Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Guest Alefshin

Техничка подршка за сналажење на форуму

Оцени ову тему

Recommended Posts

fuul4l.jpg

1. Не верујем да ово функционише - ово је фунција која склања од погледа најновије поруке а не верујем да онемогућава аутоматско освежавање.

2. Не желим да останем без листе најновијих порука. АЛИ, ЖЕЛИМ ДА, КАО И ДОСАД, ЈА ОСВЕЖАВАМ СПИСАК НОВИХ ПОРУКА КАД ЈА ЖЕЛИМ А НЕ ДА СЕ ТО РАДИ АУТОМАТСКИ СВАКОГ МИНУТА!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

1. Не верујем да ово функционише - ово је фунција која склања од погледа најновије поруке а не верујем да онемогућава аутоматско освежавање.

2. Не желим да останем без листе најновијих порука. АЛИ, ЖЕЛИМ ДА, КАО И ДОСАД, ЈА ОСВЕЖАВАМ СПИСАК НОВИХ ПОРУКА КАД ЈА ЖЕЛИМ А НЕ ДА СЕ ТО РАДИ АУТОМАТСКИ СВАКОГ МИНУТА!

Нажалост, ту опцију не можемо да искључимо јер сматрамо да је боље да се поруке аутоматски освежевају и да корисник има одмах увид у најновије поруке. Радићемо на усавршавању те опције.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нажалост, ту опцију не можемо да искључимо јер сматрамо да је боље да се поруке аутоматски освежевају и да корисник има одмах увид у најновије поруке. Радићемо на усавршавању те опције.

Корисник ће имати увид у најновије поруке ОДМАХ чим одлучи да кликне на рилоуд. А до тада, већина нас жели да има на располагању стање које је било кад смо задњи пут кликнули...

А осим тога, огромна већина не воли осећај кад му интерет управља оним што гледа на рачунару.

А ни чињеница да се стање на екрану стално мења и да је тешко наћи тему кад она свако мало скаче горе доле по списку - нимало не прија.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ja nemam problema .smesko.

likefaceeeeeeee thank_you777 4chsmu1

men se svidja, totalno je moderan...jos se uhodavam, iskreno, ona stara braonkasta boja je bila nekako 7896634

mozda da ste uradili sa manje ovih skalamerija, kad klikcem - sve pazim da nesto ne uprskam sHa_sarcasticlol

Bravo za glavne i odgovorne nasznak9877777777777777777 klapklap

Share this post


Link to post
Share on other sites

Aaaaaa, ja se teško snalazim...i imam neki čudan osećaj, kao da sam preko ''grane''...

Aj, ne zamerite mi ako nešto zabrljam... eheeeej crvenilo 0913_sport

Kad pravimo ''useljenje'' na .1399. ...?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Изглед форума можете да персонализујете и да подесите како вама одговара. Потрудили смо се да одрадимо и превод форума на српски ћирилицу и једини смо форум који то има у IPbordu. Ради се још, исправљамо грешке и још, много, много тога.

Иначе, сада ће уместо "палца горе" бити "амин" :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Изгледа да ћу морати на краћи курс. mail.gif

Верујем да је овај модел напреднији и све похвале на труду. И, што каже о. Иван, не може се свакоме угодити. Мени нпр. никако не одговара тамносива позадина у комбинацији са белом и пастелном плавом. Делује прилично хладно. Могућности су огромне нарочито што се радило у ЦСС систему, чини ми се да га је требало још више искористити.

Не знам где је опција да сама одаберем изглед. Мислим да боја сунца, ватре па самим тим топлине, не може никоме да не годити. Сада је нема.

Share this post


Link to post
Share on other sites

nemam pojma da li imam problema. mislim da nemama a imam problema sa manjkom vremena da stignem da istražim. btw, više mi se sviđale boje sa starije varijante, bio je malko kitnjast ali mu davalo šmek. sad mi nešto bledunjavo. to je što se estetike tiče. na ostalo ću da se naviknem uvek sam za apgrejd. samo iskreno mislim da je zakomplikovano više no što je to bilo potrebno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нажалост, ту опцију не можемо да искључимо јер сматрамо да је боље да се поруке аутоматски освежевају и да корисник има одмах увид у најновије поруке. Радићемо на усавршавању те опције.

samo da napomenem da ima ljudi koji internet placaju po protoku, kao sto je na primer mobilni internet na kompjuteru (preko mobilnih operatera sa malim usb modemom) i internet na mobilnim telefonima ili npr. kupovina odredjene kolicine podataka za prenos

neprekidno osvezavanje stranice ovakvim korisnicima interneta moze napraviti vece racune, jeste da je to malo teksta, ali korisnicima treba jasno staviti do znanja ovu stvar

