Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

GeniusAtWork

Crne rupe, informacije, holografski pricip, firewalls itd.

Оцени ову тему

Recommended Posts

Paradoks gubitka informacija i holografski princip

Holografski princip je pokušaj razrešenja sukoba osnovnih postulata kvantne mehanika (princip unitarnosti i očuvanja informacija) i teorija relativiteta, u ovom slučaju opšte (princip ekvivalentnosti) koji se dešava kod crnih rupa.

Princip unitarnosti je da jedna vrsta kvantnog sistema nikada ne može da se spontano razvije (tj. da evoluira vremenom) u drugu vrstu. Postoje dve osnovne vrste kvantnih sistema, jedan se zove pure (kod koga jedan vektor određuje kako će se sistem razvijati sa vremenom), a drugi je nešto što se zove mixed sistem (ne znam kako se prevodi na srpski, pa neću ni da probam 4chsmu1). Kod ovog drugog evoluciju određuje ne jedan, već grupa vektora. E, fora je u tome da samo pure sistem obezbeđuje očuvanje informacija, jer se u kv. mehanici pod informacijom podrazumeva da je vremenski razvoj talasne funkcije nekog sistema deterministički, tj. tačno određen, pa se u svakom trenutku u budućnosti može tačno razdvojiti jedan deo sistema od drugog. Ovo isto mora da važi i reverzibilno, tj. kada se gleda razvoj sistema unazad od nekog trenutka u vremenu. Ako neki kv. sistem zadovoljava ova dva uslova – determinizam i reverzibilnost – onda se kaže da je informacija očuvana.

Princip ekvivalentnosti Opšte teorije relativiteta (OTR) je da se neko telo/posmatrač u bestežinskom stanju (recimo negde daleko u svemiru, daleko od zvezda i planeta ili bilo kakvih masivnih objekata) ponaša potpuno isto kao i u slobodnom padu pod dejstvom gravitacije. Ili ti, ako te neko stavi u neku prostoriju bez prozora i onda te ili ostavi negde daleko u svemiru, ili te pusti sa neke visine da padaš na Zemlju, ti nećeš znati šta je od ova dva u pitanju jer su zakoni fizike potpuno isti u oba slučaja (normalno, ovaj primer ne uzima u obzir neke lokalne pojave kao što je otpor vazduha u atmosferi, smatra se da se sve dešava u vakuumu). Bićeš u bestežinskom stanju, ali ne možeš da znaš da li plutaš negde milion svetlosnih godina daleko u svemiru ili te je neko pustio iz orbite Zemlje, pa sad polako padaš prema površini. Ovo je važno kad se priča o crnim rupama jer kod njih postoji takozvani horizont događaja, granica koju ako pređeš više ne možeš da pobegneš gravitaciji, jer bi onda morao da se krećeš brže od svetlosti, a to je nemoguće. Upravo iz gornjih razloga, po OTR, taj horizont za običnog putnika koji se tu nađe ne sme da predstavlja nikakvo posebno mesto sa nekim posebnim fizičkim zakonima. On jednostavno ne sme da zna da li se približava nekoj crnoj rupi, da li je na horizontu ili ga je već prešao i nema mu povratka. Crne rupe su u suštini iste kao bilo koje nebesko telo kada ih posmatraš sa daljine: imaju gravitaciju koja sve jača što im se više približavaš, možeš da orbitiraš oko njih, itd. Postaju ‘posebne’ tek u centru, gde je tzv. singularitet i gde gravitacija postaje beskonačna. Što je crna rupa veća, dalji je centar od horizonta. Tako da, po OTR, običan posmatrač ne sme da primeti nikakve posebne fizičke zakone sve dok se ne približi samom centru. Normalno, ovo je isto primer koji ne podrazumeva praktične probleme, tipa sudara sa materijom koja upada, pomeranja talasne dužine svetlosti zbog pojačane gravitacije, itd. Govori se samo i čisto o zakonima fizike.

