожњети " (Гал. 6,7). Ако посејешнесрећно детињство, пожњећеш усамљену старост.Нит односа с дететом родитељ мора да одржава сваки дан и што је могуће чешћеда проверава није ли се она прекинула. Све док год постоји душевна подршка,постоји и веза између родитеља и деце. Јер када се душа детета пустоши, онотражи родитељску љубав, што значи да је односе између њега и родитеља далеколакше успостављати. Многи родитељи не разумеју колико је важна за њихово детемогућност да добију од њих душевну подршку.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Један мудри педагог употребљава тим поводом веома живописну метафору. "Дете је слично папирнатом змају - оно чезне за слободним летењем и заједно с тимпотребан му је јак конопац. Папирнати змај није створен за кућу, за боравак подсигурном заштитом њених зидова. Иако је растанак тежак, Бог је повериородитељима да припреме "папирнатог змаја" за лет. Када крхка конструкцијапочиње да се отима из руку, немојте се мучити због промене ветра. Предајтеконопац у свемогуће руке Божије".Када у детету почне да се испољава тежња према независности, родитељепонекад то толико погађа, да почињу да се љуте, гневе и негодују. Оваква бурна,негативна реакција (нарочито ако се више пута понавља) доводи до тога да дететупостаје све теже, а понекад и потпуно немогуће да дође код родитеља да бидобило душевну подршку. Веза међу њима се раскида и дете почиње да тражиподршку на другим местима, најчешће код својих вршњака. Како се то можезавршити? Дете потпада под утицај вршњака, верских секти или нељуди којиодвлаче неискусну децу на криминални пут.Тежња детета према независности је нормална и здрава потреба. Ако се она, свашег становишта, изражава у неприхватљивим облицима, не реагујте на тосувише емоционално. Наравно, не треба затварати очи пред лошим понашањем.Треба да изражавате своја осећања и однос поштено, али на одговарајући начин,без сувишног нервирања, вике, агресија и увреда. Ставите се на место вашегдетета. Ако неко сувише бурно реагује на ваше понашање, праскајући од беса,шта ћете осећати према таквом човеку? Почећете мање да га поштујете, нарочитоако се таква његова реакција буде често понављала. Исто тако и адолесцент: онто мање поштује своје родитеље, што их чешће види како су изгубилисамоконтролу. Зато се човек мора трудити да буде стрпљив, у каквом год обликуизражавало ваше дете своју независност и тежњу према слободи

Share this post


Link to post
Share on other sites

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Zivotni-elan.lt.html

 

 

Životni elan

 

 

Zivotni-elan.gif
Srđan Pečeničić

Još je misteriozno šta je životni elan, osećanje životne snage. Postoje ljudi koji svaki dan započinju puni životne radosti i energije, ali i oni drugi koji se žale na nedostatak životne energije.

Neki doživljavaju promenu tokom života: u mladosti su bili puni energije, da bi u zrelom dobu počeli da se žale na njen nedostatak. Kod nekih ljudi se smenjuju periodi sa viškom energije sa onima u kojima ona nedostaje. Značajan deo mladih žali se na nedostatak energije, na osećanje „smorenosti”.

Sigmund Frojd je životnu, odnosno mentalnu energiju povezivao sa željama, posebno seksualnim. Zato je i koristio latinsku reč „libido”, koja označava želju. Karl Gustav Jung je pod libidom podrazumevao opštu životnu energiju koja je povezana sa raznovrsnim željama.

Želje su zaista važan izvor mentalne energije. Želju osećamo kada neki cilj koji je udaljen u prostoru ili vremenu, ocenimo kao nama važan. Željenje nas ispunjava energijom koja nam je potrebna za kretanje do tog cilja. Želje jesu energetski pokretači.

Da bi se želja pretvorila u životni elan, potrebno je da osoba veruje da je njena želja ostvariva, ali i da veruje da može da je ostvari. Zato nečiju životnu energiju možemo da povežemo sa postojanjem želja, ali i sa uverenošću osobe da će da je ispuni.

