Jump to content

Recommended Posts

 Корачамо кроз живот. Некада усхићени и раздрагани превазилазимо све проблеме и недаће  са којима се сусрећемо,
некад бауљамо као у бунилу и пролазимо даље посрћући и дижући се или се просто само одбијамо од брда проблема и постепено напредујемо ка излазу са овога света. Наравно, тога  нисмо свесни јер да јесмо све оно што проблемом сматрамо нестало би истог трена. 


Бивамо повређени лично, међутим понекад још више заболи када приметимо да су повређени они око нас. Свесни смо ми својих мана, добро су нам познате, и итекако знамо да нисмо савршени јер смо много пута платили цену својих заблуда.


Тешко је навести теже тренутке у животу од оних у којима се разочаравамо у људе. У тим тренуцима свет се руши, осећамо се повређено, издано, осрамоћено. Туга, бол, разочарење... празнина, чини се да трају бесконачно, али ипак се дижемо.  У почетку сами себи јасно и изричито кажемо то се мени више неће догодити! Покушавамо извући поуку, залечити ране, али и заборавити. Изгледа да успевамо само у последњем. Јер како би другачије објаснили чињеницу да и након свега опет верујемо у људе?  Опет, и опет, и увек изнова
верујемо. 

 Разочаравамо и повређујемо, али и бивамо разочарани и повређени. 

 

 Изгледа да у дубини душе знамо да смо окренути једни према другима, и да само ако смо заједно са другима наше постојање и деловање има смисла. Свесни смо очигледно и суровости света у коме живимо, па чињеницу да вређамо друге правдамо свешћу да и сами бивамо повређени.


Понекад се чини да сопствени живот проводимо креирајући препреке за друге и прескачући препреке које су за нас креирали. Чињеница да смо у 21. веку до те мере убрзали сопствени живот да имамо осећеј да време лети је још више истакла апсурд да се у једном трену дивимо или поносимо неком особом, а већ у следећем смо дубоко повређени од исте или разочарани. Остаје питање колико пута морамо бити повређени и разочарани да би променили себе и престали да то исто чинимо другима? Или ћемо и даље бесомучно и безуспешно покушавати да мењамо друге. 

 


Да ли је могуће да ћемо пре сви појединачно изгубити веру у људе, него што ћемо покушати променити себе? Уколико до тога заиста дође, и изгубимо веру једни у друге то можда неће бити крај за човечанство али за ону преосталу трунку људскости, нажалост хоће.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мисим да хришћани не би требало ничим да се очаравају,поготово људима,осим Богом , јер једино те Он,  не може  никад разочарати...

Share this post


Link to post
Share on other sites

не зна се шта је горе....сви смо ми у једном кругу....једни другима то радимо....чак и када то не желимо...једноставно, слаба смо људска бића....

 

али, иако смо хришћани, обични смо људи са емоцијама и осећањима, нисмо машине или роботи....ја се прва веома обрадујем (да не кажем''одушевим'') када упознам фину, културну, паметну, пријатну, дружељубиву и уз то још и верујућу особу....када смо сличних сензибилтета и интересовања.....а наравно да ме заболи када је неко (без икаквог разлога) непријатан, груб, прост, виче, вређа и сл.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Samo mladi veruju da je ceo zivot lep i svi ljudi dobri. Docnije,svakih novih deset godina, covek pocinje sve u zivotu postupno menjati:ideje, odela, vrste zabava, vrste zena, voleci s vremenom sto ranijenije ni podnosio. Covek je uglavnom podeljen na decenije po punosvojih strasti, ukusa i navika.
   Ka razocarenju su skloni ljudi prema njihovom temperamentu, ane prema njihovom intelektu; jer je razocarenje uvek blize krvi iosecanju nego duhu i pameti. Ovo se najbolje vidi kod zaljubljenih,koji nikad ne znaju ni zasto su ocarani, ni zasto su razocarani, jerzaljubljenici zive u bolesnom naponu maste i potpunoj razuzdanostinerava.
Razocarenje, najkobnije osecanje, to je prav put u ocajanje i upropast. Ima mnogo ljudi koji uobrazavaju ponore kojih nigde nijebilo, i zamke gde one nikad nisu postojale. Ovo su obicno velikimucenici maste i srca, ljudi koje se bore sa samim prividjenjima.Najmanja neprijatnost izgleda im pocetak krupne nesrece; a najmanjabolest im izgleda katastrofa na pomolu. Ima bezbroj ljudi koji stoganista krupno ne smeju pocinjati, strahujuci od teskoce koje i nepostoje, i od neprijatelja kojih i nema.
Jedino sto spasava coveka od razocarenja, sto znaci i od ocaja, toje opet nemanje straha ni pred ljudima ni pred dogadjajima. Napoleonje mislio da na ovom svetu ima svega dve alternative: zapovedati ilislusati tudje zapovesti. Stvarno, treca ne postoji. Covek je odistarodjen ili da nosi sedlo ili da nosi mamuze.

