Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Guest Alefshin

Техничка подршка за сналажење на форуму

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest Alefshin

Видео садржаје постављате тако што само ставите линк као нпр овај јутјуб линк унутар кода


и то је све. Подржани су сервиси youtube,vimeo,google,yahoо,imageshack,photobucket,metacafe,flickr,facebook и dailymotion.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest Alefshin

Један савет везан за постављање видео фајлова. Наиме, због могућности блокирања интернет броузера( internet explorer, opera, mozila...) могуће је на једној страни теме( 15 порука) поставити исто толико видео садржаја па у оквиру једне поруке треба штедети исте те видео садржаје, тј. постављати 1 или 2 максимално, а следећи, ако их има, нека иду у следећу поруку.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest Alefshin

Такође, фотографије са ваших хард дискова које хоћете поставити на форум морате прво да аплоадујете на неки сервис као што је нпр. http://imageshack.us/( Browse, нађете је на хард диску, па start upload), онда копи-пејстујете линк hotlink for forums 1 или 2, скроз доле, у поруку и то је то.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest Alefshin

Ово је почетак форума, постојимо мање од 3 дана. Хвала Богу, већ нас има више од 100 на форуму( регистрованих чланова), тако да је сасвим нормално да имамо одређене `дечије болести` јер смо, јел`те, на нивоу фетуса-у смислу нашег времена постојања. Оно што бих као свештеник и модератор нагласио је да треба мало-по-мало да се `девикипедизујемо` и `декопипастизујемо`. То је сасвим нормално на почетку, и сам користим ту методологију за увод у неке теме, али свакако да квалитет форума зависе најпре од живости тема и оригиналности учесника дискусија и то би требали сви да имамо у виду...

Живи били, драги чланови и надам се да ће нам ово дружење свима бити на духовну корист!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ja se nadam da će biti i razgovora no iz iskustva znam da se ljudi snebivaju, i sama sam prošla "golgotu" na pojedinim forumima.

posle pauze od 3 godine evo me opet na jednom pravoslavnom forumu, još nisam banovana, nisam proglašena jeretikom, nije mi rečeno da...ćutim kad muškarci razgovaraju jer tako piše u Sv.Pismu...mislim da članovi ovog foruma imaju širinu, ljubav i razumevanje za  nas obične mirjane, za one koji ponešto znaju i za one koji se tek upoznaju sa pravoslavljem....

Svako dobro svim članovima, kao i gostima foruma, želim vam zdravlje , ljubav i mir

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest свештеник Иван Цветковић

Наравно драга Марија. Управо, овај форум и јесте отворен да мирјани уз помоћ свештеника осмисле живот у хришћанском духу. Ми смо од оних који се труде да према свима буду отворени, да саслушају човека до краја, да му почетак дијалога не буде са Не већ са Да (онда може и оно али), да буду свима све не би ли кога придобили за Христа. Једино што се никако неће толерисати је вређање на било којој основи (веркој, националној, полној...). Таквима после опомене следи бановање, на одређено време, а потом и заувек.

Сам назив форума је једино оправдан ако се овде људи осећају пријатно, да радо посећују ове о виртуелно место. Циљ је да кроз нормалан дијалог спознамо Истину и да нас Истина просветли. Да се остваримо као заједничарске личности.

Овај форум је отворен за све људе добре воље, и верујући и неверујући, свих верских погледа, било које  националности. У расправама  једино валидно треба да буду чињенице. И на крају да на спавање одемо растерећени, а не у свађи и мржњи.

Лаку ноћ, нека нас Господ све благослови

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest Alefshin

Да...Само да напоменем-форум у овом тренутнум стадијуму, тј. у самом старту, је `зрно горушичино`...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ја бих замолио форумаше да уместо америчког сајта (http://imageshack.us/) на који смо сви навикли, користе неки од домаћих:

http://www.dodaj.rs/

http://www.fotorola.com/

Друго, придружио бих се позиву да се `девикипедизујемо` и `декопипастизујемо`, јер се форум зове "Живе речи утехе".

Већ након пар дана рада имамо 217 теме, или 2/члану Форума. Мени ово и не смета толико, али молим за мало више пажње.

Скоро сваки дати линк је погрешан, јер се поруке копирају без прегледа са других Форума из ко зна ког периода.

На пример, ако се линк завршава са (.yu) уместо (.rs), највероватније не ради итд.  ;D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest Alefshin

Примедбе су сасвим на месту, прелазимо полако са копипејстовања на стварне мисли тј. наше мисли-Дух дише где хоће!

За ове наше сајтове за сладиштење слика нисам ни знао, придружујем се позиву.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

???????? ?? ?????? ?? ?????, ????????? ?????? ?? ?????????????? ?? ??????? ????? ??. ???? ?????-??? ???? ??? ????!

?? ??? ???? ??????? ?? ?????????? ????? ????? ?? ????, ??????????? ?? ??????.