Ta kombinacija daje energiju za kretanje ka važnim ciljevima koji će biti ispunjeni u budućnosti. Možemo reći da je životna energija povezana sa vizijom pozitivne budućnosti.

Istraživanja pokazuju da su uspešni ljudi puni životne energije. S jedne strane su zadovoljni zbog prethodnih uspeha kojima su potvrdili pozitivnu sliku o sebi, a s druge se raduju budućim uspesima.

Ljudi koji imaju želje, ali koji ne veruju da mogu da ih ostvare, često dolaze do zaključka da su želje samo razlog za nezadovoljstvo. Ne čudi da odustaju od svojih želja, čime sebe uvode u stanje životarenja, energetske letargije i apatije.

Depresivnost često nastaje onda kada neko shvati da nikada neće moći da ostvari one svoje želje koje su mu toliko važne da u njima vidi smisao vlastitog života. Kada odustane od želja, depresivnoj osobi budućnost više nije emocionalno važna.

Glavna posledica je da oseća da nema energiju ni za obične stvari, kao što je ustajanje iz kreveta i lična higijena. Kada osoba kroz psihoterapiju promeni stav prema sebi i životu, prestaje depresivnost i energija se vraća.

Životni elan je posledica pozitivnog mentalnog stava prema sebi, životu i budućnosti. Taj stav može da se izgradi. Zato decu treba podsticati da žele, da svoje želje ostvaruju i da uživaju u uspehu. Najvažniji zadatak političara jeste da nam vrate viziju pozitivne, dosežne budućnosti.

 
Zoran Milivojević

Share this post


Link to post
Share on other sites

МУДРОСТ РОДИТЕЉСКЕ ПЕДАГОГИЈЕ

 

krostev_168.jpg
 

"Очеви, не раздражујте децу своју"

И ви очеви, не раздражујте децу своју, 

него их подижите у васпитању и науци Господњој. 

Посланица Ефесцима, 6,4

Обуздавати, исправљати и васпитавати, то није право избора, већ озбиљан захтев Оца небеског свим земаљским очевима и мајкама. Они су одговорни за своју децу. Приоритет одговорности неоспорно припада родитељима и само родитељима. 

Отворимо странице Светог Писма и наведимо неколико цитата: "Децо, слушајте родитеље своје у свему, јер је ово угодно Господу. Очеви, не раздражујте децу вашу, да не клону духом " (Кол. 3,20-21). "Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно. Поштуј оца својег и матер; ово је прва заповест са обећањем: да ти добро буде, да и дуго поживиш на земљи. И ви очеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој " (Еф. 6,1-4). 

У овим поглављима апостол Павле разоткрива веома озбиљан проблем. Међусобни односи с децом имају узајамни карактер - Децо, слушајте своје родитеље и Очеви, не раздражујте децу своју - они су као два таса на ваги. У зависности од тога, колико ће ти тасови бити уравнотежени, толико ће породица бити спокојна и хармонична.

Очеви, не раздражујте децу своју. Апостол Павле прави озбиљан акценат на овој фрази. Неоспорно је да се то у једнакој мери односи и на мајке. Ако апостол упозорава, то значи да је сретао у свом животу овакве случајеве. Он је боравио у различитим породицама, видео је различите школе васпитања - и либералне, и тоталитарне. Често су му се пред очима налазили "чувари реда" - нервозни и раздражљиви очеви са шибама у рукама. Исправљајући слабе стране овакве педагогије, апостол Павле је више пута подвлачио ову мисао: "И ви очеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој " (Еф. 6,4), "да не клону духом " (Кол. 3,21). 

Апостол Павле изражава апсолутну сагласност тим поводом: "Сунце да не зађе у гневу вашем " (Еф. 4,26), као и апостол Јаков: "Гнев човеков не твори правде Божије " (Јк. 1,20). 

Ако родитељ васпитава децу у Речи Божијој, она се никада неће раздраживати и очајавати. Пре него што васпитава децу учењу Господњем, најпре треба и сам да буде прожет њиме. Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово, спашћеш и себе и оне који те слушају (1 Тим. 4,16). Ето где се крије кључ успешног васпитања. Учи дете својим реалним поступцима и својим животом оним правилима по којима и сам живиш. Ако родитељи покушавају да уче децу заповестима Божијим, а сами их газе, васпитање постаје брбљање и празнословље које никада никога неће променити. Осим раздражљивости и потајног роптања у том случају ништа нећеш постићи од васпитаника. Деци не требају речи, већ обрасци за подражавање. 

