Jump to content
Srna

О васпитању деце

Rate this topic

Recommended Posts

Moliti djecu za oprost

Oprostiti svojoj djeci čini nam se prirodnim, iako to nije uvijek lako. Nešto nam je teže zamoliti svoju djecu za oprost.

Zašto ih moliti za oprost? Jednostavno zato što se dogodi da ih povrijedimo, da budemo nepravedni, nasilni, sebični. Zbog grijeha, svi roditelji povrijede svoju djecu, a budući da su djeca u krajnje ranjivu položaju u odnosu prema nama, te su povrjede tim dublje. Naša nespretnost i naše pogrješke katkad su nenamjerne: htjeli bismo učiniti dobro, ali pogriješimo. Može se pak dogoditi da smo potpuno svjesno učinili nešto loše: u bijesu smo izrekli neku grubu riječ, nismo održali obećanje, nepravedno smo im prigovarali, da ne govorimo o težim stvarima kao što su opetovano nasilje, neprestane svađe roditelja pred djecom, napuštanje obiteljskog doma, itd.

Ako zamolimo djecu za oprost, ne ćemo li izgubiti roditeljski autoritet? Ne ćemo li izgubiti na veličini u njihovim očima, možda čak izgubiti njihovo povjerenje? To se može dogoditi ako pred njima stalno omalovažavamo same sebe, ako kukamo nad svojim nedostatcima, ako neprestano pričamo o svojih pogrješkama i stalno dovodimo u pitanje odluke koje smo donijeli u odnosu na njih. Naš će autoritet porasti ako zamolimo za oprost povremeno, na jasan način, i ako je to ograničeno na nešto sasvim određeno: »Molim te, oprosti mi što sam ti rekao da ništa ne vrijediš. To je nepravedno i potpuno pogrješno. Bio sam bijesan, rekao sam što ne mislim. Nisam imao pravo i žao mi je«.

Zamoliti za oprost čin je istine: priznajemo djetetu da smo ga povrijedili i da smo za to odgovorni. Malo dijete misli da odrasli, posebno otac i majka, uvijek imaju pravo. Kad iskrsne neka poteškoća, dijete misli da je to njegova krivica. Kad mu jasno kažemo da je krivnja na nama, oslobodit ćemo ga osjećaja lažne krivnje.

U adolescenciji dijete mnogo jasnije vidi da roditelji mogu biti nepravedni. Ako ga zamole za oprost, ne će izgubiti na vrijednosti u njegovim očima, nego će njihov autoritet ojačati jer se oslanja na istinu.

Čak i sasvim malo dijete može biti povrijeđeno: nedostatkom roditeljske ljubavi već od majčine utrobe. Ako je dijete začeto u teškim okolnostima, prva reakcija roditelja nije uvijek radosno iščekivanje, što je lako razumljivo. »Treba uzeti u obzir tu vrlo bolnu ranu koja proizlazi iz prve odbojne reakcije roditelja. Što brže majka promijeni stav, to je bolje za dijete. Idealno bi bilo kad bi majka iz dubine srca zamolila dijete za oprost što nije bila sposobna bolje ga prihvatiti od samog početka. Dijete koje je bilo sposobno osjetiti odbijanje bit će sposobno i oprostiti.«

Kada i kako moliti svoju djecu za oprost? To naravno ovisi o kontekstu, o težini uvrjede, o dobi djece i o njihovoj osobnosti. Opće je pravilo: što ranije, to bolje. Večernja molitva može biti prigoda za međusobno opraštanje. Stvari koje je teško izreći usmeno često se mogu izraziti pismeno: čak i kad se stanuje pod istim krovom može se pisati, nema ničeg smiješnog u pismima! U nekim je slučajevima potrebno čekati: ako sam alkoholičar, na primjer, ne mogu moliti djecu za oprost prije nego što sam odlučio da ću se liječiti, inače će to biti riječi bačene u vjetar.

Najjednostavnije riječi su najbolje. Nemojmo se vrtjeti kao mačak oko vruće kaše, nemojmo dramatizirati, idimo ravno do cilja: »Volim te, bio sam u krivu, molim te, oprosti mi«. Dopustimo i tijelu da govori: osmjeh u očima, raširene ruke, blagost u glasu. I nemojmo zaboraviti da moliti za oprost ne znači zahtijevati oprost: ako naše dijete treba vremena da bi moglo doista oprostiti, posebno ako je uvrjeda teška i davna, budimo spremni čekati. Praštanje može biti vrlo dug put, ali nikad nije prekasno oprostiti i moliti za oprost, čak ni s onu stranu smrti.