Od srca se nadam da ho?emo, jer svako znanje mora pre?i u saznanje, a saznanje se može sticati samo komunikacijom, a ako nije dvosmerna onda nije komunikacija :-X

Svi mi vidimo stvari na razli?ite na?ine, kao što smo razli?iti po svemu, svi smo mi ejdinstveni an svoj na?in, o?i sve vide, ali sebe ne vide, samo uzajamnom razmenom misli možemo sagledati stvari sa svih strana, objektivno

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

После пар дана рада форума, могло би се почети са критикама, зар не?

Може ли се превести са енглеског и онај део који описује позицију члана.

није да ми смета ал би ми сигурно више пријало да сам новајлија негo newbie,

Рачунам да ако су уредници, уредници, да се и остало може уредити.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ја се охрабрио после првог предлога, па ево, на разматрање

administrator-старешина форума

full member-форумаш

global moderator-старији уредник

Jr member -средњак

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest Alefshin

Убачени су нови подфоруми, `Народна медицина` у `Здрав живот` и `Православна квискотека` у `Разбибрига`.

Што се првог тиче све је јасно, што се другог тиче, хајде да учимо мало уз одређену дозу разоноде. Имам 2 идеје/теме за почетак-прва је игра питања и одговора. Нпр. постави се питање и следећи одговара на то питање и поставља ново. Питања треба да буду едукативна, не морају обавезно да буду верске природе( могу и општеобразовна), али таква треба да доминирају. Нпр. питање `Шта значи реч Дечани и по коме је манастир добио име`, у следећој поруци следи одговор и онај који је правилно одговорио даје следеће питање нпр. `Шта значи реч Синај( планина)?` итд. Тако би смо учили на један опуштен начин.

Друга идеја су асоцијације са општеобразовним садржајем, као из Музичке слагалице, са нпр. нарочитим освртом на српску историју и појмове везане за братске православне народе. Тако би се и кроз ову игру учило па кад могу магистри наука на ртс-у, можемо и ми овде, зар не?