 

Jovan Ducic

Share this post


Link to post
Share on other sites

5. Проповед

О РАЗОЧАРЕЊУ


Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Разочараних, а после ових -
очараних.

Разочарани су они, који су пре тога били очарани. Очарани су они, који ће

тек бити разочарани.

Је ли тако и међу вама, драги мрави? Изгледа, да није. Тако мени изгледа,

јер ниједне ноћи још не видех, да се неко од вас искрада на месечину и исповеда
ноћи своје очарање или разочарање. Код нас људи пак свака ноћ испуњена је
таквим исповестима. Пресићена је свака ноћ таквих исповести.

Разочарани су гладни, који су били очарани првим погледом на богатства овог

света.

Разочарани су милостиви, јер нису били помиловани.
Разочарани су праведници, јер су на крст бивали распињани.

Разочарани су грешници, јер су увидели, да је и очарање од греха само једна

варка.

Разочарани су они, који сласти траже, јер кад су свом снагом обухватили и

стегли сласти, очи су им се отвориле и они су видели, да су стегли само празне
руке.

Разочарани су они, који чистог страдања траже, јер су сазнали да и у

страдању има сласти.

Разочарањем Бог васпитава људе, мали мрави. Разочарање је добра ствар, као

што је добро шибање мишића, да би очврсли.

Многа ситна разочарања припремају само човека за једно велико. Претрпљено

једно велико разочарање чини човека даљновидим за масу малих разочарења.

Разочарења су шибања. Ја волим оне, које су под тим шибањем очврсли, а не

волим оне, који су под тим шибањем омлитавили.

Чврстине треба за овај живот, то обично заборављају људи, који се највише

жале на разочарања у овом животу.

- У овом животу нема река меда и млека, рекох ја једнога дана гомили

разочараних, који проклињаху живот због његових обмана. Живот вам није никад ни
обећавао реке меда и млека; он вас дакле, у томе није могао ни обманути. Ви сте
обмањивали сами себе, јер ви сте обећавали себи нешто на рачун живота, не
знајући да живот не признаје никакав рачун, склопљен без виђења и познанства са
њим.

Једно је ваш смртни грех, пријатељи моји; ви остајете упорно очарани у себе,

и никад не допуштате мисли својој, да се у том самоочарању разочара. Ваш је
смртни грех, што се не можете у себе да разочарате, што се не смете у себе да
разочарате.

Разочарање у себе, то је шибање себе. Докле ћете шибати друге, и претварати

се, да вас боли? Докле ћете затискивати уши, да не чујете оне, који другом
страном улице иду, упоредо с вама, и објављују разочарање у вама? Ослушните,
ослушните, колико гласова говори о разочарању у вама! Но ја сам још више; ја
сам разочаран и у самог себе. Ја сам преживео саморазочарање.

Разочарајте се сами у себе, ви нежни и лажни, и ако издржите ту шибу и

останете живи, онда ћу вас звати пријатељима својим. Разочарајте се сами у
себе, и ако тада не извршите самоубиство, живот ће вас уврстити у своје праве
војнике. Саморазочарање је регрутација за живот. При тој регрутацији један део
кандидата предаје се самоубиству, а други део животу. Велики део пак и не
дочека ту регрутацију, јер велики је део непунолетан и у старости, или управо
велики је део често многолетан, но никад пунолетан.

