Jump to content
Guest Светлана

Старац Пајсије - поуке

Оцени ову тему

Recommended Posts

Постављена слика

Бестидност протерује побожност

- Старче, одакле долази бестидност?

- Бестидност је дрскост, и она далеко изгони страх Божји, као дим који користимо да бисмо отерали пчеле од кошнице.

- Старче, како да се ослободим бестидности?

- Сматрај себе мањим од свих. За то је потребно много смирења. Као најмањи, треба да према свој браћи својој имаш поштовање и чествовање. Своје мисли треба да излажеш смирено, не показујући се као онај ко све зна. Тада ће те Бог посетити и напредоваћеш. Пасивна (прикривена - прим. прев.) бестидност је твој највећи непријатељ, јер то изгони благочешће. Обично за бестидношћу следи бунтовништво и, у почетку се, рађа неосетљивост и незаинтенерпваност за мале грехе, на које се човек, мало по мало, навикава и на њих почиње да гледа као на нешто природно ( = нормално). Тако, међутим, у души не остаје ништа друго до узнемиреност. Човек чак не може ни да разуме шта му је, јер му је срце споља запрљано (=ублатњављено) па не осећа колико је тврдоврат.[1]

- Какав је, старче, однос простодушности и бестидности?

- Једна је ствар простодушност а друга бестидност. Простодушност у себи има и благочешћа и нечег дечијег. Бестидност је безобзирност.

И у непосредности много пута има бестидности. У непосредности и у простодушности много пута се, уколико човек не пази, крије много бестидности. Каже неко: "Ја сам по карактеру непосредан", или, "ја сам једноставан", и онда говори бестидно, а да то и не схвата. Међутим, друго је простодушност а друго је бестидност.

- Старче, шта је духовно сабирање?

- Духовно сабирање је страх Божји, са добром мишљу. Тај страх, његово присуство, доноси радост и точи мед у срце - духовни мед! Видиш, једно мало детенце, које је стидљиво поштује свог оца, стиди се, и од стида не гледа свог оца. Ако нешто хоће да пита, поцрвени! Да га ставиш у иконостас. Друго дете размишља: "То је мој отац", и безобзирно иступа напред. А кад нешто жели, захтева да му се да, и удара ногама као да прети.

У доброј породици деца живе слободно. Постоји поштовање, али деца нису притешњена, нема војничке дисциплине. Деца се радују свом оцу, својој мајци, и они се радују њима. "Љубав не познаје срам", каже Авва Исаак.[2] Постоји страх, али са добрим размишљањем. У оваквој љубави постоји чествовање и поштовање, и она побеђује страх. Неко је стиснут, оклева, али се и плаши, јер не постоји стварна сабраност. Други је сабран, али се не плаши, јер стварно има духовно сабрање. Када је неко духовно сабран, осећа радост. Детенце, тако, воли свог оца и своју мајку, али је и безобразно на неки начин, јер се не плаши да ће га истући. Узима очев шешир, и ако је овај официр, баца га и радује се. Оно има једноставност, али није бестидно. Треба да разликујемо једоставност (= простодушност) од бестидности. А после чујеш девојку која седи беспослена, како говори мајци: "Мама, донеси ми чашу воде! Да буде хладна! ... Е, није хладна. Рекох ти да ми донесеш хладну". Тако почиње, и после говоре: "Зашто да се жена плаши мужа?"[3] У страху је међутим и поштовање, а у поштовању љубав. Жена треба да поштује мужа, а муж треба да воли жену. Али данас је све унижено ( = обезвређено), и породица се распада, јер су Јеванђеље бацили под ноге. "Жена треба да слуша", говори муж. Али ако немаш љубави, други те не чује, и не можеш ни чашу воде да му потражиш да ти донесе. Када неко поштује другог, самога себе поштује, али себи не полаже рачуна. У поштовању другога може бити частољубља, али ако се човек пази, онда то избегава.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постављена слика

Поштовање старијих

- Старче, често сам ружно говорио са старијима. Схватам да сам грешио и то исповедам.

- Када то разумеш и исповедиш. мало по мало ћеш омрзнути себе са добром мишљу, смирићеш се, и тада ће доћи благодат Божија, а ова ружна навика ће нестати.

- Старче, више пута сам говорио бестидно, искушавајући љубав браће, али се плашим безобразлука.

- Не може тако, ти си још млад! У једној породици, одрасли су ти који кушају децу и са њима се играју, а не мали са одраслима. Тако се радују и мали и велики. Не иде да једно дете искушава свог оца или мајку. Не иде да једно дете искушава деду или баку. Замисли да неко дете, са добрим намерама, крене да дави оца за врат? Али кад одрастао зачикава дете, оно се радује и задовољно је. Тако и одрастао постаје као дете и заједно се радују.

- Старче, када своје мишљење кажем неком старијем, а он ми каже нешто за шта ми разум говори да није исправно, требали да се са њим сагласим?

- Не, не треба се сагласити са нечим што је зло. Треба да кажеш оно што је исправно, али на добар ( = исправан, одговарајући) начин. "Можда то ипак иде овако? Кажем то као своје мишљење". Или да кажеш: "Имам овакво мишљење". Тако се, као магнетом, привлачи благодат Божија. Има и оних који по навици, а не из намере, износе своје мишљење на безобзиран начин. Међутим, свакоме, какав год био, треба поштовање старијих. Али и старији, на неки начин очекује поштовање. И ако и има неких грешака, има и својих добрих страна, има искуства, итд. Ти, када те питају, кажи своје мишљење смирено и са поштовањем, ако у себи и не верујеш да је баш онако како ти кажу, јер други може да зна нешто што ти не знаш или о чему ниси размишљао. Када је неко млад, тада, када на пример, чује расправу о некој ствари, и мисли да је оно што он о томе мисли најисправније. Ако води рачуна о саговорнику, треба да каже: "Изгубио сам мисао". А ако је саговорник неко ко је по годинама старији, треба да каже: "Измаче ми једна ружна (= погрешна) мисао". Ако неко каже и нешто што је тачно, али при том нема одговорности ( за другога - прим. прев.) то што каже је дрскост.