Шта мислите о овим идејама?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На јубиларном заседању Светог Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, одржаном августа 2000. године, усвојен је документ којим се регулише однос Цркве и државе, тачније, однос Цркве према свим релевантним друштвеним темама (текст документа преведен је и код нас: „Основи социјалне концепције РПЦ", прев. М. Обижајева и В. Куриљов, Беседа, Нови Сад 2007).     Мишљења смо да и наша помесна Црква треба што хитније да отпочне израду сличне публикације, јер одговоре које је понудила Руска Православна Црква, чини нам се, не могу бити опште-прихваћени, тј. остављају простора за извесне допуне и, можда, корекције. С обзиром на немалу активност свештенства и лаика на решавању социјалних (и социолошких) проблема, епископат СПЦ-а би се што пре морао ангажовати на састављању једног документа у коме би били изложени елементи социјалне концепције Српске Православне Цркве; сви предуслови су испуњени, те што раније треба организовати ресурсе и артикулисати став СПЦ-а у односу на конкретне друштвене проблема.   Нисмо сада у могућности да се бавимо односом Цркве према свим социјалним питањима, намера нам је да изнесемо једну важну напомену о нужној методолошкој претпоставци за решавање тих питања. Нећемо се, дакле, бавити тиме шта треба урадити поводом неког друштвеног проблема, већ како га треба решавати.   Адекватност решења било ког проблема који се намеће Цркви мора да буде преиспитана јеванђелским критеријумима; Црква може да сагледава проблеме једино у јеванђелској оптици. Другим речима, питање које је одређујуће за хришћански приступ решавању свих недоумица гласи - како би Христос решио тај конкретни проблем. Како би Господ, да се оваплотио у двадесет првом веку, одговарао на питања савремених људи? Дакле, неопходно је одгонетнути како би Христос решавао савремена друштвена питања. Као што смо већ подвукли, нећемо се бавити појединачним проблемима, желимо само да дођемо до ерминевтичког кључа.   ХРИСТОС И СОЦИЈАЛНИ ПРОБЛЕМИ   Исус Христос је, како сведоче јеванђелисти, и сам био суочен са проблемима својих савременика. И од Њега се тражило да да одговор на конкретна социјална питања. Управо онај начин на који је Он давао одговоре јесте начин на који и Црква у свим вековима треба да одговара на ту врсту питања.   Господ Исус Христос на исти начин решава сва друштвена питања која су му постављали његови савременици: даје одговоре тако што првобитно редефинише постављено питање. Наиме, из сфере социјалног проблем пребацује у сферу етичког, и тек тада даје (коначан) одговор.   На овај значајан моменат, који су често губили из вида савремени социолози хришћанства, већ 1933. године скренуо је пажњу један од родоначелника социологије (православног) хришћанства у Србији - проф. Ђорђе Тасић (1892-1943); у есеју „Гледиште хришћана на социјална питања" (Пут, св. 1 за 1933., с. 14-18), проф. Тасић је забележио: „Свуда где би додирнуо које социјално питање, обично изазван од противника, Он (Исус Христос) га не дира као социјално него искључиво као морално. Тако се могу разумети, на пример, Његови одговори разводу брака, одн. праву мужа да отера жену." Поред брака, и остали примери потврђују исто; нисмо сада у могућноси да их појединачно наводимо, прећи ћемо одмах на питање зашто се Христос на овај начин односи према друштвеним проблемима.   Проф. Ђорђе Тасић тачно је запазио и то да Христос „не осуђује ниједан политички режим и ниједно економско уређење". Не осуђује ниједан друштвени концепт, јер Он не нуди неко идеално друштво, већ нуди алтернативу свету - Царство Божије. Не постоји идеална држава, постоји идеалан човек (то је, очекивано, обожени човек). Зато, када је био „упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије," одговорио им је да „Царство Божије не долази на видљив начин; нити ће се рећи: ево га овдје, или, ено га онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама." (Лк 17,20-21).   Проблем друштва, дакле, решава се изнутра: решавањем проблема човековог начина постојања долази се до одговора на свако социјално питање. Акценат се ставља на конкретног човека овде и сада, и од њега се захтева морална одговорност, чија је конотација двојака љубав - према Богу и према ближњима. Та љубав реализује се унутар евхаристијске заједнице (дакле: Цркве) коју је успоставио Христос; она оприсутњује будући век, те живот унутар ње представља остваривање савршеног начина постојања у оној мери у којој је то могуће у времену и простору.   ЦРКВА И СОЦИЈАЛНИ ПРОБЛЕМИ   Примарна функција Цркве није решавање социјалних проблема, него омогућавање реализације „идеалног" јестаства човека у ишчекивању наступања будућег Царства. Међутим, ти проблеми се, свакако, не игноришу од стране Цркве, јер би се на тај начин негирала заповест Христова о љубави према ближњима. Одговорност која се од човека тражи подразумева одговорност за другога, јер се управо кроз њега (ближњег) долази до обожења; на то нам скреће пажњу, између осталих, и аутор Посланице Диогнету када каже: „онај који узима на себе бреме ближњега свога, ко оним чиме је изобилнији жели да чини добро другоме који то нема, ко оно што је од Бога добио и што има, раздаје потребитима, постаје бог онима који добијају - тај је подражавалац Божији." Једном речју: рај, то су други!   