Jump to content

Црква и свет око нас - предавања оца Милића Драговића

Оцени ову тему


Препоручена порука

Да би све добило позитивну динамику препоручујем заједничком расуђивању вишедеценијску појаву градње недовршених објеката без стварне намене, што се може видети у скоро сваком насељеном месту у Србији. Заправо, једина намена им је била показивање појединаца пред другима, што је било бесмислено и веома неуспешно. Сви видимо те недовршене и урушене објекте вишемилионских вредности који, под налетом временских промена, свакога дана све мање вреде. Замислите да су ти људи „показивали“ своју успешност давањем онима који немају, уместо што су се склањали иза тих неупотребљивих зидина које сада никоме не служе. Чак и ако су завршени, покривени и украшени, али у неколико стотина квадратних метара живи само један човек, или двоје њих, остаје питање – какав смисао и срећу ту могу наћи?! Колико би све било лепше да је било мере у градњи и одговорности према немоћи и потребама ближњих. На крају се види да су то стварно бачене паре, понижено стваралаштво и обезвређено трудољубље. Да је учињено другачије, давањем онима којима је потребно, изградили бисмо људскост и човекољубље као неразрушиву живу грађевину. То добро разуме човек из Канаде, као и многи њему слични, и подстиче нас на одговорније промишљање и поступање.

Овде је врло важно истаћи да чињење овог добротвора представља пре свега чин богољубља и човекољубља. Он даје са захвалношћу Богу на добијеним даровима и, у пуноћи љубави према човеку, не очекујући за то ни награду ни захвалност, жели само једно, да другима дâ себе и све од себе. Богу је благодаран и то показује на најбољи могући начин, милостивим срцем. Стварно је побожан, што и потврђује конкретним чињењем, имајући увек у првом плану потребе других, а не себеистицање. Он је стварно радостан што може да подели са многима радост животног стваралаштва, јер није оптерећен собом и својим иметком. Није му једина жеља то да његов сувишак буде за њихов недостатак, као ни то да себи „стекне име“, него све чини у пуноћи љубави према Богу и човеку. Својим добрим поступањем све нас учи лепоти доброте, јер много је оних који сав свој живот оптерете потребом да побегну од самих себе, свога порекла са једном жељом да забораве „тешке дане“. То даље доводи до потребе да се показују у „пуноћи успешности“ повременим доласцима међу „своје“, са много речи самохвалисања. Све то се коначно обесмишљава градњом индивидуалних вавилонских кула и кулица, о којима смо говорили на почетку овога текста. Тако поступајући, од себе и свога иметка не видимо другога са свим његовим лепотама и потребама, посебно не онда ако је у било чему „мањи“ од нас. Једино видимо оне „веће“, па им се у зависности од сопствених потреба за њима или клањамо или им завидимо. Ово је веома опасно стање, али се бојим да представља реалну слику наших дана, а само мало је потребно да га превазиђемо и исправимо на боље.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 175
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Ово треба обавезно погледати, говори се о светом цару Константину Великом         Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Послушајте, предивна прича: Свети Максим Исповедник - Црква Св. Царева Константина и Јелене

Hvala ocu Milicu za veoma poucnu pricu... Lako je cediti dobru pomorandzu... jer ce neizostavno iz dobre pomorandze i sok biti sladak i dobar... Na budjave i propale pomorandze niko nece obratiti p

Наведени пример доброчинитеља из Канаде, који се није оптеретио својим богатством него из дана у дан стиче све више несебичним давањем, требало би све нас да подстакне на добро чињење. Овај и њему слични примери себедавања и давања од себе веома су подстицајни и треба о њима промишљати и чинити слично. Ту није меродавна количина давања, него је најважнија добронамерност у добром делу. Сувишак и недостатак нису једине опредељујуће чињенице, већ је примарна радост због учињеног дела, слободна од потребе за узвраћањем и похвалама. Такође је важно и то да се не оптерећујемо због пропуштених прилика, него да се трудимо да не пропустимо више ни једну могућност да помогнемо.