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На јубиларном заседању Светог Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, одржаном августа 2000. године, усвојен је документ којим се регулише однос Цркве и државе, тачније, однос Цркве према свим релевантним друштвеним темама (текст документа преведен је и код нас: „Основи социјалне концепције РПЦ", прев. М. Обижајева и В. Куриљов, Беседа, Нови Сад 2007).     Мишљења смо да и наша помесна Црква треба што хитније да отпочне израду сличне публикације, јер одговоре које је понудила Руска Православна Црква, чини нам се, не могу бити опште-прихваћени, тј. остављају простора за извесне допуне и, можда, корекције. С обзиром на немалу активност свештенства и лаика на решавању социјалних (и социолошких) проблема, епископат СПЦ-а би се што пре морао ангажовати на састављању једног документа у коме би били изложени елементи социјалне концепције Српске Православне Цркве; сви предуслови су испуњени, те што раније треба организовати ресурсе и артикулисати став СПЦ-а у односу на конкретне друштвене проблема.   Нисмо сада у могућности да се бавимо односом Цркве према свим социјалним питањима, намера нам је да изнесемо једну важну напомену о нужној методолошкој претпоставци за решавање тих питања. Нећемо се, дакле, бавити тиме шта треба урадити поводом неког друштвеног проблема, већ како га треба решавати.   Адекватност решења било ког проблема који се намеће Цркви мора да буде преиспитана јеванђелским критеријумима; Црква може да сагледава проблеме једино у јеванђелској оптици. Другим речима, питање које је одређујуће за хришћански приступ решавању свих недоумица гласи - како би Христос решио тај конкретни проблем. Како би Господ, да се оваплотио у двадесет првом веку, одговарао на питања савремених људи? Дакле, неопходно је одгонетнути како би Христос решавао савремена друштвена питања. Као што смо већ подвукли, нећемо се бавити појединачним проблемима, желимо само да дођемо до ерминевтичког кључа.   ХРИСТОС И СОЦИЈАЛНИ ПРОБЛЕМИ   Исус Христос је, како сведоче јеванђелисти, и сам био суочен са проблемима својих савременика. И од Њега се тражило да да одговор на конкретна социјална питања. Управо онај начин на који је Он давао одговоре јесте начин на који и Црква у свим вековима треба да одговара на ту врсту питања.   Господ Исус Христос на исти начин решава сва друштвена питања која су му постављали његови савременици: даје одговоре тако што првобитно редефинише постављено питање. Наиме, из сфере социјалног проблем пребацује у сферу етичког, и тек тада даје (коначан) одговор.   На овај значајан моменат, који су често губили из вида савремени социолози хришћанства, већ 1933. године скренуо је пажњу један од родоначелника социологије (православног) хришћанства у Србији - проф. Ђорђе Тасић (1892-1943); у есеју „Гледиште хришћана на социјална питања" (Пут, св. 1 за 1933., с. 14-18), проф. Тасић је забележио: „Свуда где би додирнуо које социјално питање, обично изазван од противника, Он (Исус Христос) га не дира као социјално него искључиво као морално. Тако се могу разумети, на пример, Његови одговори разводу брака, одн. праву мужа да отера жену." Поред брака, и остали примери потврђују исто; нисмо сада у могућноси да их појединачно наводимо, прећи ћемо одмах на питање зашто се Христос на овај начин односи према друштвеним проблемима.   Проф. Ђорђе Тасић тачно је запазио и то да Христос „не осуђује ниједан политички режим и ниједно економско уређење". Не осуђује ниједан друштвени концепт, јер Он не нуди неко идеално друштво, већ нуди алтернативу свету - Царство Божије. Не постоји идеална држава, постоји идеалан човек (то је, очекивано, обожени човек). Зато, када је био „упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије," одговорио им је да „Царство Божије не долази на видљив начин; нити ће се рећи: ево га овдје, или, ено га онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама." (Лк 17,20-21).   Проблем друштва, дакле, решава се изнутра: решавањем проблема човековог начина постојања долази се до одговора на свако социјално питање. Акценат се ставља на конкретног човека овде и сада, и од њега се захтева морална одговорност, чија је конотација двојака љубав - према Богу и према ближњима. Та љубав реализује се унутар евхаристијске заједнице (дакле: Цркве) коју је успоставио Христос; она оприсутњује будући век, те живот унутар ње представља остваривање савршеног начина постојања у оној мери у којој је то могуће у времену и простору.   ЦРКВА И СОЦИЈАЛНИ ПРОБЛЕМИ   Примарна функција Цркве није решавање социјалних проблема, него омогућавање реализације „идеалног" јестаства човека у ишчекивању наступања будућег Царства. Међутим, ти проблеми се, свакако, не игноришу од стране Цркве, јер би се на тај начин негирала заповест Христова о љубави према ближњима. Одговорност која се од човека тражи подразумева одговорност за другога, јер се управо кроз њега (ближњег) долази до обожења; на то нам скреће пажњу, између осталих, и аутор Посланице Диогнету када каже: „онај који узима на себе бреме ближњега свога, ко оним чиме је изобилнији жели да чини добро другоме који то нема, ко оно што је од Бога добио и што има, раздаје потребитима, постаје бог онима који добијају - тај је подражавалац Божији." Једном речју: рај, то су други!   