Jump to content

Sola Scriptura – у празноумљу своме (Еф. 4:17) – Православно преиспитивање протестантског учења – Протојереј Џон Витерфорд

Оцени ову тему


Препоручена порука

Представљамо, по нашем мишљењу, јако важну студију на тему протестантског учења и приступа књизи Православне Цркве - Библији. Прота Џон Витерфорд пише: "Зашто сви (ако је Библија довољна и без светог предања) - баптиста, Јеховин сведок, харизматик и методиста - могу да тврде да верују у оно што Библија говори а опет ни један од њих не би могао да се сложи са другим око тога шта Библија каже? Очито, ово је ситуација у којој су се нашли протестанти, и она је лоша по сваком мерилу. На несрећу, већина протестаната је вољна да за ово јадно стање ствари оптужује све сем срж проблема. Учење sola scriptura је од толиког значаја за протестантизам да је њима истоветно одрицању Бога довести то учење у питање, али као што је наш Господ рекао, "свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа" (Матеј 7:17). Ако судимо учењу sola scriptura по његовим плодовима онда нам не остаје ниједан други закључак него да је у питању дрво које се "сече и у огањ баца" (Матеј 7:19)." Од свег срца препоручујемо читање овог дела, који ће вам у многоме помоћи да испуните заповест апостола Петра: "свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде" (1 Пет. 3:15).

http://www.svedokverni.org/sola-scriptura-u-praznoumlju-svome-ef-4-17-pravoslavno-preispitivanje-protestantskog-ucenja-protojerej-dzon-viterford/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 48
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Драги,   а ко је саставио Канон Библије, ко је одбранио Канон који ви данас тако лако користите и китите се туђим перјем? Православна Црква! И то док још није ни постојала ни једна једина протестан

Глупости и корице Светог Писма. То је ваш проблем, што се на корицама задржавате. Бавите се бројањем стоке и војске у Старом Завету, а не схватате Христа и богослужење.

Pa sad...Nije baš Pravoslavna Crkva dala kanon, već Crkva, koja je u vreme nastanka kanona bila jedno.    Nije Sola Skriptura usmerena toliko na uzdizanje Biblije kao jedino merodavne poruke, već vi

Ако судимо учењу sola scriptura по његовим плодовима онда нам не остаје ниједан други закључак него да је у питању дрво које се "сече и у огањ баца" (Матеј 7:19)." Од свег срца препоручујемо читање овог дела, који ће вам у многоме помоћи да испуните заповест апостола Петра: "свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде" (1 Пет. 3:15).

 

Ako bi sudili po onome kakav su stav mnogi pravoslavci imali po pitanju Biblije - onda slobodno možemo reći da Biblija nije pravoslavna knjiga. Pravoslavci su više bili protiv Biblije, nego što su bili za nju. Naravno, kada su se pojavili sektaši, odnosno protestanti, sa njihovim shvatanjem Biblije, mnogo toga se promenulo. Prvo što su oni dali nemerljiv doprinos Bibliji, prevodima, izdanjima, itd. Pravoslavci su jako malo uradili ovde, ako ćemo iskreno. Da nije protestanata, verovatno bi danas koristili Rujansko četvorojevanđelje ili Miroslavljevo jevanđelje. :)

Inače, nije problem u "sola scriptura" principu, već u primeni istog principa. Razlike u protestantizmu postoje zbog nedoslednosti u primeni ovog principa i zbog tradicije, odnosno, zbog prihvatanja tradicije iznad Biblije.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ako bi sudili po onome kakav su stav mnogi pravoslavci imali po pitanju Biblije - onda slobodno možemo reći da Biblija nije pravoslavna knjiga. Pravoslavci su više bili protiv Biblije, nego što su bili za nju. Naravno, kada su se pojavili sektaši, odnosno protestanti, sa njihovim shvatanjem Biblije, mnogo toga se promenulo. Prvo što su oni dali nemerljiv doprinos Bibliji, prevodima, izdanjima, itd. Pravoslavci su jako malo uradili ovde, ako ćemo iskreno. Da nije protestanata, verovatno bi danas koristili Rujansko četvorojevanđelje ili Miroslavljevo jevanđelje. :)

Inače, nije problem u "sola scriptura" principu, već u primeni istog principa. Razlike u protestantizmu postoje zbog nedoslednosti u primeni ovog principa i zbog tradicije, odnosno, zbog prihvatanja tradicije iznad Biblije.

