Jump to content
Guest Светлана

Старац Пајсије - поуке

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest Светлана

Старац Пајсије Светогорац

Кратак животопис

Старац Пајсије, рођен је на празник Св. Ане, 25. јула 1924. године у малоазијском селу Фараса, у Кападокији (данашња југоисточна Турска). Његов отац Продромос, био је градоначелник Фарасе и веома побожан човек. Духовни отац Продромосове породице био је чувени Св. Арсеније Кападокијски. Старац Пајсије крштен је 7. августа 1924. године од самог Св. Арсенија који није испунио жељу његове фамилије да се дечак зове Христос, како се звао његов деда. Св. Арсеније је тада пророчки рекао: "Ја схватам да бисте ви желели да неко буде дедин наследник, али зар и ја не бих могао да пожелим монаха који би био мој наследник." Само недељу дана касније на празник Воздвижења Часног Крста, од Турака насилно протеране, грчке избеглице из Фарасе након многих искушења стижу у Пирејску луку у Грчкој.

После одслужене војске 1949. године, одлази на Свету Гору али само на кратко. Поново се на Св. Гору враћа следеће 1950. године. Замонашио се у манастиру Есфигмену 1954. под именом Аверкије. Исте године напушта по благослову напушта Есфигмен и прелази у манастир Филотеј где постаје ученик оца Симеона, врлинског човека. Име Пајсије добија 1956. када је пострижен у малу схиму. Године 1962. је из духовних разлога отишао на Синај у келију Св. Галактиона, да би се две године касније вратио на Св. Гору у Ивиронски Скит Св. Архангела.

Године 1966. озбиљно се разболео и до краја живота имао проблеме са здрављем.

Крајем 1967. одлази у Катунакију где се настањује у Ипатијевој келији која припада Манастиру Велика Лавра.

Следеће 1968. године старац Пајсије одлази у манастир Ставроникита где постаје ученик знаменитог руског подвижника оца Тихона који је живео у келији Часног Крста. После блаженог уснућа старца Тихона настањује се у његовој келији где живи до 1979. године када прелази у манастир Кутлумуш, тј. испосницу овог манастира по имену Панагуда.

Године 1988. старац Пајсије тешко оболева од рака. Последње дане проводи ван Свете Горе у женском манастиру Св. Јована Богослова у Суротију. Овом сестринству старац је већ годинама био духовни саветник. У уторак 12. јула 1994. године старац је смирено предао своју душу Богу, којег је дубоко волео и коме је служио од малена. Подвигом освећено тело блаженопочившег старца почива у манастиру Св. Јована Богослова у Суротијy, поред Солуна.

---------------------------------------------------------------------

Старац Пајсије Светогорац

"Духовни закони"

Поглавље књиге "Живот старца Хаџи-Георгија Атонског"(1809-1886)

Будући да се код неких људи можда може појавити питање "због чега Бог допушта да праведници буду мучени искушењима и клеветани, и то људи као на пример човек Божији Хаџи-Георгије - који је био једна чиста душа од малена?", помислих да би добро било да напишем о томе оно што осећам.

Сасвим је природно да су судови Божији за нас непојамни као бездан, али по мом мишљењу ствар може бити и у следећем: Ако Бог не би допустио да одређени праведници буду оклеветани, како би онда могли да остану прикривени прави кривци - они који свој преступ не могу поднети због егоизма? Земља им је тесна, а демони траже прлику да их доведу до очајања, да сами себи науде и тиме на себе натоваре осуду.

Велика љубав Божија допушта, међутим, да праведници буду неправедно оптужени и оклеветани да слабе душе не би била изгубљене; но на крају се истина ипак покаже.

Знајући ово нама, заиста, бива лакше да увек имамо добре мисли када чујемо да колају ружне приче о нашим ближњим и да се упитамо: "Да можда то ипак није клевета?" Тиме на природан начин чак и истински кривци бивају утешени, почињући мало по мало да осећају своју кривицу; глас њихове савести почне да им смета и они се поправљају - ако имају добро настројење. Краће речено, понекад Бог олакшава бреме преступника тако што дозвољава да снажни и праведни буду оклеветани.

Природно, они са којима се неправедно поступа представљају најљубљенију децу Божију. Сами за себе, међутим, они на то по мом схватању и не помишљају. Они, напротив, верују да је могуће да су због нечега криви када их је благодат Божија напустила. Такви могу да буду у затворима и да се осећају као кривци, мучени од стране сопствене савести и преплављени покајањем. Иако се са њима поступа на очигледно неправедан начин, они у својим срцима имају Христа са којим се такође тако поступало и у затворима се осећају као да су у рају; јер где је Христос ту је рај.

Тако праведници, имајући ову племениту љубав, не очекују небеску плату за добра дела која чине ближњима, јер су они деца Божија и делају испуњени са "филотимо"* (објашњење ове речи по старцу Пајсију на крају текста) у својој сопственој кући која је заправо Црква Христова.

Ако би људи промислили колику добробит и вечну радост примају њихове душе (радост коју већ у овом животу почињу да осећају) када учине макар и најмање добро ближњим, они би молили ближње да ово прихвате и чак би им били за то захвални. Јер преображај која се догађа у души и радост коју срце милостивог човека осећа дајући корицу хлеба сирочету, не може се купити ни од најбољег кардиолога, макар му платили врећом пуном долара. Такво озарење и радост осећају душе хришћана који држе бдења, моле се и посте. Ово не могу сасвим да схвате људи који једу шта год пожеле и кад год пожеле, и пију вино и освежавајућа пића.

Наравно, као што рекох, деца Божија не чине ово свесно намеравајући да тиме стекну Небеске награде, или пак духовне радости у овом животу. Јер деца не бивају плаћена од свог Оца (Небеског), будући да им сво Очево богатство већ припада. Сасвим нешто различито представља питање које ће божанске дарове Бог благоизволети да нам понуди као наш добри Отац већ у овом животу и у вечности.

Као што су многи који раде за плату најамници, тако и многи који избегавају грех то чине само стога да не би били осуђени, и исто, дакле, као и први гледају само свој лични интерес. И то је, заиста, на неки начин добро дело, али у њему нема ничег племенитог, јер после огромне жртве коју је Христос поднео ради нашег искупљења ми не би требало из "филотимо" да се обремо у паклу, да га не бисмо ожалошћивали тугом коју ће осећати због нашег страдања. Ово је она врста љубави какву су имали Св. Оци наше Цркве према Христу. Многи од нас, нажалост, имају једну инфериорну љубав која је ограничена потребом да се избегне казна. Оваква љубав иде руку под руку са са маловерјем; другим речима, ми уживамо у стварима овога света само до степена на којем осећамо да нећемо бити кажњени у овом животу, исто тако притом рачунајући да нећемо бити лишени ни Раја.