Разочарајте се у свему, и тад ћете бити очарани свим, чак и својим

разочарањима. Кад би сав живот био разочарање, он би извршио самоубиство још
пре но што смо се ја и ви у њ јавили.

Благо онима, који су се много разочаравали, но који при том нису изгубили

способност очаравати се.

Благо онима, који преживљавају и не даду се преживети.
Кад не би било разочарања у очарањима, човек не би имао кости и мишиће, но
био би као сунђер, који не може ништа разбити и кога не може ништа разбити, и
који се подједнако гордо надима и пући, ма чиме га згњечили, челом или табаном.
Но нашто сунђер-људи, кад је природа створила засебно сунђере и људе?

Разочарања су наковањ, на којима судба кује људе. Сувише слаби падају у

опиљке, које судба поново растапа у пећи. Јаки се најзад очаравају целом
процедуром, под коју их судба ставља. Много одлеће с њих под ударцима судбе, но
довољно и остане у њима, да могу надвладати самоубиство. Надвладају ли
самоубиство, тада су пунолетни, тада су сазрели за живот.

Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Оних, који јецају у

разочарању, а после ових долазе они који певају у очарању. А знате ли, у чему
је живот велики? У томе, драги мрави, што он те две песме слаже у једну
хармонију, - у томе, што је он шири и од трагедије и од комедије.


Св. Николај Велимировић, Изнад греха и смрти

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Čovjek

treba da se odrekne svega što bi mogao da zavoli, jer su gubitak i

razočarenje neizbježni. Moramo se odreći ljubavi, da je ne izgubimo.

Moramo uništiti svoju ljubav, da je ne unište drugi. Moramo se odreći

svakog vezivanja, zbog mogućeg žaljenja.”

        

            Meša Selimović

Share this post


Link to post
Share on other sites

Дијелим мишљење које је дао Зосима.Само нас Он никад неће разочарати,одбити чак и када му окренемо леђа заварани својом привидном супериорношћу.Него,Он нам је такође наложио да праштамо једни другима како би Он нама опростио наше гријехе.Гордост је највећа препрека да кренемо даље након разочарења,само смиреношћу и оснаженом вјером у Христа можемо кренути даље,а да је тешко итекако јесте.Али ко не рискира не профитира. greengrin

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зар је много бити "добар у души"? Зашто је толико тешко да се руководимо само са 10 заповједи???

Због велике трагедије која ме је снашла, углавном посматрам људе око себе и не могу да се начудим. Раније сам са осмехом отварала врата куће и хрлила међу тај свет не приметивши колико мана у себи носи. Свега сам се наслушала од људи, који су ми баш блиски, у моменту када су мислили да нисам у стању да региструјем свет око себе. 

А бол ми изоштрила чула и као да сам се претплатила да чујем оно што не треба. Поломљене душе реаговала сам у себи, јер ми иначе буке и галаме било преко главе. Плашила сам се да ако одреагујем на њихову злобу, мој ће грех бити огроман и неопростив. 

Кажете да разочарење следи због великих очекивања? Не знам колико има истине у томе. Верујем да има, али, зар је много бити фин и неке ставове и мисли задржати у себи? Ето, просто ... ја се увек ставим у кожу онога који ме слуша и увек се трудим да ме саговорник не схвати погрешно, или још  горе, да ми се не увреди.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зар је много бити "добар у души"? Зашто је толико тешко да се руководимо само са 10 заповједи???

Због велике трагедије која ме је снашла, углавном посматрам људе око себе и не могу да се начудим. Раније сам са осмехом отварала врата куће и хрлила међу тај свет не приметивши колико мана у себи носи. Свега сам се наслушала од људи, који су ми баш блиски, у моменту када су мислили да нисам у стању да региструјем свет око себе. 

А бол ми изоштрила чула и као да сам се претплатила да чујем оно што не треба. Поломљене душе реаговала сам у себи, јер ми иначе буке и галаме било преко главе. Плашила сам се да ако одреагујем на њихову злобу, мој ће грех бити огроман и неопростив. 

Кажете да разочарење следи због великих очекивања? Не знам колико има истине у томе. Верујем да има, али, зар је много бити фин и неке ставове и мисли задржати у себи? Ето, просто ... ја се увек ставим у кожу онога који ме слуша и увек се трудим да ме саговорник не схвати погрешно, или још  горе, да ми се не увреди.  

