Jump to content
Guest

Јубиларна година - Милански едикт 313 - 2013.г., све прославе и догађаји на једном мести

Rate this topic

Recommended Posts

Guest

zru


 


 


Ова тема пратиће сва дешавања и прославе за овај велики Јубилеј, 


те молим наше чланове када нешто желите да поставите - поставите овде,


да би било све на једном месту као једна наша мала архива!


 


Тема ће бити закачена како би је лакше пронашли и тако ће бити све док траје прослава!


 


Хвала Вам!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Јубилеј - подстрек да још истрајније сведочимо Господа Христа да би и други, видевши наша добра дела, прославили Оца нашега Који је на небесима

18. Јануар 2013 - 8:58

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја на свечаности отварања године Миланског едикта

- Ниш, 17. јануар 2013. године -

 

img_7778.jpg

Прошло је 1700 година од доношења Миланског едикта, којим је Свети Цар Константин Хришћанима гарантовао право да Господа Исуса Христа слободно прослављају. Пред нама је велики догађај, али и прилика да се после много векова упитамо: шта је тај акт значио за Цркву Христову, после три века прогона хришћана у Римској империји због тога што су проповедали Благу вест Светог Јеванђеља и сведочили Христа Васкрслога и што се нису уклапали у слику и поредак обоготворених императора.

 

Стога су хришћани били стављени ван закона као људи који проповедају „недозвољену веру“. Многи мученици из тог времена чијем се храбром сведочењу Истине дивимо, међу којима су и ранохришћански мученици са ових наших простора (Свети Флор и Лавр из Улпинане (данашњи Липљан), Свети Емил и Стратоник (Београд), Свети Ерасмо Охридски, Светих 150 мученика сирмијских (Сремска Митровица), испуњавају календар Свете Цркве Христове. Заслугом Светог Цара Константина хришћани су постали слободни. Постали су део друштва са правима која су имали и људи других религија, са имовином и слободом рада и деловања. Тим едиктом је Цркви гарантована слобода, по речима царским: „да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да би могли и ми и сви који су под нашом влашћу добар и миран живот водити“.

 

Ова 2013. година је прилика да сагледамо колико је Хришћанство заслужно за преображај који је учинило у незнабожачком и идолопоклоничком античком свету. Зато је овај јубилеј велики дар који нам Бог дарује, дар који подразумева одговорност: да видимо колико смо Христови, колико је Бог са нама и ми са Њим. Не смемо се правдати временом и говорити како су у овом нашем времену скоро све вредности погажене. Ми смо ту да се у години овог великог Јубилеја покажемо способним превазићи сваку кризу; да смо спремни жртвовати се за истинску слободу и људско достојанство, за ону слободу и оно достојанство које нам је Христос даровао. Ово је тренутак, не само да се поносимо тиме што је Цар Константин „апостол међу царевима“ рођен у Нишу, већ да се угледамо на његов духовни преображај и сагледамо плодове које је тај преображај донео у уметности, култури, музици, науци, књижевности – једном речју, колико је допринео људском животу уопште.     

 

Овај Равноапостолни Цар, који је владао по Божјим законима на корист и добробит заједнице, био је духовни узор потоњим владарима, а нарочито онима из нашег рода. О томе сведоче споменици средњовековне књижевности, у којима су српски владари приказани на „подобије Константиново“, као „Нови Константин“. Владари из Немањине лозе су често поређени са Царем Константином. Архиепископ Данило II, говорећи о победама Светог краља Милутина, сматра да је он „сличан славном Константину“, док се Свети Стефан Првовеначани, у своме Житију Светом Симеону, моли да крст буде симбол и средство благословене победе, и да помаже његовом оцу „као древноме Цару Константину“. У Краљевој задужбини, манастиру Светог Николе Дабарског, постоји монументална композиција Константинове победе над Максенцијем, коју истраживачи упоредо стављају са Краљевом победом на Велбужду. Цар Душан, такође, доносећи свој Законик, тражи историјски основ у Константиновој личности и делу. У пропратној повељи каже се: „Бог по својој милости... мене премести од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и великом Константину цару...“

 

Настојећи да буду „Константиновог рода“, наши свети преци, „честити и Богу приступачни“, остварили су и оставили нам велика дела на пољу науке, политике, културе, цивилизације... Зато је Србија била, али и данас јесте, органски део Европског континента, оне Европе која се поноси хришћанским наслеђем, слободом и високим културним достигнућима.  

