Jump to content
marija

Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство

Recommended Posts

Јасно је, дакле, шта монах треба да има „у уму, у срцу и устима својим“, као што је јасно да ко живи по монашким заветима не може истраживати грешност сопственога народа. Ако бисмо то радили под изговором да то чинимо из љубави и бриге, сетимо се св. Лествичника који је таквима рекао: „Оставите ви такву ›љубав‹“ (Лествица, Поука 10, Манастир Хиландар, 1993).

Зашто је за монаха опасно да се оптерећује грешношћу и непобожношћу сопственога народа? Опасно је, јер ће ако тако почне, неминовно заменити монашки идеал нечим другим, нечим што је наизглед племенито, али што није монаштво. Уместо што смо дошли у манастир бежећи од света, испашће да смо дошли ради света, тј. да га спасавамо, јер смо такву улогу сами себи дали. Стално истицање грешности нашег народа би за нас било доказ нашег скретања са правог монашког пута. Ово скретање би се настављало тиме што у том случају, мало по мало, монах који хоће да спасава свет, себе почиње да доживљава као судију грешном свету. Споља то може да делује херојски, да се тај монах брине за народ (док су остали успавани), али суштински, не примећујући, монах ће умислити да је Богом-дани судија ради спасења народа. Пошто свој ум оптерети бригом о огреховљеном свету монах, под видом старања за народ и свет, лако скреће у осуђивање. О томе говори св. Лествичник: „Судити, значи бестидно својатати Божје право, а осуђивати, значи упропашћавати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено упропастити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (Видети: Лк. 18 10 и д.)“ (Лествица, Поука 10).

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/979-980/tekst/monastvo-i-osudjivanje/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ова перцепција може бити заступљена свуда, у свим друштвеним секторима и мислим да би се тема могла исцрпети појмом толеранције која углавном не постоји и задобија драматичне размере. Почев од нумерисања других зашто нису бољи за наш его, иако би им и тако завидели, па до ближњега који стоји са нама на Литургији, којег етикетирамо зашто је обучен овако, зашто не ради онако, итд. Тему сам намерно поставио зато што отвара једно дискутабилно питање: ако се спасавамо кроз Литургију, како ће Бог да нам суди ако и поред дароване благодати и даље остајемо надменог карактера по друге? Прича о фарисеју и царинику показује да су они били у храму, као што и ми данас одлазимо у Цркву.

Након 33 прегледа и ниједног коментара, можда се сада мало раздрмамо умом за полемику...

Хвала другари dada

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest свештеник Иван

Опет једна врло важна савремена тема, али мислим да бих тек касније, када чујем ваше коментаре, дао неко своје размишљање. Ово је, иако је данас изузетно актуелно, одувек постајало у Цркви. Можемо питање и префорумлисати и питати: Зашто ја одлазим (улазим) у Цркву? Ово питање, увек треба да поставимо сами себи када кренемо да у другима видимо труње у очима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hm.

Ni sam siguran da je odmeravanje drugih - savremena praksa.

I u prvom veku su gundjali Gospodu jer Njegovi učenici su ... grickali klasje u subotu,

nisu postili.... A i Njemu Samom su što-šta prebacivali.

Sa druge strane, kad se setim sebe i mojih početaka učestvovanja u Liturgiji,

kad sam otkrio koliko procenata vremena provedem gledajući u ljude, počeo

sam da žmurim. I tako sam radio sve dok se nisam odvikao od gledanja uokolo.

Pa i danas, tokom pojanja Blaženstava, ja žmurim, da ne gledam šta rade

'saučesnici' u horu. Lakše mi je tako da se molim Bogu. Borim se protiv sebe, šta ću...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када имам проблем са концетрацијом,гледам у под..

Не загледам друге заиста..Не ремети ме ничије понашање..

Највише  проблема имам сама са собом..

Са неким својим мислима и идејама..И тада ја и под комуницирамо...Гледај ме,гледам те.. 0202_238

Иначе,дешава ми се да се смешкам,безвезе,тихо наравно...  0409_feel

Када видим да се неко труди да прати, пева..иако није слухиста..

Када видим побожност на делу,скрушеност..Поштовање..

Када видим смиреност..

И све је то тако нормално..дивно и хармноично...

Смешкам се... :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када имам проблем са концетрацијом,гледам у под..

Не загледам друге заиста..Не ремети ме ничије понашање..

Највише  проблема имам сама са собом..