- Када говорите о старијима, мислите ли на године или на духовни живот?

- Углавном на године. Јер, видиш, онај ко је узнапредовао у духовном животу, поштује онога ко је по годинама старији од њега.

- Старче, да ли је природно да човек више поштује некога ко је млађи али је духовно више напредовао, од некога ко је старији али је напредовао мање?

- Не, ово није правилно постављено. Ако је неко старији, треба га поштовати макар због година. Старијег ћеш поштовати због година, а млађег због духовности. Када постоји поштовање, тада и млађи поштује старијег и старији млађег. У поштовању је љубав. Апостол Павле каже: "Подајте свакоме што сте дужни: коме порезу - порезу, коме част част" (уп. Рим. 13, 7).

- Ако млађи приговарају старијима, то је зло?

- Ово је типично за данашњу младеж. Али Писмо нам говори: "Ако ти згреши брат твој иди и покарај га насамо", а не каже: "Ако ти згреши отац твој" (уп. Мт. 18, 15). Данашња омладина размишља са противљењем, не схватајући то. И такав начин размишљања сматрају природним. Говоре бестидно и кажу ти: "Рекао сам једноставно". Искушани су правим духом овога света, који ништа не поштује. Нема поштовања у односу млађих према старијима, и млади не разумеју какво је ово зло. Када млад човек без поштовања говори старијима, да би тако наводно изразио своју личност, шта очекујеш? Потребно је много пажње. Савремени дух овога света, каже. "Не слушајте родитеље, не слушајте учитеље, итд". Због тога су најмлађа деца данас најгора. Одрасли такође шкоде тој истој деци, јер као њихови родитељи не схватају какво им зло чине тиме што им се диве и сматрају их паметнима кад говоре бестидности.

Тако су једном у Коливију дошла два дечачића од осам - девет година, заједно са својим оцем. Један га држи за леву, а други за десну руку. Тамо је био и један мој познаник, иконописац, добар дечко и добар уметник - за један минут може да нацрта некога. "Дионисије, рекох му, нацртај децу како седе заједно". "Да видимо, рече, да ли ћу успети, пошто се мрдају". И поче да црта. Кад ће један од дечака: "Да видимо бре будало, шта си урадио". Мали уопште није имао страха. "Таква су данашња деца оче, рече ми и настави да слика". А мени крв навре у главу. А њихов отац седи, као да се ништа није догодило! Да тако каже човеку од тридесет година, а он их слика! Безобразлук, безбожност је то! ... Страшно! А после ће неко од такве деце хтети да постане монах. Колико је труда потребно да такво дете постане добар монах! Кад мајке не воде рачуна, уништавају своју децу. Мајке су ту најодговорније. У Русији, ако се нешто и променило, то је зато што су се мајке кришом држале вере и благочстивости и што су на тај начин помагале деци. Добро је да још увек има мало пажње у хришћанским породицама иначе би смо се скроз искварили.

- Могу ли таква деца, старче, када одрасту, ако желе, касније да се промене или да постану монаси?

- Ако верују да није добро оно што су чинили, Христос ће им помоћи. Ако у човека уђе добра узнемиреност, онда прима (благодат). Али, ако сматрају да имају право, и говоре игуману или игуманији: "Какву диктатуру имамо овде? Ко је чуо за овако нешто у данашње време?", како ће се исправити. Долазили су понеки калуђери са немиром да ми говоре овакве глупости.

Мало по мало, поштовање се сасвим изгуби. Долазе у Коливију млади, па поседају једни преко других, а старији немају где да седну. А, опет гледам, ако се пањ налази два корака даље, тешко им је да оду да га донесу, да би сели. Ја треба да им донесем. И гледају ме како га вучем а не долазе да га узму. Хоће да пију воде, а неће да оду да сами узму. Треба ја да им доносим и по други пут. Не оставља то заиста на мене неки утисак - тако велика деца - долазе по њих тридесеторо у друштву, гледају ме како доносим кутију ратлука и бокал воде, како вадим чаше да их поставим, и ништа. Мисле да као кад оду у ресторан или у хотел па им дође конобар, да тако и у Коливији има конобара. Пет шест пута сам морао да се потрудим, да донесем воду и да је ставим пред њих. "Донећу вам воде, децо, али то вам неће помоћи".

У градском превозу, гледаш малу децу како седе, а стари стоје. Млади седе са ногама једни преко других, а одрасли стоје, уместо да уступе место неком старијем. Али млади не дају. "Платио сам, каже, за ово место", и наставља да седи не извињавајући се никоме. Каква је дух некада владао! Жене су седеле са десне и леве стране улице, а када наиђе свештеник или неко старији, устајале су, и деца њихова су се овоме учила.

Колико су пута устајале! Старији, озбиљни људи са звањима, разговарају, а деца их безобразно прекидају у разговору да би причала глупости, и то сматрају успехом. Да помисле да прекину - ништа од тога. Треба да их посрамиш да би прекинули, другачије не иде! Нигде у Патерику ( = Отачнику) не стоји да млади тако говре. Старечник говори: "Рече старац", а не: "Рече младић". Некада млади нису говорили пред старијима и били су срећни због тога. Нису чак ни седели тамо где седе одрасли. А ако је неко дете ружно говорило својим родитељима, није смело да изађе напоље од стида. И на Светој Гори, ако неко није био сед, није се пео за певницу. А данас видиш (како поју) и искушеници и они који још нису ни искушеници! ... Тако неће научити да заједничаре у поштовању и благочестивости.