.mense.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не само да ми не наносе бол , већ ми се чини да ја понекад наносим већу бол њима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од The Godfather,
      ПРОТЕСТ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКE
            
      Римокатоличка миса служена на темељима православног храма Св. Николе у Новом Брду - Епархија Рашко-призренска изразила озбиљно разочарење и протест
      Римокатолички бискуп косовски Дод Ђерђи и барски надбискуп Зеф Гаши са својим свештенством и групом верника служили су јуче мису на остацима православног Саборног храма Светог Николе у подножју новобрдске тврђаве. Миси је присуствовао и Исмет Хајрулаху, директор приштинског Завода за заштиту споменика културе. Вест је пренело гласило римокатоличке бискупије из Приштине. Тим поводом Епархија рашко-призренска је објавила саопштење за јавност.
      Епархија рашко-призренска је раније изразила озбиљну забринутост и протествовала код надлежних органа због неовлашћених радова косовског министарства културе (Института за археологију) на том средњовековном православном локалитету који се налази у оквиру специјалне заштићене зоне Ново Брдо и где су сви радови забрањени без сагласности Српске Православне Цркве. Наиме, недавно су поред рашчишћавања терена неовлашћено отварани средњовековни гробови у храму, а потом су потпуно нестручно и без експертизе подигнути стубови у наосу храма.
          
      Наиме, на храму су у периоду бивше Југославије рађена врло опсежна археолошка испитивања и пронађени артефакти се чувају у Београду, посебно остаци камене пластике са натписима који недвосмислено сведоче о историји храма. Досадашња истраживања и историјат храма Светог Николе детаљно су представљени у монографији Црква Свeтог Николе - Катедрала Новог Брдаархеолога Марка Поповића и Игора Бјелића, Београд 2018. године (на српском и енглеском језику). На основу обимних историјских и археолошких цитираних извора, фотографија локације, нађених артефаката, цртежа и могуће идеалне реконструкције може се добити за сада најкомплетнија слика о катедралном храму Новог Брда. Та вредна књига у pdf формату доступна је на https://d.pr/free/f/34iYBL
        Информативна служба Српске Православне Цркве
      03 / 08 / 2019
    • Од Логос,
      Римокатолички бискуп косовски Дод Ђерђи и барски надбискуп Зеф Гаши су са својим свештенством и групом верника служили јуче мису на остацима православног саборног храма Св. Николе у подножју новобрдске тврђаве. Миси је присуствовао и Исмет Хајрулаху директор приштинског завода за заштиту споменика културе. Вест је пренело гласило римокатоличке бискупије из Приштине http://www.drita.info/2019/08/02/u-shenua-dita-e-diaspores-ne-novoberd/
       
      Епархија Рашко-призренска већ је раније изразила озбиљну забринутост и протествовала код надлежних органа због неовлашћених радова косовског министарства културе (института за археологију) на овом средњовековном православном локалитету који се налази у оквиру специјалне заштићене зоне Ново Брдо и где су сви радови забрањени без сагласности СПЦ. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-povodom-neovlascenih-radova-na-lokalitetu-hrama-sv-n Наиме недавно су поред рашчишћавања терена неовлашћено отварани средњовековни гробови у храму, а потом су потпуно нестручно и без експертизе подигнути стубови у наосу храма.
      Наиме, на овом храму су у периоду бивше Југославије рађена врло опсежна археолошка испитивања и пронађени артефакти се чувају у Београду, посебно остаци камене пластике са натписима који недвосмислено сведоче о историји храма. Досадашња истраживања и историјат храма Св. Николе детаљно су представљени у монографији "Црква Св. Николе - Катедрала Новог Брда" археолога Марка Поповића и Игора Бјелића, Београд 2018. године (на српском и енглеском језику). На основу обимних историјских и археолошких цитираних извора, фотографија локације, нађених артефаката, цртежа и могуће идеалне реконструкције може се добити за сада најкомплетнија слика о катедралном храму  Новог Брда.
      Ова вредна књига у ПДФ формату доступна је на: https://d.pr/free/f/34iYBL
       
      Поводом најновијег провокативног служења мисе на темељима православног храма у Новом Брду Епархија Рашко-призренска објавила је с благословом Епископа Рашко-призренског Теодосија
       
       
      САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
       
       
      Епархија Рашко-призренска је дубоко разочарана овим очигледним чином злоупотребе духовне и културне баштине СПЦ и то на локалитету који су основали и градили средњовековни српски владари, што је забележено у бројној стручној и историјској литератури, како домаћој тако и страној. Сачувани артефакти камене пластике са натписима из храма св. Николе јасно показују о чијој је цркви реч.
       