Са неким својим мислима и идејама..И тада ја и под комуницирамо...Гледај ме,гледам те.. confused

Иначе,дешава ми се да се смешкам,безвезе,тихо наравно...  crvenilo

Када видим да се неко труди да прати, пева..иако није слухиста..

Када видим побожност на делу,скрушеност..Поштовање..

Када видим смиреност..

И све је то тако нормално..дивно и хармноично...

Смешкам се... stadaradim

И ја имам исто проблем са неким својим мислима.Само зашто гледати у под,ипак литургија је радост,треба стајати усправно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne sudite da vam se ne sudi;

Jezek. 16:52, Lk. 6:37, Rim. 2:1, 1 Kor. 4:3, Jak. 4:11

2 Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam suditi; i kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti.

Jer. 34:17, Jezek. 24:8, Mk. 4:24, Lk. 6:38

3 A zašto vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš?

Lk. 6:41

4 Ili, kako možeš reći bratu svom: Stani da ti izvadim trun iz oka tvog; a eto brvno u oku tvom?

5 Licemere! Izvadi najpre brvno iz oka svog, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svog.

6 Ne dajte svetinje psima; niti mećite bisera svog pred svinje, da ga ne pogaze nogama svojim, i vrativši se ne rastrgnu vas.

Priče 9:7, Dela 13:45

Share this post


Link to post
Share on other sites

Најгоре од свега је што неки људи не знају направити границу између саветовања и паметовања. Плус што савети знају бити и злонамерни, посебно од стране "негрешних" људи https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='0442_feel' />

Share this post


Link to post
Share on other sites

Грех језика је најчешћи и најбржи грех. Ко у ријечи не погрешује, онај је савршен, вели апостол Јаков (Јак. 3, 2)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sudio je strogo. Prezirom je šibao poroke, sa strašću je razobličavao razbojništvo i nadmenost, izvrgavao ruglu uskogrudu ograničenost, brljivu nesposobnost i gnusni nedostatak morala. Smatrao je sebe jednim od poslednjih preostalih pravednika.

Video je sebe kao sjajnog viteza koji, neustrašivo, ne hajući za sebe, stoji na braniku najviših ljudskih vrednosti.

Doživljavao je sebe kao borca bez straha i mane koji na megdan izaziva nikogoviće i ništarije, podlace i prevarante, hulje i nasilnike, štiteći lakoverne, slabe i bespomoćne.

Bilo je ipak u njegovoj strasti previše zagriženosti da bi bila skrena.

Bilo je u njemu previše mržnje i previše gneva koji teško da bi mogli proizaći iz visokih načela kakva je propovedao.

Bilo je u svemu tome nečeg duboko ličnog, što nije priznavao ni sebi ni drugima.

Njegova je pravda zapravo bila s mukom prikrivena osveta svima koji su ga na bilo koji način i u bilo čemu prevazilazili, svima onima koji su ga užasno uvredili samim tim što su ga u bilo čemu nadmašili, svima onima kojima je, i ne znajući to, zbog bilo čega zavideo.

A skoro svakom je nalazio razlog da zavidi. Jednima zbog uspeha ili poznatosti, drugima zbog moći ili uticaja, trećima zbog samopouzdanja, opuštenosti ili zadovoljstva sobom. I tako dalje, i tako dalje. Spisak je praktično beskonačan.

Njegova duboka, prodorna i neumoljiva zavist poticala je iz potrebe da u svemu bude ispred i iznad svih. Da postane sila koja će sve pokretati i centar oko koga će se sve obrtati.

Tako je sebi postavio neostvariv cilj. Otuda osećanje promašenosti koje ga proganja, otuda jed koji ga nagriza.

Morao je uvek biti najbolji jer je strahovao da je najgori.

Verovao je da je pravednik a zapravo je bio očajnik.

Očajnik koje je sebe prezreo i stoga bio prinuđen da prezire druge, očajnik koji je sebe zgazio i zato stao da gazi po drugima.

Njegova je pravda bila osveta, njegova osveta izraz očajanja, njegovo očajanje proizvod neostvarivog cilja, neostvariv cilj posledica odbacivanja vlastitog bića.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Газда Стеван

И данас кад снијег окује питома села Шумадије,

Топлина вјековних огњишта окупи к`о некад људе,

И још се кромпир под жаром џара, и још се врела ракија пије,

И још се увијек у глуво доба, времена давно минула буде.