 

Драги,

 

а ко је саставио Канон Библије, ко је одбранио Канон који ви данас тако лако користите и китите се туђим перјем?

Православна Црква! И то док још није ни постојала ни једна једина протестантска заједница.

 

да, заиста се променило много тога, настао је немерљиви хаос. сада вас има преко 20 хиљада и сви тврдите да сте Црква. .mislise.

питаш шта су дали Православни Хришћани - па дали су Библију. Односно, ви сте је узели без да сте питали...

 

сама твоја цинична тврда да бисмо, да није свеправедних протестаната, користили Мирослављево Јеванђеље показује да су православни хришћани тј Православна црква много, много пре него што сте се ви уопште и појавили поседовала Свето Писмо.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ako bi sudili po onome kakav su stav mnogi pravoslavci imali po pitanju Biblije - onda slobodno možemo reći da Biblija nije pravoslavna knjiga. Pravoslavci su više bili protiv Biblije, nego što su bili za nju. Naravno, kada su se pojavili sektaši, odnosno protestanti, sa njihovim shvatanjem Biblije, mnogo toga se promenulo. Prvo što su oni dali nemerljiv doprinos Bibliji, prevodima, izdanjima, itd. Pravoslavci su jako malo uradili ovde, ako ćemo iskreno. Da nije protestanata, verovatno bi danas koristili Rujansko četvorojevanđelje ili Miroslavljevo jevanđelje. :)

Inače, nije problem u "sola scriptura" principu, već u primeni istog principa. Razlike u protestantizmu postoje zbog nedoslednosti u primeni ovog principa i zbog tradicije, odnosno, zbog prihvatanja tradicije iznad Biblije.

 

 

Глупости и корице Светог Писма. То је ваш проблем, што се на корицама задржавате. Бавите се бројањем стоке и војске у Старом Завету, а не схватате Христа и богослужење.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

.

Možda ste malo prenaglili i svrstali ga gde ne pripada. Malo mi je znanja da uopšte govorim na ovu temu, ali neka druga mi govore da trebate post njegov pročitati ponovo. I ne dobar primer korist daje ako se dobro gleda - možda tako on gleda na ono što čine kako on kaže '...kada su se pojavili sektaši, odnosno protestanti, sa njihovim shvatanjem Biblije, mnogo toga se promenulo...'.

.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

Осврнућу се касније на текст, то јест када ми време то дозволи. У уводу стоји да је одрицање од принципа Сола скриптура разно богоодрицању. Изгледа да ја нисам прави протестант или је нешто друго посреди, али знам да се нисам одрекао Бога али лично не верујем баш у принцип Сола скриптура.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ne,naravno. Sve denominacije imaju svoje "proroke" i teologe čijih se tumačenja drže.

Боље онда да су прихватили Свето Предање и држали се истог него што се држе "предања" њихових оснивача...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Da pretestanti znaju da je Crkva starije od Biblije i da je iz njenog predanja izasla radosna vest ne bi lupetali soli scriptura gluposti...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

To nije glupost, jer smo spaseni samo Božjom milošću, bez da smo išta zaslužili.To je ujedno najublja razlika između protestanata i pravoslavaca, tj, katolika i ostalih religija koje misle da mogu svojim dobrim delima da zasluže milost, naklonost. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

To nije glupost, jer smo spaseni samo Božjom milošću, bez da smo išta zaslužili.To je ujedno najublja razlika između protestanata i pravoslavaca, tj, katolika i ostalih religija koje misle da mogu svojim dobrim delima da zasluže milost, naklonost. 

 

Да ли то значи да ћемо се сви спасити, или ће се спасити само они које Он одабере, без обзира на наш живот и дела?

 

едит.

 

Још једно питање, ако можеш да даш одговор.

