Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

zlata

Едгар Алан По *** Edgar Allan Poe

Оцени ову тему

Recommended Posts

heart,edgar,allan,poe,quotes,hunger,quot

 

Едгар Алан По (енгл. Edgar Allan Poe; Бостон 1809 — 1849 Балтимор), амерички  књижевник, песник, уредник литерарних магазина и један од најзначајнијих представника америчког романтизма. Едгар Алан По, за живота готово непознат, постао један од најутицајнијих америчких песника када су вредност његовог дела открили француски песници Бодлер, Маларме и Валери. 

 

 

Његов отац и мајка, Дејвид По мл. и Елизабета Хопкинс По (обоје глумци) преминули су у року од две године након његовог рођења - након тога, По је одведен у Ричмонд, гдје је живео код Џона Алана, те онда послан у Енглеску где је од  похађао Manor School. Никад легално усвојен, презиме Алан узео је као средње име. Породица По је иначе пореклом из Шкотске, где је рођен и Едгаров отац.

Године 1826, По одлази на студије на  универзитет, али је избачен због коцкарских дугова, што га доводи у свађу с Џоном Аланом који га се тада одрекао као сина. Године 1827. придружио се војсци, лагавши о свом имену и старости; 1830. стиже до Вест Поинта, али је избачен годину касније због неизвршавања дужности.

О следећем периоду Поова живота мало се зна, осим да је 1833. живео с очевом сестром у Балтимору. Након што је с кратком причом Порука у Боци освојио 50 долара, започиње каријеру писца.

Године 1835., По се жени тринаестогодишњом рођакињом Вирџинијом Клем, која ће касније од последица туберкулозе постати инвалид, те на крају и преминути, што се сматра узроком Поовог необузданог алкохолизма. Славна песма Анабел Ли (1849.) посвећена је Вирџинији.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

beach,love,pretty,couple,inspiration,kis

Анабел Ли

 

Прије много и много година,
У царству крај мора то би,
Дјева је живјела коју су звали именом,
Анабел Ли;
С тек једном је живјела мишљу,
Да воли, и да се волимо ми.

Био сам дијете, и била је дијете,
У царству крај мора то би:
Ал' више него љубављу ми смо се љубили —
Ја и Анабел Ли;
И због тога небески крилати серафи
Били су завидни.

И то је разлог што једном, давно,
У царству крај мора то би,
Вјетар се спусти из облака ноћу, следивши
Моју Анабел Ли;
И дошли су племенити рођаци њени,
Мени је отели,
Да је затворе у гробницу тамну,
У том царству што крај мора би.

Завидјели су нам анђели с неба,
Ни упола сретни ко ми —
Да! — то је разлог (као што знају
У том царству крај мора сви)
Што ноћу је вјетар из облака дош'о,
И следио, убио Анабел Ли.

Ал' љубав нам била је јача од љубави
Многих што су старији били нег' ми —
И мудрији много нег' ми —
И нити анђели горе на небу,
Ни подморски демони зли,
Не могу ми раздвојити душу
Од душе лијепе Анабел Ли.

Јер ни не бљесне мјесец, да сне не донесе
О лијепој Анабел Ли;
Када звијезде се створе, видим како горē
Тек очи Анабел Ли.
Тако лежим поред своје драге до зоре,
Своје драге — драге — живота и младе,
У њезиној гробници уз море.
У њеном гробу уз шуморно море.

Превод II
У царству једном, пре много лета,
Крај сињег мора све то се зби –
Живела једна девојка лепа,
Име јој беше Анабел Ли;
Њој само љубав на срцу цвета,
Љубав којом се волесмо ми.

Била је дете и млад бих и ја,
Ал’ љубав страсна тада се зби,
Што од свих више љубави сија –
Мене и моје Анабел Ли;
Да таква љубав у њима клија
Жудеше с неба анђели сви.

Због тога стравно серафим вреба,
Крај сињег мора анђели зли;
И дуну ветар да следи с неба
Прелепу моју Анабел Ли.
Витеза њених поворка стала,
Да је од мене однесу сви;
У гроб је морских спустише жала,
Да вечне снове у њима сни.

Анђеле завист мори у рају,
Јер су упола срећни кô ми.
Да! – само зато (као што знају
Крај сињег мора у царству сви)
Са неба ветар дуну на крају
И следи моју Анабел Ли.

Ту нашу љубав пребајна што је,
Њу желе мудри и стари сви –
Од њих се више волесмо ми –
Ни анђели од зависти своје,
Нити из мора демони зли,
Склонили нису од душе моје
Душу предивне Анабел Ли.