Имајући свест о немогућности постојања идеалног друштва, Црква приликом решавања социјалних проблема не треба да се опредељује за неки од политичко-економских уређења друштва, или да се труди да неки од њих поправља, она мора да се бави преображавањем конкретног човека. Добар човек ствара добро друштво. Узгред, често се учествовање Цркве у политичком животу правда позивањем на историјске околности, међутим, не треба заборавити да управо свако од нас утиче на историјски процес: човек је тај који креира историјска збивања (и на овоме је инсистирао проф. Ђорђе Тасић).Додајмо да се не сме изгубити из вида и значај непосредног сусрета доброчинитеља и онога коме се добро чини. Не сме се узрок доброчинства деперсонализовати. Лични сусрет недвосмислено показује да добродетељ није корумпирана, и на њему треба инсистирати. Чињење добрих дела не треба да буде индиферентно испуњавања обавезе, већ израз аутентичне егзистенције човека.   Аутор већ цитиране Посланице пише „племенитом Диогнету" да ако чује његову реч о томе „у каквога Бога верују и како му служе" хришћани, „свакако ће постати бољи (човек)". Хришћанин преображава свет сопственим животом. А тај живот, како је јасно и прецизно наведено у Посланици, која ни после скоро два миленијума није изгубила на актуелности, „пројављује задивљујуће и заиста чудесно (неко би чак превео: 'парадоксално') стање". Том чудесношћу хришћанин истиче аутентичност живљења и преображава свет. Он не може да докаже али може да покаже да је Бог кога исповеда истински, а та вера почетак је хришћанског живота који је у својој бити - безусловни љубавни односа са Другим и другима. То је једини пут ка бољем друштву, чије ће савршено стање бити могуће тек у будућем Царству Божијем.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Поуке.орг инфо,
      „Ми морамо да се дружимо са песницима, списатељима,
      беседницима и свим људима који нам могу рећи
      нешто корисно за нашу бригу о души.“
      Св. Василије Велики, Беседа младима о користи од јелинских списа
      Свима је добро познато да образовање, тј. ученост и знање играју веома важну улогу у свакоj друштвеној заједници. Успех неког друштва непосредно је зависан од квалитета образовања. Све велике културе своју су моћ заснивале на образовању. Неки народи чак и када су војно и економски били слабији од противника, побеђивали су на културно-интелектуалном плану као нпр. стари Јелини Римљане. Иако су Римљани војно поразили Јелине, ови су их надвладали на пољу духа – културно су их окупирали. Кроз историју се вишеструко показало да је ученост кључ успеха како у смислу креативног изналажења идеја, тако и њиховог даљег преношења. Добар пример тога су већ помињани Јелини, утемељивачи велике културе која се раширила над највећим делом античког света, а своје изданке пустила све до данас. Западни свет је такође доживео свој интелектуални, економски и политички процват управо захваљујући универзитетима и знању које је на њима стицано. Важност образовања као духовне моћи, којом се човек као појединац и друштво у целини уздижу изнад примитивизма и заосталости, неспоран је и универзалан феномен.
      Респект према знању и учености био је присутан већ код раних хришћана. Додуше, на почетку је Еванђеље проповедано нижим слојевима друштва. Међутим, како се временом долазило у све јачи додир са јелинским културом, показала се потреба да се хришћанске истине вере проповедају у једној вишој форми, а не само „језиком рибара“. Добар пример је и Апостол Павле, који је био образованији од осталих апостола. Стога и не чуди његов мисионарски успех. Значај образовања за хришћане види се у томе што је већ у 2. веку настала хришћанска богословска школа у Александрији, чувени Дидаскалион. У њему су временом предавали Св. Пантен, Ориген, Климент, Дионисије Александријски и Дидим Слепи. Поред изучавања Светог Писма, студенти су добијали и знања из других тада важних области, као што су реторика, класична литература и философија. Евсевије Кесаријски извештава да је Ориген даровите ученике „уводио у философске дисциплине, предавао им аритметику, геометрију и друге предмете, а такође их је упознавао и са философским теоријама“ (ЦИ, 6, 18, 3–4). Убрзо су настале и друге хришћанске школе, чији је циљ био образовање младих хришћанских проповедника, управо стога да би могли да се сучељавају са тадашњим интелектуалним изазовима, какви су били неоплатонизам и стоицизам. Занимљиво је и то да су хришћани своје школе саображавали јелинским. Тако је поменути Дидаскалион био уређен према класичном јелинском моделу, што је већ урадио Св. Пантен – оснивач школе.