Ако би нам Христос рекао: "Дечице моја, Рај је сада испуњен и немам место где да вас сместим," неки од нас би му бесрамно одговорили: "А због чега нам то ниси раније рекао?" Други би, опет, пожурили да не изгубе ни један тренутак који може да се искористи за уживање и забављање и вероватно више не би желели ни да чују за Христа.

Деца Божија, међутим, која у себи имају "филотимо", са свештеним страхом рекла би Христу: "Не брини уопште за нас, нама је довољно што знамо да је Рај испуњен; то нам пружа такву радост као да смо и ми сами у Рају." Они би своје духовни подвиг наставили као и раније, осећајући "филотимо" према Ономе кога су и пре волели чистом љубављу. А Христос који је сав љубав уселиће у њихова чиста срца као што је боравио и у Светом Телу Пречисте Дјеве.

Случајеви као што је то случај Хаџи-Георгија су, наравно, веома ретки. Бог тада допушта да крепки праведник страда и носи бремена слабих и оних који су прави кривци да би на такав начин помогао својим ближњим. Управо у оваквим случајевима можемо рећи: "по Божијем допуштењу," а не када ми поклекнувши у борби са злим непријатељем за то "кривимо искушења". Другим речима, само у првом случају делују духовни закони. "Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се." (Лука 18:14) Ово је, по мом мишљењу, заиста начин на који духовни закони делују. Што више увис ми бацимо неку ствар, веће је убрзање којом земљина тежа ту ствар привлачи и она се разбија (закони физике). Што више неко бива узнесен већи ће бити његов пад, и сходно мери његове гордости он ће бити "разбијен" - осим ако његова гордост не превазилази људске мере и достиже гордост демона. У таквом случају човек више не подлеже критеријумима духовних закона који владају у овом животу, већ више оној Апостолској речи: "Али зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се"(2 Тим., 3:13)

Ако човек, међутим, у самом почетку примети гордост где се помаља и скрушено замоли Бога за опроштај, милостиве Божије руке таквога са радошћу нежно приземљују и његово спуштање [са брда гордости, прим. прев.] бива једва приметно; он неће бити разбијен падом јер је његово срце већ било сломљено покајањем које је принео Богу.

Исто бива и са човеком који је некога позледио ножем. Када се такав искрено и са срдачним болом покаје, Добри Бог не допушта да он у садашњем животу заузврат као праведну казну прими рањавање ножем, јер је срце човека који се каје прободено његовом сопственом савешћу која га мучи и због које он много страда. Тада Бог као Отац који љуби уместо ножа дарује балсам Своје Божанске утехе таквом ожалошћеном срцу.

Ако, ипак, из дубоког "филотимо" човек који је грешио сам упорно тражи од Бога да буде кажњен за грешку коју му је Бог већ опростио и због које је он, покајавши се, већ био избављен од дејства духовних закона, онда Бог услишава молитву која се рађа из његовог "филотимо" у исто време припремајући му непропадљиве венце славе.

Сваки човек који испуњава заповести Божије и тражи од Бога да буде кажњен за грех својега брата или да узме на себе болест ближњег постаје сличан Христу. Христос је тада дирнут оваквом племенитом љубављу свога детета.

И заиста, осим тога што му Бог даје благодат да узима на себе грехе других, Он такође допушта да овај човек пролази кроз различита искушења сходно његовим усрдним молбама. Истовремено Бог за њега припрема дијамантски мученички венац јер су га многи људи осуђивали "судећи по изгледу," мислећи да га Бог кажњава за његове грехе, док је тај човек заправо постао светлосни духовни стуб од чистог злата и због своје се љубави према ближњима уподобио Христу.

Међу судовима Божијим - који представљају за нас несагледив бездан - налазимо и овај сличан онима који срећемо код Пророка и Светих као и у хиљадама других случајева; и што је чудније од свега и сам Бог се мења када се човек промени.

Дакле, духовни закони разликују се од природних закона по томе што духовни подразумевају састрадалност и човек тада има посла са својим Творцем - Најмилостивијим Богом.

Када, на пример, немирно дете приђе и покаје се и осети прекор сопствене савести, Отац његов га нежно и са љубављу милује и теши. Отац васпитава своју децу из љубави и са жељом да дођу себи и да приђу близу Њега. Не због прекраћивања мука, ни због овосветске легалистичке праведности, већ из божанске доброте и увек за добробит све своје деце. Тако да се сва спасу и наследе Његово Царство Небеско.

Нека Добри Бог делајући као Бог, не узме у обзир наше роптање; само да се спасе сав свет. Амин.

---------------------------------------------------------------------

*Филотимо - грчки израз. Старац Пајсије ову реч схвата отприлике на овај начин: побожношћу пречишћена доброта, лучезарна љубав скрушеног човека који је лишен себељубља, и чије је срце пуно благодарности према Богу и ближњима; који због своје изузетне духовне осетљивости жели да узврати и за најмање доброчинство које му је било учињено.

http://www.mitropolija.cg.yu/duhovnost/pajsije_svetogorac.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постављена слика

Mudar covek je onaj koji se procistio, koji je ociscen od strasti. Onaj ko je osvetio svoj um, taj je zaista mudar. A ako mu um nije ociscen, mudrost mu uopste ne koristi. Pogledajte novinare, politicare - mudri su. Ali mnogi od njih, zbog toga sto nemaju osveceni um, kada govore mudre stvari, govore i bezumnosti. Od velike mudrosti govore velike bezumnosti! Ako covek ne usavrsava svoj um, djavo ga iskoristi. Ako ne usavrsava svoj um u pravcu cinjenja dobra, djavo ga iskoristi za zlo.

DRSKOST I NEMANjE ČASTI

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA

POGLAVLjE IV

DRSKOST I NEMANjE ČASTI

Bestidnost proteruje poboznost

- Starce, odakle dolazi bestidnost?

- Bestidnost je drskost, i ona daleko izgoni strah Bozji, kao dim koji koristimo da bismo oterali pcele od kosnice.

- Starce, kako da se oslobodim bestidnosti?