Ако до сада нисмо на овај начин размишљали и чинили потрудимо се да променимо своје ставове и навике. Зато, не стојмо немоћно у сенци недовршених здања и не очајавајмо, почнимо другачије да се понашамо. Не дангубимо рачунајући шта је до сада узалуд утрошено, почнимо да промишљамо најпре како да свој вишак препознамо и од њега дамо онима који немају. Небитно колики је тај вишак и небитно да ли је то новац или физичка снага, али је важно да га употребимо на прави начин, помагањем потребитим. То наше мало неком може бити довољно, и више од тога, само је потребно да нам ништа не буде важније од човека и његовог живота. Тада ћемо видети да тако најбоље стварно чувамо и себе и своје, али не на себичан начин од другога и само за себе, него на један стваралачки начин. Бићемо у стварној радости живљења у заједници са другима, неоптерећени потребом борбе за опстанак. Тада ће нам увек бити доста оно што имамо, и од тога ће нам увек остати довољно. Дајући једни другима себе и од себе ослободићемо се страха од губитка и лишавања, јер ћемо у свему бити сатрудници а не супротстављени потрошачи. Томе нас учи и народна мудрост која каже: “У добру се не понеси, нити се у злу покуди“. Дакле, врло је важно знати носити себе и свој живот и не посрнути у безнађе које обесмишљава сваки стваралачки оптимизам. Без обзира на материјално стање, човек треба да остане одговорно Божије биће, борац који не губи наду у себи и добронамерност према другима. Живот је леп, али није увек и лак, пун је искушења и изненађења, али је највише угрожен нашим грешним мислима и ружним делима. Без обзира на степен и врсту иметка, увек треба бити спреман за подвиг служења бољитку другога, са пуним уважавањем себе што је једино могуће истрајношћу у добру. У том смислу су и богатство и сиромаштво истовремено и благослов и искушење, све у зависности од тога какав однос имамо према једном или према другом. Ако је лењост у темељу сиромаштва, а среброљубље основ богатства – у великом смо искушењу, али ако стрпљиво носимо једно или друго много можемо помоћи и себи самима и једни другима. Веома је важно овде указати и на опасност зависти и гордости којима се све додатно обесмишљава до потпуне одвојености и незаинтересо-ваности једних за друге. Тада нико не може да носи себе, те су подједнако тешки и сиромаху сиромаштво и богатоме богатство. Ако све другачије и потпуније разматрамо видећемо да од нас самих много тога зависи. Једини услов је да стрпљиво носимо себе и свој живот и са уважавањем се односимо једни према другима, не оптерећујући се иметком, ни својим ни туђим. Када тако једни друге препознамо, у пуноћи боголикости, онда ће све оно што чинимо бити усклађено на прави начин. Видећемо једни друге као браћу и вечну децу Божију и разумећемо потребе једни других. Неће нам бити на првом месту наш себични интерес, јер ћемо тада једино желети да будемо једни другима стварно на услузи зарад бољитка свих, неоптерећени себичним интересом.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Само онда кад и сами пожелимо да, у зависности од наших могућности, помогнемо другима, разумећемо добре поступке о којима се пише и прича. Видећемо да наведени пример доброг човека из „далеке“ Канаде може и нас да подстакне да се вратимо једни другима. Расклонићемо све ограде око себе, којима смо се оградили једни од других, и почећемо да стварамо другачије, стицаћемо више давањем него присвајањем. Разумећемо да је највећи животни добитак када поделимо једни са другима оно што имамо, а не када украдемо једни од других. Овако виђен живот осветљава светлошћу богопознања и човека који нађе осам хиљада евра на путу и врати их власнику! На први поглед све ово делује веома тешко, чак и немогуће, тако да би вечни песимисти додали да је то могуће само у житијима светитеља, али сам сигуран да има смисла бити истрајан и тако победити страх и себичност. Кад све то осмислимо лепотом и радошћу онда видимо да тако стичемо неистрошиво благо, немериво банковним контом. Да, могао је добри човек из Канаде да, уместо давања другима, има много већи банковни конто, или онај човек који је пронашао изгубљени новац да га задржи за себе, али обојица су одлучила да учине другачије, да помогну и оставе иза себе траг Добра, подстичући и водећи многе на прави Пут. Нису желели да се покажу колико су моћни у смислу поседовања, него колико су стварно добри људи. Они су разумели величину и снагу речи нашег блаженопочившег патријрха Павла: „Будимо људи“. На тај начин, учињеним делом, све нас подстичу да промишљамо о себи и свом иметку кроз истинску љубав једних према другима, а не само кроз бројке. Како би све било још боље кад бисмо умели да се угледамо на њих, па да и ми почнемо да стичемо ново и непролазно богатство давањем онима којима је потребно уместо гомилањем бројки и папира и зграда без коначне намене и стварне функције. Можда ће нас и покренути све ово на боље, па ћемо уместо чуђења пред оним што неко други чини и осуђивања ранијих промашаја и својих и туђих, почети да чинимо добра дела. Са свешћу да то наше мало може некоме бити много и да тако полако, мало по мало, можемо покренути све напред и на боље, за почетак се потрудимо да видимо једни друге. Након погледа и сусрета лицем к лицу стаћемо на пут препорода, повратка себи и лику Божијем у нама. Не склањајмо се, дакле, једни од других, јер ћемо једино у сусрету човека са човеком превазићи потребу да се доказујемо под нагоном себичног интереса. Тако ћемо помоћи и себи самима и једни другима и бићемо радосни што смо другога обрадовали.