Christine Ponsard (preuzeto iz knjige ”Vjera u obitelji” – Verbum)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наравно, пуно пута. Па какав би то пример био иначе. Свако када погреши треба да затражи опроштај.

Нажалост, код нас постоји нека изврнута "педагогија" због које људи многе ствари раде наопако. Према деци се треба односити као према свакој другој одраслој особи, једноставно. Ако су мали нису глупи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dopustite djeci da neke odluke donose sama

Dopustite-djeci-da-neke-odluke-donose-sama.jpg

Mnogo je djece koja jaram svojih roditelja smatraju teškim jarmom i njihov teret teškim teretom – vjerojatno zato što ti roditelji na svoju djecu gledaju kao na jaram i teret koji nije ni sladak ni lak. Takvi roditelji obično sve ono što njihova djeca traže ili žele smatraju prijetnjom svom “vremenu” ili “energiji”. Njima vrlo brzo prijeđe u naviku reći ne svemu što dijete traži. Oni odgovaraju negativno a da ne promisle što je to što dijete traži, što to djetetu znači i bi li bilo podjednako lako reći da.

Dijete može zatražiti da ide na spavanje s jednom čarapom na nozi – jer tako radi glavni lik iz njegove omiljene slikovnice – a roditelj kaže ne. Ne postoji pravi razlog za odbijanje, dok u djetetovu umu postoji pravi razlog za tu želju. Čarapa se ne će ni oštetiti ni izgubiti ako dijete s njom spava, dijete će biti sretno što je ima, a ne će je biti problem ni pronaći ujutro ako spuzne s noge. Ako odmah kažemo ne, znači da je dijete izgubilo još jednu mogućnost da sprovede svoju volju.

Jedan od najvažnijih zadataka roditelja jest naučiti dijete kako se valjano služiti slobodnom voljom, a ovo je slučaj u kojem se djetetu mogla dopustiti ta sloboda izbora. Iako je ponekad lakše reći ne bez razmišljanja o prirodi dječjeg zahtjeva, bilo bi možda mudrije i korisnije s vremena na vrijeme reći da i na taj način pomoći djetetu da se uči biti neovisno.

Ovo nije zagovaranje doma u kojem bi se sve vrtjelo oko djece koja bi dobivala sve što zažele – kao što je to i prečesto slučaj – nego sugestija da roditelji ne zanemare samoodgoj svoje djece putem donošenja vlastitih odluka i prihvaćanja posljedica.

Moja supruga i ja odlučivali smo hoće li naša mala djeca dobiti sladoled, a ona su dobivala mogućnost odabira vrste koju žele. Ako bi došlo do prepirke, jer su i Amy, koja je odabrala čokoladu, i Michael, koji je odabrao jagodu, poslije htjeli vaniliju kao i mama, morali su ostati kod svog izbora. Ovaj se pristup može primijeniti na bezbroj situacija, ali pouka je uvijek ista: ako je dopuštena sloboda izbora, posljedice se moraju prihvatiti.

Clayton C. Barbeau (Preuzeto iz knjige Glava obitelj – Verbum )

Share this post


Link to post
Share on other sites

"....Ovaj se pristup može primijeniti na bezbroj situacija, ali pouka je uvijek ista: ako je dopuštena sloboda izbora, posljedice se moraju prihvatiti."