- Smatraj sebe manjim od svih. Za to je potrebno mnogo smirenja. Kao najmanji, treba da prema svoj braci svojoj imas postovanje i cestvovanje. Svoje misli treba da izlazes smireno, ne pokazujuci se kao onaj ko sve zna. Tada ce te Bog posetiti i napredovaces. Pasivna (prikrivena – prim. prev.) bestidnost je tvoj najveci neprijatelj, jer to izgoni blagocesce. Obicno za bestidnoscu sledi buntovnistvo i, u pocetku se, radja neosetljivost i nezaintenerpvanost za male grehe, na koje se covek, malo po malo, navikava i na njih pocinje da gleda kao na nesto prirodno ( = normalno). Tako, medjutim, u dusi ne ostaje nista drugo do uznemirenost. Covek cak ne moze ni da razume sta mu je, jer mu je srce spolja zaprljano (=ublatnjavljeno) pa ne oseca koliko je tvrdovrat.[1]

- Kakav je, starce, odnos prostodusnosti i bestidnosti?

- Jedna je stvar prostodusnost a druga bestidnost. Prostodusnost u sebi ima i blagocesca i neceg decijeg. Bestidnost je bezobzirnost.

I u neposrednosti mnogo puta ima bestidnosti. U neposrednosti i u prostodusnosti mnogo puta se, ukoliko covek ne pazi, krije mnogo bestidnosti. Kaze neko: “Ja sam po karakteru neposredan”, ili, “ja sam jednostavan”, i onda govori bestidno, a da to i ne shvata. Medjutim, drugo je prostodusnost a drugo je bestidnost.

- Starce, sta je duhovno sabiranje?

- Duhovno sabiranje je strah Bozji, sa dobrom mislju. Taj strah, njegovo prisustvo, donosi radost i toci med u srce – duhovni med! Vidis, jedno malo detence, koje je stidljivo postuje svog oca, stidi se, i od stida ne gleda svog oca. Ako nesto hoce da pita, pocrveni! Da ga stavis u ikonostas. Drugo dete razmislja: “To je moj otac”, i bezobzirno istupa napred. A kad nesto zeli, zahteva da mu se da, i udara nogama kao da preti.

U dobroj porodici deca zive slobodno. Postoji postovanje, ali deca nisu pritesnjena, nema vojnicke discipline. Deca se raduju svom ocu, svojoj majci, i oni se raduju njima. “Ljubav ne poznaje sram”, kaze Avva Isaak.[2] Postoji strah, ali sa dobrim razmisljanjem. U ovakvoj ljubavi postoji cestvovanje i postovanje, i ona pobedjuje strah. Neko je stisnut, okleva, ali se i plasi, jer ne postoji stvarna sabranost. Drugi je sabran, ali se ne plasi, jer stvarno ima duhovno sabranje. Kada je neko duhovno sabran, oseca radost. Detence, tako, voli svog oca i svoju majku, ali je i bezobrazno na neki nacin, jer se ne plasi da ce ga istuci. Uzima ocev sesir, i ako je ovaj oficir, baca ga i raduje se. Ono ima jednostavnost, ali nije bestidno. Treba da razlikujemo jedostavnost (= prostodusnost) od bestidnosti. A posle cujes devojku koja sedi besposlena, kako govori majci: “Mama, donesi mi casu vode! Da bude hladna! … E, nije hladna. Rekoh ti da mi doneses hladnu”. Tako pocinje, i posle govore: “Zasto da se zena plasi muza?”[3] U strahu je medjutim i postovanje, a u postovanju ljubav. Zena treba da postuje muza, a muz treba da voli zenu. Ali danas je sve unizeno ( = obezvredjeno), i porodica se raspada, jer su Jevandjelje bacili pod noge. “Zena treba da slusa”, govori muz. Ali ako nemas ljubavi, drugi te ne cuje, i ne mozes ni casu vode da mu potrazis da ti donese. Kada neko postuje drugog, samoga sebe postuje, ali sebi ne polaze racuna. U postovanju drugoga moze biti castoljublja, ali ako se covek pazi, onda to izbegava.

Postovanje starijih

- Starce, cesto sam ruzno govorio sa starijima. Shvatam da sam gresio i to ispovedam.

- Kada to razumes i ispovedis. malo po malo ces omrznuti sebe sa dobrom mislju, smirices se, i tada ce doci blagodat Bozija, a ova ruzna navika ce nestati.

- Starce, vise puta sam govorio bestidno, iskusavajuci ljubav brace, ali se plasim bezobrazluka.

- Ne moze tako, ti si jos mlad! U jednoj porodici, odrasli su ti koji kusaju decu i sa njima se igraju, a ne mali sa odraslima. Tako se raduju i mali i veliki. Ne ide da jedno dete iskusava svog oca ili majku. Ne ide da jedno dete iskusava dedu ili baku. Zamisli da neko dete, sa dobrim namerama, krene da davi oca za vrat? Ali kad odrastao zacikava dete, ono se raduje i zadovoljno je. Tako i odrastao postaje kao dete i zajedno se raduju.

- Starce, kada svoje misljenje kazem nekom starijem, a on mi kaze nesto za sta mi razum govori da nije ispravno, trebali da se sa njim saglasim?

- Ne, ne treba se saglasiti sa necim sto je zlo. Treba da kazes ono sto je ispravno, ali na dobar ( = ispravan, odgovarajuci) nacin. “Mozda to ipak ide ovako? Kazem to kao svoje misljenje”. Ili da kazes: “Imam ovakvo misljenje”. Tako se, kao magnetom, privlaci blagodat Bozija. Ima i onih koji po navici, a ne iz namere, iznose svoje misljenje na bezobziran nacin. Medjutim, svakome, kakav god bio, treba postovanje starijih. Ali i stariji, na neki nacin ocekuje postovanje. I ako i ima nekih gresaka, ima i svojih dobrih strana, ima iskustva, itd. Ti, kada te pitaju, kazi svoje misljenje smireno i sa postovanjem, ako u sebi i ne verujes da je bas onako kako ti kazu, jer drugi moze da zna nesto sto ti ne znas ili o cemu nisi razmisljao. Kada je neko mlad, tada, kada na primer, cuje raspravu o nekoj stvari, i misli da je ono sto on o tome misli najispravnije. Ako vodi racuna o sagovorniku, treba da kaze: “Izgubio sam misao”. A ako je sagovornik neko ko je po godinama stariji, treba da kaze: “Izmace mi jedna ruzna (= pogresna) misao”. Ako neko kaze i nesto sto je tacno, ali pri tom nema odgovornosti ( za drugoga – prim. prev.) to sto kaze je drskost.