Можеш видети и ученика Атониаде, како се обраћа рекроту, који је и владика: "Преосвећени ректоре, да говоримо као једнаки". Ето докле се стигло! Зло је што ти каже: "Зашто, шта сам рекао? Не схватам". Не каже: "Опростите, имам ли благослов да кажем једну реч? Може да буде и бесмислица", него реч по реч као да то нема никаквог значења: "Твоје мишљење и моје мишљење". Схваташ: Овај дух је нажалост ушао и у диховни живот монаштва. Послушај искушенике како говоре: "Рекао сам то старцу, а он ме не разуме! Рећи ћу му поново." "Добро, како ћеш му то "поновити"? То је као да кажеш: "Старац се није поправио". "Зашто, каже, не могу да изнесем своје мишљење?" Да скочиш у вис од таквих ствари. И на крају ти каже: "Ожалостио си се? Опрости". Опростићу му, али не због тога што је рекао, већ због тога што ми је крв јурнула у главу!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постављена слика

Почињу да суде и Богу

- Старче, код нових нараштаја постоји једно расположење да свему и свакоме суде. Да ли је тако било и некада?

- Не, некада није било тако, то је дух овог времена. Данас није довољно што осуђују лаике, што осуђују политичаре и црквене људе, данас суде и Светитељима и долазе до тога да суде и Богу. "Бог је, кажу, у том случају требало да учини нешто. Није поступио исправно. Бог то није требало да учини! Чујеш ли тај разговор? "Дете моје, куда идеш?" "Зашто? Говорим по свом сазнању", каже ти, и не схвата колико у томе има безобразности. Дух овога света уништио је многе добре ствари. У тако лошем стању, у богохулству, зло напредује. Осуђују Бога и уоште их се не дотиче што је то богохуљење. Има и оних који су одрасли, и ако имају и мало памети, почињу да осуђују: "Овај је збуњен, овај је слап, други ради тако и тако", говоре, и никад се не извињавају.

Дође једном један у Коливију и каже ми: "Бог ово није требао тако да учини". "Можеш ли ти, рекох му, да један каменчић држиш у ваздуху да лебди? Ове звезде које гледаш, нису само округле лопте које сијају. Оне су чврста тела која се окрећу и која се тако држе, а не падају". "Колико ја знам, то не би требало да буде тако", рече. Чујеш ли ти овај разговор! Зар ми да судимо Богу? Дође логика и нестаде вере у Бога. И шта год да му кажеш, одговара: "Опрости, али моје знање ми говори другачије. Зар не могу да кажем оно што знам?" Шта Бог слуша да причамо! Срећом, те нам то не узима за зло.

У Старом Завету је записано како Бог говори Израиљцима: "Протерајте Хананејце сасвим из земље" (уп. Пон. зак. 7, 2 итд). Бог је знао зашто је то рекао. Али неки од њих рекоше. "То баш није човекољубиво. Одбацимо то, немојмо то учинити". Међутим, касније су запали у неморал, у идолатрију, и своју децу су жртвовали идолима, како што каже Псалам[4]. Све што чини, Бог зна због чега чини. Неки бестидно говоре: "Зашто би Бог чинио страшне ствари?" Тако почиње суђење и након тога у човеку нестаје сваког духовног стања, те више нема нимало благодати Божије, да би схватио мало дубље, да би, дакле, схватио, због чега је Бог тако поступио. То "зашто?" представља суђење, преузношење, егоизам.

- Неки млади, старче, питају: "Због чега је било потребно да Христос буде разапет? Зар није Бог могао да спасе свет на другачији начин?"

- Он нас је спасао на такав начин и није на људима да питају зашто то није другачије урадио! Има и оних који говоре. "Бог уопште није страдао. Син се жртвовао". Један отац би, према мом мишљењу, пре пристао да сам страда него да страда његов син. Колика је то мука за једног оца да жртвује своје дете за друге. Кад не разумеју шта је то љубав, шта можеш да им кажеш?

А један други ми каже. "Адам је имао двоје деце, Авеља и Кајина. Где је Кајин касније нашао себи жену?" Али ако неко пажљиво чита Стари Завет, видеће да је Адам "родио много синова и кћери" након Сита. Кајин[5] је побегао у планине након убиства свога брата, па није знао да је жена коју је узео његова сестра. Тако је Бог то устројио, да људи буду из једног колена, да не би постојала злоба и злочин. Учинио је то Бог да би људи рекли: "Од истих смо прародитеља, од Адама и Еве", да би се тако избегла људска злоба. И упркос свему томе видиш каква све зла постоје данас!

Шта сам све чуо од таквих неких који долазе у Коливију! Кажем им: "Боли ме глава а немам аспирин". Након тога одлаже тужни. Не разумеју зашто сам им рекако да ме боли глава, и говоре: "Толико смо се трудили да дођемо овде да би нам он рекао како га боли глава!" Други ме питају: "Да ти донесемо аспирин?"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постављена слика

Бестидност изгони благодат Божију

Потребно је много пажње. Неуредно и непажљиво поступање ( = делање) је препрека за божанску благодат. Недостатак честитости је највећа препрека за приближавање благодати Божије. Колико су млади непослушнији толико се више удаљавају од благодати Божије. Слобода овога света не протерује само благочестивост, него и светску мудрост. Дошли су тако, овде у Коливију неки млади, и вичу свом оцу: "Еј, тата, имаш ли цигаре? Попушио сам моје". На шта то личи? Чак и да пуше, треба да пуше кришом. Данас као да то није ништа! Како да на концу не остану сасвим без благодати Божије? Данас девојке вређају своју браћу, и пред родитељима користе тако прљаве речи, а отац ништа на то не каже. Мени се коса на глави диже кад то чујем. Кад останем сам, кажем и више него што треба.