E, sad, problem nastaje kod Hokingovog zračenja (koje je rezulat činjenice da crne rupe moraju da imaju entropiju da ne bi bio prekršen drugi zakon termodinamike). Po definiciji, ono nastaje u blizini horizonta događaja usled oscilacija nekog kvantnog polja u vakuumu, i čestice stvorene na ovaj način su spregnute (entangled), tj. njihova kvantna stanja su neraskidivo povezana. Ako su recimo dve čestice stvorene dovoljno blizu horizonta, jedna koja je dalje od horiz. će uspeti da pobegne, a druga, bliža, neće i upašće u crnu rupu i posle nekog vremena biti uništena u središtu. Njihovo kvantno stanje počinje kao ‘pure’ (videti gore o tome), a završava se kao ‘mixed’, jer deo spregnutog sistema koji je van crne rupe nikako ne može da komunicira sa delom unutar rupe, pošto je ovaj drugi praktično odsečen od ostatka svemira. Mixed sistem ne može da očuva informaciju i to se u fizici naziva gubitkom informacija. Znači prekršena su dva zakona kvantne mehanike: prvi o unitarnosti kv. sistema, drugi o očuvanju informacija. A stvari postaju još gore kada crna rupa potpuno ispari, jer onda ovaj drugi deo sistema potpuno nestaje, i onda imaš em mixed stanje van crne rupe, em je ovaj drugi deo potpuno nestao.

Onda se došlo do zaključka (Saskind i ostali) da je jedini način da se izbegnu paradoksi i kršenje zakona kv. meh. je to da informacija nikako ne može da upadne u rupu, tj. da pređe horizont događaja. Matematička računica je pokazala da sve što ide prema crnoj rupi mora da ostane na horizontu (inače, taj novi horizont na kome informacije ostaju nije isto što i horizont događaja. Naziva se razvučeni horizont, stretched horizon, i hor. događaja se nalazi unutar njega). ALI ovakvo rešenje krši princip ekvivalentnosti OTR, tj. da na horizontu događaja ne mogu da važe nikakvi posebni fizički zakoni. Ako si u svemirskom brodu i upravo si prešao horizont, ti to ne smeš da osetiš po ničemu. Naravno, ako te tamo nešto rasturi na sastavne delove i pretvori te u ‘informacije’, onda nastaje problem. I tako se došlo do zaključka da su u stvari obe opcije moguće istovremeno: i da nastradaš pri prelasku horizonta i da ga bezbrižno pređeš, ne znajući da je on uopšte tu, i lepo uđeš u crnu rupu. Zvuči suludo, ali trik je u tome da zavisi iz kog referentnog sistema se posmatra nečiji ulazak u crnu rupu: ako Pera posmatra Žiku kako se približava crnoj rupi, on će u jednom trenutku videti Žiku kako biva dezintegrisan blizu hor. događaja i pretvoren u gomilu informacija (što diktira kv. mehanika). Međutim, iz Žikine perspektive se ništa nije desilo i on je mirno prešao horizont i ušao u rupu, gde može da bude koliko hoće, sve dok ne dođe do središta gde će stvarno biti uništen (što diktira OTR). Poenta je u tome da ne može da postoji nikakav referentni sistem/posmatrač u svemiru koji može da vidi oba događaja: i Žiku kako sagoreva na horizontu i Žiku kako bezbrižno ulazi u crnu rupu. Razlog je da je c. rupa praktično deo svemira odsečen od ostatka, niko ne može da skokne u nju i da se vrati i javi šta se dešava unutra. Tako iako cela priča deluje potpuno nelogično i neintuitivno iz perspektive svakodnevice, ona potpuno rešava sve fizičke paradokse koji se pojavljuju kad se susretnu kv. mehanika i OTR. Ovaj princip je nazvan Black Hole complementarity.