facenew22222222

Imam dvoje odrasle djece i tokom odrastanja je ovakav pristup uvijek bio vodilja u vaspitanju.Znači što više slobode veća lična odgovornost i prema sebi, ali i prema porodici (naravno sve primjereno uzrastu). .smesko.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не знам да ли слична тема постоји, али занимају ме ваша искуства:какав је живот, осјећања мајки чија су дјеца мала?Како се борити са обавезама, усамљеношћу, како "живот у кући" утиче на осјећања, психу.... Имам двоје мале дјеце, мала је разлика између њих и већ више од 3 год. само трудноћа, порођаји,плач...Мајчинство је предивно, заиста, испуњава, али увијек постоји оно АЛИ...Због обавеза сам углавном у кући, све радим док ми се двоје качи за ноге, усамљена сам, физички изглед ми се доста промјенио,вишак килограма, другарице се још нису удале, па немамо заједничке теме, тако да се и са њима слабо чујем, све ме нервира, неиспавана сам, стално су ми у глави неке катастрофе...ако негдје требам ићи милион ружних ствари које би ми се могле десити ми падају на памет....чак ни онај осјећај према Богу није исти, као да ни за Њега немам времена, а имам осјећај као да су око мене све сами непријатељи. Прије дјеце сам била потпуно другачија. Боравак у кући је највећи проблем, то и сама видим, али како другачије нахранити пресвући, почистити, испеглати и скувати...Све ово изгледа доста једноставније него што јесте. Да бих све постигла за вољене, одричем се себе, али ми исто то ствара проблем.Није да не изводим дјецу у шетњу, али то ми није довољно, ја бих да се дружим , попричам са неким. Муж ради, баке деке у другом граду...Волим дјецу, желим их још, али се плашим за психичко здравље. Како се изборити са проблемом?Шта радити?Да ли неко има неки савјет за мајке са малом дјечицом? Нека искусна мама? Психолог?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сејо, то може да буде велики проблем и поквари многе ствари у животу. Разговарај са мужем, ако може да помогне мало са обавезама. Ако не, онда нека бака да дође бар повремено (али често) и омогући ти да мало одмориш.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево како је код нас било... Супруга недељама није могла да заспи како треба, а кад би заспала, никад није могла да одспава дуже од сат ипо у комаду. Старија цурица је имала јаке, баш баш баш јаке грчеве, тако да једном буквално 48 сати није престала да вришти. Супргуга и ја смо се стално нешто чаркали, били смо толико изгубљени, да смо се сударали са намештајем. Неколико ноћи, нек ми Бог опрости, чинило ми се да ме нешто гуши, да ме дави... То је просто тако кад негде мораш да будеш и не можеш ни на тренутак да се извучеш из тога.

Разлика између наших девојчица је 19 месеци. Онда је дошла друга... Кад је супруга била у осмом месецу, ова старија се нешто разболела... Не знам како да то опишем - просто стално један турбо, који те меље и не даје ти ни секунде предаха.

Изгубиш контакт са људима. Кад неко дође и почне да прича мало гласније, теби криво - пробудиће дете. Почнеш да се питаш (а уствари осуђујеш) - па добро, је л' зна он/она да овде има мало дете? После видиш да ниси добар саговорник, а ни нарочито атрактивно друштво. Онда вакцине, па температуре, па бљуцкања, па проходавање и растављање твоје кичме на саставне делове, па вриштање и ношење...

И још увек смо у спиду. Али, једном кад је ова старија била у болници неколико дана... Супруга је тад била у 3. или 4. месецу трудноће - ја сам тих неколико дана био сам у глувој кући... И кад се дете вратило у креветац, ја сам био спреман да целу ноћ стојим и чувам стражу, само да њој буде добро. И сад, кад год ми је нешто тешко, ја се сетим те ноћи. Нека да Господ само да су оне живе и здраве. Што више размишљам о њима, мање ћу о себи.

А што се обавеза тиче, па то стварно мора да се дели. Кад имам мање посла, па могу и ја децу да окупам. Кад су биле мање, умео сам и кашицу да скувам, тј поврћке и меско, па да испасирам у блендеру, да нахраним, да пресвучем... Са старијом ми је ноћна мора била да је успављујем (једном сам је 45 минута успављивао на руке... то није успављивање, то је нокаутирање родитеља, нормално људско биће заспи за отприлике седам минута), а са млађом је већ било лакше и није ми било тешко да устајем у пола ноћи, па пред зору за млеко.

Може да делује као фраза, али просто - љубав према деци све некако испегла. Кад просто прихватиш да су то твоја деца, таква каква су, да је то твој живот - са свим тешкоћама које носи... Некако се спакује. Не знам како.

Савет: покушај да преорганизујеш дневну рутину, да у недељу некако уденеш неколико дана да вежбаш по сат времена. Ништа спектакуларно, него оно - трбушњаци, вијача, трамболина, било шта што ти је при руци (има разне идеје на YouTube). Направи неки простор за то, нек супруг буде с децом за то време. Мењај фризуру чешће. Човеку је потребна каква било промена, па је и фризура врло значајна. Покушај да организујеш недељни одлазак у Цркву. Знам да је то компликовано (од буђења, преко облачења, флашица, памперса, влажних марамица, есктра пресвлаке...), али нек и то буде предвајање времена. Ако сте ти и/или супруг у могућности - што више напоље, макар на терасу. Кад су деца напоље, боље спавају, мање се буде ноћу, мање су напорна.