      Служењем мисе на темељима православног храма римокатоличка Бискупија косовска озбиљно нарушава до сада прилично коректне међуверске односе на Косову и Метохији и политизује баштину СПЦ која је Ахтисаријевим планом управо на предлог наше Цркве укључена у специјалну заштићену зону уз сагласност представника косовских Албанаца. Беседе које су се могле чути на јучерашњој миси нимало не доприносе изградњи међуверских односа Православне Цркве са Римокатолицима и СПЦ ће засигурно морати да покрене ово питање у контакту са надлежним представницима Ватикана. 
       
      Недалеко од наше православне цркве налазе се такође остаци средњовјековног римокатоличког храма познатог као Сашка црква Пресвете Богородице коју су уз сагласност српских владара у Средњем веку подигли и користили Саси рудари и дубровачки трговци. Сасвим разумно питање јесте зашто се римокатолички бискупи са својим верницима нису окупили на остацима некадашње своје цркве него су то учинили на темељима саборног храма новобрдских српских православних митрополита. 
       
      Епархија Рашко призренска ће од надлежних међународних и локалних институција тражити заштиту локације храма Св. Николе од даљих злоупотреба, међу којима је и недавно подизање стубова које је урађено без стручне експертизе и без сагласности СПЦ, која је непходна за све активности у специјалним зонама по законима Косова. Приштинске власти су већ озбиљно критиковане због непоштовања верских права СПЦ у најновијем извештају америчког Стејт Департмента што само сведочи да и ова најновија провокација није изузетак.
       
       
      Дато у Епархији Рашко-призренској
      2. августа 2019. год.
       
       
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Milos Peric,
      Римокатолички бискуп косовски Дод Ђерђи и барски надбискуп Зеф Гаши су са својим свештенством и групом верника служили јуче мису на остацима православног саборног храма Св. Николе у подножју новобрдске тврђаве. Миси је присуствовао и Исмет Хајрулаху директор приштинског завода за заштиту споменика културе. Вест је пренело гласило римокатоличке бискупије из Приштине http://www.drita.info/2019/08/02/u-shenua-dita-e-diaspores-ne-novoberd/
       