"Ако деца коју си родио добију одговарајуће васпитање и твојим старањем буду поучавана у врлини, то ће бити почетак и темељ твом спасењу, те ћеш, осим награде за сопствена добра дела, добити велику награду и због њиховог васпитања" - рекао је св. Јован Златоуст. Циљ васпитања нису досадна дугачка предавања, нису наравоученија, него реални живот, љубав од чистог срца, добар савет, нелицемерна вера. Ето шта ће исправити и изменити, улити љубав према Богу. Чувајте се у васпитању празнословља: речи које нису поткрепљене делима, ни мудрошћу. Гнев рађа гнев, бес рађа бес, а тупост тупо супротстављање. 

Дете је нехотице разбило вазу. Страшни отац га гњави бесмисленим питањем: 

- Зашто си разбио вазу? 

- Нисам ја разбио вазу, сама се разбила. 

- Још мислиш и да ме лажеш? Одговарај, зашто си разбио вазу? 

- Нисам хтео. 

- Не, признај, зашто си разбио вазу? 

- ?!

Јед детета нараста зато што не зна како да одговори. Гнев оца јача зато што нема правилног одговора. Ту се губи стрпљење. Једном отац може да чује дечији фалсет: "Тата, шта ти је, ти си луд?" Какво питање, такав одговор. Нема ту никакве љубави из чистог срца. Само узајамна озлојеђеност, сукоб, бура беса, показивање зуба, брука. 

Очеви, не раздражујте децу, постављајте им питања на која би и сами могли да одговорите. Господ никада није постављао глупа питања, није испољавао гнев према деци. 

Све што чинимо без љубави је звоно које јечи или кимвал који звечи. Одраслима је далеко лакше да свале сву кривицу на децу, да их оптуже за све смртне грехове: "Деца нас вређају. Она се буне, непослушна су, незахвална. Никаквог поштовања и уважавања немају!!!" Како је важно родитељима да остану самокритични и да ходе пред Богом не само у цркви, него и код куће, када у руци држе каиш, а пред њима стоји дете које је скривило. 

Свето Писмо не пориче нужност строгости и телесног кажњавања у васпитању деце. "Ко жали шибу своју, тај мрзи сина; а ко га воли тај га од детињства кажњава " (Приче 13, 25), "Глупост се прилепила за срце младића, али шиба која га поправља удаљиће га од ње " (Приче, 22, 15), "Шиба и разобличавање дају мудрост; али младић који је препуштен занемарености, представља срамоту својој мајци " (Приче 29, 15). Али Реч Божија позива да истражујемо себе, проверавамо своје путеве, срце и савест. Главни мотив кажњавања је вера покретана љубављу. "Ја оне које љубим кажњавам и поправљам " (Отк. 3,19). Ако су мотиви чисти, ако је савест добра, ако је вера нелицемерна, не жали твоју шибу и "кажњавај сина твога док има наде и нека те не збуњује његова вика " (Приче 19,18). 

У љубави нема страха. "Ако га казниш шибом, неће умрети: казнићеш га шибом и спашћеш душу његову од пакла " (Приче 23,13-14). Боље је у петој години каиш из оца руке који воли, него у двадесет петој затворска казна. 

О неопходности тражења равнотеже између родитељске строгости и родитељске љубави пише св. Јован Златоуст: "Бог није допустио да деца буду лишена природне благонаклоности родитеља према њима и, у исто време, није све препустио тој благонаклоности. Када би родитељи волели своју децу не по природној нужности, већ само због њихове нарави и добрих поступака, тада би видео многу децу која су истерана из родитељских домова због своје немарности и род наш би био потпуно растројен. С друге стране, када би Бог све предао у власт природе и не би допустио родитељима да мрзе чак и злу децу, ако би, напротив, будући вређани од стране деце и трпећи од њих хиљаде непријатности, по природној нужности очеви морали да постају благи према дрској деци која их вређају, онда би наш род дошао до крајње безбожности. 