      Поред тога што су оснивали сопствене школе, још је упадљивије да су се истакнути хришћански теолози и проповедници образовали у јелинским училиштима. Тако је Св. Василије Велики студирао у Кесарији, док је у Константинопољу био ученик чувеног професора реторике Ливанија. Потом је и на Атинском универзитету студирао књижевност, реторику и философију код професорâ Проересија и Имерија. Сличне путеве образовања пролазили су и други велики теолози древне Цркве. Григорије Богослов је студирао у Кесарији Кападокијској, Кесарији Палестинској, Александрији и Атини – у оно доба најзначајнијим центрима класичног образовања. Јован Златоусти је у Антиохији код Андрагатија изучавао философију, а код Ливанија реторику. У антиохијском Аскетириону учио је егзегезу код Диодора. Занимљиво је да је Св. Василије своје ученике исто слао код ретора Ливанија да би их овај, с једне стране, подучавао беседништву, а с друге, ништа мање важне, да би им пружао отпор у њиховим хришћанским уверењима. Такође су многи хришћански егзегети учили у јелинским школама, где су тумачени Хомерови епови. Разлог је био да се обуче како би сличне методе могли употребљавати приликом тумачења Светог Писма. Црквени каноничари су студирали права у незнабожачким школама, управо зато што се у њима изучавао правни оквир у којем је живео тадашњи свет. Мисионарски успех античког хришћанства незамислив је без учености и знања. Иако је значај и духовни ауторитет многих светаца који нису били посебно образовани (као нпр. Св. Никола) огроман, ипак су путеве црквеног живота и догматске формулације вере одредили образовани и учени оци, као што су нпр. Св. Иринеј Лионски, Св. Атанасије Велики, Кападокијци, Св. Јован Златоуст, Св. Кирил Александријски, Св. Максим Исповедник и други. Та историјска чињеница се не сме изгубити из вида.
      Истовремено са значајем образовања и учености за Цркву и улоге образовања у богословски формативном раздобљу живота Цркве, важно је обратити пажњу на још један феномен, а он се тиче актуелности и садржаја знања. Наиме, хришћански богослови су изучавали тада владајуће теорије, које су се тицале философије, астрономије, медицине, географије и осталих наука. Наглашавамо да су проучавали уверења и теорије које су тада важили. Управо у интеракцији са њима настајали су хришћански теолошки искази. То се нарочито добро види у тумачењу Шестоднева Св. Василија. Он стварање света тумачи у оквирима тадашњих сазнања, тако да су његова физика, ботаника, географија и др. плод античке учености и виртуозног богословског промишљања. На Василијевом примеру се види колико су садржај знања и начини његовог стицања били у непосредој вези са тадашњим јелинским светом. Такође је занимљиво упоредити језик јелинских философа тога доба са језиком хришћанских богослова. Сличности у многим формулација су више него очигледне. Стога су хришћански теолози и били кадри да се ухвате у коштац са моћном јелинском културом и да је временом „наткриле свештеним сводовима Цркве“. Наравно, садржај вере је био другачији, што хришћанство и чини посебним у односу на остатак света.
      Ако ствари погледамо из савремене перспективе, добићемо једну у много чему супротну слику у односу на поменути период. Довољан је само летимичан поглед на концепт савеременог богословског образовања да се увиде базични проблеми у којима се оно налази. Основни проблем је у томе што се теологија мање-више третира као самодовољна наука. То је својеврсни „l’artpourl’art“. Наиме, систем данашњег богословског образовања је затворен систем који нема никакву озбиљнију интеракцију са светом у којем живимо. Тако се нпр. у богословијама и на факултетима изучава Канонско право, где се студенти упознавају са многим канонима и уредбама, што само по себи није бесмислено. Али, проблем је у томе што млади теолози немају могућност да се упознају са савременим концептом права. Теме као што су Декларација о људским правима и уопште правно устројство земље остају непознате. Ми немамо дидактичког простора у којем би млади теолози научили нешто више о томе шта је нпр. парламентарна демократија или либерални капитализам,а управо то је друштвени оквир у којем живимо. Слично се дешава и у другим областима. Тако нпр. савремени трендови у уметности или информатичкој технологији представљају теме којих се ми у оквиру школског курикулума не дотичемо. Примера ради, ако бисмо извршили анкету међу нашим младим богословима са питањем шта је то постмодерна, резултат би био поражавајући у смислу њихове необавештености (што могу као професор лично да посведочим). То се нарочито односи на студенте који су завршили средњу богословску школу. У поређењу са ранијим оцима, то би изгледало као да нпр. Кападокијци нису знали шта је неоплатонизам. С друге стране, читав образовни систем је оптерећен многим помоћним дисциплинама које га чине прегломазним, тако да све то студентима непотребно црпе велику енергију, а при томе се премало дотиче света у којем живе.