Реци ми какав је твој став, рецимо, по питању чудеса која се догађају под Острогом?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

To nije glupost, jer smo spaseni samo Božjom milošću, bez da smo išta zaslužili.To je ujedno najublja razlika između protestanata i pravoslavaca, tj, katolika i ostalih religija koje misle da mogu svojim dobrim delima da zasluže milost, naklonost. 

 

A to si pročitao gdje? Da je spasenje zaslužena milost kod katolika i kod pravoslavaca?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
      За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.
      Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
      Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
      И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…”
      Међутим, нису сви побегли.
      Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25).
      А потом, пошто је Исус већ умро:
      “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42).
      Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
      Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.
      Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.”
      Тако кроз све векове плаче љубав.
      Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
      И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.
      Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
      Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
      Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
      Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.
      Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
      “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све…
       
      Протојереј Александар Шмеман
      Превео Матеј Арсенијевић

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
      За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.
      Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
      Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
      И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…”
      Међутим, нису сви побегли.
      Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25).
      А потом, пошто је Исус већ умро:
      “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42).
      Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
      Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.
      Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.”
      Тако кроз све векове плаче љубав.
      Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
      И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.
      Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
      Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
      Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
      Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.
      Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
      “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све…
       
      Протојереј Александар Шмеман
      Превео Матеј Арсенијевић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Хајде да прочитамо Прву саборну посланицу апостола Петра. Суштина одломка је у томе да су почели прогони хришћана. Исус Христос је упозорио хришћане на то да ће бити прогањани и истеривани. Међутим, човек не верује да му се нешто дешава све док гвожђе не дотакне његово тело. Христос је и Сам страдао. Очигледно, иста таква чаша очекује хришћане. Ако не све – неке, у сваком случају.

       
      Дакле, то је оно што се односи на нас. „Пазимо!“
      „Време је да почне суд од дома Божјег“ (1 Петр. 4, 17).
      Ове речи можемо запамтити. Зато што се то види, на пример, из наше историје. Ако слушате друштвене дискусије о Стаљиновим репресијама, о прогонима, о неправдама које су се дешавале у то време, вероватно се сећате бројева. Тридесет седам, …тридест седам, …тридесет седам. Тридесет седма година… Обично се помињу ужаси последњих година пред рат. А прогони су почели раније. Седамнаесте године, осамнаесте године. Убијали су већ тад. Али нису убијали оне због којих су плакали тридесет седме. Не партијске чиновнике, не врхушку нове номенклатуре. Убијали су сеоске попове. Убијали су зато што људи имају цвикере на носу. Убијали су племиће. Убијали су официре. Чак и ако су носили цивилну одећу. Убијали су стари свет. Убијали су нештедимице. Убијали су масовно. И нису просто стрељали. Закопавали су у септичке јаме, разапињали су на Царским дверима, прикуцавали су ексерима за железничке прагове у очекивању воза који долази, причешћивали су отопљеним оловом… То нису била стрељања по суду или без суда. Нису била стрељања! Многе жртве су се за стрељање молиле као за милост.
      То значи да је време да суд почне од Дома Божјег. Пре него што је ова гвоздена црвена рука дотакла грло своје црвене деце за којом днас плачемо (данас!), иста ова црвена гвоздена рука је брисала с лица земље Цркву Божју.
      Ако се не уништи Црква – све остало ће постојати. Људи то не разумеју, а лукави је има разум. Префињен, развраћен. Он је веома прозорљив. Не плаши се ракета. Ни далеког домета, ни средњег, ни малог. Он се не боји ракета „земља-ваздух“ или „ваздух-земља“. Њега уопште баш брига за ове ствари. Он одличо зна ко је његов непријатељ.
      И жалац рата је увек усмерен на оно што људи не цене. На Цркву.
      Људи не цене Цркву. Чак ни у нашој срећној и побожној, у поређењу с многим другим земљама, Русији, људи не знају Цркву. Колико често човек не зна за главно благо које се налази у његовој кући. Он мисли да су његово благо акције неког предузећа, а његово благо је унук који се тек родио (још му то нису јавили). Не знамо шта је наше благо. И апостол Петар нам каже: „Време је да почне суд од дома Божјег.“ Свако очишћење ће се пре свега односити на нас.
      У току ових месеци и дана нејасног и злосрећног ковидног догађаја, који је захватио цео свет, сви се чуде (и сад се чудимо) томе што је проценат умрлих свештеника већи од процента људи који су умрли међу свим категоријама становника.
      Таксисти нису престајали да возе клијенте. Међу таксистима нема смртности. Међу таксистима просто нема ковида. Нема! Људи су седели у продавницама за касом, никуда нису ишли. Удисали су угљендиоксид по савету лекара. Људи су седели за касом и удисали су угљендиоскид по седам-осам сати у супермаркетима који се нису затварали. Међу њима нема мртвих. Међу лекарима који свакодневно негују болеснике смртност је мања него међу свештеницима. Зашто је то тако? Па шта је то? Да ли је то диверзија? Ђавољи ударац? Да ли је то случајност или тајна законитост коју ми не разумемо?
      Не знам. Нисам сигуран да сам потпуно у праву. Али читам ове речи: „Време је да почне суд од дома Божјег“ и мислим, да ли се можда односе и на ово?
      Шта год да дође на нас… Доћи ће туђинци – Црква ће прва пострадати. Ако се наши рогати подигну из бездана и започну нову револуцију – Црква ће прва посрадати. Ако се појави нова зараза уместо старог ковида – Црква ће прва пострадати. А кад Црква плати (или не плати), кад се оконча њено питање, почеће да страдају сви остали. Очигледно, налазимо се на извесној оштрици, само што нико то не разуме – ни споља, ни унутра. Ми сами о томе не желимо да размишљамо („А зашто нас? – Па зато што ће дом Божји први пострадати.“) Овај механизам ће бити сакривен од људи.
      Ово није баш утешно. То је само упозорење на озбиљно искушење. Црква треба да буде виша, боља и чистија од света који је окружује. Ми треба да будемо за пола главе, за главу више. Просто морамо бити изнад.
      У сваком случају, почеће од нас, чак и ако смо испод. Свеједно ће од нас почети.
      Шта год да дође – „Време је да почне суд од дома Божјег“.
       
