Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство

Recommended Posts

Умивање блатом
У стварности, осуда је тежак грех. На жалост, лако се шири. Осуду сусрећемо свуда. То је као загађени ваздух који ми свакодневно удишемо. То је толико уобичајена појава да се може рећи да је постала нормална за човека. "Ништа не причињава човеку веће задовољство, него да осуђује друге", каже Свети Грегорије Богослов. Управо због лаког ширења осуде, тешко је борити се против ње. Тешко је борити се против овог греха, а још је теже испуњавати Божју заповест која гласи: "Не судите!"
umivanje-a.jpg

Нико не може оспорити ово тужно стање у нама, али ни једна особа здравих размишља не може тврдити да је осуда оправдавајућа. Тешко нама ако, као етичко мерило за вођење иправног живота, ми узимамо за пример неуредан живот других. Наша савест, без обзира колико заслепљена збуњујућим и неуредним стањем друштва, побуниће се и осудиће осуду. Завапиће наша савест да нашим животима не треба да владају глас и навике света, већ она - савест, која у коначној анализи јесте глас Божији. Због тога сваки човек, без обзира колико далеко отишао у осуду, сматра "Не судите!" важном и исправном Божијом заповешћу.
"Не судите!"...Заиста, зашто бисмо друге осуђивали? Зашто бисмо се ми бавили оним шта други говоре и чине? Ко је нас учинио испитивачима, инспекторима и судијама других и њиховог понашања? Нико. Поред тога, зар ми не грешимо? Напротив, Господ нам више пута недвосмислено забрањује осуду и цензурисње других речима: "Не судите!"
Једино Он има право да суди. Једино Он је Законодавац и Судија. У његовом присуству ми смо сви подједнако одговорни - било да смо судије или да смо осуђени. Дакле, тенденција и навика осуде и прекоравања других је уклањање и одузимање власти и права Господу. Зато у Саборној посланици Свети Апостол Јаков каже: "Не оговарајте један другога, браћо, јер ко оговара брата или осуђује брата својега, осуђује закон и оговара закон, а ако закон осуђујеш, ниси вршилац закона него судија. Један је Законодавац и Судија, који може спасити и погубити. А ко си ти што другога осуђујеш?" (Јаков 4:11-12). А и за нас, Бог је рекао да волимо и љубимо ближњег свог. Међутим, када осуђујемо брата свога, ми газимо, занемарујемо и поништавамо закон Божији. Ми више нисмо браниоци, већ кршиоци тог закона. Осудом ми чинимо грех, можда већи него онај грех који је наш брат починио, грех због кога смо га ми осудили.
umivanje-b.jpg

Зато Свети Апостол Павле додаје: "Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш, јер ти који судиш чиниш то исто"(Рим 2:1). Сви смо ми одговорни пред Господом. Њему ћемо положити рачуне за дела наша. Када год судимо и оговарамо друге, помислимо само које бисмо оправдање дали Богу и како бисмо имали смелости да питамо за благост и милост? Такође, особа коју осуђујемо може да се покаје или се већ покајала и може да нађе милост пред Господом, може да буде спашена и помилована, док ми можемо остати са својим тешким осећањем кривице због осуде коју смо починили. Дакле, када год осуђујемо друге, ми осуђујемо себе саме.
Озбиљне су кривице које осуђивање собом носи. И требамо знати да те кривице нису мале. У многим случајевима Свето Писмо осуђује окрутност осуде и сматра је грехом против Бога и недостатком љубави према ближњем. То је оно што је Свети Хризостом имао у виду када је рекао: "Браћо, немојмо бити горке судије и тужиоци других да не бисмо били одговорни за озбиљно супротстављање Богу. Немојмо заборавити да смо и ми починили тешке грехе, који траже већи опроштај. Нека, дакле, будемо благи према другима,без обзира колико су тешко сагрешили, да бисмо и ми били сигурни у благост и милосрђе Божије".