Окружење које влада у свету и родитељи у свету уништавају своју децу. Световно окружење много штете наноси. Мало је младих који су сабрани и честити. Много је више младих који су бесни ( = дивљи, необуздани), а то ја зато што се понашају бестидно. Многи родитељи ми доводе своју децу и говоре: "Оче, моје дете је ђавоимено". А видим да није ђавоимено - нека Бог сачува! Мало је маладих који су стварно ђавоимени. Много је више оних који имају једно спољашње искуство са демонима. Ђаво им, дакле, споља наређује, није у њима, али и од споља он завршава свој посао. Одакле то потиче? Од бестидности. Када се деца са бестидношћу обраћају старијима, благодат Божија се удаљује. А када се удаљи благодат Божија деца постају дивља и чине безакоња. С друге стране, деца која су благочестива, која имају поштовања, која слушају своје родитеље, своје учитеље, старије, стално примају благодат Божију и имају Његов благослов. Њих покрива благодат Божија. Са великим чествовањем Бога, са великим поштовањем према старијима, у душу долази и велика благодат Божија, која је радује, док је благодат сасвим не обасја. Благодат Божија не долази на оне који се буне. Она долази на оне који ревнују, који су разборити и који се показују благочестиви. Такви имају поглед који зрачи! И што више поштовања имају према родитељима, утолико више примају благодат Божију.

Онај, међутим ко почиње: "Не, не желим ово, желим оно друго", и ко то чини безобразно, такав ускоро постаје бунџија, постаје ђаво ( јер "ђаво" значи клеветник, али и противник - прим. прев.). Зато је и Непријатељ ( = ђаво) желео да свој трон постави изнад престола Божијег. Видите, сви млади који врше вољу његову, постају бунтовници. Ако се ови млади не покају, ако се не извуку из таласа који их даве, и ако наставе да се бестидно понашају, тада - Боже сачувај! - настаје двоструко остављење и долазе у ситуацију да и о Богу говоре ружно, и сасвим потпадају под власт злих духова.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постављена слика

"Поштуј оца и матер своју"

Докле су стигла данашња деца! Не држе ни једно мишљење. Немају поштовања, али су егоисти и нервозни. Злоупоптребљавају слободу. Дете каже својим родитељима: "Пријавићу вас полицији". Дете које има петнаест година и које је направило велики прекршај, када га је отац ошамарио, напише тужбу и тужи оца суду. А отац на суђењу каже. "Неправедно ми судите, јер да га нисам тада ошамарио, затворили би моје дете у затвор. Тада не бисте патили ви, него бих ја патио". Приђе дечаку, удари му два шамара и рече: "Због ова два шамара ме осудите, а не за онај. Сада ме ставите у затвор, јер сам га за малу ствар ударио".

Желим да кажем, докле су стигла деца. На овај начин данас размишљају. Некада су нас родитељи тукли, ударали нам шамаре, али нам нису допуштали да недолично говоримо. Добијали смо батине као и миловање, а да се и не супротстављамо и да не знамо да ли смо погрешили много или мало. Веровали смо да су и батине за наше добро. Знали смо да нас родитељи и воле и када нас кажњавају, и кад нас чувају и кад нас ошамаре. Јер и шамар и миловање и чување родитеља, све - како би се рекло - је из љубави. Кад родитељи бију своју децу, срце им уздрхти. А дете, када добије шамар, заболи га образ. Већи је бол у срцу родитеља, од бола на образу. Мајка, шта год да ради деци, било да их кажњава или да их бије или да их милује, све то чини из љубави, и све то долази из истог материнског срца. Када, међутим, деца то не разумеју и када говоре бестидно, супротстављају се и тврдоглаве, тада изгоне из себе благодат Божију, и тада подлежу одговарајућим демонским утицајима.

- Старче, зар не постоје и лоши родитељи?

- Да, али тој деци, која имају такве родитеље, помоћи ће Бог. Бог није неправедан. Дивље маслине су пуне горчине. Ту на путу за Коливију расте дивља шљива. Рода не доноси јер је препуна шљива. Гране се сломе од превише плодова. Тако и данас, поред свега што им се пружа, млади не доносе рода.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постављена слика

Јаз међу генерацијама

Свет је постао лудница. Мала деца излазе о поноћи, а требало би да излазе по дану. Затворени су у зградама и подражавају начин живота одраслих. Шта да раде та деца, шта да раде њихови родитељи? "Родитељи нас не разумеју". Долазе родитељи и кажу ми: "Деца нас не разумеју". Створио се јаз између деце и родитеља. Да би се то превазишло, потребно је да родитељи сагледају ствари из угла деце и деца из угла родитеља. Јер ако родитељи данас не васпитавају своју децу, ни она касније неће васпитавати своју. Јер ако они данас не чују и не поштују своје родитеље, и њих ће касније мучити њихова сопствена деца, јер ће деловати духовни закон.

- Старче, нека деца кажу да им шкоди љубав родитеља?

- Немају право. Када деца имају у себи ревности, онда им не шкоди љубав родитеља. Ако искориштавају њихову љубав, пропашће. Ако дете има штете од родитељске љубави, онда је оно, у суштини, поремећено. Док би требало да благодари Богу за своје родитеље, за љубав њихову, оно се жалости што га воде путем врлине, а нека друга деца немају родитеље! Шта рећи! Ако неко дете не види своје родитеље као доброчинитеље и ако их не воли - тим пре ако родитељи имају страха Божијег - како је могуће да такво дете поштује и воли Бога, великог доброчинитеља и Оца свих људи, што је у младалачком добу и иначе теже разумети?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету



ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА - БЕСТИДНОСТ И НЕДОСТАТАК ПОШТОВАЊА



Дрскост протерује побожност

- Старче, одакле долази бестидност?
- Из Париза... Дрскост у обраћању је бестидност, и она далеко изгони страх Божји, као дим који користимо да бисмо истерали пчеле од кошнице.