Имајући свест о немогућности постојања идеалног друштва, Црква приликом решавања социјалних проблема не треба да се опредељује за неки од политичко-економских уређења друштва, или да се труди да неки од њих поправља, она мора да се бави преображавањем конкретног човека. Добар човек ствара добро друштво. Узгред, често се учествовање Цркве у политичком животу правда позивањем на историјске околности, међутим, не треба заборавити да управо свако од нас утиче на историјски процес: човек је тај који креира историјска збивања (и на овоме је инсистирао проф. Ђорђе Тасић).Додајмо да се не сме изгубити из вида и значај непосредног сусрета доброчинитеља и онога коме се добро чини. Не сме се узрок доброчинства деперсонализовати. Лични сусрет недвосмислено показује да добродетељ није корумпирана, и на њему треба инсистирати. Чињење добрих дела не треба да буде индиферентно испуњавања обавезе, већ израз аутентичне егзистенције човека.   Аутор већ цитиране Посланице пише „племенитом Диогнету" да ако чује његову реч о томе „у каквога Бога верују и како му служе" хришћани, „свакако ће постати бољи (човек)". Хришћанин преображава свет сопственим животом. А тај живот, како је јасно и прецизно наведено у Посланици, која ни после скоро два миленијума није изгубила на актуелности, „пројављује задивљујуће и заиста чудесно (неко би чак превео: 'парадоксално') стање". Том чудесношћу хришћанин истиче аутентичност живљења и преображава свет. Он не може да докаже али може да покаже да је Бог кога исповеда истински, а та вера почетак је хришћанског живота који је у својој бити - безусловни љубавни односа са Другим и другима. То је једини пут ка бољем друштву, чије ће савршено стање бити могуће тек у будућем Царству Божијем.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Поуке.орг инфо,
      „Ми морамо да се дружимо са песницима, списатељима,
      беседницима и свим људима који нам могу рећи
      нешто корисно за нашу бригу о души.“
      Св. Василије Велики, Беседа младима о користи од јелинских списа
      Свима је добро познато да образовање, тј. ученост и знање играју веома важну улогу у свакоj друштвеној заједници. Успех неког друштва непосредно је зависан од квалитета образовања. Све велике културе своју су моћ заснивале на образовању. Неки народи чак и када су војно и економски били слабији од противника, побеђивали су на културно-интелектуалном плану као нпр. стари Јелини Римљане. Иако су Римљани војно поразили Јелине, ови су их надвладали на пољу духа – културно су их окупирали. Кроз историју се вишеструко показало да је ученост кључ успеха како у смислу креативног изналажења идеја, тако и њиховог даљег преношења. Добар пример тога су већ помињани Јелини, утемељивачи велике културе која се раширила над највећим делом античког света, а своје изданке пустила све до данас. Западни свет је такође доживео свој интелектуални, економски и политички процват управо захваљујући универзитетима и знању које је на њима стицано. Важност образовања као духовне моћи, којом се човек као појединац и друштво у целини уздижу изнад примитивизма и заосталости, неспоран је и универзалан феномен.
      Респект према знању и учености био је присутан већ код раних хришћана. Додуше, на почетку је Еванђеље проповедано нижим слојевима друштва. Међутим, како се временом долазило у све јачи додир са јелинским културом, показала се потреба да се хришћанске истине вере проповедају у једној вишој форми, а не само „језиком рибара“. Добар пример је и Апостол Павле, који је био образованији од осталих апостола. Стога и не чуди његов мисионарски успех. Значај образовања за хришћане види се у томе што је већ у 2. веку настала хришћанска богословска школа у Александрији, чувени Дидаскалион. У њему су временом предавали Св. Пантен, Ориген, Климент, Дионисије Александријски и Дидим Слепи. Поред изучавања Светог Писма, студенти су добијали и знања из других тада важних области, као што су реторика, класична литература и философија. Евсевије Кесаријски извештава да је Ориген даровите ученике „уводио у философске дисциплине, предавао им аритметику, геометрију и друге предмете, а такође их је упознавао и са философским теоријама“ (ЦИ, 6, 18, 3–4). Убрзо су настале и друге хришћанске школе, чији је циљ био образовање младих хришћанских проповедника, управо стога да би могли да се сучељавају са тадашњим интелектуалним изазовима, какви су били неоплатонизам и стоицизам. Занимљиво је и то да су хришћани своје школе саображавали јелинским. Тако је поменути Дидаскалион био уређен према класичном јелинском моделу, што је већ урадио Св. Пантен – оснивач школе.