      Извор: Православие.ру
    • Од .............,
      Опело високопречасном оцу Небојши служиће Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Г. Јован са свештенством у Јагодини, у недељу,  у 13 сати.
      Након завршених студија на Машинском факултету и уписа на студије православног богословља, рукоположен је у чин ђакона од стране Преосвећеног владике Саве шумадијског и постављен на службу у Цркви Светих Апостола Петра и Павла у Јагодини. Након рукоположења у свештенички чин постаје и старешина  исте цркве. Његово напредовање у служби доводи до тога да буде постављен за архијересјког намесника беличког. Био је активан у медијском раду у вези са унутрашњом мисијом цркве и остаће упамћен у срцима многих по духовним утехама и лепим проповедима које је произносио на редовним богослужењима у оквирима своје службе.
      Иза себе је оставио неутешну мајку, супругу и три кћери.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Када говоримо о посту на уму обично имамо  само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини.
      То је, уосталом, и смисао повести о Адаму и паду. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: „Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести.“ Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: „Јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“[1] Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ [2]. На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: „Где си“? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу „где се налазиш“? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести.
      Историјски  развој Великог поста 
      Велики пост је, како каже велики трудбеник Најсветије Цркве Христове о. Александар Шмеман „пре свега духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, Празник над Празницима. То је припрема за испуњење Пасхе, као истинитог откривења Христовог.“[3] Зато можемо констатовати да његов придев Велики није због дужине, већ због његовог смисла и циља. На почетку излагања битно је показати какав је био историјски развој Великог поста, у којим приликама се развијао и кад је дошао у овом облику каквог га ми данас познајемо.
      Велики пост је плод дугог, вишевековног и компликованог  историјског развоја, чији сви аспекти  нису довољно проучени. Зато на многа питања не можемо дати сигуран одговор, те ће црквени историчари, литургичари, догматичари и остали црквени прегаоци имати у будућем периоду још много посла. Овде ћемо дати кратак опис, резиме основних података:
      Досадашњим  научним радом на пољу хришћанских  наука уставновљено је да је средином другог века Црква знала за само један кратки пост пре годишње прославе Васкрса, са тим што је и тај пост одржаван радзличито на различитим местима. Свети Иринеј Лионски говорећи о спору који се водио око празновања Пасхе, наводи да се спор „није само око два дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје они који сматрају да је потребно постити четрдесет часова, а неки четрдест дана и ноћи. Ове разлике нису настале у наше време, већ много раније, још у доба наих прадедова“[4]. Ово сведочанство нам омогућава да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдесетнице, која је у то доба, како видимо била сведена на један или два дана поста, са напоменом да се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Већ доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен на недељу дана (ми би данас рекли „Страсна седмица“): „Стога треба да постиш дане Пасхе од другог дана недеље (тј. од понедељка) и живећеш од хлеба, соли и воде само до деветог часа и то до петог дана (тј. четвртка)… Али у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“.[5] Но, намеће нам се питање када, где и на који начин се пост пред Пасху од дводневног и недељног развио на четрдесетодневни. Литургичари на ово питање дају нам два одговора. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резултат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, тј. поста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе припреме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Као потврду ове констатације налази се сведочанство код Тертулијана: „Најсвечанији дан за крштење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми крштавамо… Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чинимо…“[6]