- Kada govorite o starijima, mislite li na godine ili na duhovni zivot?

- Uglavnom na godine. Jer, vidis, onaj ko je uznapredovao u duhovnom zivotu, postuje onoga ko je po godinama stariji od njega.

- Starce, da li je prirodno da covek vise postuje nekoga ko je mladji ali je duhovno vise napredovao, od nekoga ko je stariji ali je napredovao manje?

- Ne, ovo nije pravilno postavljeno. Ako je neko stariji, treba ga postovati makar zbog godina. Starijeg ces postovati zbog godina, a mladjeg zbog duhovnosti. Kada postoji postovanje, tada i mladji postuje starijeg i stariji mladjeg. U postovanju je ljubav. Apostol Pavle kaze: “Podajte svakome sto ste duzni: kome porezu – porezu, kome cast cast” (up. Rim. 13, 7).

- Ako mladji prigovaraju starijima, to je zlo?

- Ovo je tipicno za danasnju mladez. Ali Pismo nam govori: “Ako ti zgresi brat tvoj idi i pokaraj ga nasamo”, a ne kaze: “Ako ti zgresi otac tvoj” (up. Mt. 18, 15). Danasnja omladina razmislja sa protivljenjem, ne shvatajuci to. I takav nacin razmisljanja smatraju prirodnim. Govore bestidno i kazu ti: “Rekao sam jednostavno”. Iskusani su pravim duhom ovoga sveta, koji nista ne postuje. Nema postovanja u odnosu mladjih prema starijima, i mladi ne razumeju kakvo je ovo zlo. Kada mlad covek bez postovanja govori starijima, da bi tako navodno izrazio svoju licnost, sta ocekujes? Potrebno je mnogo paznje. Savremeni duh ovoga sveta, kaze. “Ne slusajte roditelje, ne slusajte ucitelje, itd”. Zbog toga su najmladja deca danas najgora. Odrasli takodje skode toj istoj deci, jer kao njihovi roditelji ne shvataju kakvo im zlo cine time sto im se dive i smatraju ih pametnima kad govore bestidnosti.

Tako su jednom u Koliviju dosla dva decacica od osam – devet godina, zajedno sa svojim ocem. Jedan ga drzi za levu, a drugi za desnu ruku. Tamo je bio i jedan moj poznanik, ikonopisac, dada i dobar umetnik – za jedan minut moze da nacrta nekoga. “Dionisije, rekoh mu, nacrtaj decu kako sede zajedno”. “Da vidimo, rece, da li cu uspeti, posto se mrdaju”. I poce da crta. Kad ce jedan od decaka: “Da vidimo bre budalo, sta si uradio”. Mali uopste nije imao straha. “Takva su danasnja deca oce, rece mi i nastavi da slika”. A meni krv navre u glavu. A njihov otac sedi, kao da se nista nije dogodilo! Da tako kaze coveku od trideset godina, a on ih slika! Bezobrazluk, bezboznost je to! … Strasno! A posle ce neko od takve dece hteti da postane monah. Koliko je truda potrebno da takvo dete postane dobar monah! Kad majke ne vode racuna, unistavaju svoju decu. Majke su tu najodgovornije. U Rusiji, ako se nesto i promenilo, to je zato sto su se majke krisom drzale vere i blagocstivosti i sto su na taj nacin pomagale deci. Dobro je da jos uvek ima malo paznje u hriscanskim porodicama inace bi smo se skroz iskvarili.

http://slavoslovije.wordpress.com/2008/10/27/drskost-i-nemanje-casti/

Share this post


Link to post
Share on other sites

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА

ПОГЛАВЉЕ I

СВЕТСКО ОБРАЗОВАЊЕ И ЗНАЊЕ

Мудар човек је очишћен човек

Када човек не изоштрава свој ум Богом, него га изоштрава злобом, прима у себе ђавола. Боље би му било да је изгубио памет, јер би тако барем имао олакшање на дан Суда.

- Старче, разликују ли се простота ( = незналаштво) и лукавство?

- Да, као лисица од шакала. Шакал, када нешто види, он то и пожели, и журно иде да то узме. Лисица ће, пак, прво применити лукавство, а потом ће отићи да узме оно што је хтела.

- Може ли неко, старче, да лукавост сматра за мудрост?

- Да, може, али ако испита самога себе, схватиће шта је лукавство а шта је мудрост. Има и списак, помоћу кога то може да разуме. Који су дарови Духа Светога? љубав, радост, мир, итд. Да ли је оно што има у себи, има са тим везе? Ако нема, онда је то нешто сатанско, онда је његова мудрост искварена

Мудар човек је онај који се прочистио, који је очишћен од страсти. Онај ко је осветио свој ум, тај је заиста мудар. А ако му ум није очишћен, мудрост му уопште не користи. Погледајте новинаре, политичаре - мудри су. Али многи од њих, због тога што немају освећени ум, када говоре мудре ствари, говоре и безумности. Од велике мудрости говоре велике безумности! Ако човек не усавршава свој ум, ђаво га искористи. Ако не усавршава свој ум у правцу чињења добра, ђаво га искористи за зло.

- Ако, дакле, човек не усавршава свој ум, тиме ђаволу отвара могућности?

- Ако га не усавршава, све те могућности се саме отварају. Ако човек не дела духовно, постаје непостојан у добру, и он сам, а не ђаво, чини зло. Тако је неко, на пример, мудар, али не дела умом својим већ лењствује. А ако не користи свој ум, какве користи има од тога што је мудар?

- Може ли неко да буде мудар, али да њиме владају страсти, па не може своју мудрост правилно да користи?

- Као прво, треба пазити да се не верује сопственом уму, јер, ако је човек духован па верује свом уму - преластиће се, а ако је од овога света - полудеће. Не треба да верује свом разуму. Треба да пита, да се саветује, да освећује своју мудрост. И уопште, човек треба да освећује све што има. Ако је мудрост освећена, она помаже при сваком расуђивању. Ако је неко мудар, али његова мудрост није освећена, он не може духовно да расуђује. Неко може, због своје природне простоте, да неког варалицу сматра за светитеља, и да неки безобразлук сматра за благочестивост. Када се, пак, мудар освети, постаје веома разборит.