      Поред тога што су оснивали сопствене школе, још је упадљивије да су се истакнути хришћански теолози и проповедници образовали у јелинским училиштима. Тако је Св. Василије Велики студирао у Кесарији, док је у Константинопољу био ученик чувеног професора реторике Ливанија. Потом је и на Атинском универзитету студирао књижевност, реторику и философију код професорâ Проересија и Имерија. Сличне путеве образовања пролазили су и други велики теолози древне Цркве. Григорије Богослов је студирао у Кесарији Кападокијској, Кесарији Палестинској, Александрији и Атини – у оно доба најзначајнијим центрима класичног образовања. Јован Златоусти је у Антиохији код Андрагатија изучавао философију, а код Ливанија реторику. У антиохијском Аскетириону учио је егзегезу код Диодора. Занимљиво је да је Св. Василије своје ученике исто слао код ретора Ливанија да би их овај, с једне стране, подучавао беседништву, а с друге, ништа мање важне, да би им пружао отпор у њиховим хришћанским уверењима. Такође су многи хришћански егзегети учили у јелинским школама, где су тумачени Хомерови епови. Разлог је био да се обуче како би сличне методе могли употребљавати приликом тумачења Светог Писма. Црквени каноничари су студирали права у незнабожачким школама, управо зато што се у њима изучавао правни оквир у којем је живео тадашњи свет. Мисионарски успех античког хришћанства незамислив је без учености и знања. Иако је значај и духовни ауторитет многих светаца који нису били посебно образовани (као нпр. Св. Никола) огроман, ипак су путеве црквеног живота и догматске формулације вере одредили образовани и учени оци, као што су нпр. Св. Иринеј Лионски, Св. Атанасије Велики, Кападокијци, Св. Јован Златоуст, Св. Кирил Александријски, Св. Максим Исповедник и други. Та историјска чињеница се не сме изгубити из вида.
      Истовремено са значајем образовања и учености за Цркву и улоге образовања у богословски формативном раздобљу живота Цркве, важно је обратити пажњу на још један феномен, а он се тиче актуелности и садржаја знања. Наиме, хришћански богослови су изучавали тада владајуће теорије, које су се тицале философије, астрономије, медицине, географије и осталих наука. Наглашавамо да су проучавали уверења и теорије које су тада важили. Управо у интеракцији са њима настајали су хришћански теолошки искази. То се нарочито добро види у тумачењу Шестоднева Св. Василија. Он стварање света тумачи у оквирима тадашњих сазнања, тако да су његова физика, ботаника, географија и др. плод античке учености и виртуозног богословског промишљања. На Василијевом примеру се види колико су садржај знања и начини његовог стицања били у непосредој вези са тадашњим јелинским светом. Такође је занимљиво упоредити језик јелинских философа тога доба са језиком хришћанских богослова. Сличности у многим формулација су више него очигледне. Стога су хришћански теолози и били кадри да се ухвате у коштац са моћном јелинском културом и да је временом „наткриле свештеним сводовима Цркве“. Наравно, садржај вере је био другачији, што хришћанство и чини посебним у односу на остатак света.
      Ако ствари погледамо из савремене перспективе, добићемо једну у много чему супротну слику у односу на поменути период. Довољан је само летимичан поглед на концепт савеременог богословског образовања да се увиде базични проблеми у којима се оно налази. Основни проблем је у томе што се теологија мање-више третира као самодовољна наука. То је својеврсни „l’artpourl’art“. Наиме, систем данашњег богословског образовања је затворен систем који нема никакву озбиљнију интеракцију са светом у којем живимо. Тако се нпр. у богословијама и на факултетима изучава Канонско право, где се студенти упознавају са многим канонима и уредбама, што само по себи није бесмислено. Али, проблем је у томе што млади теолози немају могућност да се упознају са савременим концептом права. Теме као што су Декларација о људским правима и уопште правно устројство земље остају непознате. Ми немамо дидактичког простора у којем би млади теолози научили нешто више о томе шта је нпр. парламентарна демократија или либерални капитализам,а управо то је друштвени оквир у којем живимо. Слично се дешава и у другим областима. Тако нпр. савремени трендови у уметности или информатичкој технологији представљају теме којих се ми у оквиру школског курикулума не дотичемо. Примера ради, ако бисмо извршили анкету међу нашим младим богословима са питањем шта је то постмодерна, резултат би био поражавајући у смислу њихове необавештености (што могу као професор лично да посведочим). То се нарочито односи на студенте који су завршили средњу богословску школу. У поређењу са ранијим оцима, то би изгледало као да нпр. Кападокијци нису знали шта је неоплатонизам. С друге стране, читав образовни систем је оптерећен многим помоћним дисциплинама које га чине прегломазним, тако да све то студентима непотребно црпе велику енергију, а при томе се премало дотиче света у којем живе.