Iz cele te priče o tome da informacije mogu biti na ‘horizontu’ nečega i unutar u isto vreme (inače, tu je isto jedno vreme bio problem paradoks kloniranja informacija, tj. da potpuno ista informacija može da postoji na dva mesta u isto vreme, i na horizontu i u unutrašnjosti crne rupe, što bi bilo pa novo kršenje zakona fizike, ali je on isto razrešen činjenicom da samo jedan referentni sistem (Pera) može da zna za postojanje inf. na horiz, a drugi ref. sist (Žika) za postojanje inf. unutar c. rupe) je rođena ideja o holografskom principu, koja kaže da je količina informacija koju neko telo može da sadrži određena ne zapreminom tog tela, već spoljašnjom površinom tela podeljenom na Plankove jedinice (1,16 x 10-35 m2). Znači, površina tela diktira koliko će informacija moći biti sadržano unutar tog tela.
 
Firewalls

Ovo rešenje je nađeno negde sredinom 90-ih godina prošlog veka i bilo je važeće negde do polovine prošle godine, kada je grupa američkih fizičara došla do zaključka da nešto ne štima u celoj priči kada su u pitanju specifične okolnosti. Tačnije, ako je crna rupa dovoljno stara – prešla je polovinu životnog veka - pojavljuju se novi paradoksi. U tom slučaju, Hok. zračenje koje je još uvek u rupi i ono koje ju je napustilo nalaze se u stanju takozvane maksimalne sprege (maximal entanglement). To znači da ako se jedna čestica zračenja (a) nalazi unutar hor. događaja, druga (b van, ali unutar tzv. razvučenog horizonta, a treća (c) potpuno slobodna van rupe, sve tri moraju da budu maksimalno spregnute. Međutim, čestica a i čestica c ne mogu da komuniciraju ni pod kojim uslovima jer je jedna u crnoj rupi odakle ne može da šalje bilo kakve informacije. To znači da su a i c potpuno odvojeni i nezavisni sistemi. To otvara problem čestice b, koja bi morala da bude spregnuta i sa a i sa c. Ali, po zakonima kvantne mehanike, jedan sistem (u ovom slučaju b) ne može nikada da bude maksimalno spregnut sa dva sistema (a i c ), već samo sa jednim. To bi značilo da b može da bude spregnuta ili samo sa a ili samo sa c. Ali ako se razbije maksimalna sprega između b i c ( jedna u rupi, druga van), onda se pojavljuje jedna nova i prilično gadna pojava, nova vrsta singulariteta. Konkretno, to bi značilo da se tamo gde je sprega prekinuta (u ovom slučaju u blizini horizonta, kod čestice b pojavljuje potpuni prekid između prostora unutar i van crne rupe. Tačnije, u tom regionu nema prostora, nema ničega. U najbukvalnijem smislu. Neki nesrećni putnik koji bi naleteo na tako nešto, bio bi momentalno uništen, pretvoren u zračenje i poslat nazad u svemir. Znači ne bi ni mogao da upadne u crnu rupu ni pod kojim uslovima. Ovaj zaključak još gore ruši princip ekvivalentnosti OTR (videti gore) jer potpuno ukida mogućnost ref. sistema (posmatrača) koji ulazi u crnu rupu. Nikakav prelazak horizonta u ovoj varijanti nije moguć.

 

Drugi zaključak do koga su došli (i zbog koga je u stvari ceo ovaj novi princip nazvan ‘firewall’. Pun naziv njihovog rada je Black holes: complementarity or firewalls?) je da bi energija čestica zračenja u blizini horizonta kod dovoljno starih crnih rupa bila toliko velika da bi sigurno spržila bilo koga ko bi prišao horizontu. Znači i bez prekida prostora spomenutog malopre, opet se došlo do činjenice da horizont mora da bude ‘posebno’ mesto i opet je kv. meh. došla u sukob sa OTR.