 

Братство манастира Ватопед
Извор: manastir-lepavina.org

Share this post


Link to post
Share on other sites

Осућивање је изопачено духовно стање!

 
Живот православног хришћанина је незамислив без Цркве, без духовника. Многи људи признају да им је раније црквено мишљење било туђе и да су се задовољавали тим тешким положајем у коме су живели. Међутим, након што су прогледали и дотакли се спасавајуће црквене благодати, већ не замишљају свој живот без Цркве, без духовника. Духовник је исповедник Христове вере и томе учи своје парохијане, паству.

Веома је лако критиковати свештенство. Али, од кога чујемо такву критику? Највише од оних који се не обазиру ни на шта и не чувају заповести Божије. Али зато са великим одушевљењем, некаквом злурадошћу говоре и шире различите клеветничке сплетке, а понекада, нажалост, и тужну истину. Заиста, никога не критикују са таквом спремношћу и агресијом као представнике Цркве. Окривљују их за фарисејство, лицемерје, дволичност, среброљубље, порочни начин живота. Та критика се чује од људи у којима нема вере и осећања заједништва са Црквом. Последица је да се људи који не разликују истинско предназначење Цркве од њеног спољашњег облика, одвраћају од Ње и иду секташима, то јест онима који не жале ништа да би максимално оцрнили Цркву.

Ако пажљиво осмотримо захтеве које износе свештенству такви "хришћани" може се лако увидети да су ти захтеви практично неиспуњиви. Од свештенства се тражи све оно од чега са великом лакоћом ослобађају себе. Ако је свештеник погрешио, или се разгневио, или није обратио пажњу на неког или нешто - то му се никако не опрашта. Чак и мале слабости које су виђене у свештенику постају разлог саблажњавања. Међутим, и свештеник је човек као и сваки други. И у њему, као и у сваком другом човеку, постоји наследна склоност ка греху. И са њим се очајно бори зло. И он може да погреши.

Рећи ћу још нешто. Немогуће је негирати да и међу свештенством постоје они који се заиста не налазе на висини. Црква, знајући за то, непрестано брине о очишћењу својих редова. Међутим, главни проблем није у томе. Несрећа је у томе што већина "верујућих" који воле да оцрњују свештенство у потпуности немају црквену свест. За њих Црква није мајка, њима је у принципу туђа црквена јерархија. У њима нема никакве хришћанске љубави према свештенству, не само као јерарсима, већ просто као људима. Одатле и потиче та суровост, а често и мржња, која се показује у вези са Црквом и јерарсима. Суштински, у томе се и налази разлог "нецрквеног хришћанства".

Осуда свештенослужитеља, духовника је - страшан грех. Уопште, осуда указује на изопаченост човековог духовног стања. Веома често човек у потпуности не познаје себе, иако мисли да је код њега све у реду и не брине због сопствене душе, обремењене животињским страстима и гресима. Није велика храброст у томе да примећујеш и на сваки начин преувеличаваш мале слабости свог духовника или неког другог свештенослужитеља. Било би много боље ако би уместо тога хришћани стремили умножавању сопствених врлина.

Архиепископ потијски и хобски Григорије (Бербичашвили)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Спомен на монаха. Спомен на монаха, који радосно умре, јер никога у животу не осуди. Овај монах беше лењив, небрижан, немолитвен, али кроз цео живот ниједног човека не осуди. И кад умираше, би весео. Кад га братија упиташе, како при толиким гресима умире весео, он одговори: „Видех сад ангеле који ми показаше хартију са многобројним гресима мојим. Ја рекох њима: Господ је рекао: ‘не судите да не будете осуђени’. Ја никада никога не осудих и надам се у милост Божју да ме неће осудити“. И ангели исцепаше ону хартију. Чувши ово монаси, удивише се и поучише се.

