Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

чика Мата

Потребна помоћ-питајте

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ако имате неки проблем, око нечега се двоумите, хоћете да купите неки комп или било шта, али неможете да се одлучите?

Ова тема ће служити баш за то!

Ви слободно постављајте питања, а ја ћу вам редовно одговарати и помагати, с' обзиром да сам стурчан око тих ствари!

Поздрав и немојте да се устручавате питајте, нико није рођен научен.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Лепо чика Мато од тебе...једно питање,да ли долазиш на кућну адресу. :0104cheesy:

Хтео бих да мењам звучни картицу,јер ми је јако битан квалитет музике, па шта препоручујеш?

И меморија ми је слаба ,и тако још неке ситнице,па ако си из Бгд-а ,бавиш се тим стварима, а вероватно имаш на лагеру и неке компоненте, буди мој гост уз новчану надокнаду...

Share this post


Link to post
Share on other sites

http://www.winwin.rs/racunari-i-komponente/racunarske-komponente/zvucne-kartice/zvucna-karta-asus-xonar-dgx-pcie-105db-3xout-1xin-1xspdif.html

Асус је газда што се тиче звучних картица, препоручујем ову горе наведену ствар, јебига немам звучне картице!

Али ВИН вин ти је најбољи реално, што се тиче испоруке, скокнеш до радње или ако ти је лакше цимај их да ти донесу :Д!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ukljucim komp, pocne da radi nekoliko trenutaka i onda se sam ugasi. Ja opet na dugme, upali se i...samo tako radi, bez podizanja sistema. Ostavim ga da tako radi na "prazno" pa ga sam ugasim duzim pritiskom na dugme, iskljucim sa struje na dugme sa zadnje strane kutije, ukljucim u struju i ponovo pritiskom na dugme pokrecem njegov rad i tek tad pocinje da se dize sistem. Sta mu je? Hard, napajanje...?

Hvala

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па ја не знам има ли рјешења осим поновне инсталације Windows-a, неког на енглеском и инсталације офиса 2003.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Slazem,se, nemojte stavljati dva windowsa, ugusice vam komp. Sve podatke prebacite ako vec niste na posebnu particiju, ili na eksterni hard ako imate, formatirajte tu particiju sa win i ibstalirajte novi win i office

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
43 minutes ago, Фрида рече

Imam neki komp gde je Win na nemackom jeziku....em ne razumem nista, em je word i exel na nemackom i 2007, a detetu treba office 2003. Ima li neko resenje 

Научите Немачки. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
55 minutes ago, Фрида рече

Imam neki komp gde je Win na nemackom jeziku....em ne razumem nista, em je word i exel na nemackom i 2007, a detetu treba office 2003. Ima li neko resenje 

Windows na njemackom jeziku lako se prebaci na bilo koji drugi dostupan jezik. 

Zbog cega mu treba office 2003, kada windows 2007 moze sve jos i vise od 2003-ke? Takodjer i jezik offica se moze promjenuti bez ikakve deinstalacije. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
7 minutes ago, Justin Waters рече

Windows na njemackom jeziku lako se prebaci na bilo koji drugi dostupan jezik. 

Тачно само за ultimate верзије. Ако имаш неку од ових јефтинијих, онда мораш да купиш верзију на другом језику. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
2 minutes ago, Juan рече

Тачно само за ultimate верзије. Ако имаш неку од ових јефтинијих, онда мораш да купиш верзију на другом језику. 