Ако и сада деца, уздајући се у љубав родитеља, често ове вређају, иако не могу потпуно да се ослоне на природу, знајући да су многа, поставши неваљала, била лишена и дома, и очевог наслеђа, до какве тек безбожности не би дошла да Бог није оставио родитељима могућност да се гневе на децу, да их кажњавају и прогоне од себе када постају зла? Зато је Бог и поставио љубав родитеља у зависност и од потребе природе, и од понашања деце, да би они, с једне стране, били снисходљиви према погрешкама деце, будући подстицани на то природом, а с друге, да злу и неисцељиво болесну децу не би учврстили у злу недопуштеним повлађивањем, што би било неизбежно ако би их природа приморавала да мазе и рђаву децу. Помисли, колико је само бриге у томе што је Бог и заповедио да волимо децу, и поставио меру те љубави, и у исто време одредио награду за добро васпитање деце? 

Ако деца коју си родио добију одговарајуће васпитање и твојим старањем буду поучена у врлини, то ће бити почетак и темељ твог спасења и, осим награде за властита добра дела, добићеш и велику награду за њихово васпитање". [1]

Све је могуће ономе који верује. Ако родитељ покушава да кажњава дете и не верује у његово исправљање, већ само искаљује на њему свој бес, у очима Божијим он чини грех. Јер "све што није од вере, грех је" (Рим. 14,23). Васпитање деце увек претпоставља веру и добру савест, "коју неки одбацивши, претрпеше бродолом вере " (1 Тим. 1,19), бродолом своје васпитне стратегије и педагогије. Породица се као санта леда мрви на делове, пукотине се повећавају, дистанца расте. Деца се затварају у себе и све више и више се удаљавају од родитеља. "Душа, препуштена својој властитој самовољи, као запуштени виноград без надзора, разраста у гране и троши се на непотребно и некорисно, те све што чини чини на саблажњавање народа" - говори о таквој деци св. Василије Велики. 

Васпитање без љубави је "слово које убија", које руши породицу до темеља. Васпитање без љубави је грех због којег се треба кајати и из корена променити свој педагошки приступ. 

Одгајати синове није нимало једноставна ствар. Али, родитељи, када васпитавате децу, нипошто не губите власт над собом, то је опасно: једном нећете моћи да се обуздате. Савладавајте се и брижљиво чувајте те драгоцене кључеве успешног васпитања - љубав из чистог срца, добру савест и нелицемерну веру. 

Неоспорно је да се родитељи морају поштовати и слушати. Прва заповест са обећањем - Поштуј оца својега и матер - јесте неоспоран и апсолутан закон за свако дете. Непоштовање, неуважавање и запостављање родитеља је исти грех као и убиство, крађа, прељуба и идолопоклонство. Али, родитељи, ако не показујете делотворну љубав, ако за децу немате времена, ако осим гнева она не изазивају у вама друга осећања, онда ваша деца немају никаквог разлога да вас поштују. Размислимо заједно, како да исправимо ситуацију.

НАПОМЕНА:

1.   Целокупна дела Светог Јована Златоустог, архиепископа Константинопољског у 12 томова, Петроград, Духовна академија, 1898. "Пет беседа о Ани".