      Епархија Рашко-призренска већ је раније изразила озбиљну забринутост и протествовала код надлежних органа због неовлашћених радова косовског министарства културе (института за археологију) на овом средњовековном православном локалитету који се налази у оквиру специјалне заштићене зоне Ново Брдо и где су сви радови забрањени без сагласности СПЦ. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-povodom-neovlascenih-radova-na-lokalitetu-hrama-sv-n Наиме недавно су поред рашћишћавања терена неовлашћено отварани средњовековни гробови у храму, а потом су потпуно нестручно и без експертизе подигнути стубови у наосу храма.
      Наиме, на овом храму су у периоду бивше Југославије рађена врло опсежна археолошка испитивања и пронађени артефакти се чувају у Београду, посебно остаци камене пластике са натписима који недвосмислено сведоче о историји храма. Досадашња истраживања и историјат храма Св. Николе детаљно су представљени у монографији "Црква Св. Николе - Катедрала Новог Брда" археолога Марка Поповића и Игора Бјелића, Београд 2018. године (на српском и енглеском језику). На основу обимних историјских и археолошких цитираних извора, фотографија локације, нађених артефаката, цртежа и могуће идеалне реконструкције може се добити за сада најкомплетнија слика о катедралном храму  Новог Брда.
      Ова вредна књига у ПДФ формату доступна је на: https://d.pr/free/f/34iYBL   Поводом најновијег провокативног служења мисе на темељима православног храма у Новом Брду Епархија Рашко-призренска објавила је с благословом Епископа Рашко-призренског Теодосија   САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
        Епархија Рашко-призренска је дубоко разочарана овим очигледним чином злоупотребе духовне и културне баштине СПЦ и то на локалитету који су основали и градили средњовековни српски владари, што је забележено у бројној стручној и историјској литератури, како домаћој тако и страној. Сачувани артефакти камене пластике са натписима из храма св. Николе јасно показују о чијој је цркви реч.   Служењем мисе на темељима православног храма римокатоличка Бискупија косовска озбиљно нарушава до сада прилично коректне међуверске односе на Косову и Метохији и политизује баштину СПЦ која је Ахтисаријевим планом управо на предлог наше Цркве укључена у специјалну заштићену зону уз сагласност представника косовских Албанаца. Беседе које су се могле чути на јучерашњој миси нимало не доприносе изградњи међуверских односа Православне Цркве са Римокатолицима и СПЦ ће засигурно морати да покрене ово питање у контакту са надлежним представницима Ватикана.    Недалеко од наше православне цркве налазе се такође остаци средњовјековног римокатоличког храма познатог као Сашка црква Пресвете Богородице коју су уз сагласност српских владара у Средњем веку подигли и користили Саси рудари и дубровачки трговци. Сасвим разумно питање јесте зашто се римокатолички бискупи са својим верницима нису окупили на остацима некадашње своје цркве него су то учинили на темељима саборног храма новобрдских српских православних митрополита.    Епархија Рашко призренска ће од надлежних међународних и локалних институција тражити заштиту локације храма Св. Николе од даљих злоупотреба, међу којима је и недавно подизање стубова које је урађено без стручне експертизе и без сагласности СПЦ, која је непходна за све активности у специјалним зонама по законима Косова. Приштинске власти су већ озбиљно критиковане због непоштовања верских права СПЦ у најновијем извештају америчког Стејт Департмента што само сведочи да и ова најновија провокација није изузетак.   Дато у Епархији Рашко-призренској 2. августа 2019. год.
    • Од Логос,
      На празник Свете Великомученице Марине – Огњене Марије, Светих седмочисленика и просветитеља Кирила и Методија, Климента, Наума, Ангеларија, Горазда и Саве, и на спомен Светих новомученика ливањских, 30. јула, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Рождества Пресвете Богородице у Цетињском манастиру.
       