 

Jedna

fizičara, koja podržava ideju komplementarnosti iz ’90 i neke koja je razrešila prvobitni paradoks gubitka informacija, smatra da se i ovaj paradoks može rešiti uvođenjem dva posmatrača/ref. sistema koji ne mogu da komuniciraju međusobno. Ideja je da ako se Žika i Pera približe crnoj rupi i onda Žika pođe prema horizontu (isti scenario opisan malo gore), a Pera ostane van, i Žika i Pera će videti da je sistem b maks. spregnut sa sistemom c, ali kada Žika uđe u c. rupu, on će onda videti da je b spregnut i sa a. Međutim, on neće to moći nikako da saopšti Peri, jer je nepovratno napustio svemir ulaskom u rupu i izgubio svaku mogućnost da komunicira sa Perom. Tako da će jedan videti b spregnuto sa c, a drugi b spregnuto sa a; ali niko nikada neće moći da potvrdi da je došlo do zabranjene sprege sva tri sistema. Nema paradoksa i izbegnuto je raskidanje sprege i pojava nepostojanja prostora na horizontu, a takođe je sačuvana i ekvivalentnost OTR.

 

 

...i to bi 'ukratko' bilo to 4chsmu1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ju taman sam hteo da pitam kakve veze ima firewall i crne rupe jedno sa drugim. Ali videh ova jpodugačak tekst pa rekoh verovatno se odgovor nalazi u njemu. A pošto nemam vremena sad da čitam ništa onda, do sutra ništa od toga...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ipak sam pročitao, ko bre nema vremena kada su ovakve stvari u pitanju?

 

onda se pojavljuje jedna nova i prilično gadna pojava, nova vrsta singulariteta. Konkretno, to bi značilo da se tamo gde je sprega prekinuta (u ovom slučaju u blizini horizonta, kod čestice b pojavljuje potpuni prekid između prostora unutar i van crne rupe. Tačnije, u tom regionu nema prostora, nema ničega. U najbukvalnijem smislu. Neki nesrećni putnik koji bi naleteo na tako nešto, bio bi momentalno uništen, pretvoren u zračenje i poslat nazad u svemir. Znači ne bi ni mogao da upadne u crnu rupu ni pod kojim uslovima. Ovaj zaključak još gore ruši princip ekvivalentnosti OTR (videti gore) jer potpuno ukida mogućnost ref. sistema (posmatrača) koji ulazi u crnu rupu. Nikakav prelazak horizonta u ovoj varijanti nije moguć.

 

Zar ovo ne bi mogao da bude jedan od razloga nastanka Kvazara. Ako raztmisliš, to su stare ogromne crne rupe, izbacuju ogromne količine zračenja. Odgovaraju opisu ovih crnih rupa, a i scenario veoma potseća jedan na drugi.

 

I nešto komunikacija između čestica, nisam neki stručnjak, ali mislim da ne zavisi od brzine svetlosti. Mislim znaš ono za teleport. I to kako bez ikakvog ograničenja dve spregnute čestice koliko god bile udaljene istog momenta reaguju na promenu ove druge. Tako su uspeli i da teleporutuju foton na nekih 300 km.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@@GeniusAtWork,

 

Свака част. Тешко се могу наћи довољне похвале за овакво објашњење.

 

Изгледа да модерна физика има пред собом још ко зна колико посла - и да ли уопште томе има краја. Али чињеница је да никада нисмо били ближе суштини функционисања природе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja i ovako gad gledam ove razne sajtove, vesti i ostalo, tuga me uhvati kada vidim koliko malo se ljudi interesuje za nauku, i ukupno znanje bilo koje prirode. Ali zato kada se izbaci neka vest o Ceci, Jeci ostalim iz sveta show biznisa to svi najure da što pre pročitaju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

I nešto komunikacija između čestica, nisam neki stručnjak, ali mislim da ne zavisi od brzine svetlosti. Mislim znaš ono za teleport. I to kako bez ikakvog ograničenja dve spregnute čestice koliko god bile udaljene istog momenta reaguju na promenu ove druge. Tako su uspeli i da teleportuju foton na nekih 300 km.

Можда је овде прилика да поразговарамо о природи информација. Видимо у горњем тексту да информације зависе од детерминизма у квантној механици, тј. од ,,одређености'' система у таласној функцији честице.