      Ништа мањи проблем је и то што се теологија готово искључиво бавити сопственом прошлошћу. Као да смо прикљештени стегама прошлости. Наравно да изучавање сопственог предања и те како има смисла. Међутим, то бављење прошлошћу како се оно спроводи у нашим богословским школама више је прикупљање информација него херменеутички профилисано сагледавање важних богословских питања и покушај да се у духу предања данас промишља теологија. Преокупираност искључиво собом и сопственом прошлошћу у овом контексту представља непотребан баласт. Овим треба да се баве стручњаци за одређене области. Уместо да се усмеримо на свет у којем живимо и уђемо у креативну интеракцију са владајућим уверењима и трендовима, и из те перспективе осмишљавамо теологију и живот Цркве, ми остајемо заробљени у далекој прошлости коју углавном некритички идеализујемо. Макако звучало, ми у основи не гајимо светоотачки и предањски дух, него неке новије концепције присутне на Западу у последњих неколико векова, нарочито код римокатолика. Поступајући овако ми смо се затворили и постали свет за себе: имамо хришћанску етику, хришћанску антропологију, хришћанску социологију, хришћанску комуникологију итд. Наравно да су поменуте дисциплине важне и заслужују да буду изучаване, али овде је симптоматичан придев хришћански јер указује на паралелну стварност у којој се налазимо. То је довело до тога да се богослови баве собом и обраћају само једни другима, док је теолошки језик постао својеврстан стручни социолект. Теолошки језик има врло слабу конекцију са другим наукама и сферама људског духа. Стога и не чуди што богословске дискусије углавном и остају унутар кругова стручно иницираних теолога. Заборављена је мисао Ап. Павла, који јасно каже: „И бeздушнe ствaри кoje дajу глaс, билo свирaлa или гуслe, aкo нe дajу рaзгoвeтнe глaсoвe, кaкo ћe сe рaзумeти штa сe свирa или гуди? Jeр, aкo трубa дâ нejaсaн глaс, кo ћe сe припрeмити зa бoj? Taкo и ви, aкo рeчeтe jeзикoм нeрaзумљиву риjeч, кaкo ћe сe знaти штa гoвoритe? Jeр ћeтe гoвoрити у вeтaр“ (1Кор 14, 7–9).
      Наравно да овакво стање ствари није производ немарности или недостатка способности просветних радника. Да јесте, такав проблем би се релативно лако превазишао. Међутим, црквено школство није издвојено из нашег општег миљеа. Црквени образовни систем пројављује дубоке структуре тренутног унутарцрквеног живота и наше колективне свести. У сопственој самодовољности ми у Цркви се дистанцирамо од света, али не у оном библијско-светоотачком смислу – „у свету, али не од света“, него у смислу нашег одсуства из света као проповедника Еванђеља. Да бисмо свету проповедали и сведочили Христа, морамо као и свети оци, познавати овај свет. Ухватити се у коштац са њим. То значи кретати се у свету савремених идеја да бисмо их могли добро сагледати и покушали им дати хришћанску димензију. Морамо схватити изазове савремене демократије, либералног капитализма, информационих технологија, савеременог маркетинга и уопште постојећих трендова од уметности до пословне етике. То је могуће само ако почнемо озбиљније да изучавамо савремене друштвене феномене, као што су то и оци радили у своје доба. Чувена крилатица Георгија Флоровског „напред к оцима“, у овом контексту значи повратак отачком образовном моделу, а не добу у којем су живели. С друге стране, такав приступ претпоставља да говоримо језиком који свако разуме. Наравно, питање језика је комплексно и захтева посебну елаборацију. Разумљив језик значи темељније преосмишљавање теологије, а не тек спољашњу декорацију. Данас је готово незамисливо да се у неком популарном часопису (нпр. Нин, Време) појави текст са теолошком темом и да изазове озбиљније и шире интересовање, што је врло индикативно јер показује колико је савремена теологија далеко од реалног света. А то није само језик. Проблеми су знатно дубљи…
      Наше средње богословске школе и факултети, чак и као део универзитета, још увек делују као специфична и издвојена образовна средина. Такав приступ нормалан је за струковне школе и факултете, који се заснивају на уско стручном образовању. Међутим, теологија не може бити еснафска ствар (што тренутно јесте), него наука која повезује широку лепезу људског духа и даје одговоре или бар одговорна промишљања на питања из различитих области: економских, политичких, социолошких, космолошких, философских итд. Ми смо у том смислу специфични у односу на већину других школа. Зато, да бисмо могли да се темељније упознамо са важним питањима данашњице, нужно је да у наш образовни систем уведемо дисциплине које се баве таквим питањима. Што се тиче средњег богословског образовања, то би се могло реализовати преко хришћанских гиманазија, које би могле бити различито профилисане. На факултетима је то могуће прављењем студијских програма који би омогућили такву врсту образовања и развијања критичке свести. Такође, то је оствариво појачавањем сарадње са другим факултетима у смислу отварања могућности да одређене дисциплине студенти теологије изучавају на тим матичним факултетима, што је и најприродније. Свакако, постоји још начина да се дође до квалитетног богословског образовања. Међутим, у овом тренутку је најважније да сагледамао проблеме и што пре кренемо да их решавамо, јер постојећи систем није добар нити обећавајући. Напротив.