Знам да ове речи вреде мање од тоне угља, два метра дрва, плаћеног рачуна за струју или… али исто тако знам да је безнађе наш највећи и последњи непријатељ, јер убија и душу и срце одвајајући нас како од Бога, тако и од људи. Зато зажелех да Вам ове речи бар мало оживе веру, додају наду и загреју љубав. Има смисла живети, има смисла веровати, има смисла чинити добро и надати се Добру. Ми, православни хришћани, знамо да Бог Отац није зажалио ни Сина свога Јединородног него је допустио да буде разапет на Крсту, како бисмо ми, крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, видели да је свако наше страдање неупоредиво мање од Његовог. То је наша вера да без Великог Петка, Крста и Распећа нема Васкрсења. То је наша вера да је живот који поседујемо дар Божији, с једне стране мука, а са друге стране радост, али у сваком случају припрема и траг за будући вечни живот. У овој тачки можете разумети зашто сам ове речи о добру и богатству, о нама и времену у коме живимо започео јеванђелским речима: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? (Лк 12, 20).

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Уз ово јеванђелско питање, на крају постављам и неколико питања за размишљање: Зашто нам је детињство било досадно те смо журили да одрастемо, а сада бисмо опет хтели да будемо деца? Зашто трошимо здравље да бисмо стекли новац, а потом трошимо новац да бисмо вратили здравље? Зашто размишљамо о будућности занемарујући садашњост, тако да не живимо ни у садашњости ни у будућности? Зашто живимо као да никада нећемо умрети, а онда умиремо као да никада нисмо ни живели? Док размишљате о овим питањима препоручио бих Вашој љубави пар животних поука као да их упућујем својој рођеној деци, са надом да ћете их применити у животу. Научите да никога не можете присилити да Вас воли, можете само волети. Није највредније оно што поседујете, него какав Вам је живот. Није добро упоређивати се са другима. Није богат онај који највише има, него онај коме најмање треба. Само је неколико секунди довољно да се повреди вољено биће, а потом су потребне године да се то излечи. Нема веће речи од речи- Опрости. У животу постоје особе које Вас воле, а то не умеју рећи нити показати. Новцем се може купити све, осим среће. Две особе могу посматрати исту ствар и видети различито. Прави пријатељ је онај који зна све о Вама… а ипак Вас воли. Људи ће заборавити шта сте рекли и шта сте учинили, али никада неће заборавити каква сте осећања у њима пробудили.

Пред нама је још један Васкрс, Дан над Данима и Празник над Празницима, наша нова шанса и нова нада. Ако сте срећни и задовољни благодарите Богу. Ако сте остављени и заборављени, понижени и презрени, болесни и немоћни, ако ни због чега немате разлог да се радујете- радујте се зато што је Христос устао из мртвих.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!!! + ЗАИСТА ВАСКРСЕ!!!