 

пролог 30. март

Share this post


Link to post
Share on other sites

Страст осуђивања често примећујемо и код других црквених људи. То су оне чувене баке које сикћу на вернике који се не понашају „по правилима“. То су различити црквени „активисти“ који на блоговима и форумима жестоко критикују друге црквене активисте и угледне црквене делатеље (личности). То су такозвани фанатици који оваплоћавају своје непријатељство према човечанству тиме што налазе себи много непријатеља међу атеистима или представницима других религија. Уопште говорећи, то су тешки људи, склони конфликтима, недружељубиви, провокативни.

Ако водимо активан духовни живот, многи од нас ће ту страст открити у себи самима. Нама се много тога не свиђа код других људи. Недостаје нам те обичне дружељубивости, недостаје нам љубави. Ми на све начине прекоревамо себе за тај недостатак љубави и без обзира на активан и правилан духовни живот који водимо, наш процес борбе са осуђивањем слабо напредује, ако уопште напредује.

У Цркви, где је разрађена наука борбе са страшћу осуђивања, постоје такви моменти који многима нису познати. Аутор ове брошуре је од детињства много страдао од те страсти и, без обзира што је био упознат са делима скоро свих познатијих светих отаца, моја борба је практично била безуспешна. Да, ја сам се трудио да се молим за оне које сам осуђивао, као што и уче свети оци, али молећи се „Господе, помилуј га!“ јасно сам осећао како та подла страст придодаје мојој молитви савршено нежељени, нездрави подтекст: „Господе, опрости тој заблуделој души!“, „Господе, опрости том ниткову! Погледај само шта ради!“ Као што знамо, молитва треба да је строго усмерена против оне страсти са којом се боримо. Када се боримо са унинијем, молитва „Слава Богу за све!“ је усмерена управо против унинија и роптања, и зато делује беспрекорно. Када је у питању осуђивање, молитва „Господе помилуј га!“, како сам је ја вршио, била је практично бескорисна, зато што сам лако успевао да је сјединим са осуђивањем истог човека. Тако сам се мучио док ми истакнути свештеник, протојереј Николај Крачетов, није напоменуо којом молитвом треба да се борим против те страсти, а то је: „Господе, благослови га“. Tада сам се напокон померио с места у борби против осуђивања, зато што ту молитву демони нису могли да сједине са осуђивањем човека, јер у њој не говоримо ништа о претпостављеној кривици човека пред Богом, коју му је потребно опростити, него само призивамо на човека Божији благослов, а сви знамо да се благослов даје за добра дела, а не за зла. Често препоручују да се против осуђивања користи молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, уразуми, спаси и сачувај слугу твога (име) и његовим светим молитвама помилуј и мене грешног!“ Да, та молитва је такође неспојива са осуђивањем. Нажалост, међу људима који нас окружују нема тако много молитвеника.

Без обзира на позитивно искуство борбе са осуђивањем помоћу молитве „Господе, благослови га!“ и сећања на сопствене грехе, сматрам да знања из области психологије, која хоћу да поделим са вама, могу ту борбу да учине још успешнијом, благодарећи дубљем разумевању механизма помоћу којег се формира наша страст осуђивања.

У психологији постоји појам „прихватање“. Простије речено, то значи да човек прихвата нешто без негатива, без икаквих лоших осећања. Наше неприхватање других људи је веома слично осуђивању. Ми из неких својих унутрашњих разлога не прихватамо човека, а неприхватање тражи неко оправдање и нама је лакше да своју злобу објаснимо лошим поступцима других (у чему нам демони врло радо помажу) него нашим унутрашњим разлозима. Зато, ако победимо неприхватање, онда ћемо у многим, а можда и у свим случајевима, победити и осуђивање.