      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Свима је добро познато да образовање, тј. ученост и знање играју веома важну улогу у свакоj друштвеној заједници. Успех неког друштва непосредно је зависан од квалитета образовања. Све велике културе своју су моћ заснивале на образовању. Неки народи чак и када су војно и економски били слабији од противника, побеђивали су на културно-интелектуалном плану као нпр. стари Јелини Римљане. Иако су Римљани војно поразили Јелине, ови су их надвладали на пољу духа – културно су их окупирали. Кроз историју се вишеструко показало да је ученост кључ успеха како у смислу креативног изналажења идеја, тако и њиховог даљег преношења. Добар пример тога су већ помињани Јелини, утемељивачи велике културе која се раширила над највећим делом античког света, а своје изданке пустила све до данас. Западни свет је такође доживео свој интелектуални, економски и политички процват управо захваљујући универзитетима и знању које је на њима стицано. Важност образовања као духовне моћи, којом се човек као појединац и друштво у целини уздижу изнад примитивизма и заосталости, неспоран је и универзалан феномен.
      Респект према знању и учености био је присутан већ код раних хришћана. Додуше, на почетку је Еванђеље проповедано нижим слојевима друштва. Међутим, како се временом долазило у све јачи додир са јелинским културом, показала се потреба да се хришћанске истине вере проповедају у једној вишој форми, а не само „језиком рибара“. Добар пример је и Апостол Павле, који је био образованији од осталих апостола. Стога и не чуди његов мисионарски успех. Значај образовања за хришћане види се у томе што је већ у 2. веку настала хришћанска богословска школа у Александрији, чувени Дидаскалион. У њему су временом предавали Св. Пантен, Ориген, Климент, Дионисије Александријски и Дидим Слепи. Поред изучавања Светог Писма, студенти су добијали и знања из других тада важних области, као што су реторика, класична литература и философија. Евсевије Кесаријски извештава да је Ориген даровите ученике „уводио у философске дисциплине, предавао им аритметику, геометрију и друге предмете, а такође их је упознавао и са философским теоријама“ (ЦИ, 6, 18, 3–4). Убрзо су настале и друге хришћанске школе, чији је циљ био образовање младих хришћанских проповедника, управо стога да би могли да се сучељавају са тадашњим интелектуалним изазовима, какви су били неоплатонизам и стоицизам. Занимљиво је и то да су хришћани своје школе саображавали јелинским. Тако је поменути Дидаскалион био уређен према класичном јелинском моделу, што је већ урадио Св. Пантен – оснивач школе.
      Поред тога што су оснивали сопствене школе, још је упадљивије да су се истакнути хришћански теолози и проповедници образовали у јелинским училиштима. Тако је Св. Василије Велики студирао у Кесарији, док је у Константинопољу био ученик чувеног професора реторике Ливанија. Потом је и на Атинском универзитету студирао књижевност, реторику и философију код професорâ Проересија и Имерија. Сличне путеве образовања пролазили су и други велики теолози древне Цркве. Григорије Богослов је студирао у Кесарији Кападокијској, Кесарији Палестинској, Александрији и Атини – у оно доба најзначајнијим центрима класичног образовања. Јован Златоусти је у Антиохији код Андрагатија изучавао философију, а код Ливанија реторику. У антиохијском Аскетириону учио је егзегезу код Диодора. Занимљиво је да је Св. Василије своје ученике исто слао код ретора Ливанија да би их овај, с једне стране, подучавао беседништву, а с друге, ништа мање важне, да би им пружао отпор у њиховим хришћанским уверењима. Такође су многи хришћански егзегети учили у јелинским школама, где су тумачени Хомерови епови. Разлог је био да се обуче како би сличне методе могли употребљавати приликом тумачења Светог Писма. Црквени каноничари су студирали права у незнабожачким школама, управо зато што се у њима изучавао правни оквир у којем је живео тадашњи свет. Мисионарски успех античког хришћанства незамислив је без учености и знања. Иако је значај и духовни ауторитет многих светаца који нису били посебно образовани (као нпр. Св. Никола) огроман, ипак су путеве црквеног живота и догматске формулације вере одредили образовани и учени оци, као што су нпр. Св. Иринеј Лионски, Св. Атанасије Велики, Кападокијци, Св. Јован Златоуст, Св. Кирил Александријски, Св. Максим Исповедник и други. Та историјска чињеница се не сме изгубити из вида.