И наравно - стално молитва у срцу. Кад би да прошиштиш као експрес лонац, а молитва из срца нек дође до усана. Уместо што не желиш да се одрекнеш себе и сажаљеваш се, а ти се одреци себе и почни да се бориш за својих сат времена дневно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Код мене су две мале, 2год и 5 мес. Муж доста помаже па ми није тешко...

Са старим пријатељима се не дружим пошто отишла далеко после удаје, ал сам зато нашле нове пријатеље, који воле и да се играју са децом колико и да се друже самном,па дружење није толико напорно.

Могу пар савета да ти дам.

Недељом и празницима се одмарај; батали кућне послове, спреми нешто лагано за јело и нађи нешто што ће да те опусти, друштво, музика...

Отидни у цркву и тражи од свештеника да ти очита молитву за здравље, много може да помогне.

Не бих могла ништа конкретније да ти кажем, надам се да ће ти бар ово помоћи...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево како је код нас било... Супруга недељама није могла да заспи како треба, а кад би заспала, никад није могла да одспава дуже од сат ипо у комаду. Старија цурица је имала јаке, баш баш баш јаке грчеве, тако да једном буквално 48 сати није престала да вришти. Супргуга и ја смо се стално нешто чаркали, били смо толико изгубљени, да смо се сударали са намештајем. Неколико ноћи, нек ми Бог опрости, чинило ми се да ме нешто гуши, да ме дави... То је просто тако кад негде мораш да будеш и не можеш ни на тренутак да се извучеш из тога.

Разлика између наших девојчица је 19 месеци. Онда је дошла друга... Кад је супруга била у осмом месецу, ова старија се нешто разболела... Не знам како да то опишем - просто стално један турбо, који те меље и не даје ти ни секунде предаха.

Изгубиш контакт са људима. Кад неко дође и почне да прича мало гласније, теби криво - пробудиће дете. Почнеш да се питаш (а уствари осуђујеш) - па добро, је л' зна он/она да овде има мало дете? После видиш да ниси добар саговорник, а ни нарочито атрактивно друштво. Онда вакцине, па температуре, па бљуцкања, па проходавање и растављање твоје кичме на саставне делове, па вриштање и ношење...

И још увек смо у спиду. Али, једном кад је ова старија била у болници неколико дана... Супруга је тад била у 3. или 4. месецу трудноће - ја сам тих неколико дана био сам у глувој кући... И кад се дете вратило у креветац, ја сам био спреман да целу ноћ стојим и чувам стражу, само да њој буде добро. И сад, кад год ми је нешто тешко, ја се сетим те ноћи. Нека да Господ само да су оне живе и здраве. Што више размишљам о њима, мање ћу о себи.

А што се обавеза тиче, па то стварно мора да се дели. Кад имам мање посла, па могу и ја децу да окупам. Кад су биле мање, умео сам и кашицу да скувам, тј поврћке и меско, па да испасирам у блендеру, да нахраним, да пресвучем... Са старијом ми је ноћна мора била да је успављујем (једном сам је 45 минута успављивао на руке... то није успављивање, то је нокаутирање родитеља, нормално људско биће заспи за отприлике седам минута), а са млађом је већ било лакше и није ми било тешко да устајем у пола ноћи, па пред зору за млеко.

Може да делује као фраза, али просто - љубав према деци све некако испегла. Кад просто прихватиш да су то твоја деца, таква каква су, да је то твој живот - са свим тешкоћама које носи... Некако се спакује. Не знам како.

Савет: покушај да преорганизујеш дневну рутину, да у недељу некако уденеш неколико дана да вежбаш по сат времена. Ништа спектакуларно, него оно - трбушњаци, вијача, трамболина, било шта што ти је при руци (има разне идеје на YouTube). Направи неки простор за то, нек супруг буде с децом за то време. Мењај фризуру чешће. Човеку је потребна каква било промена, па је и фризура врло значајна. Покушај да организујеш недељни одлазак у Цркву. Знам да је то компликовано (од буђења, преко облачења, флашица, памперса, влажних марамица, есктра пресвлаке...), али нек и то буде предвајање времена. Ако сте ти и/или супруг у могућности - што више напоље, макар на терасу. Кад су деца напоље, боље спавају, мање се буде ноћу, мање су напорна.