- Старче, како да се клоним дрскости?



- Сматрај себе мањом од свих. За то је потребно много смирења. Као најмлађа, треба да према свим својим сестрама гајиш поштовање и чествовање. Своју помисао треба да излажеш смирено, не показујући се као неко ко све зна. Тада ће те Бог обдарити благодаћу и напредоваћеш. За послушника је дрскост његов највећи непријатељ, јер то изгони благочешће. Обично за дрскошћу следи бунтовништво, а потом следи неосетљивост и равнодушност, у почетку према малим гресима, на које се човек, мало по мало, навикава и на њих почиње да гледа као на нешто природно (= нормално). Али, у дубини душе нема спокојства и уместо њега остаје само тескоба. Човек чак не може ни да разуме шта му је, јер му је срце споља запрљано (=ублатњављено) па не осећа колико је тврдоврат.



- У каквом су, старче, односу простодушност и дрскост?



- Једна је ствар простодушност а друга дрскост. Простодушност у себи има и благочешћа и нечег детињег. Дрскост је безобзирност.

И у непосредности много пута има бестидности. У непосредности и у простодушности много пута се, уколико човек не пази, крије много бестидности. Каже неко: "Ја сам по, карактеру непосредан", или, ,"ја сам једноставан" и онда говори бестидно, а да то и не схвата. Међутим, друго је простодушност а друго је бестидност.



- Старче, шта је духовна суздржаност?



- Духовна суздржаност је страх Божји, у најбољем смислу. Тај страх, та суздржаност, доноси радост и точи мед у срце - духовни мед! Видиш, једно мало детенце, које је бојажљиво поштује свог оца, суздржава се и стиди се, и од превеликог стида не усуђује се да погледа свог оца. Ако нешто хоће да пита, поцрвени! Да га ставиш међу иконе. Друго дете размишља: "То је мој отац", и безобзирно иступа напред. А кад нешто жели, захтева да му се да, и удара ногама као да прети,

У доброј породици деца живе слободно. Постоји поштовање, али деца нису притешњена, нема војничке дисциплине. Деца се радују свом оцу, својој мајци, и они се радују њима. "Љубав не познаје срам", каже авва Исак. Постоји смелост, али у добром смислу. У оваквој љубави постоји чествовање и поштовање, и она побеђује страх. Неко се суздржава, оклева, али се и плаши, јер не постоји стварна суздржаност. Други je суздржан, и не плаши се, јер има истинску, духовну суздржаност. Када је неко духовно суздржан, осећа радост. Детенце, тако, воли свог оца и своју мајку, са неком врстом смелости, јер се не плаши да ће га истући. Узима очев шешир, и ако је овај официр, баца га и радује се. Оно има једноставност, али није бестидно, Треба да разликујемо једноставност (= простодушност) од бестидности. Ако нема поштовања, суздржаности, доспевамо до дрскости. А после чујеш девојку која седи беспослена, како говори мајци: "Мама, донеси ми чашу воде! Да буде хладна! ... Е, није хладна. Рекох ти да ми донесеш хладну". Тако почињу, а после говоре: "Зашто да се жена плаши мужа?" (уп. Еф. 5, 33). У страху је међутим и поштовање, а у поштовању љубав. Када нешто поштујем, онда то и волим, а оно што волим, то и поштујем. Жена треба да поштује мужа, а муж треба да воли жену. Али данас је све унижено (= обезвређено), и породица се распада, јер наопако разумеју Јеванђеље. "Жена треба да слуша", говори муж. Ма ако немаш љубави, не можеш ни мачку себи да потчиниш. Ако немаш љубави, други те не чује, и не можеш ни чашу воде да му потражиш да ти донесе. Када неко поштује другог, самога себе поштује, али себи не придаје важност. У поштовању другога има усрдности. Али ако човек пази само на себе, онда ту нема усрдности.


Преузето са сајта Светосавље.орг

Share this post


Link to post
Share on other sites

Почињу да суде и Богу

- Старче, код нових нараштаја постоји једно расположење да свему и свакоме суде. Да ли је тако било и некада?

- Не, некада није било тако, то је дух овог времена, Данас није довољно. што суде о лаицима, што осуђују политичаре и црквене људе, него данас суде и Светитељима и долазе до тога да суде и Богу. "Бог је, кажу, у том случају требало да учини нешто. Није поступио исправно. Бог то није требало да учини!" Чујеш ли тај разговор? "Дете моје, куда ћеш да одеш?" "Зашто? Говорим своје мишљење", каже ти, и не схвата. колико у томе има бестидности. Дух овога света уништио је многе добре ствари. У тако лошем стању, у богохулству, зло напредује. Суде Бога и уопште им не смета та помисао да је то богохуљење. Има.и оних који на све гледају са висине, па ако имају нешто мало памети, почињу: "Овај је шака јада, онај се. криви кад хода, трећи ради тако и тако" говоре, и нико им није довољно добар.

Дође једном један у Колибу и каже ми: "Бог ово није требао тако да учини". "Можеш ли ти, рекох му, да један каменчић држиш у ваздуху да лебди? Ове звезде које гледаш, нису само округле лопте које сијају. Оне су чврста тела која се окрећу и која се тако држе, а не падају". "По мом мишљењу, то не би требало да буде тако", рече. Чујеш ли ти овај разговор! Зар ми да судимо Богу? Дође логика и нестаде вере у Бога. И шта год да му кажеш, одговара: "Опрости, али рекао сам само своје мишљење. Зар не могу да искажем своје мишљење?" Шта Бог слуша да причамо! Срећом, те нам то не узима за зло. .