      Други одговор  литургичара је да се до четрдесет  дана дошло прогресивним продужавањем предпасхалног поста, без односа према крштењу катихумена : „Ми имамо дане Четрдесетнице који су посвећени посту“[7]. На питање где је прво настао пост од четрдест дана, већина се слаже да је продужење поста до 40 дана, могло је најпре настати у Палестини, а „како је црква у Јерусалиму имала највећи ауторитет, та се пракса поста до 40 дана лако могла раширити по читавом хришћанском свету“[8]. На почетку четвртог века, пост од 40 дана већ је био посвуда прихваћен обичај. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски: „Ми празнујемо Пасху, примивши на себе четрдесетодневни подвиг ради припреме за Пасху… Пре пасхе ми себе укрпљујемо постом који траје шест седмица…“[9]. Такође и свети Атанасије Велики у више наврата спомиње Четрдесетницу, затим свети Кирило Јерусалимски, па свети Епифаније Кипарски. На западу сведочанства о Четрдесетници први пут срећемо код светог Амросија Миланског и то као Quadragesima tessaracosti – Четрдесет дана. Црквени историчари Сократ и Созомен за нас су сачували казивања о готово већ прихваћеној пракси о посту пред Пасхом. Но, на жалост, до нас нису дошла сведочанства која казују о развоју поста, тј. о постепеном увећању. Једини документ такве врсте јесу тзв. „Пасхалне посланице“ светог Атанасија Александријског, савременика Никејског сабора, чији се канон сматра првим поузданим сведочанством о Четрдесетници.
      У пределима где је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог поста. Трагови такве праксе су и данас приметни код римокатолика. Увећање поста на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале суботе и недеље током Четрдесетнице; али како запад све више прихвата праксу поста суботом, томе се исток упорно супроставља, што је изазвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Велики пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака имала пет посних дана- што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. У Константинопољу у четрдесет дана су почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу.
      Све ове различитости у погледу дужине поста изазвале су бурне расправе. Да би се стишале страсти, црквени оци су тражили начина да превазиђу разлике, те на пример Сирна седмица, која по византијском типику претходи Четрдесетници и образује са њом, на неки начин, осам недеља поста (због својих посно-литургичких карактеристика), била нека врста компромиса са Палестином. Но, до унификације великопосног времена није дошло све до арапске окупације Египта и Сирије.
      У границама византијске синтезе Велики пост је продужио да се развија и у погледу његове организације у времену тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две  предпосне седмице, Седмица блудног сина се развила из месопусне недеље. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каког га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом веку, а спровео је Студитски манастир, нарочито свети Теодор Студит. То је време када су катхуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик. Тако ми данас имамо пет (неко рачуна четири) припремних недеља:
      Недеља Закхејева,
      Недеља о Митару и фарисеју,
      Блудног сина,
      Месопусна
      Сирпусна.
      Пост је тематски подељен на недеље, а такође и  богослужење има свој посебан  карактер такозване „радосне туге“.
      Недеље поста су:
      1) Недеља Православља (Чиста),
      2) Светог Григорија Паламе (Пачиста),
      3) Крстопоклона,
      4) Светог Јована Лествичника (Средопосна),
      5) Свете Марије Египћанке (Глувна),
      6) Цветна, и на крају
      7) Велика или Страсна (Страдална) седмица.
       