      Ништа мањи проблем је и то што се теологија готово искључиво бавити сопственом прошлошћу. Као да смо прикљештени стегама прошлости. Наравно да изучавање сопственог предања и те како има смисла. Међутим, то бављење прошлошћу како се оно спроводи у нашим богословским школама више је прикупљање информација него херменеутички профилисано сагледавање важних богословских питања и покушај да се у духу предања данас промишља теологија. Преокупираност искључиво собом и сопственом прошлошћу у овом контексту представља непотребан баласт. Овим треба да се баве стручњаци за одређене области. Уместо да се усмеримо на свет у којем живимо и уђемо у креативну интеракцију са владајућим уверењима и трендовима, и из те перспективе осмишљавамо теологију и живот Цркве, ми остајемо заробљени у далекој прошлости коју углавном некритички идеализујемо. Макако звучало, ми у основи не гајимо светоотачки и предањски дух, него неке новије концепције присутне на Западу у последњих неколико векова, нарочито код римокатолика. Поступајући овако ми смо се затворили и постали свет за себе: имамо хришћанску етику, хришћанску антропологију, хришћанску социологију, хришћанску комуникологију итд. Наравно да су поменуте дисциплине важне и заслужују да буду изучаване, али овде је симптоматичан придев хришћански јер указује на паралелну стварност у којој се налазимо. То је довело до тога да се богослови баве собом и обраћају само једни другима, док је теолошки језик постао својеврстан стручни социолект. Теолошки језик има врло слабу конекцију са другим наукама и сферама људског духа. Стога и не чуди што богословске дискусије углавном и остају унутар кругова стручно иницираних теолога. Заборављена је мисао Ап. Павла, који јасно каже: „И бeздушнe ствaри кoje дajу глaс, билo свирaлa или гуслe, aкo нe дajу рaзгoвeтнe глaсoвe, кaкo ћe сe рaзумeти штa сe свирa или гуди? Jeр, aкo трубa дâ нejaсaн глaс, кo ћe сe припрeмити зa бoj? Taкo и ви, aкo рeчeтe jeзикoм нeрaзумљиву риjeч, кaкo ћe сe знaти штa гoвoритe? Jeр ћeтe гoвoрити у вeтaр“ (1Кор 14, 7–9).
      Наравно да овакво стање ствари није производ немарности или недостатка способности просветних радника. Да јесте, такав проблем би се релативно лако превазишао. Међутим, црквено школство није издвојено из нашег општег миљеа. Црквени образовни систем пројављује дубоке структуре тренутног унутарцрквеног живота и наше колективне свести. У сопственој самодовољности ми у Цркви се дистанцирамо од света, али не у оном библијско-светоотачком смислу – „у свету, али не од света“, него у смислу нашег одсуства из света као проповедника Еванђеља. Да бисмо свету проповедали и сведочили Христа, морамо као и свети оци, познавати овај свет. Ухватити се у коштац са њим. То значи кретати се у свету савремених идеја да бисмо их могли добро сагледати и покушали им дати хришћанску димензију. Морамо схватити изазове савремене демократије, либералног капитализма, информационих технологија, савеременог маркетинга и уопште постојећих трендова од уметности до пословне етике. То је могуће само ако почнемо озбиљније да изучавамо савремене друштвене феномене, као што су то и оци радили у своје доба. Чувена крилатица Георгија Флоровског „напред к оцима“, у овом контексту значи повратак отачком образовном моделу, а не добу у којем су живели. С друге стране, такав приступ претпоставља да говоримо језиком који свако разуме. Наравно, питање језика је комплексно и захтева посебну елаборацију. Разумљив језик значи темељније преосмишљавање теологије, а не тек спољашњу декорацију. Данас је готово незамисливо да се у неком популарном часопису (нпр. Нин, Време) појави текст са теолошком темом и да изазове озбиљније и шире интересовање, што је врло индикативно јер показује колико је савремена теологија далеко од реалног света. А то није само језик. Проблеми су знатно дубљи…
      Наше средње богословске школе и факултети, чак и као део универзитета, још увек делују као специфична и издвојена образовна средина. Такав приступ нормалан је за струковне школе и факултете, који се заснивају на уско стручном образовању. Међутим, теологија не може бити еснафска ствар (што тренутно јесте), него наука која повезује широку лепезу људског духа и даје одговоре или бар одговорна промишљања на питања из различитих области: економских, политичких, социолошких, космолошких, философских итд. Ми смо у том смислу специфични у односу на већину других школа. Зато, да бисмо могли да се темељније упознамо са важним питањима данашњице, нужно је да у наш образовни систем уведемо дисциплине које се баве таквим питањима. Што се тиче средњег богословског образовања, то би се могло реализовати преко хришћанских гиманазија, које би могле бити различито профилисане. На факултетима је то могуће прављењем студијских програма који би омогућили такву врсту образовања и развијања критичке свести. Такође, то је оствариво појачавањем сарадње са другим факултетима у смислу отварања могућности да одређене дисциплине студенти теологије изучавају на тим матичним факултетима, што је и најприродније. Свакако, постоји још начина да се дође до квалитетног богословског образовања. Међутим, у овом тренутку је најважније да сагледамао проблеме и што пре кренемо да их решавамо, јер постојећи систем није добар нити обећавајући. Напротив.