      Истовремено са значајем образовања и учености за Цркву и улоге образовања у богословски формативном раздобљу живота Цркве, важно је обратити пажњу на још један феномен, а он се тиче актуелности и садржаја знања. Наиме, хришћански богослови су изучавали тада владајуће теорије, које су се тицале философије, астрономије, медицине, географије и осталих наука. Наглашавамо да су проучавали уверења и теорије које су тада важили. Управо у интеракцији са њима настајали су хришћански теолошки искази. То се нарочито добро види у тумачењу Шестоднева Св. Василија. Он стварање света тумачи у оквирима тадашњих сазнања, тако да су његова физика, ботаника, географија и др. плод античке учености и виртуозног богословског промишљања. На Василијевом примеру се види колико су садржај знања и начини његовог стицања били у непосредој вези са тадашњим јелинским светом. Такође је занимљиво упоредити језик јелинских философа тога доба са језиком хришћанских богослова. Сличности у многим формулација су више него очигледне. Стога су хришћански теолози и били кадри да се ухвате у коштац са моћном јелинском културом и да је временом „наткриле свештеним сводовима Цркве“. Наравно, садржај вере је био другачији, што хришћанство и чини посебним у односу на остатак света.
      Ако ствари погледамо из савремене перспективе, добићемо једну у много чему супротну слику у односу на поменути период. Довољан је само летимичан поглед на концепт савеременог богословског образовања да се увиде базични проблеми у којима се оно налази. Основни проблем је у томе што се теологија мање-више третира као самодовољна наука. То је својеврсни „l’artpourl’art“. Наиме, систем данашњег богословског образовања је затворен систем који нема никакву озбиљнију интеракцију са светом у којем живимо. Тако се нпр. у богословијама и на факултетима изучава Канонско право, где се студенти упознавају са многим канонима и уредбама, што само по себи није бесмислено. Али, проблем је у томе што млади теолози немају могућност да се упознају са савременим концептом права. Теме као што су Декларација о људским правима и уопште правно устројство земље остају непознате. Ми немамо дидактичког простора у којем би млади теолози научили нешто више о томе шта је нпр. парламентарна демократија или либерални капитализам,а управо то је друштвени оквир у којем живимо. Слично се дешава и у другим областима. Тако нпр. савремени трендови у уметности или информатичкој технологији представљају теме којих се ми у оквиру школског курикулума не дотичемо. Примера ради, ако бисмо извршили анкету међу нашим младим богословима са питањем шта је то постмодерна, резултат би био поражавајући у смислу њихове необавештености (што могу као професор лично да посведочим). То се нарочито односи на студенте који су завршили средњу богословску школу. У поређењу са ранијим оцима, то би изгледало као да нпр. Кападокијци нису знали шта је неоплатонизам. С друге стране, читав образовни систем је оптерећен многим помоћним дисциплинама које га чине прегломазним, тако да све то студентима непотребно црпе велику енергију, а при томе се премало дотиче света у којем живе.
      Ништа мањи проблем је и то што се теологија готово искључиво бавити сопственом прошлошћу. Као да смо прикљештени стегама прошлости. Наравно да изучавање сопственог предања и те како има смисла. Међутим, то бављење прошлошћу како се оно спроводи у нашим богословским школама више је прикупљање информација него херменеутички профилисано сагледавање важних богословских питања и покушај да се у духу предања данас промишља теологија. Преокупираност искључиво собом и сопственом прошлошћу у овом контексту представља непотребан баласт. Овим треба да се баве стручњаци за одређене области. Уместо да се усмеримо на свет у којем живимо и уђемо у креативну интеракцију са владајућим уверењима и трендовима, и из те перспективе осмишљавамо теологију и живот Цркве, ми остајемо заробљени у далекој прошлости коју углавном некритички идеализујемо. Макако звучало, ми у основи не гајимо светоотачки и предањски дух, него неке новије концепције присутне на Западу у последњих неколико векова, нарочито код римокатолика. Поступајући овако ми смо се затворили и постали свет за себе: имамо хришћанску етику, хришћанску антропологију, хришћанску социологију, хришћанску комуникологију итд. Наравно да су поменуте дисциплине важне и заслужују да буду изучаване, али овде је симптоматичан придев