Док месец зрачи, ја снивам снове,
Снове о мојој Анабел Ли,
И виђам очи док звезде плове,
Прелепе очи Анабел Ли.
И док по сињем мору ноћ плива,
Ја лежим где ми драга почива,
Крај њеног гроба где тихо спи,
Где моја драга сад снове сни

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одлична тема!

Свака част...

Да допринесем...

 

JULALUMA

 

Kao pep'o siv je sav nebeski svod,
Sklupčalo lišće svenule tajne -
Uvelo lišće u sne očajne;
Samotni Oktobar usporio hod -
Godine moje te prenesećajne;
Tmine i tmuše zatamnjuju rod -
Zgran - jezero strepi od zebnje beskrajne
Sred utvarne Gore, zvane Nedohod,
Gde su gule grobne - mračno zavičajne.

Jednom, kroz aleju kiparisa zgranski'
Sa svojom tu dušom ja jezivo bludih -
Sa dušom, sa Psihom, kad srcem, vulkanski,
Rekama od zgure bujicom poludih -
Kad lava uzrujnih bogaze pregudih
Sumpornim vrtlogom niz slom velikanski -
Ka polarnom krugu susrete kad budih;
O kako urliče prizor severjanski:
Cik promuklih zora borelano ludih.

Razgovor nam bio ozbiljna i krut,
Al' misli, te misli od grca, od plaha -
I pamćenje nade izdajničkog maha -
Okrobar je smrkli presazdao kut
(Koje li nas noći obavio skut?) -
Ne znadasmo noći kretanje, ni put,
(Mada smo već jednom sišli u taj slut):
Sve nam van sećanja, uzavrela daha -
Ta gora utvarna i tog Zgrama ćut.

Pa dokle se Noći naginjala ravan,
Jutru usmeravo zvezdanik je sat -
Jutro uskoravo zvezdanik je sat -
Odjednom, gle, zvežđa mutni grumen tavan
Izroni na nebu dvorog čudno stravan,
Bledi srp Astarte, maglen neboklat -
Dragulj dijamantski smamljen i prizvat:
Tako razgovetan i dvorogo stravan.

Rekoh: ''Od Dijane topliji je On;
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran -
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran;
Vide da se suza ne osuši zvon
Sa obraza ljudskih, gde suza zgon,
Pa je došo zračan, i ljubavan, On,
Iz sazvežđa Lava, da nam kaže, veran,
Gde je zaborava umir neizmeran -
Da pokaže neba zaton tihobon -
On da nam osvetli i zračan i smeran:
Gde je večnog mira prenebesni tron;
Sa ležaja Lava dojezdio On.''

Al' Psiha podiže prst u vis, pa tmurno:
''Ovoj zvezdi, avaj, ne poklanjam vere -
Bledilu tom njenom ne poklanjam veru -
Nego ne oklevaj, prenimo se žurno:
Bežimo što dalje izvan smisla, mere;
To jedino osta - samo bekstvo burno!''
U strahu grcaše, ko gonjeno zvere
Klonuše joj krila - bezumno ih stere -
Padoše na zemlju da ih blato ždere -
Na zemlju joj pade okrilje biljurno.

A ja odgovorih: ''To su snova sanje;
O, daj u biljurni da greznemo zrak!
O, daj da prepurni prečeznemo zrak!
Sibilski taj blesak blešti nam: Uzdanje,
Nada i Lepota njegovo su tkanje -
Gle: prolomi nebo i opak mu mrak!
O, verujmo mirno u to nadbliskanje:
Vodiće nas pravo, to je uzdan znak -
Ta vidiš da noću prolomi se mrak,
Graknu iz noći promukao grak:
Prolomi se mraka teško očajanje.''

Smirio sam Psihu, poljub' dadoh njoj
S mnogo bolne strasti s mnogo žalnog šuma
I ubedih Psihu, sred pečalnih gluma;
Tad pođosmo dalje; kad, jezivo: Stoj!
Pred nama Grobnice izvio se kroj
Sa natpisom nekim vrh svoda, vrh huma!
''Šta piše, o Sestro, kom za upokoj?
Kome, izgubljenom, slova žalinh roj?''
Odgovori ona: ''Piše: Julaluma;
Počiva u njemu tvoja Julaluma.''
Tad, ko pep'o siv mi dođe srca svod,
Ko lišće sklupčano u sne očajne -
Ko lišće klonulo u svenule tajne;
Zavikah: ''Oktobar usporio hod,
Pre godinu dana tu dobrodih brod -
O, tu je donesoh, strepnje mi beskrajne,
Tu sam je doneo mrtvim u pohod:
O sad prepoznajem i taj Nedohod,
I sve što je u njemu najprisniji rod:
Zgran, jezero magle, i te misli vajne -
Kroz utvarne gore gulom zavičajne.''