И увијек некако кад замре прича, кад је надгласа хук вјетра свана,

Нађе се какав ћудљиви чича, да мучни тајац бесједом скрати:

„Чусте л` ви ђецо за газду Стевана? Тишина дедер“, подвикне строго:

“ Сад ће вам ђедо, пилићи моји, све како требује казивати!“

Онда се прво накашље важно и напуни лулу старим дуваном,

Па строго погледа око себе и тргне гутљај црнога вина,

К`о да се спрема у коштац ухватит` са неким давно прпшлим земаном,

К`о да се враћа очевој кући, покајном кораком блуднога сина.

Живљаше ђецо моја, у оној кући насред села,

Што јој се од корова примаћи не може,

Домаћин чувен на далеко, све одавде до бијела града...

Добар човјек бјеше, не узми ми за гријех Боже,

Јер сиротог биједа мори, а богатом душа страда.

А душу је, кажу, мирно испустио, чак му је и осмјех на лицу остао,

Па се и сам Прота смјерно прекрстио, када се са гробља сеоског враћао:

„Нас је газда Стеван добрим задужио,

Нека би му Господ драги, у Насељу Рајском уточиште дао.“

И стварно се Стеван нађе пред Рајским Дверима,

И хтједе да прође кроз њих, попут бескрајем гоњеног вјетра,

Наоружан доброчинством што чињаше мјештанима,

Кад га благо заустави златно жезло Светог Петра.

„ Куда си то кренула, душо напаћена“,

Упита га Светац, благородно и смирено к`о што само Свети знају,

Само Му је једна суза заискрила из светачких дивних зјена:

„ Јеси л` Стево заслужио да се нађеш баш у Рају?“

„Па добро, нек` буде“, прошапта тихо, са тугом брижног оца у гласу,

И виђе Стеван: У руци држаше кантар, већи од свијета цијела:

„ Ја ћу положити једну сузу... ту гдје су гријеси... на лијевом тасу,

А ти на десном приложи дијете, сва твоја добра и праведна дјела.“

Гледа Стеван ону сузу, па се простодушно смјешка:

„ Мене као добротвора знаде Шумадија цијела,

Па зар може једна суза бити као живот тешка?“

То помисли, па приложи Цркву гдје су добра дјела.

Засја Црква попут сунца на праведној Рајског ваги,

Љепотом би све појмљиво оку људском засјенила,

Ал` Стевану не промаче Светитељев поглед благи,

Она суза лежи мирно, није се  ни помјерила!

Помрачи се невјерицом лице газде добротвора,

Одрече се од гордости као владар од престола:

„ Схватио сам Свети Петре, знам да тако бити мора,

Ал` нека је поред Цркве и камена ова школа.“

„Ту сам школу сам градио, за дјечицу нашег краја,

Њих сам ради и Мораву плаховиту премостио,

Мост саградих, да обале завичаја мојег спаја,

Не би ли се пред Господом, макар мало искупио“.

Па положи Стеван Цркву и мост сличан вјечности,

А знао је да ће она суза опет претегнути:

„ Немам ништа више Свече, нек ми Господ Бог опрости,

Још једино желим знати, због чега ћу погинути?“

„ Кад си оно газда Стево, ћуприју саздао,

Искупи се силан свијет да се чуду диви,

Тад си дијете моје јадно, пред просјака слијепог стао,

Пред убогог старца што од милостиње живи“.

„ На шешир си сламни његов умало згазио,

Тргнуо се кад из њега, жуте паре зазвечаше,

И кад си му оно, грубим гласом подвикнуо:

„ Купи своје ствари старче, не долази овдје више“.

„ Онда си се, сјећаш ли се, до земље повио,

Ал` не да се због безумља својега покајеш,

Н`о си камен, сиромаху у шешир бацио,

И рекао да му тиме милостињу дајеш“.

„ Оваквим сам каменом Цркву саградио,

И школу, и ћуприју на којој ти просиш,

Тако си га Стеване, сјети се, грдио,

Ту се сине заче гријех с` којим се сад носиш“.

Потече из очију грешнога Стевана, бујица искреног, људској покајања,

Плећа му се уморена варљивим свијетом,

пред Свечевим ногама скрушено повише,

и гле чуда, она суза биваше све мања,

и кад опет диже главу, не б`јеше је више.

Мјесто ње се онај просјак однекуд створио,

Ал` на њему нису рите н`о хаљине царске:

„ Хајде самном, ја сам брате за тебе молио“,

Па прођоше загрљени кроз Капије Рајске.