У Старом Завету је записано како Бог говори Израиљцима: "Протерајте Хананејце сасвим из земље" (уп. Пон. зак. 7, 2 итд). Бог је знао зашто је то рекао. Али неки од њих рекоше. "То баш није човекољубиво. Одбацимо то, немојмо то учинити". Међутим, касније су запали у неморал, у идолатрију, и своју децу су жртвовали идолима, како што каже Псалам. Све што чини, Бог зна због чега чини. Неки бестидно говоре: "Шта је требало Богу да направи пакао?" Тако почиње суђење и након тога у човеку нестаје сваког духовног стања, те више нема нимало благодати Божије, да би схватио мало дубље, да би, дакле, схватио, због чега је Бог тако поступио. То "зашто?" представља суђење, преузношење, егоизам.

- Неки млади, старче, питају: "Због чега је било потребно да Христос буде распет? Зар није Бог могао да спасе свет на другачији начин?"

- Овде је спасао [свет] на тај начин, а људи се уопште због тога не потресају, а шта би тек било да их је спасао на неки други начин! Има и оних који говоре. "Бог уопште није страдао. Син се жртвовао". Један отац би, према мом мишљењу, пре пристао да сам страда него да страда његов син. Много је болније за једног оца да се жртвује његово дете, него да се жртвује он сам. Кад не разумеју шта је то љубав, шта можеш да им кажеш?

А један други ми каже. "Адам је имао двоје деце, Авеља и Кајина. Где је Кајин касније нашао себи жену?" Али ако неко пажљиво чита Стари Завет, видеће да је Адам "родио много синова и кћери" након Сита. Кајин (Пост, 5, 4) је побегао у планине након убиства свога брата, па није знао да је жена коју је узео његова сестра. Тако је Бог то устројио, да људи буду из једног колена, да не би постојала злоба и злочин. Учинио је то Бог да би људи рекли: "Од истих смо прародитеља, од Адама и Еве", да би се тако избегла људска злоба. И упркос свему томе видиш каква све зла постоје данас!

Шта сам све чуо од таквих неких који долазе у Колибу! Кажем им: "Боли ме глава а немам аспирин". Након тога одлазе тужни. Не разумеју зашто сам им рекао да ме боли глава, и говоре: "Толико смо се трудили да дођемо овде да би нам он рекао како га боли глава!" Други ме питају: "Да ти донесемо аспирин?"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јадници овога света облаче се онако какви су у души

- Старче дајте ми благослов (= послушање).

- Благословим да чиниш духовни карневал као света Исидора јуродива, како би изградио једну добру дволичност. Видиш, јадници овога света славе своју светску дволичност, облачећи на себе оно што је у њима. Некада су се људи маскирали само једном годишње, на покладе. Данас већина стално носи маску.... Некада си могао да видиш маскиране седмицу дана, док трају Покладе. А сада видиш свакога дана... Свако се облачи како му помисао каже! Људи су данас заиста постали чудни. Полудеше! Мало је оних који су прибрани, часни, било да су у питању мушкарци, жене или деца. Жене су, пак посебно грозне. Када сам данас ишао у град, видео сам једну са врпцом [у коси] оволико широком, као завој, са чизмама до горе и у сасвим краткој хаљини. Кажу ми: "То је мода!" Друге, опет иду на овако танким штиклама! Ако им се мало искрене нога с тим, мораће да иду код ортопеда... А какве су фризуре, немој ни да питаш! Гледам једну другу - нека ми Бог опрости - какво је то људско биће? Са некаквим бесним изразом лица, са цигаретом у устима, пуши, а очи јој црвене! ... Сада кажу да је неко правило да не пуше код куће кад имају малу децу. Међутим, та јадна деца су се родила... као сушене харинге! Људи страдају и од силних кафа, праве неке гримасе... Отишла је благодат Божија. Сасвим их је напустила!

Сећам се, када сам био на Синају, и тамо је било... ма не питај! Колико ме је само болело када сам гледао туристкиње који су долазили у манастир! Како је то било ружно! Као да сам гледао дивне византијске иконе, бачене на ђубре, само што су се ове саме бациле. Једном сам видео једну девојку која је носила нешто као фелон, и рекох: "Хвала Богу да неко носи нешто пристојно, макар и да личи на фелон, али бар није као ове друге". Али кад се окренула,; имам шта да видим, све јој је било откопчано!

Докле је свет стигао! ...Послали су ми слику једне невесте (= младе) да се помолим за срећу тог брака. Имала је на себи неку грозну венчаницу. Таква одећа је непоштовање Свете Тајне, и светог црквеног тла. Духовни људи а не мисле! Шта други да раде? То кажем због тога, што ако се у манастирима не држе правила, где ће их држати. Данас су људи изгубили сва мерила.

Раније када је било и Христа ради јуродивих, било је мање лудих на свету. Можда треба да замолимо јуродиве, да исцеле оне који су по природи луди, како би се боље видели они који су луди Христа ради? Данас свуда видиш и чујеш најчудноватије ствари. Каже ми један - осенио сам се крстом када сам чуо - да је данас модерно код ових лењиваца, да поцепају своју одећу, да је исеку па да после ставе закрпе. Добро, нормално је да неки радник изгледа тако, али да тако изгледа нека ленштина! ...Тај што ми је то рекао, још је додао: "Да ти кажем, старче, нешто још чудније: моја жена је једном ишла у Омонију, и тамо је видела како дете из породице наших пријатеља, има панталоне исцепане од позади. "Дете моје, каже му, погледај се од позади..." "Ма пусти ме, каже, то је мода"! Јадна та деца!