      Митрополиту су саслуживали јеромонаси Прохор Јосифов и Јустин Мреновића, јерођакони Јаков Нинковић и Натанаило Крушчић, ђакон Радомир Врућинић, ђакон при Саборном храму Светог Саве на Врачару у Београду и професор Богословије Светог Саве и ђакон Благоје Рајковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског.
      Послије прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, сабранима се бесједом обратио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије говорећи о данашњим угодницима Божијим:
      „Чудесна мученица Христова, Света Марина великомученица свој живот, младост, све што је имала је жртвовала за Христа Господа и своју мученичка крв помијешала са Његовом голготском мученичком крвљу. Зато је остала да се памти кроз вјекове испуњена огња Небескога, због чега је и добила име Огњена Марија.“
      Говорећи о Светим Седмочисленицима и ћириличном писму, владика је казао да су они велики просветитељи свих словенских народа. Свети Кирило и Методије, који су научили све словенске народе вјери у Христа Господа, послани су од великог Патријарха цариградског Фотија у Моравију одакле су започели просвету словенских народа:
      „Солунска браћа су саставила азбуку глагољицу и ћирилицу, те двије азбуке дивне и чудесне, на којима је написано све што вриједи а што су написали словенски народи кроз вјекове. Тако је и у Црној Гори на ћирилици написано и штампано све оно чудесно и дивно. Цетињски Октоих и Горички зборник и друге свете књиге писане су ћирилицом кроз вјекове до најновијих времена.“
      Подсјетио је Митрополит Амфилохије да су ћирилицом писане повеље наших владара, као и све оно што су написали Свети Петар Цетињски, наш учитељ и просветитељ, законодавац и миротворац, његов синовац Петар Други Ловћенски Тајновидац (Луча микрокозма,  Горски вијенац..) као и последњи краљ Црне Горе Никола Први Петровић:
      „Са тог разлога велика је туга и несрећа да се ми Црногорци данас одричемо светога писма Ћирила и Методија и наших предака, наших отаца и праотаца. Никада овдје код нас није владало такво безумље.“
      Седмочисленици, дивни словенски учитељи и просветитељи, заједно са Светом Марином, Господа су прослављали, Њему служили и служе у вјечности око Његовог Светога олтара, казао је Митрополит и додао да су они данас овдје, са нама и међу нама, и да нас уче како треба служити Богу живоме и истинитом.
      Саопштавајући присутнима да се данас упокојила наша мати Олимпијади Вуковић, игуманија манастира Ћелија Добрска, Митрополит је подсјетио на живот ове слушкиње Божије:
      „Она је једна света Божија душа која је сав свој живот предала Христу Богу на дар. Од младости своје је била послушница Светога старца Јустина Ћелијскога, 30 година била је његова келејница у Ћелијама. Послије се подвизавла  Банату, а онда овдје у Ћелији Добрској. На Цетињу је Господ данас, на овај дивни и чудесни дан Свете великомученице Марине њене претходнице, примио у Своје наручје.“
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се помолио да Господ мати Олимпијаду упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Светога Петра Цетињскога и Светога оца Јустина Ћелијскога:
      „А Света Огњена Марија и Свети Седмочисленици нека нама буду подстицај  да и ми ходимо путем Христовим, да ходимо за Оним који је пут истина и живот, за Христом Богом нашим, коме нека је слава и хвала у вијекове вјекова. Амин!“
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      За многе, а можда и за већину православних хришћана, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно негативних, правила и прописа: у уздржавању од извесне хране, игранки, и, можда, биоскопа. У таквом је степену наше отуђење од стварног духа Цркве да нам је готово немогуће да разумемо да постоји и „нешто друго" у посту - нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог смисла. Ово „нешто друго", може да буде најбоље описано као „атмосфера", „клима" у коју човек улази, а то је пре свега, стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Још једном да подвучемо да сврха поста није у томе да нас принуди на некакве формалне обавезе, већ да „омекша" наше срце тако да би се отворило за стварност духа, да бисмо доживели скривену „глад и жеђ" за заједничарством са Богом. До ове посне „атмосфере", овог јединственог „стања духа" долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време поста уводе у литургички живот.
       