Ja sam imao licenciranu OEM verziju Viste na Njemackom i prebacivao sam na engleski. OEM je jeftiniji od Ultimate tako da bi trebalo da radi i sa jeftinijim verzijama. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У другу недјељу пред Васкршњи пост – Месопусну, 3. марта 2019. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У току службе Епископ је рукоположио у чин јереја досадашњег ђакона др Николу Маројевића, уредника Издавачко информативне службе Епархије и сабрата никшићке Саборне цркве.
      Звучни запис беседе
      Његовом Преосвештенству је саслуживало више свештеника и монаха Епархије уз молитвено учешће бројног вјерног народа.
      Литургију је појањем пратио хор Светог новомученика Станка и пјевница Саборне цркве.
      У току свете службе Божје Преосвећени Епископ у чин јереја рукоположио је ђакона Николу Маројевића из Никшића.
      Архипастирском бесједом сабраним вјерницима обратио се Владика Јоаникије, који је казао да се спремамо за наступајући Велики Часни пост. За свако добро дјело, додао је он, треба припрема, а када се ради о спасењу душе потребна је највећа припрема.
      „Молимо се Господу Богу да прими наше молитве, да нас ослободи од наших страсти, лоших мисли, злих дјела и намјера, да идемо правим Божјим путем, да нас оспособи да чинимо добра дјела ближњима, да угађамо Господу, да радимо на свом и на спасењу својих ближњих. Данашње јеванђеље нас поучава о томе како ћемо се најбоље припремити и удостојити тога да Бог прими нашу молитву“.
      „Господ Исус Христос каже да ако учинимо некоме, нарочито, онима којима је то потребно из љубави према Господу и према ближњем, Он ће то примити као да је самом Њему учињено. Ако не учинимо ако ближњима својим не покажемо љубав онда Бог неће примити нашу молитву коју Му приносимо“, бесједио је Епископ.
      Господ каже, додао је Владика, „Наг бијах, и не одјенусте ме; болестан бијах, и не обиђосте ме; у тамници бијах, и не дођосте ми; жедан бијах и не напојисте ме...“, а око нас је, свуда и сваког дана, много оних којима треба наша љубав.
      „Због наших ограничења нијесмо спремни да учинимо свима, али, ако учинимо било коме од ближњих, којима треба наша љубав, не само у породици, него много шире, Бог ће то примити као да је Њему учињено. Ако не учинимо одбиће нам молитву коју Му приносимо“, нагласио је Владика Јоаникије, поучавајући да треба непрестано да имамо у виду човјекољубље и братољубље које Господ од нас тражи, и за које ће, ако смо спремни да их посвједочимо, Бог примити наше молитве као миомир, као лијепи дар од наше душе и нашег срца.
      Новом свештенику, оцу Николи Маројевићу, пожелио је да буде благословена света служба коју је примио, да је врши са страхом Божјим, љубављу и стрпљењем према народу.
      „Веома образован човјек, вриједан, педантан, честит, сад ће морати и да носи бреме које до сада није носио. Научио је он да се труди. Он је уредник нашег часописа „Свевиђе“, сва црквена издања на којима радимо, ту је његова рука, његова памет, његово образовање. Његово дјело многи нијесу видјели, ни примјетили, али оно је, већ, велико. Замолићу га да када разговара са народом буде стрпљив и саслуша свакога. Много честит и благородан човјек, велике интелигенције и великих дарова, али мора да снисходи, да се прилагођава“.
      „Он је сад отац и мора да покаже љубав према дјеци, а дјеца Божја су сви не само дјеца мала, а они су најједноставији и најбољи. Нека му је Бог на помоћи, нека га Христос Господ укријепи силом свог живоносног крста, нека оснажи његову вјеру и његову ријеч, његова дјела и његове руке на дјело ове узвишене службе“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Поуке.орг инфо,
      Након повратка у образовни систем, верска настава се и даље, после нешто више од 15 година, доживљава као нови предмет, који је најмлађи и најкасније је ушао у школске кабинете. На послетку, доживљава се од најнеукијих међу просветним радницима као предмет који је потпуно новотарски уведен некаквим измишљеним реформама, које се скоро двадесет година ваљају и прежвакавају од стране министара просвете.
      Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа.
      Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности.
      Начинимо напор и погледајмо реалности у очи.
      Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм.

      Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961.
      Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама.
      Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе.
      Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже.
      Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата).
      Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа.
      Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности.
      Начинимо напор и погледајмо реалности у очи.
      Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм.

      Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961.
      Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама.
      Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе.
      Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже.
      Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата).
      Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања.
    • Од Логос,
      Када је човек уплашен, он виче: „Мама!“ То је инстинктивни крик човека који се налази у опасности. На мој поглед, реч „мама“, означава усмереност ка биолошком животу и његовом очувању.   Реч „тата“ значи нешто сасвим друго. Да поменемо Дан очева у нашој земљи – две трећине грађана је затражило да се у наш календар званично уведе овај празник.   Мама је симбол за удобну топлину и очување биолошког постојања. Са мамом је топло, ушушкано и слатко. Ушушкано као у утроби, као у загрљају. Живиш ништа не примећујући, док се кријеш иза њене сукње.   Реч „тата“ садржи сасвим друге асоцијације и други смисао. Тата је цивилизација. У речи „тата“ садржана је власт, послушање, одговорност. Отац је у старом свету означавао јединство три власти. Тата је био и војни командант, и имућни домаћин, и биолошки отац, који има пуну власт над свима који су под његовом руком.   То јест тата је цивилизација, вертикала. Мама је хоризонтала. Потребни су и тата и мама. Без тате није добро. Тата је, из неког разлога, у нашем сазнању на маргини.   Делимично је он сам себе тамо сместио, делимично су га изместиле маме. Ево те инфантилизације и феминизам сазнања секу живу породицу. То је, по свему судећи, самоубиство. Као када би некоме одсекли главу – то више није човек.   Зато Дан очева, наравно, треба да се уведе. Дан одговорности, дан преузимања на себе права и обавеза. Дан силе са којом је добро живети. Јер не може се дуго живети само од доброте и топлине. Потребна је још и нека сила, која крупном сољу соли доброту и топлину, и претвара их у укусно јело.   Потребна је идеја оца. Неки идеал оца треба да се снесе у нашем друштву. Код маме нема шта да се носи, чињеница је да је она мама. Или се залетела, или је из љубави родила, или има једно дете, или има осморо деце – ништа то није важно, јер је она мама. Једном мама, увек мама. Чињеница материнства чини жену мајком – и крај.   А са татом не. Чињеница очинства, чињеница зачећа човека, не чини неког оцем. То је само залог будућих односа. Потом је потребно формирати одговарајући однос према жени, према будућим новорођенчадима. И цео тај социјум, који се формира око трудног стомака, и то је исто идеја оца.   Народ треба да излегне идеју оца. Благу идеју правог родитеља. И, наравно, да га празнује.   Тата може све на свету – и да плива прсно, и да грми басом, и да цепа дрва. Само не може да буде мама. То је исправна совјетска песмица, апсолутно исправна.   Тата у кући – све је у реду, ложи се и не гаси се светло. Тата је у кући, наравно, главни, ако, наравно, мама није ту.   Добре песме су биле у то време. Данас треба да се вратимо на то нормално сазнање.   Прави мушкарац је ловац, заштитник. Онај који иде и на пецање, и који може пиштаљку да направи, и ако затреба, може да заштити. Онај који, што је најважније, неће оставити. И који неће пре времена да умре од тешког пијанства. Који ће научити молитви – јер то треба да учи мушкарац.   Отац је главни кад је вера у питању.   Извор: Православие.ру
      View full Странице
    • Од Логос,
      Реч „тата“ значи нешто сасвим друго. Да поменемо Дан очева у нашој земљи – две трећине грађана је затражило да се у наш календар званично уведе овај празник.   Мама је симбол за удобну топлину и очување биолошког постојања. Са мамом је топло, ушушкано и слатко. Ушушкано као у утроби, као у загрљају. Живиш ништа не примећујући, док се кријеш иза њене сукње.   Реч „тата“ садржи сасвим друге асоцијације и други смисао. Тата је цивилизација. У речи „тата“ садржана је власт, послушање, одговорност. Отац је у старом свету означавао јединство три власти. Тата је био и војни командант, и имућни домаћин, и биолошки отац, који има пуну власт над свима који су под његовом руком.   То јест тата је цивилизација, вертикала. Мама је хоризонтала. Потребни су и тата и мама. Без тате није добро. Тата је, из неког разлога, у нашем сазнању на маргини.   Делимично је он сам себе тамо сместио, делимично су га изместиле маме. Ево те инфантилизације и феминизам сазнања секу живу породицу. То је, по свему судећи, самоубиство. Као када би некоме одсекли главу – то више није човек.   Зато Дан очева, наравно, треба да се уведе. Дан одговорности, дан преузимања на себе права и обавеза. Дан силе са којом је добро живети. Јер не може се дуго живети само од доброте и топлине. Потребна је још и нека сила, која крупном сољу соли доброту и топлину, и претвара их у укусно јело.   Потребна је идеја оца. Неки идеал оца треба да се снесе у нашем друштву. Код маме нема шта да се носи, чињеница је да је она мама. Или се залетела, или је из љубави родила, или има једно дете, или има осморо деце – ништа то није важно, јер је она мама. Једном мама, увек мама. Чињеница материнства чини жену мајком – и крај.   А са татом не. Чињеница очинства, чињеница зачећа човека, не чини неког оцем. То је само залог будућих односа. Потом је потребно формирати одговарајући однос према жени, према будућим новорођенчадима. И цео тај социјум, који се формира око трудног стомака, и то је исто идеја оца.   Народ треба да излегне идеју оца. Благу идеју правог родитеља. И, наравно, да га празнује.   Тата може све на свету – и да плива прсно, и да грми басом, и да цепа дрва. Само не може да буде мама. То је исправна совјетска песмица, апсолутно исправна.   Тата у кући – све је у реду, ложи се и не гаси се светло. Тата је у кући, наравно, главни, ако, наравно, мама није ту.   Добре песме су биле у то време. Данас треба да се вратимо на то нормално сазнање.   Прави мушкарац је ловац, заштитник. Онај који иде и на пецање, и који може пиштаљку да направи, и ако затреба, може да заштити. Онај који, што је најважније, неће оставити. И који неће пре времена да умре од тешког пијанства. Који ће научити молитви – јер то треба да учи мушкарац.   Отац је главни кад је вера у питању.   Извор: Православие.ру
×
×
  • Create New...