      Значај  Великог поста 
      Пост  је боља човекова песма  у свету, песма  која прелази у  васкршње појање.
      Архимандрит Јован Шаховски
      Пред Богом  и пред собом треба да скинемо  хаљину која нас је улепшавала и  наше мане сакривала, хаљину „намирисану“ нашим гресима, самоугађањем и самообманом, па онда да погледамо на гној и смрад своје можда смртно болесне душе. Томе нас учи Велики пост, а то он и постиже, јер је он истинска и најсавршрнија хигијена човекова. Он није казна, већ, рекао бих, дар Божији нама, дар који нам је неопходан. Пост је даровање оног што је од суштинског значаја, а што у највећој мери бива запостављено у нашем животу, зато што живимо животом збрчканим и распарчаним, „животом који од нас скрива вечни, славни и Божански смисао живота, животом који одузима од нас оно чему треба да тежимо, и што исправља наш живот и испуњава га радошћу.“[10] Суштински значај Великог поста јестеблагодарење, прихватање предивнога живота дарованом нам од Бога, који је како каже свети апостол Павле „створен ни из чега“ (ex nihilo), створен искључиво љубављу Божијом, јер нема другог разлога за наше постојање. Бог, који нас је заволео и пре него што смо створени „увео нас је у Своју чудесну светлост“[11].
      Великопосно богослужење 
      Како се благодарење  испољава кроз богослужење, самим тим  једна од најбитнијих одлика Великог  поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих  и најсуштинскијих елемената  нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“[12] у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја покајања. У молитвама и песмама Посног триода (Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!…“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије.
      Најстрожи је пост у  првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања.
      Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена. 
      Размишљања  о Великом посту у савременом свету 
      Онај  који пости, и ако  буде подвргнут искушењу, побеђује онога који га куша.
      Свети Григорије  Палама
      Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у  периоду од пре тридесет-четрдесет  година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему – пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“[13].
      Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба – то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви…“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“. Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања – једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин „припремање“ (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних, који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра „исправним“ ако се 350 дана не приближва светој Чаши због „недостојности“, а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао „достојан“. Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво.
      Потврду праксе ране Цркве која није имала овај „проблем“, налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално – бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је, евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова?
       
      Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање (грч. метанија = преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се… Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски = светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост.
      Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику – Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше и усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима.
      На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста.
      И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма:
      „Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“… Ето почетка поста. Његово деловање је „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста „узмите бреме моје на себе“, а  његова психологија „и научићете се од мене“… Намена Великог поста је „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“.
       
      – – – – –
       [1] Библија, Књига постања 2:16,17
       [2] Библија, Римљанима  8:16,22
       [3] Александар Шмеман, Велики пост, Каленић 2002
       [4] Свети Иринеј  Лионски, Апостолска предања
       [5] Свети Иринеј  Лионски, Апостолска предања
       [6] Тертулијан, О постовима
       [7] Ориген, Беседа на Књигу левитску
       [8] М. Скабаланович, Велики пост, Москва
       [9] Јевсевије Кесаријски, Историја хришћанства
       [10] Архим. Јован  Шаховски, Психологија поста
       [11] о. Александар  Шмеман, Литургијска структура Великог  поста
       [12] Библија, Матеј  17:21
       [13] Арх. Кипријан  Керн, Пастирско богословље

      Приредио: отац Иван Цветковић
      Извор: поуке.орг

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...