      Одвојено посматране, ове промене би могле изгледати као формално накалемљене; али схваћене као целина, оне нам откривају и саопштавају дух Поста, оне чине да видимо, осетимо и доживимо ону радосну тугу која представља праву поруку и прави дар поста. Могло би се, без претеривања, рећи да су оци духовности и свети писци, који су састављали стихире Посног триода, који су мало по мало организовали општу структуру посних служби, који су украсили Литургију Пређеосвећених дарова са посебном лепотом која јој је својствена, имали јединствено разумевање људске душе. Они су, заиста, познавали вештину покајања, и сваке године за време Поста, њихова је заслуга да је ова вештина приступачна свакоме ко има уши да слуша и очи да гледа.
      Рекао сам да је општи утисак она „радосна туга", и сигуран сам да ће чак и онај који располаже ограниченим познавањем богослужења, а улази у цркву за време посне службе, скоро одмах препознати шта сс мислило са овим донекле противречним изразима. С једне стране, некаква тиха туга прожима службу: одежде су тамне, службе су дуже нсго обично и монотоније, у њима скоро да нема покрета. Читања и пјенија сс смењују и изгледа као да се ништа не дешава". У одређеним интервалима свештеник излази из олтара и чита увек исту кратку молитву, а сви верници сваку прозбу молитве пропраћују метанисањем. Тако, дуго времена остајемо у монотонији - у овој тихој тузи.
      Затим почињемо да схватамо да је ова дужина и монотонија потребна ако желимо да доживимо да се ова тајанствена и у почетку неприметна „радња" службе одрази и у нама. Мало по мало почињемо да разумевамо, или боље речено, да осећамо, да је ова туга заиста „радосна", да ће у нама доћи до тајанственог преображаја. Чини нам се као да стижемо у неко место до кога не допире бука и галама живота улице, онога што нам свакодневно испуњава дане и ноћи, места на које све то не утиче. Све то што нам је изгледало безгранично важно јер је испуњавало наш ум, стање страха, које је постало нашом другом природом, нестаје, и ми почињемо да се осећамо слободни, радосни и срећни. Није то бучна и површна срсћа, која долази и одлази двадесст пута на дан, срећа крхка и пролазна. То је дубока срећа која не потиче од једног јединог и посебног спољашњег разлога, већ из дубине душе. По речима Достојевског то је срећа која додирује „други свет" - и онај кога је она додирнула осењен је светлошћу, миром и радошћу и неизрецивим поуздањем. Онда разумевамо зашто су службе биле тако дугачке и на изглед монотоне. Схватимо да је без претходног „умирања", без успостављања у себи мере унутарње постојаности, готово немогуће да пређемо из стања духа, сазданог из буке, јурњаве и бриге, у ово ново стање. И баш због тога они који мисле о црквеним службама само у терминима „обавеза", који се увек распитују о неопходном минимуму („колико пута треба да посећујемо цркву? колико често треба да се молимо?"), никада не могу да разумеју праву природу богослужења, које нас одводи у другачији свет - свет Божије присутности - води нас тамо куда нас наша огреховљена природа не може природно да доведе.
      Тако, док доживљавамо ово тајанствсно ослобођење, док постајемо „мирни и радосни у срцу", монотонија и туга службе добијају ново значење, бивају преображени. Некаква унутарња лепота их осветљава као рани зрак сунца, који, док је још увек тамно у долини, почиње да осветљава врхове планине. Ова светлост и тајна радост долази од дугих Алилуја* од потпуне „складности" посног богослужења. Што је у почетку изгледало као монотонија, сада се открива као мир; што је звучало као туга, сада се доживљава као почетни покрет душе, која поново досеже до изгубљених висина. Ево шта свако јутро објављује први стих носног Алилуја: „Моја душа Те тражи ноћу, о Боже, пре зоре, јер је Твој суд светлости на земљи!"
      „Тужна радост": туга мога изгнанства, пропуста и промашаја, које сам учинио у животу; радост Божије присутност и опраштања, вeсеље поново задобијене жеље за Богом, мир поново пронађеног дома - таква је „атмосфера" посног богослужења. Такав је први и општи утисак који осећа моја душа.
      *У нашим литургичким књигама за Велики пост се чссто употребљава израз Алилуја. Док је на Западу, релативно врло рано Алијула било избачено из посних богослужења и резервисано за ускршње празновање. Овај несклад је интересантан зато што ова веома важна литургичка реч, наслеђена у Цркви из јеврејства, има радостан призвук, и увек изражава радост. Са чисто формалне тачке глсдишта, термин Алилуја је постао синоним за Велики пост зато што се на јутрењу, за време Велнког поста, пева Алилуја уместо „Бог Господ нам се откри..." (Пс. 117). Међутим, овај последњи стих је некад представљао новину. Узет је из јутарњег „катедралног служења" (види мој Увод у литургичко богословље, стр 125) и мало по мало ушло у општу употребу (види Ј. Маткос, Some problems of Biyantyne orthros, прев. на eнгл. А. Лујс, II, 2). У почeтку ссдмога вeка непевање „Бог Господ..." била је одлика монашког служења, као што показује опис бденија на Синају (Ј.Б. Потра, Luris Ecclesiae greacorum historia et monumenta I,стр. 220). Ава Нил наводи да се ,,Бог Господ .." пeва као свечани додатак, на почетку канона. Што сс тиче 117. псалма из кога је изабрано пет стихова за „Бог Господ..." представљају „халел" - алилуја псалма - у коме се алилуја употребљава као рефрен после сваке строфе (види: S. Mowinckel, The Paslma in Israel's Workship eнгл. прeвод - Оксфорд 1962 - стр. 120). Најзад, познато је да је Теодор Студит ,,организатор Триола", саставио специјалне „алилујарије" (Скабалнович, стр. 404) - можда од њих и воде порекло наши посни алилуја? О судбини алилуја на Занаду (види Ј. А. Јунгман, Missarum Solemnia, III. стр. 92).
       
      Преузето из књиге Велики Пост,
      протојереј Александар Шмеман

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...