Изражавајући се психолошким терминима, механизам недовољног прихватања људи може се описати са две тврдње. Прво: наше неприхватање других људи је у основи условљено нашим неприхватањем себе. Друго: наше неприхватање самих себе је условљено тиме што у детињству нисмо били довољно прихваћени од родитеља и нисмо добили довољно љубави. Хајде да размотримо те две тезе мало пажљивије и да размислимо како оне могу да буду искориштене од стране православног човека, а на корист сопствене душе.

https://poznajsebe.wordpress.com/2018/10/07/strast-osudjivanja-neprijateljstvo-fanatizam-neprilagodjenost/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Осуђивање

 
 
Непријатно сам се изненадио кад сам испод текста о депресији у којој се, између осталог, помиње и Ејми Вајнхаус, наишао много коментара попут: „Шта жалите наркоманчине“, „Како мој деда није био депресиван, радио два посла, био рат... итд“, „Крмача се предозирала дрогом“ и многе друге, још горе коментаре.
Немамо ми појма о људима.
 
artists-creepy-and-relatable-views-on-depression-9-e1486662988581.jpg
 
Познајем девојку која се облачи провокативно у изласку. Пуши, пије и псује. Кад је срела просјака, видео сам да је извадила последњи динар из новчаника и дала му. Често удоми напуштену животињу. Ревностан студент и биће сјајан лекар. Веома је несигурна у себе, уплашена животом, али то прикрива вештачким самопоуздањем: шминком и ставом.
Познајем момка који је тетовиран, слуша хеви метал. Он је један од највреднијих људи које познајем. Уредио је породични дом најбоље што може. Поштен, срдачан. Неколико пута је читао „Апостол“ у цркви. Бори се са породичним губицима из прошлости. Склон је опијању викендом. Жуди за „сродном душом“.
Познајем много људи који су грешили и даље греше, али ја их свакако волим и не дам на њих. Јер ми требају људи, а не уџбеници етике.
Већина нас би људе сврстала у овај или онај кош грешникâ након првог сусрета. Због њиховог речника, повишеног тона, због начина облачења и чешљања, због суровог хумора или недостатка бонтона. Због многих ствари које су условљене средином у којој су ти људи одрасли и живели, или због прошлости која им и даље наноси ожиљке.При првом сусрету помислили бисмо да су грешни, да су другачији од нас.
Али грешници нису другачији нас.
То је оно што упорно и, рекао бих, намерно заборављамо.
Ако другог посматрамо као другачијег и као грешника, ми смо себи доделили улогу безгрешног.
Ко ми даје право да судим туђем слуги? („Ко си ти који судиш туђем слуги? Он свом господару стоји или пада. Али ће устати; јер Бог може да га подигне.“ Рим.14,4)
На крају свега, само Бог заиста зна шта је у човековој души, колики и какав бол га је натерао да буде слаб, гневан, тужан или равнодушан. Једино Он зна и шта људе тера да чине зло себи и другима; да ли је то само себичност или погрешно усмерена потреба да воле и буду вољени.
Не подносе бол сви подједнако. Неке душе као да су створене од тананог материјала, па лако пуцају, гуше се, неуспешно се траже у свету који их чешће осуђује него што им помаже. Не утиче живот на све људе једнако.
Ако је нечији деда и холокауст прошао храбро, не значи да сви могу бити толико храбри. Некима није дато, неки поклекну пред животом. Лакше је осудити него ставити се у туђу кожу.
Христос је одбранио жену ухваћену у прељуби, похвалио љубав коју је имала проститутка, посетио омраженог Закхеја, дружио се са људима на лошем гласу, говорећи како болесни требају лекара, а не здрави. Људи су се удаљили од Бога а Он је њима први пришао, јер је разумео и осећао њихову празнину.
Ако смо Христови, настављамо се на Његово дело. Прилазимо другоме, не пресуђујући да ли су они више или мање грешни од нас. Прилазимо другом јер га волимо.
 
 
Немамо ми појма о људима, све док их искрено и без икакве рачунице не заволимо. Тада, иако их и даље не разумемо сасвим, прихватамо их и пратимо на крстоносном путу. А то сапутништво може спасити живот. И туђи и наш. (Авденаго)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...