 

https://otacmilic.com/protojerej-stavrofor-milic-dragovic-ucini-dobro-ne-boj-se/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

                                        Otac-Milic-Dragovic-480x552.jpg

 

Гледајући данас у црквени календар, размишљамо о великим данима и догађајима.

Православни хришћани  промишљају и молитвено се сећају Светог Лазара кога је Христос подигао из мртвих и извео из гроба  где је четири дана лежао. Имао сам прилику да се у Витанији спустим у пећину за коју предање сведочи да је у њу спуштен Лазар након погребења. Био сам на том месту и верујем да је Христос заиста оживео Лазара. Читао сам јеванђељске записе о тим догађајима и имам поверење у писце да су својим очима видели и својим рукама опипали Христа и да веродостојно описују све догађаје везане за Њега. Верујем и речима које je  Христос  упутио  не  само њима већ свим људима у свим временима. Верујем  таман толико колико верујем својој мајци да ме је она родила. У тој и таквој вери  нема дихотомије, нити места за атеистичку опаску да  верујемо зато што не знамо, већ напросто верујем и исповедам да знам да је то тако. Мени је потпуно  јасно да су вера и знање  истозначни појмови и у том светлу неодвојиви су од слободе и љубави. Примера ради,  многи људи верују и знају да је човек ступио на површину  Месеца, имају слике и  филм директног преноса као доказ… На другој страни постоје људи који верују и знају да се то није догодило и своје тврдње доказују тиме да је снимак направљен на Земљи на неком пустом  месту, јер није могло бити сенке код учесника догађаја, која је приметна на оригиналном снимку…  Било како било, када се спустимо са Месеца на земљу, где год да корачамо, срећу нас вера и знање. Уђемо у ресторан и попијемо кафу са вером и знањем да у њој нема вируса који нас могу заразити. Поједемо ручак са истом вером и знањем. Уђемо у хотелску собу са вером и знањем да је чиста (дезинфикована) после боравка претходних гостију у њој. Возимо се градским и међуградским  превозом са вером и знањем да се нећемо заразити. Увек је било и вируса и бактерија, знамо и верујемо.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

И даље  бисмо  ми и веровали и знали шта је бело а шта црно  да на сцену није ступио непознати гост са именом вирус  ковид-19. Није ми познато да ли је дошао зван или незван, ни ко му је име дао, али верујем и знам да је у овој години засенио све великаше овога света.

Због поменутог  госта,  на испиту су и вера и знање, и медицина и економија и људи  и  нељуди. Ово време ме подсећа на анегдоту  у којој се нашла група од три стотине ходочасника  који су авионом кренули да се молитвено поклоне светим местима своје вере. Авион је полетео и пред њих је постављено питање: „Приликом слетања очекује нас јако лоше  време, желите  ли да авионом управља  пилот верник који је на академији имао просек 6,50 или пилот атеиста који је имао просек 9,50?“ Анегдота каже да је преко 95 посто испитаних побожних људи изразило жељу да пилотира атеиста са бољим оценама.