И наравно - стално молитва у срцу. Кад би да прошиштиш као експрес лонац, а молитва из срца нек дође до усана. Уместо што не желиш да се одрекнеш себе и сажаљеваш се, а ти се одреци себе и почни да се бориш за својих сат времена дневно.

Хвала за савјете! Најтеже је то што од супруга не могу да очекујем помоћ, јер превише ради,а посао му је такав да је сваки дан активан, заузет, путује...и ако је он у другом граду, ја са децом, често по неколико дана немам са ким да проговорим, да ми неко дође и онда се јављају те"црне мисли"...Моја мајка ме разумије, али је угроженог здравља, па не бих да је оптерећујем, а супругова чија су дјеца отишла "својим путем" каже како је њој самој теже него мени јер она ради, а код куће само свекар у пензији и стално ми "набија на нос" како немам посао. Образована сам, високо, али ко би ми подизао дјецу да још радим.Када сам била трудна 8мјесеци преселили смо се у друго мјесто, тако да тада баш и нисам могла да се активирам око стицања нових пријатеља,комшилук су дивни, али заиста старији људи које поштујем као родитеље...Разлика између дјеце је мала година и 5мј. Богу хвала, здрави су ми.Када је супруг слободан све ово прође, некако се освјежим, а када по три дана није код куће ја саму себе не познајем. Активни смо у Цркви, бебице иду редовно, ријетко када не одемо на службу.Бебице су, Богу хвала дивне, здраве :) Некако, лакше ми је да неком ово напишем...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Uh, tačno znam kako ti je i kroz šta prolaziš! Kod mene je bila slična situacija, s tim da sam ja rodila prvo dijete sa 19 godina, a drugo nakon godinu i četiri mjeseca! Prolazila sam kroz veoma gadan period svog života! Od osuda od strane, čini mi se, cijele okoline pa do problema sličnim tvojima! Neprospavane noći! Hroničan umor! A pomoći i podrške ni od koga!

Ali sve to, mila moja, prođe! Ti se sada mučiš, ali doći će dan kada ćeš početi ubirati plodove svoga truda i kada ćeš biti najponosnija majka i kada ćeš zaboraviti sve ovo što ti se danas dešava i kada ćeš poželjeti još djece i još takvih "muka"! Ja se molim Gospodu da mi podari barem još jedno i kada bi se to desilo.......ma niko srećniji od mene! Kako bi sa lakoćom dočekala te iste "muke" :)

Ne znam kakav savjet da ti dam, ti bolje znaš od mene, ali samo ne dozvoli da padneš u očaj! Moli se Bogu......i biće sve kako treba!

Nemoj puno da brineš to što si u drugoj sredini i što ne poznaješ nikoga.......Bože moj, ima vremena, upoznaćeš! Ili da brineš što ti nije oprano, usisano, sređeno.......pa ni ne može biti, ti imaš dvoje male djece koja iziskuju mnogo vremena i pažnje!

Opusti se i vidjećeš da će ti svaki dan biti sve lakše!

Možda ti ovo zvuči nevjerovatno u ovom momentu, ali vjerujem da ćeš se, za neko izvjesno vrijeme, slatko nasmijati na sve to!

Naravno brige oko djece nikad neće prestati i važi ona narodna "malo dijete-mala briga, a veliko velika", ali to je sve nekako prirodno i prođe!

Svako dobro od Gospoda!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прошла сам исто што и ти. Потпуно. Између моје деце је 15 месеци.

Мислим да треба да одеш код психијатра, можда имаш постпорођајну депресију. У комбинацији са свакодневном рутином,монотонијом, затвореношћу у 4 зида већину времена, оптерећеност великим обавезама, умор и неиспаваност, просто је нормално да се тако осећаш. Схватам ти потпуно и искрено ти саветујем да,ако видиш да ти се стрес одражава психосоматским симптомима, одеш код психијатра, да добијеш лекове од којих ћеш се мало стишати. Постпорођајна депресија је озбиљно стање и не треба је игнорисати.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...