- Старче, како се мудрост освећује?

- Да би се човек осветио, не треба да од лукавог ( = ђавола) прими поруке, нити да размишља лукаво, већ да све чини са добротом и простодушношћу. Тако долази духовна јасноћа, божанско просветљење, и тада човек сагледава срца људи, и не доноси људске закључке.

- Старче, да ли је расуђивање повезано са знањем?

- Расуђивање долази од божанског просветљења. Неко може да чита Оце, да правилно зна одређене ствари, да се подвизава и да се моли. Расуђивање, међутим, долази од божанског просветљења, и то је сасвим друга ствар.

- Да ли је свет, старче, некада би бољи?

- Није био бољи, али су људи некада имали простодушност и добро размишљање. Данас људи на све гледају са лукавством, јер све мере умом. Европски дух је донео много зла. Тај дух је оно што сакати људе. Људи би данас били у много бољем духовном стању, јер су школованији и могли би да се споразумеју. Међутим, научили су их атеизму, и свему сатанском, тако да су већ на самом почетку скренули са пута и не могу да се споразумеју. Некада, ниси могао да се са неким разумеш, јер иако је било благочестивости,[1] није било ни образовања. Сећам се, један калуђер се једном приликом, када је чуо да се помиње "Григорије, Папа римски"[2], саблазнио и побегао из Цркве, јер је помислио да помињу римског Папу! Видиш ли шта чини незнање! Незнање је страшна ствар. Најгоре зло чине они који у исто време имају у себи и благочестивости и онога што је шкодљиво. Такви, без да испитају ствари, стварају проблеме.

Знање без божанског просветљења је пропаст

Ако се људи у брзини свога размишљања на тренутак зауставе, њихов ум ће се одморити, али ће им се и божанска благодат лако приближити. Знање без просветљења је пропаст. Ако се неко труди на духовном плану, ако се подвизава, тада га Бог и просветљава. Тада он има божанско просветљење, божанска искуства, и нема своје сопствене мисли, па зато и види далеко. Онај ко је кратковид, изблиза добро види ствари, али на даљину не види. А онај ко није кратковид, видеће мало даље, али и ово још ништа не говори. Јер телесних очију је један пар, а духовних има много.

Они који су се удаљили од Христа, одбацују божанско просветљење, јер одбацују сунце као нешто безумно, и одлазе тамо где сунца нема. Као последица тога јавља се духова прехлада и болест. Ако се човек не освети, ако не дође божанско просветљење, ако је остало знање и исправно - на ово мислим - то је само један рационализам и ништа више од тога. Ако недостаје божанско просветљење, и оно што ће људи рећи, и оно што ће написати, неће им помоћи. Погледајте како Псалтир, који је исписан божанским просветљењем, има велику дубину! Сакупи, ако желиш, све теологе и све филологе, и видећеш да један псалам са таквом дубином не могу да саставе! Давид је био неписмен, али можеш јасно да видиш како га је водио Дух Божји.

И Црква је данас у тескоби, јер недостаје божанско просветљење, и свако ради како хоће. Улазе и људски елементи од којих настају страсти које касније користи ђаво. Због тога не би требало да власт траже људи којима владају њихове страсти.

- Дакле, људи треба непрестано да траже божанско просветљење?

- Да, јер другачије, решења до којих долазе настају дејством ума. Тако се касније стварају смутње. Скупштине, параскупштине... А зло је у томе што нису препознали оно што је претходно било у њима самима. Јер ако ми у себи самима имамо неко исправно знање, зашто таквог знања не би било и код осталог света? Када човек себе спозна смирено, бива препознат и од људи. Ако неки спознају саме себе, спознаће и ругобу своју и више уопште неће говорити.

Једном приликом ми неко рече. "Нема ни једног православног да представља православље ван њега самог, на скуповима, итд". И тако је говорио, говорио, говорио, прекоревајући. "Пророк Илија", рекох му, "када га Бог упита: шта тражиш Илија на Хориву, он одговори: остадох сам. Тада му Бог рече: "Оставих себи седам хиљада који нису преклонили колена пред Ваалом". Седам хиљада људи било је верно Богу, а пророк Илија рече: "Остах сам!" И ти тако прекореваш, иако постоје толики верни! ... Ко је наш Пантократор ( = Сведржитељ)? Да ли је Он Сведржитељ у грађевини која има оштећења од земљотреса, и ми размишљамо шта да радимо да је спасемо да не падне, па зовемо археологе да је подупру?" "Али тамо у Америци нема никога", рече ми. "Али је сам упознао толико верних из Америке", рекох му. "Да, али католици делују лукаво". "Али католици сами, остављају папизам и прелазе у православље. Добро, када је Патријарх Димитрије ишао у Америку, зар ти исти католици нису викали: "Патријарх је истинити хришћанин, а папа је трговац"? Зар нису то католици говорили са гневом? Зашто онда говориш о томе да католици желе да преваре Православне, да их промене, итд? Где је Бог? Зар ђаво може успети?"

На жалост, западни рационализам је утицао и на источне православне предстојатеље, и тако се нашао и у телу једине Источне Православне Цркве Христове, док је он сав у ствари на Западу који у њему гледа као на владаоца света. Ако се на Запад погледа духовно, светлошћу Истока, светлошћу Христовом, тада ће се видети залазак Запада, који мало по мало губи светлост мисленог Сунца, Христа, и који напредује ка дубоком мраку. Скупљају се и саборују[3] и договарају се о стварима о којима не треба расправљати, о којима ни Свети Оци нису расправљали толико времена. Све је ово од лукавога, како би вернима дотужило и како би се саблазнили, и како би их гурнули - једне у јерес а друге у раскол, и како би тиме ђаво зарадио. О, о... муче и усложњавају живот ови људи!

И куда води све ово? Нико се не бави духовним делањем, него умишља да је духован човек и говори безумности. Једно дете са природном чистоћом ума и са малим знањем које има, рећи ће ти исправне ствари. Насупрот томе, неко са великим образовањем, са умом замућеним демонским искуством које је примио, говори ти највеће безбожности.

Онај ко стално изоштрава свој ум знањем, а живи удаљено од Бога, на концу раздваја свој ум на два дела. Један део ће мало по мало сам пропасти, а другим људи прибегавају потпуно људским решењима. Људско знање, када се освећује, постаје божанско и тада је од помоћи. Другачије је са људским сучељавањима, умом, логиком овога света. Чисти ум је као користити лепак за гвожђе. А магнет привлачи метале, и овај пријања, али се не лепи.