Имајући у виду да савремена медицина најчешће лечи последице, а не узроке болести,  долазим до закључка да ће се на светским медијима ретко чути речи о узроцима болести. Све што бане у ваше куће преко екрана притиском на даљински, из било којег извора  дође  до нас као слика и тон и ми тако постајемо сведоци-сарадници глобалистичког подземља  у коме је људски неморал услов за успех. Сви ваши гости преко екрана  само су варалице које мамузају мртвог коња из чије лешине излазе модели које код нас копирају старлете, проститутке које су легализовале  своју грађевину, политичари који се богате, а на крају – из тог света долази коронавирус. Ако га је човек направио, или ако је стварно поједен  заједно са шишмишом, он покрива обе стране наше безнадежности. Ми смо већ одавно заражени. Зар нисмо одрасли и ми и наша деца у временима када је важније  шта говори спортиста  или глумац о нечем важном, а не доктор наука који зна о чему се ради, у времену у коме вирусолог није могао да нађе вакцину, јер је био плаћен као возач шлепера.  Живимо у цивилизацији за коју су многи веровали  да може све,  а сада смо сви сведоци да не може ништа.  Сваки спортиста који је намлатио лову, важнији је од научника, вирусолога, онколога. Сви који су стекли неизмерна богатства постали су бољи филозофи и економисти, боље  знали историју од историчара, свака курва на популарним телевизијама  је  знала како да  организује  породични живот боље од мирног и поштеног света.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У свету где је реалност профана, спектакл сакралан, где научници немају своје место, бићемо кажњени  смрћу  јер нисмо имали снаге да раније схватимо да богатство не може све, а ми смо веровали у ту лаж. Џаба нам паре, јер немамо решење за сићушног ковида. Верујем и знам да је тачна и поуздана ова дијагноза  као  узрок болести, о чему сам говорио на основу приче  човека  кога  волим и поштујем. Исто тако верујем да је ово време  најпримереније  да се говори о смрти као нашем највећем и последњем непријатељу, како каже Апостол Павле. Овај Васкрс за нас православне хришћане по много чему биће посебан. Пишем ове речи са зебњом да је могуће да овај Васкрс народ Божији  неће славити у Цркви на богослужењу, него у кућном притвору. Ово је за нас само једно искушење више са којим смо суочени, јер је много других одувек било. Увек смо пред искушењем када се сабирамо на празнике – да ли то радимо  формално да испоштујемо  датум и историјско сећање на суштину празника, или је то суштина нашег живота. Недостатак смисла или, боље речено, недостатак Бога у нама,  отвара простор да наша стварност постане обесмишљена. На место истинског Смисла устоличили су се лажни богови  и обесмишљени човек тако постаје  њихов роб, неминовно заражен вирусом  зависности. Патријарх  Павле нас је упозоравао: „Да бисмо остали усправни пред злом и да се не повијемо пред њим као робови, треба да знамо да се ђаво највише труди да човека лиши  вере да га је Бог одликовао и уздигао до слободе која бира између добра и зла.“

Ми болујемо јер смо смртни, а тек потом умиремо од неке болести. Смрт је, дакле, наш непријатељ све док га не осветлимо Светлошћу Васкрса. Бог Отац је Духом Светим подигао Христа из мртвих и та победа се од тада па до краја века нуди кроз Цркву као могућност у којој се учествује само личном слободом. Рај или Царство Небеско по дефиницији  је стварност у којој се може учествовати само ако је израз наше слободне жеље и воље. Рај  у који нас неко „гура“, ради  нашег добра,  постаје бесмислен и претвара се у пакао.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Осмишљавајући  живот у време пандемије вируса, с једне стране, и време страсне седмице и Великог Петка, са друге стране, размишљам  у чему је смисао година живота проведених на земљи или зашто чезнемо да поживимо дуже на земљи.  За хришћане, једини смислен одговор на ово питање и  размишљање био би  да молимо Бога да нам дода  данā  и  годинā  како бисмо  се  у њима преобразили и променили на боље. Суочени са непосредном  смртном опасношћу,  признајемо да смо мали и грешни  и  у том часу вапимо за Смислом,  јер је највећи број дана и година иза нас прошао у бесмислу  забаве и доколице. Ако ни у тим часовима не видимо сву ништавност и немоћ пролазних и пропадљивих ствари за које смо били везани током живота и ако би наша молитва за продужетак  живота била чежња за још једном забавом, још неком слашћу и страшћу овога света,  тиме бисмо   слободу, коју смо добили као дар Божији, употребили на свестан губитак и самога себе и Вечног Смисла.