      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Свима је добро познато да образовање, тј. ученост и знање играју веома важну улогу у свакоj друштвеној заједници. Успех неког друштва непосредно је зависан од квалитета образовања. Све велике културе своју су моћ заснивале на образовању. Неки народи чак и када су војно и економски били слабији од противника, побеђивали су на културно-интелектуалном плану као нпр. стари Јелини Римљане. Иако су Римљани војно поразили Јелине, ови су их надвладали на пољу духа – културно су их окупирали. Кроз историју се вишеструко показало да је ученост кључ успеха како у смислу креативног изналажења идеја, тако и њиховог даљег преношења. Добар пример тога су већ помињани Јелини, утемељивачи велике културе која се раширила над највећим делом античког света, а своје изданке пустила све до данас. Западни свет је такође доживео свој интелектуални, економски и политички процват управо захваљујући универзитетима и знању које је на њима стицано. Важност образовања као духовне моћи, којом се човек као појединац и друштво у целини уздижу изнад примитивизма и заосталости, неспоран је и универзалан феномен.
      Респект према знању и учености био је присутан већ код раних хришћана. Додуше, на почетку је Еванђеље проповедано нижим слојевима друштва. Међутим, како се временом долазило у све јачи додир са јелинским културом, показала се потреба да се хришћанске истине вере проповедају у једној вишој форми, а не само „језиком рибара“. Добар пример је и Апостол Павле, који је био образованији од осталих апостола. Стога и не чуди његов мисионарски успех. Значај образовања за хришћане види се у томе што је већ у 2. веку настала хришћанска богословска школа у Александрији, чувени Дидаскалион. У њему су временом предавали Св. Пантен, Ориген, Климент, Дионисије Александријски и Дидим Слепи. Поред изучавања Светог Писма, студенти су добијали и знања из других тада важних области, као што су реторика, класична литература и философија. Евсевије Кесаријски извештава да је Ориген даровите ученике „уводио у философске дисциплине, предавао им аритметику, геометрију и друге предмете, а такође их је упознавао и са философским теоријама“ (ЦИ, 6, 18, 3–4). Убрзо су настале и друге хришћанске школе, чији је циљ био образовање младих хришћанских проповедника, управо стога да би могли да се сучељавају са тадашњим интелектуалним изазовима, какви су били неоплатонизам и стоицизам. Занимљиво је и то да су хришћани своје школе саображавали јелинским. Тако је поменути Дидаскалион био уређен према класичном јелинском моделу, што је већ урадио Св. Пантен – оснивач школе.
      Поред тога што су оснивали сопствене школе, још је упадљивије да су се истакнути хришћански теолози и проповедници образовали у јелинским училиштима. Тако је Св. Василије Велики студирао у Кесарији, док је у Константинопољу био ученик чувеног професора реторике Ливанија. Потом је и на Атинском универзитету студирао књижевност, реторику и философију код професорâ Проересија и Имерија. Сличне путеве образовања пролазили су и други велики теолози древне Цркве. Григорије Богослов је студирао у Кесарији Кападокијској, Кесарији Палестинској, Александрији и Атини – у оно доба најзначајнијим центрима класичног образовања. Јован Златоусти је у Антиохији код Андрагатија изучавао философију, а код Ливанија реторику. У антиохијском Аскетириону учио је егзегезу код Диодора. Занимљиво је да је Св. Василије своје ученике исто слао код ретора Ливанија да би их овај, с једне стране, подучавао беседништву, а с друге, ништа мање важне, да би им пружао отпор у њиховим хришћанским уверењима. Такође су многи хришћански егзегети учили у јелинским школама, где су тумачени Хомерови епови. Разлог је био да се обуче како би сличне методе могли употребљавати приликом тумачења Светог Писма. Црквени каноничари су студирали права у незнабожачким школама, управо зато што се у њима изучавао правни оквир у којем је живео тадашњи свет. Мисионарски успех античког хришћанства незамислив је без учености и знања. Иако је значај и духовни ауторитет многих светаца који нису били посебно образовани (као нпр. Св. Никола) огроман, ипак су путеве црквеног живота и догматске формулације вере одредили образовани и учени оци, као што су нпр. Св. Иринеј Лионски, Св. Атанасије Велики, Кападокијци, Св. Јован Златоуст, Св. Кирил Александријски, Св. Максим Исповедник и други. Та историјска чињеница се не сме изгубити из вида.
      Истовремено са значајем образовања и учености за Цркву и улоге образовања у богословски формативном раздобљу живота Цркве, важно је обратити пажњу на још један феномен, а он се тиче актуелности и садржаја знања. Наиме, хришћански богослови су изучавали тада владајуће теорије, које су се тицале философије, астрономије, медицине, географије и осталих наука. Наглашавамо да су проучавали уверења и теорије које су тада важили. Управо у интеракцији са њима настајали су хришћански теолошки искази. То се нарочито добро види у тумачењу Шестоднева Св. Василија. Он стварање света тумачи у оквирима тадашњих сазнања, тако да су његова физика, ботаника, географија и др. плод античке учености и виртуозног богословског промишљања. На Василијевом примеру се види колико су садржај знања и начини његовог стицања били у непосредој вези са тадашњим јелинским светом. Такође је занимљиво упоредити језик јелинских философа тога доба са језиком хришћанских богослова. Сличности у многим формулација су више него очигледне. Стога су хришћански теолози и били кадри да се ухвате у коштац са моћном јелинском културом и да је временом „наткриле свештеним сводовима Цркве“. Наравно, садржај вере је био другачији, што хришћанство и чини посебним у односу на остатак света.
      Ако ствари погледамо из савремене перспективе, добићемо једну у много чему супротну слику у односу на поменути период. Довољан је само летимичан поглед на концепт савеременог богословског образовања да се увиде базични проблеми у којима се оно налази. Основни проблем је у томе што се теологија мање-више третира као самодовољна наука. То је својеврсни „l’artpourl’art“. Наиме, систем данашњег богословског образовања је затворен систем који нема никакву озбиљнију интеракцију са светом у којем живимо. Тако се нпр. у богословијама и на факултетима изучава Канонско право, где се студенти упознавају са многим канонима и уредбама, што само по себи није бесмислено. Али, проблем је у томе што млади теолози немају могућност да се упознају са савременим концептом права. Теме као што су Декларација о људским правима и уопште правно устројство земље остају непознате. Ми немамо дидактичког простора у којем би млади теолози научили нешто више о томе шта је нпр. парламентарна демократија или либерални капитализам,а управо то је друштвени оквир у којем живимо. Слично се дешава и у другим областима. Тако нпр. савремени трендови у уметности или информатичкој технологији представљају теме којих се ми у оквиру школског курикулума не дотичемо. Примера ради, ако бисмо извршили анкету међу нашим младим богословима са питањем шта је то постмодерна, резултат би био поражавајући у смислу њихове необавештености (што могу као професор лично да посведочим). То се нарочито односи на студенте који су завршили средњу богословску школу. У поређењу са ранијим оцима, то би изгледало као да нпр. Кападокијци нису знали шта је неоплатонизам. С друге стране, читав образовни систем је оптерећен многим помоћним дисциплинама које га чине прегломазним, тако да све то студентима непотребно црпе велику енергију, а при томе се премало дотиче света у којем живе.