Share this post


Link to post
Share on other sites

  • Gavran

    Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,

    nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,

    bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao

    i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.

    "Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,

    samo to i ništa više."

    Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;

    svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.

    De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim

    za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše

    njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše

    anđeli, nje nema više.

    I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,

    neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;

    da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko

    na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,

    posetilac neki pozni, zakuca što može tiše

    na vrata i ništa više."

    Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:

    "Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,

    bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao

    i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,

    da i ne čuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -

    samo mrak i ništa više.

    I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,

    slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,

    i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,

    "O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,

    "O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,

    samo to i ništa više.

    Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.

    I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.

    "Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,

    miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,

    miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,

    vetar samo, ništa više!

    I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada

    lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,

    gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,

    niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše

    povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,

    slete, stade, ništa više.

    Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,

    zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.

    "Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,

    što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -

    kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"

    Reče Gavran: "Nikad više."

    Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,

    mada smislom reči ove meni malo jasno biše:

    al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,

    i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,

    zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,

    s' tim imenom "Nikad više."

    No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,

    reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.

    Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta

    a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,

    odleteše i on ko i Nade što me ostaviše."

    Reče Gavran: "Nikad više."

    Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,

    "Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,

    valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,

    dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,

    tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,

    tužni pripev: "Nikad više."

    Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,

    naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,

    i glave na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno

    u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,

    šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,

    misli, grakćuć: "Nikad više."

    Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih

    tici čije plamne oèi do srca me prostreliše:

    i u misli zanesena, meni klonu glava snena

    sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,

    prileć neće nikad više!

    A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva

    kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše

    "Nesrećniče - viknuh tada - božija milost to je rada

    da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:

    pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."

    Reče Gavran: "Nikad više."

    "Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,

    zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,

    dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu

    uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,

    uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"

    Reče Gavran: "Nikad više."

    "Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,

    u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!

    S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,

    samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;

    izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."

    Reče Gavran: "Nikad više."

    I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,

    krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,

    oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,

    svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:

    duša mi se od te senke što se njišuć podom piše

    spasti neće - nikad više!

    Edgar Alan Po

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Стојимо на ивици провалије. Завирујемо у понор — хвата нас мука и вртоглавица. Први нам је импулс да устукнемо пред опасношћу.
Несхватљиво зашто — остајемо.
Мало-помало наша мука, и вртоглавица, и ужас тону у облак неког осећања које нема имена.
Поступно, неприметно, тај облак добија облике, као она пара из боце што се претвара у дух у причи из Хиљаду и једне ноћи.
Али из нашег облака на ивици провалије израсте и постаје опипљив један облик, много страшнији од сваког духа или било ког демона из приче, па ипак је то само једна мисао, ужасна мисао која нам леди и саму срж у костима жестином сласти њене грозоте.
То је само помисао на оно што бисмо осетили при стрмоглавом паду с такве висине.
А тај пад, то срљање у пропаст — управо због тога што је спојен са најгрознијом и најодвратнијом од свих најгрознијих и најодвратнијих слика смрти и страдања које су се икад родиле у нашој машти — управо због тога сад га силно прижељкујемо.
И пошто нас наш разум снажно одвраћа од ивице провалије, зато се ми утолико плаховитије примичемо њој.
Нема у природи тако демонски нестрпљиве страсти као што је страст човека који дршћући на ивици провалије сања о вратоломном скоку.
Препустити се за тренутак неком покушају размишљања, значи бити неминовно изгубљен; јер премишљање нас само тера на уздржавање и зато је то, кажем, баш оно што ми не можемо.
Ако се не нађе пријатељска рука да нас заустави, или ако не успемо да се наглим напором бацимо ничице на земљу, окренувши леђа провалији, ми ћемо скочити у њу и погинути."

 

"Ђаво перверзности"

Share this post


Link to post
Share on other sites

SAN U SNU

Prihvati ovaj poljubac u obrvu

I dok se sad od tebe rastajem,

Jedno mi dozvoli da priznam -

Ti ne grešiš, što smatraš

Da moji dani bili su san;

Pa ipak ako je nada nestala

Za jednu noć, ili jedan dan,

U nekoj viziji, ili bez nje,

Da li je zato manje nema?

Sve što vidimo ili nam se čini

Samo je san u snu.

Stojim usred urlika

Talasima mučene obale,

I u ruci držim

Zrna tog zlatnog peska -

Kako ih je malo! Pa ipak, kako se provlače

Kroz moje prste u dubinu,

Dok ja jecam - dok ja jecam!

O Bože! Zar ih ne mogu ščepati

Čvršćim stiskom?

O Bože! Zar ne mogu spasiti

Jedno od tog nemilosrdnog talasa?

Zar je sve što vidimo ili nam se čini

Samo san u snu?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...