У одговору на ово питање налази се и одговор на суштинска животна питања:  Ко је  или  шта је наш Бог? У кога или у шта верујемо? Ко је или шта је то што слободно и највише на свету волимо? Која је то једина и последња љубавна веза од које се не бисмо одрекли ни по какву цену? Има ли ишта на овоме свету за шта смо спремни и живот да дамо?Ако смо спремни  да искрено и поштено одговоримо, пре свега себи, разумећемо и схватити  како се поистовећују појмови љубави, слободе, вере и знања. То, дакле, значи, да је Бог свесно и намерно ризиковао да човек може да изрази своју слободу и да чује од човека: „Нећу Те, не требаш ми…“

Ови  закључци  нас доводе  до позиције да остварење једне слободе  може да угрози слободу другог. Тако живот  од добре и побожне личности изискује посебну врлину која се зове пажња. Она се стиче и у кући и у школи и потребан је велики труд како бисмо стекли ту врлину кроз коју се пројављује божански осећај за другог, као за самог себе, а то је само срце побожности и откривања Смисла живота. За мене,  бити пажљив значи бити побожан. Када бисмо у другом човеку видели себе, тада бисмо видели брата кога неупитно волимо, а ако га волимо тада га нећемо вређати ни повређивати. Ово је истовремено и темељ хришћанске етике у којој је пут до Вечнога живота, Царства Небеског, незамислив без брата и ближњег.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Свако време носи своје бреме, каже наш народ, и ја се слажем са том народном мудрошћу, али истовремено додајем да људи некада падну под теретом искушења. Верујем и видим да ми данас живимо дане у којима Црква и први људи Цркве тј. свештенослужитељи  нису ни  довољно јасно ни довољно гласно обавестили, окрепили и охрабрили  своје  стадо.  Имајући  у виду да држава и експоненти власти сваки дан на свим националним фреквенцијама објашњавају, из свог угла, стање са вирусном инфекцијом и мере владе, не могу а да се не запитам да ли је првим људима Цркве забрањен  приступ  националним фреквенцијама  или ће нам, када све прође, неко рећи да Црква није ни тражила простор ни време како би се обратила својим члановима који су истовремено и поданици овог земаљског царства.

Сведоци смо да ових дана чланови Синдиката полиције моле државу да дозволи присуство верног народа на Светој Литургији, уз поштовање свих правила физичког размака међу верницима, који је довољан услов, по речима  стручних кадрова које је изабрала држава. Мера коју је држава донела о забрани окупљања више од две особе на једном месту, директно погађа  и  Цркву, али и друштвену стварност у којој се показује као реално неодржива, ако није укључена лична свест и одговорност сваког појединца. Сви смо сведоци слика на ТВ-у где је мноштво окупљања са више од два човека и на кризним штабовима и на Влади и на конференцијама за штампу, и маркетима, испред апотека, банки… Ово наводим као аргумент да су бесмислене мере које у пракси нису проводиве, а да не причам о кућама где на малом простору живи више људи. Водећи рачуна о физичком, али  и  духовном  здрављу  својих  парохијана, ништа мање од  државе,  не  могу  а  да  не видим слике скоро на свим националним  медијима које су пуне неосноване и безобразне критике упућене директно према члановима Цркве.  Таквим сликама, карикатурама и речима намерно се криви слика стварности и подстиче неоснована мржња према хришћанима, као што реч таквих медија истом методологијом развија мржњу према повратницима из иностранства и људима који су ко зна на какав начин  заражени вирусом ковид.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Новинар Политике, Бошко Јакшић,  само је  један од јуришника који на лицу Цркве прави  мету у коју треба пуцати и пљувати. У  свом јавном нападу на Цркву, он се, у чистом цинизму, пита: „Зашто имућна СПЦ не би купила пластичне кашичице за једнократну употребу?“ Не знам да ли је поменути новинар крштен и да ли се некада причестио у Цркви, али верујем и знам да ове речи не може да напише човек који је истинити  члан  Цркве, део Тела Христовог. У данима добровољног притвора у кући видим и чујем еф. Муамера Зукорлића, некада верског поглавара исламске заједнице у Србији, а сада политичког представника свог народа,  како врло трезвено одговара новинарки ТВ Хепи на њено питање: „Како Вас није срамота да за неколико људи из Новог Пазара,  који су смештени у привременој болници на Сајму, тражите право на молитву и  посебну исхрану,  јер тамо лежи много више православних хришћана, који су такође у Великом посту,  па нико од њих није тражио посну храну него поштује мере Владе и једу шта им се донесе?“