„ А ви ђецо чујте добро што бесједи чича стари,

Јер живот ће овај, као трептај ока проћи,

Не тражите благо чеда ђе црв гризе, и ђе рђа квари,

Само душу сачувајте, награда ће сама доћи“.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

Samo da vas sve pozdravim i obavestim da cu biti u narednim danima prisutniji posto sam stvar tehnicke prirode, koja me je onemogucavala da budem na netu, otklonio. Uskoro cu i jedan tekst da objavim tako da se nadam da cemo imati kvalitetan dijalog a kao uvertiru Vaskrsnje Radosti...

Bog vas blagoslovio - Ugrin

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

СВЕТИ ОЦИ О ПРАШТАЊУ УВРЕДА И ЉУБАВИ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА

1. Штедите један другога, да би вас поштедео Господ (свети Антоније Велики).

2. Злопамтити и молити се, то је исто што и сејати у море и очекивати жетву (свети Исак Сиријац).

3. Где нема мира, тамо нема Бога (авва Исаија).

4. Ко може да са радошћу поднесе увреду, тај је примио утеху од Бога (свети Исак Сиријац).

5. Ако злопамтиш некоме, моли се за њега, па ћеш молитвом одагнати тугу због сећања на зло које ти је учинио и зауставићеш страсне покрете (свети Максим Исповедник).

6- Грех мрзи, а брата жали; уразумљуј га и моли се за њега пред Вишњим, који нас све види, испитује срца наша и оно што је у нама (свети Јован Кронштатски).

7. Када нам чине добро, захвалност налаже да се тога сећамо; а када чине зло, љубав нас подстиче да то заборавимо (свети Амвросије Милански).

8. Труди се колико можеш да љубиш сваког човека. Ако то још не можеш, онда макар никога немој да мрзиш. Но, ни то нећеш бити у стању да учиниш ако не презреш све земаљско (свети Максим Исповедник).

9. Очишћуј ум твој од гнева, злопамћења и срамних помисли, па ћеш тада моћи да препознаш да се Христос уселио у тебе (свети Максим Исповедник).

10. Дух свети учи да се непријатељи љубе тако, да их душа жали као рођену децу (старац Силуан Атонски).

11. Ко враћа зло за зло, тај је далеко од истинског покајања. Ко је поробљен славољубљем и уплео се у светске послове, тај не може да од срца плаче због својих грехова (авва Исаија).

12. Онај ко се удостојио светог познања не треба да се суди било са ким, јер је правда власти овога света испод правде Божије (блажени Дијадох).

13. Ако те брат увреди, уведи га у свој дом и не буди лењ да одеш код њега, те једи са њим хлеб твој. Чинећи тако, избавићеш душу своју и неће бити спотицања за време молитве (авва Евагрије).

14. Сунце нека не зађе у гневу нашем, него праштајмо све дужницима и утврдимо љубав, јер она покрива мноштво грехова (свети Јефрем Сиријац).

15. Може се и без љубави не узвраћати злом на зло, према заповести. Но, није тако лако узвраћати добром на зло, не приморавајући се на то, јер чинити добро са наклоношћу према онима који нас мрзе својствено је само духовно савршеној љубави (свети Максим Исповедник).

16. Ко се моли за непријатеље, тај се неће сећати зла, и ко пази на језик, неће увредити ближњег (авва Евагрије).

17. Ако негодујеш када будеш изложен погрдама, онда не знаш за истинско покајање (авва Исаија).

18. Добро дело је претрпети насиље од оних који хоће да нам учине неправду и молити се за њих, како би им ради њиховог покајања, а не због враћања онога што су нам узели, био опроштен грех зеленаштва. То од нас тражи правда Божија (блажени Дијадох).

19. Ако те ко неправедно прекори за какав грех, смири се и добићеш венац (свети Антоније Велики).

20. Врлини праштања увреда препрека су две страсти – сујета и сластољубље (свети Марко Подвижник).

21. Онај ко се моли за непријатеља неће злопамтити. «Боже, помози брату моме и мени ради молитава његових» (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).

22. Искоренити зло и грех није твоје дело, него Божије, јер без Исуса немогуће је спасити се (свети Макарије Велики).

23. Дакле, не нападај онога ко лежи, него га жали. Ако испуњаваш заповест о љубави према непријатељима живећеш са Богом, а ако је оставиш, са цариницима (свети Јован Златоуст).