хришћански јер указује на паралелну стварност у којој се налазимо. То је довело до тога да се богослови баве собом и обраћају само једни другима, док је теолошки језик постао својеврстан стручни социолект. Теолошки језик има врло слабу конекцију са другим наукама и сферама људског духа. Стога и не чуди што богословске дискусије углавном и остају унутар кругова стручно иницираних теолога. Заборављена је мисао Ап. Павла, који јасно каже: „И бeздушнe ствaри кoje дajу глaс, билo свирaлa или гуслe, aкo нe дajу рaзгoвeтнe глaсoвe, кaкo ћe сe рaзумeти штa сe свирa или гуди? Jeр, aкo трубa дâ нejaсaн глaс, кo ћe сe припрeмити зa бoj? Taкo и ви, aкo рeчeтe jeзикoм нeрaзумљиву риjeч, кaкo ћe сe знaти штa гoвoритe? Jeр ћeтe гoвoрити у вeтaр“ (1Кор 14, 7–9).
      Наравно да овакво стање ствари није производ немарности или недостатка способности просветних радника. Да јесте, такав проблем би се релативно лако превазишао. Међутим, црквено школство није издвојено из нашег општег миљеа. Црквени образовни систем пројављује дубоке структуре тренутног унутарцрквеног живота и наше колективне свести. У сопственој самодовољности ми у Цркви се дистанцирамо од света, али не у оном библијско-светоотачком смислу – „у свету, али не од света“, него у смислу нашег одсуства из света као проповедника Еванђеља. Да бисмо свету проповедали и сведочили Христа, морамо као и свети оци, познавати овај свет. Ухватити се у коштац са њим. То значи кретати се у свету савремених идеја да бисмо их могли добро сагледати и покушали им дати хришћанску димензију. Морамо схватити изазове савремене демократије, либералног капитализма, информационих технологија, савеременог маркетинга и уопште постојећих трендова од уметности до пословне етике. То је могуће само ако почнемо озбиљније да изучавамо савремене друштвене феномене, као што су то и оци радили у своје доба. Чувена крилатица Георгија Флоровског „напред к оцима“, у овом контексту значи повратак отачком образовном моделу, а не добу у којем су живели. С друге стране, такав приступ претпоставља да говоримо језиком који свако разуме. Наравно, питање језика је комплексно и захтева посебну елаборацију. Разумљив језик значи темељније преосмишљавање теологије, а не тек спољашњу декорацију. Данас је готово незамисливо да се у неком популарном часопису (нпр. Нин, Време) појави текст са теолошком темом и да изазове озбиљније и шире интересовање, што је врло индикативно јер показује колико је савремена теологија далеко од реалног света. А то није само језик. Проблеми су знатно дубљи…
      Наше средње богословске школе и факултети, чак и као део универзитета, још увек делују као специфична и издвојена образовна средина. Такав приступ нормалан је за струковне школе и факултете, који се заснивају на уско стручном образовању. Међутим, теологија не може бити еснафска ствар (што тренутно јесте), него наука која повезује широку лепезу људског духа и даје одговоре или бар одговорна промишљања на питања из различитих области: економских, политичких, социолошких, космолошких, философских итд. Ми смо у том смислу специфични у односу на већину других школа. Зато, да бисмо могли да се темељније упознамо са важним питањима данашњице, нужно је да у наш образовни систем уведемо дисциплине које се баве таквим питањима. Што се тиче средњег богословског образовања, то би се могло реализовати преко хришћанских гиманазија, које би могле бити различито профилисане. На факултетима је то могуће прављењем студијских програма који би омогућили такву врсту образовања и развијања критичке свести. Такође, то је оствариво појачавањем сарадње са другим факултетима у смислу отварања могућности да одређене дисциплине студенти теологије изучавају на тим матичним факултетима, што је и најприродније. Свакако, постоји још начина да се дође до квалитетног богословског образовања. Међутим, у овом тренутку је најважније да сагледамао проблеме и што пре кренемо да их решавамо, јер постојећи систем није добар нити обећавајући. Напротив.

    • Од Логос,
      У емисији „Поглед на исток“ сабрат московског Сретењског манастира, уредник портала Православие.рс јеромонах Игњатије (Шестаков) прича о освећењу руско-српског храма у Бањалуци, новим издањима руских православних аутора у Србији и о великој опасности која прети целом православном свету, а произилази из неопрезних потеза Цариградске патријаршије у Украјини.
       

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...