Зукорлић, врло мудро и трезвено, одговара да право које гарантује Устав може да се искористи, али и не мора да се искористи, додајући да он не тражи ништа што је немогуће. Ово је најважнија тачка везана за конкретно време у коме живимо. Жао ми је што ову реченицу  није на великим екранима изговорио неко мој из Цркве, али то не мења ствар, ја је понављам као свештеник: „Ни Црква не тражи ништа што је немогуће!“ То значи да и ми, православни хришћани, имамо Уставом загарантоване верске слободе, али их изгледа не тражимо, као што слободу траже други,  рецимо власници кућних љубимаца. У ово време сам сигуран да је могуће,  као у јеванђељској причи,  задовољити  и цара и Бога. Дати, дакле,  цару царево  а  Богу Божије. То значи да нису православни хришћани стока која се причешћује из исте кашичице, како нас представљају богоборци који имају моћ, него  су  Божији род и  царско свештенство. Ко верује и зна,  нека се тако понаша, а ко не верује и неће да зна, остављамо га Божијем праведном суду и свом личном избору у шта ће или у кога ће да верује.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ја не сумњам да се држава труди да заштити и грађане и здравствени систем, али не могу да прихватим да је власт непогрешива. То значи да има простора за разговор и договор, а не само да имамо безусловну послушност земаљским владарима. Увек сам желео да будем јасан и гласан, али да истовремено покажем врлину пажње и поштовања како према ближњима тако и према световној власти. Уз пажњу и поштовање, сасвим је могуће  да  иде и мудрост која не тражи  немогуће, већ само реално и потребно. Ако имамо такву пажњу и мудрост,  умећемо и речима изразити своју веру како не бисмо дошли у позицију да једнога дана чујемо како смо се у временима искушења постидели Бога  пред људима грешним. Верујем и знам да је огромна већина православних хришћана трезвена и да има дар Духа Светога да разликује Добро и зло, Истину и лаж, теорије завере и теорије стварности. Са тим даром имамо и веру и знање да се не гордимо пред новим  вирусом,  нити да се плашимо, већ  да се понашамо, трезвено и достојанствено, као и људи  у  већини  европских земаља које немају полицијски час али се боре са пандемијом и живе. Знам да ове моје речи неће доћи до наших земаљских владара, али верујем да ће са њима бити сагласни мој епископ, моја браћа свештеници, као и верни народ. Нико нам не може пребацити да је наша мајка Црква било када у историји терала људе  у  Цркву на Службу,  или  на  силу некога причестила, што је најгласнији доказ да су људи Цркве увек чували своју слободу, али и слободу другог човека, као неприкосновени дар Божији.

На крају се молим Богу да сачува народ  наш и читав свет од садашње болести која је наишла на нас и да нам у овој недељи страдања Христовог дарује Благослов како бисмо Васкрс дочекали као бољи људи, преображени и ближи лику Христовом него што смо били пре искушења. Тиме  ћемо отворити  духовне  очи, разумети корен сваке болести и  лечити  узроке  а не  последице.  Са таквом вером и са таквим знањем разумећемо нападе на нашу Цркву и на нашу веру, као земаљске ране које је наш Господ Христос, достојанствено и  храбро  поднео и  носио за нас и наше спасење. Верујемо и знамо да, ако хоћемо да будемо савршени, морамо бити као Он. Ово су времена у којима морамо бити храбри и постојани да кажемо када је то потребно, и владарима овога света, да су окречени гробови и да владари не би имали никакве власти да им није допуштено одозго. Таквом вером и таквим знањем  нећемо бити млаки и бљутави и нећемо стајати на вратима Царства  Небеског тако да нити ми улазимо нити дајемо другима  да у њега уђу. Дај, Боже,  да из ових времена не изађемо постиђена образа и без Благослова Божијег, зато што  га нисмо тражили  или нисмо били на месту где се Благослов прима!

 

http://otacmilic.com/protojerej-stavrofor-milic-dragovic-verujem-i-znam/?fbclid=IwAR0LdgCks2yNpe3YwnPGhhuIAJ0_EMvCx2au4XgabxvxEVtDS8NkLi-KOpo

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...