Share this post


Link to post
Share on other sites

BABY PLANETA  ,ЈУН 2013-06-22
НАВИКА ЈЕ МУКА, А ОДВИКА СТО
Колико пута чујем од родитеља:“Сто пута, хиљаду пута сам детету рекао да опере руке, поспреми играчке, да затвори врата, да не отвара фрижидер, да ме не омета док телефонирам, да ми не убацује у корпу слаткише, ако се нисмо договорили, да се умије, опере зубе, да одмах устане и иде на спавање, да се не туче са сестром, да буде миран на часу, да не грицка нокте, да не сиса прст, да се очешља, да одмах уради домаћи, да не укључује тв без питања, да одмах прекине са гледањем цртаћа, да се врати из игре, у договорено време, да не може без питања да уради шта је умислио или да оде из куће а да се не јави...мукама краја нема. Непослушност и непоштовање правила које поставља родитељ се мењају, са узрастом детета, али проблем остаје. 
Када дете порасте родитељска мука биће непоштовање правила везаних за школу, за учење, за изласке , за коришћење интернета и друштвених мрежа, за глуварење, за вишесатно играње игрица, за рад у кући, за уредност и, за груб однос према родитељима, професорима ...Деца брзо расту и проблеми са њима, али ако не поставимо деци границе, без штапа и без шаргарепе, сада, док су малени, платићемо на ћуприји, када порасту. У узрасту до поласка у школу све је лако исправити, или бар много лакше него када дођу до мале или велике матуре, до пријемних испита,до факултета.
 

ГДЕ ЈЕ ШАРГАРЕПА ТУ СУ ЛЕЊОСТ, АГРЕСИЈА, НЕПОШТОВАЊЕ, НЕОДГОВОРНОСТ...
Традиционална породица је имала јасна правила.Деца су правила поштовала, не зато што су била боља од савремене деце, већ зато што су дресирана штапом. Савременом родитељу је готово немогуће да успостави правила која ће деца поштовати. Зашто? Зато што је шаргарепа средство за дресуру.Савремени родитељ не сме да туче дете, али га зато поткупљује да уради било шта. Истовремснои му дозвољава да игра игрице и гледа огроман број реклама. Све то убрзано позитивно услови дечији ум и такво дете постаје:ПОХЛЕПНО. Похлепан ум је лењ, па ако захтевате од таквог детета да скупи играчке или да се лепо понаша код зубара , тражиће вам за узврат, неку награду. Ако покушате да натерате дете силом да нешто уради, даће вам отпор јер је похлепна свест и АГРЕСИВНА. Притом дете се не боји родитеља јер зна да је штап законом забрањен.Родитељ губи ауторитет, дете му постаје господар и родитељу остаје „пријатељско убеђивање“,вербализмом, како није лепо да је лењ, непослушан, да не пере руке, да прави глупости....краја нема. На све то дете , у једном моменту, изговара:“Немој да ме смараш! „, што значи да је родитељ изгубио моћ васпитача.Када родитељ покуша да поврати свој аут оритет, милом или силом, неће му поћи за руком. Окрени , обрни ту је стваралачко васпитање, као резервна, права варијанта за васпитни препород породице.
 