- Старче, да ли је исправно то што неки носе на гардероби ликове Светитеља?

- Ако је на блузи или на мајци, добро, не смета. Боље је тако, него да ставе ђавола. Али ако је на панталонама, онда стварно не иде, онда је то безбожно. Има и побожних који раде такве ствари. Ето, када је Патријарх Димитрије ишао у Америку, неки су правили мајице са ликом патријарха и Цркве Свете Софије.

- То су чинили из благочестивости?

- Па нису то чинили Јевреји, него хришћани. Има и неких који чине добра дела, као што постоје и добри лекари, а и шарлатани!

- Старче, сво ово безакоње је под утицајем странаца?

- А одакле би било? Због тога су у моје време говорили: "Људи из Смирне су..." Јер је то био приморски град и долазило је тамо много странаца. Свети Арсеније је био веома строг по овом питању. Била је тамо на Фаросу нека млада, која је носила некакву шарену смирнску мараму.Стално јој је Свети понављао да је баци и да носи онакву какву су носиле и остале жене. Али она га није слушала. Једнога дана, када је свети Арсеније виде да поново носи ту тарену мараму, рече јој строго: "Болештине Француске на Фаросу не желим. Ако не послушаш, децу коју ћеш родити, након што се крсте, отићи ће као анђели а ти нећеш имати коме да се радујеш". И ни тада није послушала, и двоје деце јој умре. Тек тада дође себи, баци ону мараму, и оде код светог Арсенија да тражи опроштај.

- Старче, да ли тамна одећа помаже у духовном животу ономе ко жели да постане монах?

- Да, тамна одећа много помаже. На тај начин се човек удаљава од света, док се шареном одећом везује за свет. Онај ко каже: "Ићи ћу у манастир и тамо ћу носити црнину. Ићи ћу у манастир и тамо ћу вршити правила", такав ће и кад оде тамо, чинити црне (= лоше, погрешне) ствари. Када је неко у свету и када са радошћу чини оно што чине монаси и чезне за тим, такав се и свету духовно радује, и у монаштву ће напредовати два по два и три по три степеника.

- Старче, често пута, млади који су побожни и који се облаче благочестиво имају много проблема са одраслима.

- Ако верују и ако то чине од срца, привешће и одрасле на своју страну. Знао сам једну девојку која је носила црнину и дугачке рукаве. Била је благочестива! Каже јој једном једна модерна старица: "Не стидиш ли се девојко, да носиш црнину и дугачке рукаве?" А она јој одговори: "Пошто не видимо ваш пример, онда ћемо ми носити црнину". Тако ју је ставила на место.

Видиш, та жена је недавно постала удовица а носила је шарено. Али шта да кажеш? Моја сестра је са двадесет три године остала удовица, и све до своје смрти није скидала црнину, Ја сматрам блаженим удовице које носе црнину целог живота, и које живе чистим духовним животом, без роптања прослављајући Бога, док несрећницама сматрам оне које носе шарену одећу и у складу са таквом одећом живе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА - МУДРОСТ БОЖИЈА И ПРИРОДНО ОКРУЖЕЊЕ





Људи су изгубили стрпљење




- Старче, зашто данас нема стрпљења?



- Данашње стање никако не помаже свету. Некада је живот био миран и људи су били мирни, и били су веома издржљиви у стрпљењу. Данас је сва ова журба која је ушла међу свет учИнила људе нестрпљивима. Некада је човек знао да ће парадајз јести крајем јуна и то му није стварало бриге. Чекао би август да поједе лубеницу. Знао је да ће тада и тада пробати смокву и тад и тад окусити дињу. А данас шта се дешава? Упреће се да донесе парадајз из Египта раније; не годе му више поморанџе које имају исте витамине. "Ама чедо моје, стрпи се мало и једи сада нешто друго". Не, он ће ти пошто-пото за Египат да донесе парадајз. А други на Криту, чим то видеше, стадоше подизати стаклене баште, не би ли раније добили парадајз. И тако, на крају су стаклене баште никле на све стране, само да би се и зими јео парадајз. Убијају се од посла, само да направе стаклену башту са свим могућим врстама биљака, како би у сва годишња доба имали свега, како не би чекали!

У реду довде. Али, они иду и даље! С вечери парадајз је зелен, а с јутра и црвен и сав набрекао! Грдио сам једног министра, говорећи му: "Рецимо да стакленици пролазе. Али да се убризгавају хормони, не би ли у једној ноћи сазрела и воћка и парадајз и све живо, па да онда оне јаднике, који већ имају неки хормонски проблем, задеси још горе зло?! Е, то стварно не разумем". И животиње су осакатили. Шта да кажем за пилиће и за телад? Оне којима је четрдесет дана, с хормонима их "нарасту" до шестог месеца. А човек све то једе. И може ли имати икакве користи? Стално, стално хормони, како би краве давале што више млека, и на крају произвођачи не могу да пласирају толику количину на тржиште. После ти дођу штрајкови, просипају млеко по улицама јер му пада цена, а свет пије млеко са хормонима. А да су све то оставили онако како им је то оставио Бог, све би уредно текло својим током и пили би здраво млеко. И са тим инјекцијама све је безукусно. Безукусне намирнице, безукусни људи, све безукусно! Тако сад ни њихов живот нема укус. Ако упиташ младе данас: "Шта вас највише одмара?", одговориће ти: "Ништа". А момак само такав. "Шта ти причињава задовољство да радиш?" "Ништа".

Докле само може стићи човек. Он мисли да ће свим тим што ради Бога поправити. Од ноћи праве дан, само да би кокошке носиле јаја. А и та јаја каква су?! Да је Бог створио месец таквим да сија као сунце, људи би сишли са ума. Иако је Бог створио ноћ да би се људи одморили, види где су сад они стигли.