24. Од суза потиче то, да неко љуби своје непријатеље и моли Бога за њих, радује се у искушењима и хвали се невољама, на туђе грехе гледа као на сопствене и плаче због њих, спреман да положи живот за своју браћу (свети Симеон Нови Богослов).

25. Кад будеш изложен клевети, ћути. Сам никога не вређај, а када те други вређају, трпи (Древни монашки устави).

26. Немогуће спасити се другачије, него кроз ближњег – «праштајте и биће вам опроштено», то је испуњење закона (свети Макарије Велики).

27. Доброчинства записуј на металу, а увреде – на води (свети Исидор Пелусиот).

28. Бог нам је заповедио непријатељство само према змији (Пост. 3,15) – према човекоубици ђаволу.

29. Какво расположење треба да имамо према непокајаном грешнику? Онакво какво нам је Господ заповедио када је рекао: а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17) (Древни монашки устави).

30. Кад чиниш добро непријатељу, себи чиниш добро; а свако ће примити према својим делима (свети Варсануфије Велики и Јован).

31. Када из саосећања чине добро злима, често се догађа да смекшају њихово срце и врате их на пут добра (Древни монашки устави).

32. Људи су пре слаби него зли.

33. Благодари ономе ко те вређа, па ћеш Бога имати за пријатеља (свети Антоније Велики).

34. Срце које прашта, када се присећа читаве творевине – људи, птица, демона, због сваког створења лије сузе, и моли се за непријатеље, да би били помиловани (свети Исак Сиријац).

35. Љуби непријатеље и полажи душу своју за пријатеље (свети Василије Велики).

36. Хришћанска победа не састоји се у освети, него у кротости и трпљењу (свети Тихон Задонски).

37. Чим увреда распали твоје срце, сети се Христа и Његових рана – размисли колико је то што ти трпиш мало важно у поређењу са Владикиним страдањима: тако ћеш као водом угасити своју патњу (свети Григорије Богослов).

38. Буди спреман да трпиш више него што би онај ко те вређа хтео.

39. Боља је туга онога ко трпи неправду, него радост онога ко неправду чини (блажени Августин).

40. Није оштећен онај ко трпи зло, него онај ко га чини (свети Јован Златоуст).

41. Не буди злопамтило, ако нећеш да увредиш самога себе (свети Јован Златоуст).

42. Ко се свети сам за себе, тај као да осуђује Бога због недостатка правичности (свети Марко Подвижник).

43. Када се светиш ближњем за увреду, Бог му се не свети; а када прашташ, онда се Бог или свети њему, или теби прашта грехе (свети Јован Златоуст).

44. Постоји много облика милосрђа, посредством којих можемо да добијемо од Бога опроштај својих грехова, али најважнији је – праштати непријатељима (блажени Августин).

45. Будимо снисходљиви према својим непријатељима, да би и Бог био снисходљив према нама (свети Јован Златоуст).

46. Не гаји непријатељство ни према коме; иначе твоја молитва неће бити угодна Богу (авва Исаија).

47. Ни поста ни празника не може бити тамо где владају непријатељство и злоба.

48. Ко живи у раздору за хришћанима, тај не може да буде у јединству са Христом (блажени Августин).

49. Смирењем и друге можемо да научимо смирењу; гордошћу не можемо да смиримо горде (свети Филарет митрополит Московски).

50. Хоћете да избегнете непријатеље? Љубите свога непријатеља. Таква је сила љубави (влажени Августин).

51. Ако опростиш непријатељу, можеш га учинити својим другом.

52. Твој непријатељ је – твој лекар.

53. Увреде које неоправдано трпимо од било кога, Бог нам урачунава или за опроштај грехова, или за награду коју добијамо (свети Јован Златоуст).

54. Када претрпиш било какво понижење од људи, сматрај да ти је послано од Бога на спасење (свети Филарет митрополит Московски).

55. Боље је ћутке поднети увреду, него победити одговором (свети Григорије Двојеслов).

56. Давид је већу победу однео када је поштедео Саула, него када је оборио Голијата (свети Јован Златоуст).

57. У свету нема ничег што би више заслуживало дивљење од љубави према непријатељима (блажени Августин).

58. Боље је да те грде, него да грдиш; да те бију, него да бијеш; да трпиш увреду, него да вређаш (свети Василије Велики).

59. Воли непријатеље своје и постаћеш пријатељ Божији.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...