То је данашњи свет. На све ствари се гледа сувом логиком. Ова логика је катастрофална. Зар није речено да "знање надима" (1 Кор. 8, 2). Ако нема божанског просветљења, знање ничему не користи, него доноси пропаст.

Наука треба да се развија духовним животом

Свако зло потиче од ума, онда када се ум стално забавља једино науком и када је сасвим одвојен од Бога. Због тога овакви људи и не налазе свој унутрашњи мир и равнотежу. Насупрот овоме, када се ум креће око Бога, људи користе и науку за старање о својој унутрашњости, и за добро света, јер је тада ум освећен.

- Дакле, старче, наука није од помоћи човеку?

- Наука много помаже али и много замућује. Иако наука познаје душе са највећом јасноћом, мало о њима зна. Они који су свој ум прво замутили науком, па га благодаћу Божијом разбистрили, тада, свакако имају више алата за свој посао. Али ако пак нису осветили свој алат - ако нису осветили знање - могу да га користе једино за светска, али не и за духовна дела. Но они свој ум брзо освећују, ако у њега уђе доба устрепталост. Они који се посвете унутрашњем образовању, образовању душе, и који користе и спољашње образовање за унутрашње, они се брзо духовно преображавају. Ако се духовно вежбају, тада су у стању да многима помогну, јер их ослобађају страха од мука, и воде их рајском блаженству. Ови људи Божји, могу у многим случајевима да имају мало школе, али да много помажу, јер имају много благодати иако немају много папира (= диплома). Свет је испуњен грехом и потребно му је много молитве и искуства. Новчанице су исписане многим словима, али њихова вредност зависи од тога какво покриће има онај ко ју је издао. Тако је потребно много се трудити и када је у питању "рудник" душе.

Сећам се једног старчића у Манастиру Есфигмену, који је био толико прост (=необразован) да је и за Вазнесење мислио да је какав светац. Он начини једну метанију и рече: "Светитељу Божји, заступи нас"! Једном један брат беше болестан, а он није имао шта да му да да поједе. Силазио је пењао се уз степенице, па отвори прозор који гледа на море, испружи руке према мору и рече: "Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата". И одмах - о, чуда - једна врло велика риба искочи из мора право у његове руке. Они који су то посматрали, били су запрепашћени. Он их погледа и само се насмеја, као да им говори: "Шта сте чудно видели?" Ми имамо знање, знамо када се који светитељ прославља, како је неки други мученички пострадао. Знамо када је празник Вазнесења, где се оно и како догодило, међутим не можемо ни једну такву рибу да добијемо! То је та чудесност духовног живота, коју они, који логику траже само у себи самима, а не у Богу, не могу да разумеју, јер имају једино знање овога света, које је сједињено са духовним болестима овога света, а Духа Светога немају.

Share this post


Link to post
Share on other sites

- Старче, каква је улога разума у духовном животу?

- Ког разума? Овога света? Тај разум[1] нема никакве улоге у духовном животу. Анђели, Светитељи улазе кроз прозор, а ти их гледаш. Разговараш са њима, и они одлазе... Ако ово покушаш да објасниш разумом, то не иде. У наше време када су знања веома узнапредовала, поверење само у разум је на жалост, уклонило веру као темељ, и испунило душе питањима и сумњама. Због тога нас чуда утврђују, јер се чудо догађа и оно се не објашњава Разумом (= логиком). Вера у Бога привлачи божанске силе доле, и сви људски закључци се преокрећу. Чини чуда, васкрсава мртве и оставља науку са отвореним устима. Све везано за духовни живот споља изгледа наопако. Ко не обрне свој светски начин мишљења, и ко не постане духован човек, немогуће му је да спозна тајне Божије које нам се јављају као чудне. Онај ко мисли да може да спозна тајне Божије спољашњим изучавањем, личи на неког безумника који покушава да види Рај помоћу телескопа.

Разум чини многа зла када неко помоћу њега покуша да изучи оно што је божанско, да тако схвати тајне, чуда. Католици су са разумом дошли дотле да хемијски испитују Свето Причешће, да би видели да ли је оно стварно Тело и Крв Христова. Свети су, међутим, вером коју имају, увек видели Тело и Крв у светој Чаши. Још мало па ће доћи дотле да Светитеље ставе под рентген да виде у чему се састоји њихова светост! Одбацили су Духа Светога, а убацили су свој разум и сада се служе белом магијом. Једном Католику, који је имао добро расположење - јадник се заплакао - рекох: "Једна од најважнијих разлика међу нама је ово: ви се ослањате на мозак, а ми на веру. Ви сте развили рационализам и уопште људска достигнућа. Својим разумом ограничавате божанску силу, јер сте божанску благодат оставили по страни. Ви у освећену водицу стављате конзерванс да се не поквари. Ми у оно сто се покварило стављамо освећену водицу, да би постало добро. Верујемо у благодат која освећује, и освећену водицу чувамо по двадесет и по педесет година и она се уопште не квари".

- Да ли разум, исправно мишљење, долази пре Бога?

- Можда не долази разум него гордост? У суштини, оваква логика је пре крива него исправна. Гордост је оштећење разума. Разум који је егоситичан је гнездо демона. Када се оваква логика преточи у наша дела, предајемо се ђаволу.

- А када, старче, неко ко је духован треба да се супротстави искушењу, зар ту разум нема никакву улогу?

- Тада, човек треба да чини оно што је у његовој моћи, а оно што није нека остави Богу. Неки покушавају да све постигну само својим умом. Такви су, на пример они који покушају да достигну умну молитву умом. Стискају главу да би се сконцентрисали, и после их боли глава. Ако се ја супротстављам ономе чему треба да се супротстављам свакога дана, зар мислиш да бих то могао, тек тако, сам да чиним? Него, оно што као човек могу, то чиним, а остало ћу оставити Богу. "Бог ће, кажем, дати, указаће на оно што треба да буде". Многи почињу: "Како ће ићи овај посао, и шта ће бити с овим или са оним", и тако их и због ситница боли глава. Када неко покуша да ствари уреди само логиком, тада му се све помути. Требало би да Бога постави испред сваког свог дела. Да не чини ништа, без поверења у Бога, јер се касније његов ум бори и умара, а душа се лоше осећа.