АКО СТЕ ЛЕТОС УШЛИ У СТВАРАЛАЧКО,ХРАБРО НАСТАВИТЕ ДАЉЕ.
Надам се да сте ме послушали читајући чланак последњег броја Бабy Планете и да сте освојили знања стваралачког васпитања, да сте укинули штап и шаргарепу ,да сте поставили јасна правила и исправљали их на безброј ставралачких начина.Непрестано у сусрету са својим унуцима и сусрету са децом породица коју едукујем овом знању, размишљам о стваралачким начинима да исправим грешке које родитељи учинише у незнању. Ове моје идеје могу бити од користи само оним породицама које су на путу примене овог знања.
Код мога унука,који је самном провео неколицину дана овог лета успела сам да исправим неке лоше навике, па и несмотрене акције, на које нико није обраћао пажњу, а које носе далекосежне последице.Како?
Врели јунски дани, ни деца, ни одрасли не знају шта би са собом. Одрасли се увукли у хладовину соба, а деца се хладе водом из црева за поливање. Приметих да је моје унуче, љуби га баба, нашло, не баш наивну забаву. Сакривен иза капије, уперио је млаз воде на пут. А возила само зује. Приђох му смирено и тихо рекох да затвори чесму, да врати црево на место и да идемо мало у собу. Реч је о ђачићу, којем је диктат преко потребан јер још нема брзину пишући и ћирилицу и латиницу. Диктирам правило број шест. Он лепо пише и смирено слуша.Одговорисмо на питање -зашто оваква игра може да буде опасна и за њега и за целу породицу. Пре мене је паметно одговарао,увидевши да ће један, од сто заливених возача, бити нервозан, неће имати разумевања за дечије модерне „несташлуке“, можда скинуте из цртаћа, и да ће зауставити кола, ишамарати га или напасти нас одрасле. Диктат урађен беспрекорно,сам га је исправио и прочитао гласно и разговетно. На крају искрено додаде:Знаш бако, тако сам се занео и тако ми је пријала ова игра,али збиља нисам помислио да може све то да се заврши лоше. Уосталом, зар ниси рекла да су деца ВЕТРИЋи које одрасли морају заустављати, али не штапом, грдњом, а ни шаргарепом“. Била сам поносна јер му ова опасна игра више није пала на памет. 
Верујте ми да смо само за десет дана врелог јуна урадили неколико диктата на тему:Деца треба да слушају одрасле и правила која они постављају, јер су деца дошла у овај свет препун непознаница и опасности“. Без правила не могу живети ни два човека, акамоли породица или друштво. Било је задовољство посматрати како свест мог унука узраста, а његово понашање се поправља, његове лоше навике без муке замењујемо новим , добрим. Тако се стиче поверење и враћа ауторитет ако је изгубљен. Када смирено и сЉубављу кажем свом унуку да сада идемо да вежбамо читање, он срадошћу полази јер у поменутом диктату пише:“Ако желиш да постанеш мајстор заната мора се много пута упорно вежбати жељена радња.“Ову реченицу смо осветлили са много страна, анализирали и закључили да у њеној примени лежи кључ успеха у животу човека. А на питање : Желиш ли ти,да постанеш прави добар ђак,који ће учити слЈубављу, мој унук спремно и весело одговара:“Наравно“.
Посетила сам много,много породица и сваки пут се одушевим када видим креативног родитеља или дете ,када покушавају да на човечни начин трајно исправе грешке у васпитању ,пре уласка у стваралачко.Сећам се једне самохране мајке са петоро плишане деце које је требало вратити своме извору.Дуго је мучила муку како да смањи неред који је био велики јер су деца немарно бацала своје ствари по кући. Знала је само једно да вербализму нема више места.Долазим у посету. На видном месту поздрављају ме пет пластичних лавора, предивних боја.У сваком лавору је гомила неких ствари: мајице, панталоне, чарапе,тренерке, свеске, уџбеници, оловке, бојице, шминка, пешкири, лектире. ...Мајка би по доласку са посла или пошто би они полегали весело покупила све њихове разбацане ствари и само их разврстала по лаворима јер је сваки лавор припадао једном детету.Ујутру је настајала паника.Свако је ,по навици покушавао да се сети где је синоћ шта оставио.Пошто су њихове собе биле на спрату није им било лако да силазе и по неколико пута сетивши се да је можда и блок за цртање у лавору. Мајка их је весело посматрала,,мирно пијући кафицу, не проговоривши ни речи прекора. За само неколико дана лавори су били празни а све дечије ствари на својим местима.
У другој породици, затичем на фрижидеру крупно написану реченицу:“Какве су вам мисли,таква су вам и дела“,реченица оца Николаја.Написао ју је дечак трећег разреда основне школе, који се непрестано свађао и тукао са својим братом. Кад год би један од њих двојице замахнуо да удари оног другог, други му није вратио већ га је весело одвео до фрижидера, где су један другом помагали да лоше мисли претворе у добре, а добра мисао је почетак доброг дела.
Драги родитељи, била бих вам захвална када би сте ми слали своје сјајне идеје како без казне и без награде учите своју децу животу у Љубави и како исправљате своје властите грешке.Неко рече.“Деца су анђели који су дошли у наше животе да исправе грешке , које наши родитељи начинише над нама“
Срећан вам полазак у вртић, срећна вам и радосна нова школска година!
Милица Новковић, аутор „Породичног буквара“

 

 

 www.porodicnibukvar.infotel:0691659931. porodicnibukvar@yahoo.com

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако ум не условљавамо ни позитивно ни негативно,онда се свест и љубав развијају муњевито. Тако ће бити и са децом која у породици имају васпитање и без казне и без награде.

 

Милица Новковић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...