Jump to content

Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство


Recommended Posts

  • Гости

ШТО НЕ ЖЕЛИШ СЕБИ...

Постоји ли друштвена одговорност која није заснована на личној одговорности и, опет, да ли постоји лична одговорност која није базирана на спознаји себе, односно, сталном трагању за собом, што аутоматски повлачи и трагање за Богом јер се питање смисла личног, као и друштвеног, постојања једноставно намеће по себи.

''Стражите'', ''Пази на себе'' и, напокон – ''Љубите ближње своје као сами себе'', јесу само неке од назнака којим путем човек треба да крене на том интроспективном понирању у подвигу освешћивања сопства као и препознавања лика Божијег у том истом сопству. ''Спознај самог себе'' – као максима људског промишљања, не о себи већ о свету уопште, јесте потреба човека стара колико и потреба за исхраном или репродукцијом и, колико год о тој потреби знали, ипак нам њено остварење измиче из генерације у генерацију, из епохе у епоху те, иако се превалио огроман пут од пећине до небодера ипак мистерија звана човек остаје недокучива и неухватљива док сама потрага као да јењава из покољења у покољење. Можда би питање - ''зашто је то тако'' - било помало неукусно са обзиром да га неко мора поставити и тај неко мора бити човек а ако сам није одгонетнуо одговор онда би доиста било хипокризно поставити то питање другима као да одговор није на нама самима, односно на том човеку, који би се евентуално дрзнуо да са пуним правом постави питање и очекује одговор што нас враћа друштвеној и, преко ње, личној одговорности. Замислите свет који се мења а да се ниједан његов словесни чинилац не промени ни за макар мало; да ли би та промена била могућа, односно, ако би била, шта би коме користила или ко би је уочио, регистровао. Сада замислите свет у којем би сваки његов словесни чинилац барем за мало променио свој однос према себи, другима, том истом свету и његовим бесловесним чиниоцима... зар не, да би тај свет, био истог трена много бољи те како ниједна промена није темпорална, акутна већ перманентна и стална по природи својој то би онда значило да се тај свет трасирао за промену на боље док би сами чиниоци тих промена врло брзо препознали једни друге док би та промена самим тим била рапидна и све рапиднија а њени чиниоци све ближи и све познатији једни другима али и себи самима.

Ако разумемо да једна конкретна личност, не индивидуум, заправо представља израз и потпуни увид у холограм звани човек онда се по себи разуме да спознавајући себе човек заправо спознаје друге, спознаје врсту, природу, бивајући тек тада у могућности да препозна и прихвати све њене нијансираности, односно, личносне специфичности којима сама личност бива апсолутно аутентична и непоновљива не престајући притом да буде меродавна у изражају целокупне природе човека; дакле, једна конкретност која представља општост иако различита ипак меродавна у својој истости са природом којој припада. А, онда, сугестије типа ''Што не желиш себи не чини другима'' или ''Ако и помислиш... већ си учинио'' постају имплементне у оном онтолошком, изражајном и одговорном смислу којим се и препознајемо као бића друштва, што ће рећи – одговорности.

Овакав свет остаје на нивоу идеје, утопије, која има мале шансе да постане реалност простора на којем живимо али не због неизводљивости промене тог света већ због не прихватања да промена тог света од нас зависи. Без промене става према животу и околностима које нас окружују нема, нити може бити, промене света у којем живимо јер док год чекамо да ту промену неко други покрене, изведе или започне дотле нисмо учесници те промене а зато је и свака револуција у историји била осуђена на промашај и зато је свака ''јела децу своју'' пошто ту идеју промене нису сви имали као водиљу свог деловања, као одлуку коју су донели, већ су се више повиновали тој идеји прикључивши се маси, којој је све већ по дефиницији дозвољено, док год је употребљива, а једном пристати на ниво употребљивости значи занавек се одрећи начина личносности и онда, самим тим, не учествујемо у нечем нашем, личном, већ следимо, подражавамо, наметнуту нам идеју као обећање бољег сутра, сутра којег ми нисмо конституитивни чиниоци. И, како то онда више није наше сутра тако ми стално остајемо незадовољни овим нашим данас, свакодневицом коју живимо у чежњи оне коју желимо али коју нисмо имали храбрости да остваримо чекајући да то уради неко уместо нас.