Мени ово није познато и волео бих више да чујем о томе. Колико знам, таласна функција треба да обезбеди апсолутну неодређеност, што значи да честица током таласне функције нема ништа од својих квантно механичких особина које могу бити одређене.

Знам за експерименте који су показали да је та неодређеност буквална. На пример, ако двоје људи носе са собом по једну рукавицу из истог пара, логично је да сваки од њих има одређену рукавицу, или леву или десну - међутим, честица у таласној функцији може имати неодређени тзв. спин, нико не зна да ли је ,,леви'' или ,,десни'', и тако бива све док се таласна фунција не уруши и путем ,,случајности'' не покаже који смер спина честица има.

О томе можемо детаљније говорити јер постоји читава прича о томе. Постоји доказ - са једне стране, да је принцип неодређености буквалан (тј. током таласне функције честица није имала одређени спин), а са друге стране, и доказ да тзв. преплетене честице делују једна на другу без обзира колико су удаљене, али је кључ у томе да пренос информација никако није могућ.

Зато бих волео да нам неко објасни више о томе како уопште информације делују у квантном свету. Шта то значи да је информација сачувана, или није?

Share this post


Link to post
Share on other sites

доказ да тзв. преплетене честице делују једна на другу без обзира колико су удаљене

 

E sad malo sam slab. Ali ukoliko su čestice uparene promena spina jedne čestice momentalno dovodi do promene i druge. Ukoliko su udaljene 1 svetlosnu godinu neće biti potrebno da prođe 1 godina da bi se to desilo već momentalno.

To su iskoristili naučnici i izmedju dva ostrva uspeli da teleportuju foton. Uparili su 2 fotona i razdvojili ih i onda su treći stavili između njih (sad šta im to znači nisam siguran) uglavnom onaj udaljen je dobio osobine ovo što je ubačen, a taj ubačen se spojio sa ovim jednim preostali.

E sad detalje neznam, nije što me ne zanima, nego jednostavno nemam vremena da tražim, iako to nije teško ako nađem znam da ću da zaglavim na tome veoma dugo pa tako.... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени ово није познато и волео бих више да чујем о томе. Колико знам, таласна функција треба да обезбеди апсолутну неодређеност, што значи да честица током таласне функције нема ништа од својих квантно механичких особина које могу бити одређене.

 

Мени није баш најјасније шта си овде (и у целом посту) хтео да кажеш. 

 

Таласна функција у квантној механици просто описује систем (квантно стање система). И сама таласна функцијa по себи је апсолутно детерминистичка. Оно где настаје проблем са недетерминизмом је када покушаш да таласну функцију повежеш са мерењима. И тај проблем може да се интепретира (потенцијално разреши) копенхагенским приступом, преко Еверетовог мултиверзума итд.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да нејасноћу ствара неразумевање својства информација - са моје стране постоји потпуно неразумевање о каквим информацијама је реч у односу на ову причу о којој тема говори. Оно на шта сам хтео да скренем пажњу је само у односу на ,,спин'' честице, који би требало да буде апсолутно неодређен и сасвим случајно одређен када се таласна функција уруши.

 

Зато ме занима о каквим информацијама говоре физичари када је о овој теми реч. Ако путем спина честице не можемо имати пренос информација јер спин уопште није одређен када је реч о таласној функцији, питам се каквих других особина постоје код честице у смислу очувања информација.

 

Једноставно, не знам. Оно што знам јесте да су физичари Дејвид Бом, Џон Бел и Алан Аспект омогућили да се докаже да спин честице лебди у тзв. лимбу (неодређености) током таласне функције. Мислим да ми неко треба подробније објаснити како се информације разумеју у односу на ову причу из теме.

 

Информација треба да буде нешто што одговара на питања. На пример, да ли је спин честице леви, да ли је новчић окренут главом, да ли бит (binary digit) показује нулу, итсл. Како се објашњава информација у овој теми, то бих волео да знам.

Share this post


Link to post
Share on other sites

И тај проблем може да се интепретира (потенцијално разреши) копенхагенским приступом, преко Еверетовог мултиверзума итд.