- Старче, рекли сте да не долазите у стање напетости. Како се то постиже

- Не, не долазим, јер се стварима не супротстављам умом. Ако мене заболи глава, заболеће ме од прехладе или од ниског притиска. Томе имам да се супротставим! Свакога дана ми долазе људи са својим проблемима, са својим боловима. Мислим на оне који су прошли кроз различите проблеме, кроз болести итд. И ако некоме буде добро, не говори да му је добро, да се и ја порадујем мало, него и даље мислим да му није добро.

- Како може монах да правилно уреди своје мисли, а да се не умори од размишљања?

- Стварни спокој бива од другог спокоја. Бог успокојава човека, и човек постаје човек, обожује се. Другачије је ако ради само умом, јер тада је све телесно, људско.

Светска логика умара ум и ослабљује телесне силе, ограничава срце, док је духовна логика за срце благотворна. Ум, ако се исправно користи, може да покрене срце и да буде од помоћи. Када ум сиђе у срце и када са срцем заједно дела, свако дело које чинимо није више само дело разума. Разум је благодат. Међутим и он треба да се освети.

- Старче, имам ли ја срце?

- Имаш срце, али уместо да оно ради, твој ум га ућуткава. Покушај да оствариш логику срца, логику вере, љубав.

- Како да то постигнем?

- Први корак - да прошеташ Солуном бос, да кажу да си полудео, како би ум отишао!!! Ти, благословени, све узимаш са математичком тачношћу. Ти си астроном? Престани да размишљаш рационалистички, да би могао да радиш на самом себи.

- Старче, које изучавање ће ми помоћи да се одвојим од логике овога света?

- Пре свега треба да читаш Старечник, Филотејеву Историју, дакле, не теоријске књиге, него оне које говоре о делању, да би једноставним отачким духом светитељства одагнао логику овога света. Након тога треба да читаш Авву Исаака, али да га не схватиш као философа, него као онога ко је од Бога просветљен.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Pajsije/StaracPajsije.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету

Линк са Светосавља: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije.htm

"... Душевне болнице биле би празне кад би се хришћани исповедали православно, чисто и искрено, смерно и са послушношћу, духовнику који поседује расуђивање, па нека је мало и строг. Па после да се достојно причешћују. Онда никога не би мучила тескоба, проблеми са великим искушењима. Треба да знате да све потиче од егоизма, непослушности и рђавих помисли. Послушност је живот, непослушност је смрт... Сада видим да неки, чим промене живот, почињу да изигравају учитеље другима, иако у њима још постоји стари човек. Када се неко стварно покаје, престане да живи блудним животом којим је живео и почне да води духовни живот, представља подстрек и помоћ за друге. Али да од оног стања у коме се налазио одмах постане духовни човек и да проповеда, е, то је прелест. Ако хоћеш да помогнеш Цркви онда је боље да гледаш да поправиш самога себе, него да гледаш како да поправиш друге. Ако исправиш себе одмах се исправља један делић Цркве. Кад би, разуме се, сви тако чинили Црква би блистала. Али данас се људи баве свим и свачим осим самима собом, јер бављење собом захтева мукотрпан труд, а бављење другима је врло лако..."

[Из књиге...]

Share this post


Link to post
Share on other sites

Svetost se ne može podvesti pod određene standarde. Svako od nas poseduje svoj sopstveni put kojim biva osveštan. Ako se neko spasao podvizavajući se na bademovom drvetu, to ne znači da vi morate da činite to isto. Ako je neko činio stotinu metanija, vi ne morate da činite to što je on činio. Ako je pak neki od svetitelja pazio na disanje izgovarajući Molitvu Isusovu to ne znači da treba da ga podražavate.


Kratke pouke oca Pajsija Svetogorca

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА - БЕСТИДНОСТ И НЕДОСТАТАК ПОШТОВАЊА

Почињу да суде и Богу

- Старче, код нових нараштаја постоји једно расположење да свему и свакоме суде. Да ли је тако било и некада?

- Не, некада није било тако, то је дух овог времена. Данас није довољно што суде о лаицима, што осуђују политичаре и црквене људе, него данас суде и Светитељима и долазе до тога да суде и Богу. "Бог је, кажу, у том случају требало да учини нешто. Није поступио исправно. Бог то није требало да учини!" Чујеш ли тај разговор? "Дете моје, куда ћеш да одеш?" "Зашто? Говорим своје мишљење", каже ти, и не схвата. колико у томе има бестидности. Дух овога света уништио је многе добре ствари. У тако лошем стању, у богохулству, зло напредује. Суде Бога и уопште им не смета та помисао да је то богохуљење. Има и оних који на све гледају са висине, па ако имају нешто мало памети, почињу: "Овај је шака јада, онај се. криви кад хода, трећи ради тако и тако" говоре, и нико им није довољно добар.

Дође једном један у Колибу и каже ми: "Бог ово није требао тако да учини". "Можеш ли ти, рекох му, да један каменчић држиш у ваздуху да лебди? Ове звезде које гледаш, нису само округле лопте које сијају. Оне су чврста тела која се окрећу и која се тако држе, а не падају". "По мом мишљењу, то не би требало да буде тако", рече. Чујеш ли ти овај разговор! Зар ми да судимо Богу? Дође логика и нестаде вере у Бога. И шта год да му кажеш, одговара: "Опрости, али рекао сам само своје мишљење. Зар не могу да искажем своје мишљење?" Шта Бог слуша да причамо! Срећом, те нам то не узима за зло...

У Старом Завету је записано како Бог говори Израиљцима: "Протерајте Хананејце сасвим из земље" (уп. Пон. зак. 7, 2 итд). Бог је знао зашто је то рекао. Али неки од њих рекоше. "То баш није човекољубиво. Одбацимо то, немојмо то учинити". Међутим, касније су запали у неморал, у идолатрију, и своју децу су жртвовали идолима, како што каже Псалам[1]. Све што чини, Бог зна због чега чини. Неки бестидно говоре: "Шта је требало Богу да направи пакао?" Тако почиње суђење и након тога у човеку нестаје сваког духовног стања, те више нема нимало благодати Божије, да би схватио мало дубље, да би, дакле, схватио, због чега је Бог тако поступио. То "зашто?" представља суђење, преузношење, егоизам.

- Неки млади, старче, питају: "Због чега је било потребно да Христос буде распет? Зар није Бог могао да спасе свет на другачији начин?"