Лична одговорност и, самим тим, друштвена одговорност, као последица и израз личне, почиње оног момента када човек прихвати себе онаквим какав јесте и започне са променом себе, ''сопственог дворишта'', онога што мисли да не ваља или онога што мисли да би могло бити још боље, схватајући да на тај начин мења читав свет, да промена других зависи од тога колико сам човек промени себе те да собом мења и чини овај свет бољим местом за живот свих. Схвативши ово, на најозбиљнији начин, значи прихватити свој део одговорности у животу света, који сада више не чека овог или оног избавитеља већ почиње да се тим променама припрема за долазак Спаситеља; Који се пасивно не чека већ се ка Њему активно иде. А, тај ход ка Христу, јесте Пут на којем је Истина о Животу, пошто Он Сам представља Живот и док год смо на Њему, Њиме, ми учествујемо у том Животу, схватајући Истину постојања прихватамо Живот као Дар; Дар Љубави, који се односом остварује, заједницом изражава – Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали...

А, љубити, значи – прихватити/познати.

Јереј Угрин В. Поповић

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • Replies 264
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

Старији мушкарац је ушао у воз са својим 25-огодишњим сином и заузели су своја места. Млади човек је сео поред прозора. Чим је воз кренуо, младић је избацио руку кроз прозор, како би осетио струјање в

МОНАХ АЛКОХОЛИЧАР   Накада је на Светој Гори живео један монах који се подвизивао у Кареји. Свакодневно се опијао и постао је узрок саблажњавања ходочасника. Једног дана је умро и неки верници

"Ne sudite da vam se ne sudi;Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam suditi; i kakvom mjerom mjerite, onakvom će vam se mjeriti." (Mt. 7, 1-2)

Цитат: O.Ugrin  данас у 00:34:41

ШТО НЕ ЖЕЛИШ СЕБИ...

.......................

Јереј Угрин В. Поповић

Х Р И С Т О С    В О С К Р Е С Е !!!!!

В А И С Т И Н У    В О С К Р Е С Е !!!

Богу хвала, на овако јаком надахнућу ка Вама, јер тај дивни, јединствени и непоновљиви миомирис Духа Светог свакога од нас који пажљиво чита Његово писање кроз Вас, не може оставити равнодушног никог од нас.

Лична одговорност и, самим тим, друштвена одговорност, као последица и израз личне, почиње оног момента када човек прихвати себе онаквим какав јесте и започне са променом себе, ''сопственог дворишта'', онога што мисли да не ваља или онога што мисли да би могло бити још боље, схватајући да на тај начин мења читав свет, да промена других зависи од тога колико сам човек промени себе те да собом мења и чини овај свет бољим местом за живот свих. Схвативши ово, на најозбиљнији начин, значи прихватити свој део одговорности у животу света, који сада више не чека овог или оног избавитеља већ почиње да се тим променама припрема за долазак Спаситеља; Који се пасивно не чека већ се ка Њему активно иде. А, тај ход ка Христу, јесте Пут на којем је Истина о Животу, пошто Он Сам представља Живот и док год смо на Њему, Њиме, ми учествујемо у том Животу, схватајући Истину постојања прихватамо Живот као Дар; Дар Љубави, који се односом остварује, заједницом изражава – Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали...

А, љубити, значи – прихватити/познати.

Највећа поука, чини ми се, саздана је у овом одељку Вашег текста.