Људи су изгубили спокојство. И стакленици, и та убризгавања хормона и све остало, све је то такође допринело томе да свет изгуби стрпљивост. Раније се знало колико сати хода је потребно да се стигне до тог и тог места, И знало се - онај који је имао издржљивије ноге, превалиће пут мало брже. После су измислили кочије. Мало касније аутомобиле, па авионе и тако редом. Стално се упиру да нађу што брже превбзно средство. НачиНили су и неке авионе,[1] којима из Француске дб Америке стижеш за три сата. Али, људи моји, када човек толиком брзином мења климу, ма и сама та промена има да га ошамути. Журба, журба, стално журба... Ускоро ће човека турати у метак, повлачиће окидач, метак ће излетати, распрскаваће се у парампарчард а из њега ће излазити један блесан! Може ли бити другачије? Дотле ће стићи. Права лудница!

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА - ДОБА МНОГИХ УДОБНОСТИ, ЈЕДНАКО ДОБА МНОГИХ ПОТЕШКОЋА





Свет је претрпео велику штету од телевизије




- Старче, данас постоји таква визуелна комуникација на даљину, да човек може да види догађаје који се збивају на другом крају света.



- Људи само себе не виде, а читав свет гледају. Данас свет уништава сопствена памет. Није тачно да га уништава Бог.



- Старче, телевизија наноси велико зло.



- Само наноси! Дошао ми је једном један човек и рекао: "Оче, телевизија је добра ствар". "И јаја су добра, кажем му ја, али ако их измешаш са кокошијим изметом, нема користи од њих". Тако бива и са телевизијом и радиоапаратом. Данас, кад укључиш радио не би ли чуо неку вест, прво треба да издржиш да саслушаш и једну песму, зато што, чим се песма заврши, објавиће неку вест. Раније није било тако. Знало се у које су време вести на радију - тик, укључио би га и слушао вести. Данас једноставно мораш да саслушаш и песму, зато што, ако искључиш радио, изгубиш и вести.

Свет је претрпео велику штету од телевизије. Деца посебно страдају. Дошло ми је једном једно дете са оцем у посету. Видео сам како из његових уста проговара телевизијски демон, онако како говори ђавоимани - устима демона. То је било као да се родило одојче са зубима. Данас врло често не можеш да сусретнеш нормалну децу - једноставно су чудовишта. И јеси ли приметио, не мисле мало својим мозгом, већ оно што су чули, оно што су видели - то понављају.

Тако хоће они други да свет помахнита од телевизије. Односно, они хоће да људи оно што чују у то и верују и тако чине.



- Старче, питају нас мајке како да децу одврате од телевизије.



- Нека дају деци да схвате да им телевизија испира мозак; да их чини да не могу да размишљају, а да ни не говоримо о томе да им квари очи. Ова телевизија је дело човечије, али постоји и она друга, духовна телевизија (преведена на српски језик реч "телевизија" значи виђење на даљину, тј. телевизор=далекоглед, прим. прев.). То је оно када се одсецањем старога човека чисте очи душе. Тада човек гледа на даљину и без машина. Јесу ли говориле оне деци о оваквој телевизији? Треба да схвате ову духовну телевизију, зато што ће са овим кутијама шенути. Првоздани су имали дар прозорљивости. Он се изгубио након пада. Кад деца буду сачувала благодат Светога Крштења, имаће и она дар прозорљивости, духовно далекозрење. За тако нешто потребна је пажња, духовни труд. А мајчице се данас заборављају у бесмислицама, а после: "Шта да радим, оче? Губим своје дете!".

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА - СПОЉАШЊА БУКА И УНУТРАШЊИ МИР





Човек чује буку само ако хоће



- А ако, старче, има буке тамо где вршимо послушање, или ако нам је за рукодеље потребна нека машина, шта у том случају треба чинити?



- Ако је понекад рукодеље бучно, онда много помаже појање. Ако не можете умно да се молите, онда појте. То тражи стрпљење. Када путујем бродом, много је бучно. Седим у неком углу затворених очију, као да спавам, да ме нико не би узнемиравао и појем - шта све не појем! Колико пута "Достојно јест", колико пута "Свјати Боже"! А лупа бродског мотора ми се баш уклапа у ритам појања! А звук му је такав да ми држи исон и за "Достојно јест" од Папаниколаоса и за "Свјати Боже" од Нилеја; тај звук и ритам може у све да се уклопи! Појем умно, а саучествује и срце.

После свега што смо рекли, ипак мислим да није спољашња бука то што највише омета, него старање. Буку и галаму човек чује само ако хоће. Старање и бриге, међутим, тешко може да избегне. Основа је ум. Очи могу у нешто да гледају и да не виде. Када се молим, могу и да гледам, али не видим. Шетам, па можда чак и посматрам околину итд, али је заправо.не видим. Када је човеку тешко да изговара умну молитву уз буку, онда је то зато што му ум није уз Бога.Треба да доспе до стања божанске одсутности, како би живео у унутрашњем миру, безмолвију, и како га не би у молитви ометала бука. Да доспе до такве божанске одсутности да више не чује буку, или је чује када то жели, или боље речено, када се његов ум врати са небеса. И доспеће дотле, ако духовно дела, ако се бори. Онда ће бити у стању да чује само када хоће.

Када сам био у војсци, једном сам рекао свом благочестивом пријатељу: "Наћи ћемо ce на том и том месту." "Али тамо је разглас", рече он. "Ако човек хоће" одговорим му, "онда га чује, ако неће, не чује." Када нам је ум нечим заузет, да ли онда чујемо? Тамо, у близини моје келије, крчили су шуму на брду моторном тестером. Када сам читао, или се молио и био самосабран, ништа нисам чуо. Чим сам престајао, све сам чуо.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...