Evo kratke pricice od pre neki dan na tu temu:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@@drvce,

 

Сјајно. Само ми се чини да ни ту нема разјашњење о информацијама.

 

Еверетов приступ допушта сваку вредност (тј. одређеност) честице, чиме се долази до једног од модела мултиверзума. Међутим, за наш свет, није ми јасно како честице располажу информацијама јер принцип неодређености разумем као буквалан.

 

Подсетићу, Ајнштајн се први супротставио идеји да честица нема одређену позицију и брзину истовремено. Дејвид Бом је потом претпоставио да и смер спина честице припада принципу неодређености, а питање ко је у праву, Ајнштајн или присталице квантне механике, било је неразрешено готово пет деценија.

 

Ирски физичар Џон Бел је шездесетих г. прошлог века невероватно домишљато показао да се то питање може експериментално разрешити. Његову идеју су неки назвали ,,најважнијим научним открићем'', јер су многи сматрали (нпр. Волфганг Паули) да се на то питање не може никако одговорити.

 

Остварење експеримента учинио је Алан Аспект. Доказано је да преплетене честице утичу једна на другу без обзира на њихову раздвојеност управо помоћу принципа неодређености.

 

Објашњење овог експеримента је прекрасно. Када сам ја могао логички да га разумем онда то могу сви.

 

Требало би ми мало више времена да поједноставим објашњење тог експеримента. Радо ћу то учинити што пре будем могао.

 

Сада очекујем да чујем објашњење у вези информација (везано за тему). Стварно ме интересује то питање и нестрпљиво очекујем да неко нешто каже.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мораш прво да разумеш шта та неодређеност заиста јесте, а шта није, а то је најлакше преко математике. Ево крајње непотпуног објашњења.

Стање система у квантној механици описује се таласном функцијом. Величине које се могу мерити (тзв. опсервабле) се у квантној механици описују такозваним хермитским операторима (Hermitian Operators).

Затим, треба да знамо о једначинама следећег облика:

ÔΨ = NΨ

То су такозвани проблеми својствене вредности - када оператор делује на функцију, добија се та иста функција помножена неким бројем.

Горепоменути хермитски оператори имају неколико за нас важних особина: њихове својствене вредности су реалне, њихове својствене фунције су ортогоналне и те својствене фунције формирају потпун сет функција.

Најпознатији пример је Шредингерова једначина.

ĤΨ = EΨ

Хамилонијан Ĥ је квантномеханички оператор укупне енергије. Када он делује на таласну функцију која описује дато стање, добија се та иста таласна функција помножена реалним бројем који представља енергију датог стања. Решавањем Шредингерове једначине за дати систем добија се скуп таласних функција система и њима одговарајућих енергија. Када меримо енергију система, можемо добити само те вредности енергија и ниједне друге (енергија је квантирана, одатле и назив теорије). Приметимо овде да је квантизација природна последица саме математичке природе Шредингерове једначине (у питању је парцијална диференцијална једначина), док је Бор у својој старијој теорији морао квантизацију ”на силу” да угура у причу.

Замислимо да систем може да буде у стањима Ψ1 Ψ2 Ψ3 иΨ4. Ако је систем у стању Ψ1 и ми му меримо енергију, добићемо Е1. Ако је систем у стању Ψ2 и ми му меримо енергију, добићемо Е2. Ако је систем у стању Ψ3 и ми му меримо енергију, добићемо Е3. Ако је систем у стању Ψ4 и ми му меримо енергију, добићемо Е4. И то знамо са 100% сигурности, нема неодређености. Али шта се дешава ако је наш експериментални систем прпремљен у неком произвољном стању Ψ које није својствена функција хамилотнијана? Хамилтонијан је хермитски, а сетимо се да својствене фукције хермитских оператора формирају потпун сет. Када имамо потпун сет неких функција, тада сваку произвољну функцију можемо представити као линеарну комбинацију функција из потпуног сета. На пример, сваки произвољни 3D вектор можемо да представимо као линеарну комбинацију јединичних ортонормалних вектора i, j и k. Тако овде наше произвољно стање Ψ можемо да представимо као.