Богу се молим да свако, без изузетка, измоли од Бога снаге да искрено, сваког трена, преиспитује себе.....нимало тешко, ни умно ни физички,али неретко лично поражавајуће сазнање, постаје довољно јак разлог за одустајање од истрајности у сталности непрестаног преиспитивања себе. Опет, понекад, због недовољно доброг разумевања оних којима се вапајем сопственим обраћамо, а који исти тумаче као Воздигнуће наше, а кроз нас и сопствено, још више снаге дајемо разлогу да од непрестаног, личног, преиспитивања одустајемо, или у реченом процесу посустајемо. Тада нам се може догодити и да сами себе видимо као, како добро и лепо написасте Богу хвала, као неке који спознајемо друге, спознајемо врсту, природу, могућност да препознамо и прихватимо све њене нијансираности, односно, личносне специфичности којима сама личност бива апсолутно аутентична и непоновљива не престајући притом да буде меродавна у изражају целокупне природе човека, али кроз недовољно чисту призму интроспекције, јер је замагљена сопственим недостатком истрајавања у континуалности истог, као и додатних сенки, резултата оних који уместо вапаја нашег, препознају начин којим би Воздгили и себе саме.  Тада, заиста, сви постајемо холограм, балон од сапунице, који сами образовасмо, својим нехтењем прихватања сопствености, а надувавањем балона-оснаживањем сопствене инфериорности ка промени, јер и зашто би, ако осећамо подршку, која искрена од људи излази, али замагљеношћу својом одводи са Пута и њих и нас.....

Диван текст и врло поучан.....

Богу хвала, што нам га подаристе о.Угрине

vrtiloptu

catfight

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 months later...

Да ли примећивање одређених особина - које је, наравно, и упознавање оног Другог пред којим стојимо и чије искуство саживљавамо - а затим и констатација о истим (= особинама, било + било -), односно уврштавање Другог о којем смо стекли одређени став у дијалошку (= што ће рећи христолошку... диа+Логос - кроз Христа) односност свих нама блиских Другости - нужно "Одмеравање других као негативан аспект савременог фарисејства"???

Где су границе...? А при том не мислим на џангризаво испољавање властите зловоље... И наравно никад не заборављамо:

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У време Сабора у Никеји завађени клирици писаху тужбе један против другог и даваху цару. Цар Константин прими све те тужбе, па и не отварајући сажеже их на пламену свеће. И рече цар зачуђеној околини својој: „кад бих ја својим очима видео епископа, или јереја, или монаха на делу грешном, ја бих га покрио својом хаљином, да нико више не види грех његов". — Тако овај велики хришћански цар постиде клеветнике и затвори им уста. Наша вера забрањује нам да будемо шпијуни туђих грехова а налаже да будемо неумитне судије својих. Болесник у болници заузет је својом сопственом болешћу, те нема ни воље ни времена, да испитује друге болеснике и да се руга њиховој болести? Нисмо ли сви ми у овоме свету као болесници у болници? И не налаже ли кам обична памет, да гледамо своју болест а не туђу? Нека нико и не помишља, да ће се у оном свету излечити од своје болести. Овај свет је само болница и лечилиште, а у ономе нема болнице: онамо је само или двор или — тамница.

Кад сам слаб онда сам силан (II Кор. 12, 10).

У Светом Писму нема противречности, те и ове речи нису противречност, ма да тако звуче. Телесан се управља по звуку, а духован по смислу. За телесног човека свуда је противречност, јер он се боји препона, и бега и од сенке, ако му се ова учини препоном. Духован човек је као витез, који воли да савлађује препоне. За духовна човека у овим се речима крије цела наука о спасењу. Кад сам слаб онда сам силан. То јест, кад сам свестан свога ништавила и свемоћи Божје, онда сам силан. Кад знам, да сам од себе не могу никакво добро учинити ни себи ни другоме, и кад се сав положим на моћ и милост Божју, онда сам силан. Кад осећам да ја дављеник у овоме свету, нисам у стању ни пружену руку Божју сам својом силом прихватити, него вапијем к Богу, да ме руком Својом прихвати и извуче из дубине греховног понора, онда сам силан. Кад видим, да сам слаба и празна трска усред бурних ветрова и поплава, трска коју Бог може испунити Својом свесилном благодаћу, и кад се с вером помолим за Божју благодат, онда сам силан.