      Ништа мањи проблем је и то што се теологија готово искључиво бавити сопственом прошлошћу. Као да смо прикљештени стегама прошлости. Наравно да изучавање сопственог предања и те како има смисла. Међутим, то бављење прошлошћу како се оно спроводи у нашим богословским школама више је прикупљање информација него херменеутички профилисано сагледавање важних богословских питања и покушај да се у духу предања данас промишља теологија. Преокупираност искључиво собом и сопственом прошлошћу у овом контексту представља непотребан баласт. Овим треба да се баве стручњаци за одређене области. Уместо да се усмеримо на свет у којем живимо и уђемо у креативну интеракцију са владајућим уверењима и трендовима, и из те перспективе осмишљавамо теологију и живот Цркве, ми остајемо заробљени у далекој прошлости коју углавном некритички идеализујемо. Макако звучало, ми у основи не гајимо светоотачки и предањски дух, него неке новије концепције присутне на Западу у последњих неколико векова, нарочито код римокатолика. Поступајући овако ми смо се затворили и постали свет за себе: имамо хришћанску етику, хришћанску антропологију, хришћанску социологију, хришћанску комуникологију итд. Наравно да су поменуте дисциплине важне и заслужују да буду изучаване, али овде је симптоматичан придев хришћански јер указује на паралелну стварност у којој се налазимо. То је довело до тога да се богослови баве собом и обраћају само једни другима, док је теолошки језик постао својеврстан стручни социолект. Теолошки језик има врло слабу конекцију са другим наукама и сферама људског духа. Стога и не чуди што богословске дискусије углавном и остају унутар кругова стручно иницираних теолога. Заборављена је мисао Ап. Павла, који јасно каже: „И бeздушнe ствaри кoje дajу глaс, билo свирaлa или гуслe, aкo нe дajу рaзгoвeтнe глaсoвe, кaкo ћe сe рaзумeти штa сe свирa или гуди? Jeр, aкo трубa дâ нejaсaн глaс, кo ћe сe припрeмити зa бoj? Taкo и ви, aкo рeчeтe jeзикoм нeрaзумљиву риjeч, кaкo ћe сe знaти штa гoвoритe? Jeр ћeтe гoвoрити у вeтaр“ (1Кор 14, 7–9).
      Наравно да овакво стање ствари није производ немарности или недостатка способности просветних радника. Да јесте, такав проблем би се релативно лако превазишао. Међутим, црквено школство није издвојено из нашег општег миљеа. Црквени образовни систем пројављује дубоке структуре тренутног унутарцрквеног живота и наше колективне свести. У сопственој самодовољности ми у Цркви се дистанцирамо од света, али не у оном библијско-светоотачком смислу – „у свету, али не од света“, него у смислу нашег одсуства из света као проповедника Еванђеља. Да бисмо свету проповедали и сведочили Христа, морамо као и свети оци, познавати овај свет. Ухватити се у коштац са њим. То значи кретати се у свету савремених идеја да бисмо их могли добро сагледати и покушали им дати хришћанску димензију. Морамо схватити изазове савремене демократије, либералног капитализма, информационих технологија, савеременог маркетинга и уопште постојећих трендова од уметности до пословне етике. То је могуће само ако почнемо озбиљније да изучавамо савремене друштвене феномене, као што су то и оци радили у своје доба. Чувена крилатица Георгија Флоровског „напред к оцима“, у овом контексту значи повратак отачком образовном моделу, а не добу у којем су живели. С друге стране, такав приступ претпоставља да говоримо језиком који свако разуме. Наравно, питање језика је комплексно и захтева посебну елаборацију. Разумљив језик значи темељније преосмишљавање теологије, а не тек спољашњу декорацију. Данас је готово незамисливо да се у неком популарном часопису (нпр. Нин, Време) појави текст са теолошком темом и да изазове озбиљније и шире интересовање, што је врло индикативно јер показује колико је савремена теологија далеко од реалног света. А то није само језик. Проблеми су знатно дубљи…
      Наше средње богословске школе и факултети, чак и као део универзитета, још увек делују као специфична и издвојена образовна средина. Такав приступ нормалан је за струковне школе и факултете, који се заснивају на уско стручном образовању. Међутим, теологија не може бити еснафска ствар (што тренутно јесте), него наука која повезује широку лепезу људског духа и даје одговоре или бар одговорна промишљања на питања из различитих области: економских, политичких, социолошких, космолошких, философских итд. Ми смо у том смислу специфични у односу на већину других школа. Зато, да бисмо могли да се темељније упознамо са важним питањима данашњице, нужно је да у наш образовни систем уведемо дисциплине које се баве таквим питањима. Што се тиче средњег богословског образовања, то би се могло реализовати преко хришћанских гиманазија, које би могле бити различито профилисане. На факултетима је то могуће прављењем студијских програма који би омогућили такву врсту образовања и развијања критичке свести. Такође, то је оствариво појачавањем сарадње са другим факултетима у смислу отварања могућности да одређене дисциплине студенти теологије изучавају на тим матичним факултетима, што је и најприродније. Свакако, постоји још начина да се дође до квалитетног богословског образовања. Међутим, у овом тренутку је најважније да сагледамао проблеме и што пре кренемо да их решавамо, јер постојећи систем није добар нити обећавајући. Напротив.

    • Од Логос,
      У емисији „Поглед на исток“ сабрат московског Сретењског манастира, уредник портала Православие.рс јеромонах Игњатије (Шестаков) прича о освећењу руско-српског храма у Бањалуци, новим издањима руских православних аутора у Србији и о великој опасности која прети целом православном свету, а произилази из неопрезних потеза Цариградске патријаршије у Украјини.
       

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...