- Овде је спасао [свет] на тај начин, а људи се уопште због тога не потресају, а шта би тек било да их је спасао на неки други начин! Има и оних који говоре. "Бог уопште није страдао. Син се жртвовао". Један отац би, према мом мишљењу, пре пристао да сам страда него да страда његов син. Много је болније за једног оца да се жртвује његово дете, него да се жртвује он сам. Кад не разумеју шта је то љубав, шта можеш да им кажеш?

А један други ми каже. "Адам је имао двоје деце, Авеља и Кајина. Где је Кајин касније нашао себи жену?" Али ако неко пажљиво чита Стари Завет, видеће да је Адам "родио много синова и кћери" након Сита. Кајин (Пост, 5, 4) је побегао у планине након убиства свога брата, па није знао да је жена коју је узео његова сестра. Тако је Бог то устројио, да људи буду из једног колена, да не би постојала злоба и злочин. Учинио је то Бог да би људи рекли: "Од истих смо прародитеља, од Адама и Еве", да би се тако избегла људска злоба. И упркос свему томе видиш каква све зла постоје данас!

Шта сам све чуо од таквих неких који долазе у Колибу! Кажем им: "Боли ме глава а немам аспирин". Након тога одлазе тужни. Не разумеју зашто сам им рекао да ме боли глава, и говоре: "Толико смо се трудили да дођемо овде да би нам он рекао како га боли глава!" Други ме питају: "Да ти донесемо аспирин?"

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ, ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету

--------------------------------------------------------------------------------

НАПОМЕНЕ:

  1. Псалам 105, 37 (према Септуагинти - прим. прев.): И жртвоваше синове своје и кћери своје демонима

Share this post


Link to post
Share on other sites

Starac Pajsije, rođen je na praznik Sv. Ane, 25. jula 1924. godine u maloazijskom selu Farasa, u Kapadokiji (današnja jugoistočna Turska). Njegov otac Prodromos, bio je gradonačelnik Farase i veoma pobožan čovek. Duhovni otac Prodromosove porodice bio je čuveni Sv. Arsenije Kapadokijski. Starac Pajsije kršten je 7. avgusta 1924. godine od samog Sv. Arsenija koji nije ispunio želju njegove familije da se dečak zove Hristos, kako se zvao njegov deda. Sv. Arsenije je tada proročki rekao: "Ja shvatam da biste vi želeli da neko bude dedin naslednik, ali zar i ja ne bih mogao da poželim monaha koji bi bio moj naslednik." Samo nedelju dana kasnije na praznik Vozdviženja Časnog Krsta, od Turaka nasilno proterane, grčke izbeglice iz Farase nakon mnogih iskušenja stižu u Pirejsku luku u Grčkoj.

Posle odslužene vojske 1949. godine, odlazi na Svetu Goru ali samo na kratko. Ponovo se na Sv. Goru vraća sledeće 1950. godine. Zamonašio se u manastiru Esfigmenu 1954. pod imenom Averkije. Iste godine napušta po blagoslovu napušta Esfigmen i prelazi u manastir Filotej gde postaje učenik oca Simeona, vrlinskog čoveka. Ime Pajsije dobija 1956. kada je postrižen u malu shimu. Godine 1962. je iz duhovnih razloga otišao na Sinaj u keliju Sv. Galaktiona, da bi se dve godine kasnije vratio na Sv. Goru u Ivironski Skit Sv. Arhangela.

Godine 1966. ozbiljno se razboleo i do kraja života imao probleme sa zdravljem.

Krajem 1967. odlazi u Katunakiju gde se nastanjuje u Ipatijevoj keliji koja pripada Manastiru Velika Lavra.

Sledeće 1968. godine starac Pajsije odlazi u manastir Stavronikita gde postaje učenik znamenitog ruskog podvižnika oca Tihona koji je živeo u keliji Časnog Krsta. Posle blaženog usnuća starca Tihona nastanjuje se u njegovoj keliji gde živi do 1979. godine kada prelazi u manastir Kutlumuš, tj. isposnicu ovog manastira po imenu Panaguda.

Godine 1988. starac Pajsije teško oboleva od raka. Poslednje dane provodi van Svete Gore u ženskom manastiru Sv. Jovana Bogoslova u Surotiju. Ovom sestrinstvu starac je već godinama bio duhovni savetnik. U utorak 12. jula 1994. godine starac je smireno predao svoju dušu Bogu, kojeg je duboko voleo i kome je služio od malena. Podvigom osvećeno telo blaženopočivšeg starca počiva u manastiru Sv. Jovana Bogoslova u Surotijy, pored Soluna.

Film o starcu Pajsiju:

1.

2.

3.

Ostali video zapisi sa starcem Pajsijem:

1. Старац Пајсије Светогорац

2. Старац Пајсије - кратка прича

3. О. Пајсије - онај ко има добре помисли видеће све добро

*Pisano latinicom da bi svi mogli da razumeju*

:smiley:

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest свештеник Иван

Људи муве и људи пчеле...

Једном смо упитали старца Пајсија (Светогорца):

- Ви нам, оче, непрестано говорите да позитивно мислимо. Желели бисмо да нас посаветујете како да се суочимо са следећим проблемом. Често нам долазе људи и кажу да неки свештеници узимају много новца за вршење Светих Тајни, кажу да пуше и седе у кафанама, па чак кажу и то да су неки свештеници уплетени у неморалне радње, уопштено, жестоко их оптужују и износе доказе да би то оправдали. Шта да одговоримо људима који оптужују свештенство?

Старац је почео да нам прича:

- Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.”

Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.

Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.”

Share this post


Link to post
Share on other sites

  Могу заиста из свог обичног живота да посведочим речи мудрог

  старца Пајсија. 

  Али, како се борити против јако тврдоглавих људи којима и када

  испричаш овакву причу не можеш да дочараш мудрост.Они и даље

  тврде то што тврде, и срљају у пропаст, али опет то не виде.

  Иначе у животу сам увек имала позитиван  став ,и у људима, па

  и најгорим увек видела и нешто добро, или сам имала оправдање

  за њихове поступке.

  Али пошто многи људи нису нимало наивни,чак су и злуради, понекад

  имам изграђен оштрији став према поступцима ближњих, онда се деси

  да доживим од некога неочекиване поступке доброте и људскости.

  То ме најпре изненади пријатно, и онда схватим да је то добра брана за мој

  его,који још увек постоји,али морам признати у много мањој мери изражен.

  Углавном видим неку поуку .

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...