преписано из Пролога ...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...
  • 3 months later...
  • 2 months later...

Eto desilo mi se sinoć na dočeku Nove godine. Sedeo sam sa starim društvom u opuštenoj atmosferi. Pričalo se tu o svemu i svačemu kao šte se i jelo i pilo svašta s obzirom da niko od njih ne posti. Ono što primetih kod sebe posle sedenja sa njima je, da sam, iako trudeći se da to ne činim, u momentima postajao vrlo sklon praznoslovlju i osuđivanju. Kao da se upali neka lampica u mojoj glavi i ja saspem sve što ne bi trebalo iz svojih usta o nekome ili nečemu. To mi se inače ne dešava kad nisam u društvu dragih ljudi pa postavljam pitanje, postoji li način da se čovek obuzda u osuđivanju a da pri tom ne počne da izbegava drage ljude? Hvala!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

...да, то је веома интересантно...тј. уопште није добро, али некако људи те повуку, и ти почнеш исто да радиш што и они, односно да причаш о људима који нису присутни...некако испада да не учествујеш у конверзацији, да се дистанцираш од њих ако се не укључиш у њихово или оговарање, или критиковање, или...сл. и онда ниси прихваћен од те групе људи, као, ти си нешто бољи од њих, изнад њих си, и то онда код њих изазива одбојност према теби...онда ти , да се неби издвајао , да би био део њих,радиш исто, а после се кајеш због тога...наравно , то је наша грешка што не знамо или не можемо да се одупремо томе...ах, те наше страсти... 0203_cool...све у свему, треба много да се трудимо да се променимо, да се молимо Господу да нам помогне да то превазиђемо...дуг је то пут и велика борба...али на крају ће се исплатити... :nene:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

нека буде ваше не не и ваше да да.

треба човек да се дружи, али да не осуђује ни себе ни друге.

једини излаз је безазленост и мудрост, а то се временом постиже.

само се ти труди брате, и не посустај, па ћеш стићи.

кад, па немој да очекујеш да ћеш постићи пре смрти и све је у реду  ne_shvata 0203_cool

свака част за самокритику  :nene:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Moже да просуђује. Све зависи о чему се ради. Осућивати значи дати неком суд. На веки веков.

Да ли ми осуђујемо Хитлера, или неког злочинца који је поклао децу?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

" Од којих сам први ја". Шта то значи? То значи да обраћам пажњу на себе најпре и само на себе. И  да у том тренутку , и  после и пре тог тренутка  Причешћа ( пошто је то мерило) сам позван да мерим свој однос према Богу. Ако је неко побио  децу или урадио нешто крајње ужасно, онда то мерим према свом односу к ближњем. Ближњи су у том случају страдали, тако да могу  да " осуђујем".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

" Од којих сам први ја". Шта то значи? То значи да обраћам пажњу на себе најпре и само на себе. И  да у том тренутку , и  после и пре тог тренутка  Причешћа ( пошто је то мерило) сам позван да мерим свој однос према Богу. Ако је неко побио  децу или урадио нешто крајње ужасно, онда то мерим према свом односу к ближњем. Ближњи су у том случају страдали, тако да могу  да " осуђујем".

Да дело (грех),а не човека.Бар,тако сам ја разумела Јеванђеље.Мада је то,по некад јако тешко,морам признати.Тада себи,упорно и упорно,понављам,да се ништа не дешава без Божијег допуштења.

Не знам да ли грешим  :(

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости
Guest srna u izgubljenom raju

Interesantno je kad svi nekog osudjuju ,a ti udaris kontru pa pocnes govoriti o vrlinama toga covjeka, neki (oni slabiji i najprevrtljiviji) odmah povuku, a sa upornima se sit isvadjas i manji je grijeh nego ogovaranje, a vece je zadovoljstvo  amen

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу


×
×
  • Креирај ново...