Ψ = C1Ψ1 +C2Ψ2 + C3Ψ3 + C4Ψ4

Рекли смо горе да мерерњем можемо да добијемо само оне вредности енергије које су решења Шредингерове једначине. Али сада не можемо никако предвидети коју ћемо конкретно од те четири (у овом случају) добити. Можемо само говорити о вероватноћи да добијемо неку од конкретних вредности и та вероватноћа је пропорционална квадрату коефицијената С[1..4] у горњем развоју. Али у чему је проблем? Немогуће је измерити систем, а да не утичемо на њега. Сваки пут када добијемо конкретну вредност E[1..4], систем ће прећи у стање описано одговарајућом таласном функцијом Ψ[1..4]. И то је оно што се назива колапсом таласне функције. На пример, ако измеримо E3, таласна функција система (стање система) ће колабирати у Ψ3. Важно: пошто је систем након мерења у стању Ψ3, свако наредно мерење тог система даће Е3. Ако желимо да извршимо 10 000 мерења система Ψ, онда морамо да припремимо тај систем 10 000 пута и да свако следеће мерење одрадимо на ”свежем” систему. И још нешто, приметио сам да Милан Николић користи израз ”током таласне функције”, који нема смисла. Таласна функција увек ”постоји”, само што након мерења колабира у неку од својствених вредности хамилтонијана (или неког другог оператора генерално, зависи шта меримо).

Шта нам ово говори о квантној информацији? Квантна информација се дефинише преко квантног стања система. Неодређеност не значи да нема информације (стања) или нешто слично томе, већ значи оно што смо видели: немогуће је прочитати информацију (измерити стање), а да при том систем не оде у стање које смо измерили.

А шта ова прича значи за сам Хајзенбергов принцип неодређености? Овај принцип тврди да постоје парови физичких величина које се не могу истовремено измерити са произвољном тачношћу. Видели смо горе да су мерљиве физичке величине представљене хермитским операторима. Тако имамо оператор енергије (хамилтонијан), оператор импулса, оператор положаја и тако даље. Ове величине имају своје класичне аналоге, док постоје величине за које такође постоје кванто механички оператори, али нема класичних аналога, на пример спин. Као што смо горе видели, да бисмо неку величину измерили са 100% одређености, систем мора да буде у стању које је својствена функција оператора те величине. Да бисмо две величине истовремено измерили са 100% одређености, онда стање система мора да буде својствена функција оба оператора истовремено. А то је математички могуће ако су оператори комутативни (ако им се могу заменити места). Може се лако проверити да оператори импулса и положаја не комутирају, па постоји горња граница тачности са којом се ове две величине могу измерити истовремену, а мера те границе је комутатор два оператора.

Све је ово упрошћено, за сваку од ових тврдњи постоје теореме које се доказују, за причу о квантним информацијама нам треба много више. Овде сам само хтео да покажем да принцип неогређености не значи да ми не знамо ништа о систему, како се то често погрешно разуме, па сходно томе не може да постоји квантна информација. И још једном, у самој таласној функцији нема ничег неодређеног. Она је 100% детерминистичка величина. Квантна механика није неодређена у смислу динамике система, као што на пример метеорологија (која користи класичне једначине) јесте.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да се о овој теми може још што шта рећи. Без обзира колико тога дефинисали.

 

Грин је објаснио да нико нема појма како раде информације - када је реч о црним рупама (не знам да ли се те информације могу изједначити са оним о којим говори Ребетис у горњој поруци). Овако каже Грин:

 

,,Иако нам Бекенстајн и Хокинг говоре колико је информација скривено у црној рупи, нема ни речи о томе какве су то информације. Они не преносе конкретна да-не питања на која те информације дају одговор нити наводе микроскопске елементе које би информације требало да описују''.

 

За сада морам да се стрпим док не потражим још аргумената. Надам се да ће аутор ове теме додати још нешто. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...