 

Ово славље вечерас у Нишу, и сва друга која ће бити у овом граду, али и у Београду и другим местима у току године, помоћиће нам да се речи Миланског едикта и данас, након 1700 година, чују и зазвуче савремено; јер су, нажалост, савремени и прогони и страдања широм света, у нашем суседству, па и код нас, а нарочито на Косову и Метохији.

 

Милански едикт је општељудска и општецивилизацијска тековина актуелна у сваком времену, па и у овом нашем. Колико ћемо ми принети плодова и оставити својим потомцима зависи од нас – колико смо спремни да, попут Светог Константина Великог и његове мајке Свете Царице Јелене, лично доживимо непоновљиву и јединствену личност Господа Исуса Христа, да се у Њему огледамо, и да као плод тог чудесног и тајанственог сусрета остваримо апостолску мисију Цркве у свету. Зато је свечано обележавање овог Јубилеја подстрек да још истрајније сведочимо Господа Христа да би и други, видевши наша добра дела, прославили Оца нашега Који је на небесима.

 

Свети Цар Константин је својим едиктом омогућио слободно исповедање Хришћанства у мору паганског света. Протекло време од 1700 година је гаранција да нико данас не треба да се плаши наше Свете Цркве, јер је она управо надахнута едиктом, истрајна у неугрожавању било чије слободе вере и савести. Таквим односом према другима на најбољи начин сведочимо снагу и љубав којом нас Христос и Свети Цар Константин уче и данас.

Овом вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013. годину, годином Миланског едикта.

Ово порука је постављена и на насловној страници. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Свако нека верује како му срце хоће! - овим Константиновим речима вера многих од нас постала је вера живих и слободних људи

18. Јануар 2013 - 8:57

Говор г. Томислава Николића, председника Републике Србије, на свечаности отварања године Миланског едикта

- Ниш, 17. јануар 2013. године -

img_7826.jpg

Ваша Светости, поштовани представници верских заједница, чланови Владе Републике Србије, уважене екселенције, даме и господо, пријатељи.

 

По Евсевију, на победничком путу у Рим, одједном, усред поднева, на ведром небу, Константин и његова војска су угледали крст са натписом „Овим победи“!

 

Следеће ноћи Спаситељ се јавио Константину и наредио му да припреми заставу са знаком који му се указао. Заставу је сачињавао златни венац пободен на дршку, с монограмом од почетних слова Христовог имена.

 

А можда је, верујући Лактанцију, Константин у сну добио заповест да стави небески знак Бога на штитове својих војника, што је и учинио. Упркос извесним разликама - код Евсевија се радило о застави и "Овим победи!" , а код Лактанција о штитовима и "У овом знаку ћеш победити" - суштина сна је истоветна.

 

Постоји и трећа верзија по којој је цар видео како се на ноћном небу формира крст од звезда.

 

Свеједно, у бици која се одиграла 28. октобра 312. године, Константин је однео велику победу. Недуго затим, Максимину Даји упутио је писмо у коме захтева престанак прогона хришћана у источним областима Царства. Исте године, Константин је наложио да се врати заплењена имовина хришћана и њихове цркве.

 

У фебруару 313. године Константин Велики и његов зет и савладар Лициније, у Милану су постигли договор, или законски акт, Милански едикт о верској толеранцији.

 

Њиме је хришћанима дозвољено да слободно вероисповедају и да више не страхују од прогона који су обележила три претходна века.

 

"Одлучили смо да дозволимо хришћанима и свима другима слободу избора да следују веру коју би они желели; и да не треба апсолутно никоме одбијати право да следује и изабере побожност и веру хришћана; и свако од оних који су се слободно определили да држе хришћанску побожност – нека држе без икаквог узнемиравања".

 

Ово је део порука из Миланског едикта, својеврсног закона о равноправности хришћанске вере у Римском царству. У њима препознајемо основе људских права и слобода уопште које су – да ли на част човековог цивилизацијског хода на планети Земљи – и данас актуелне: слобода избора вере, право човека да је следи и да верује без узнемиравања.

 

Пред словима Миланског едикта нека свако – без обзира да ли Господу служи као пастир или верник, да ли је уопште верујући, макар у себи одговори: јесам ли довољно толерантан, не само према онима који припадају другим верама, већ око себе – према ближњима, суседима, према непознатом човеку.

 

Свако од хришћана, без обзира којој заједници у оквиру хришћанства припада, – мора да се запита да ли је својим животом и односом према онима који су у мањини, заслужио да буде наследник хришћана који су три века, ма колико били слаби и без икакве заштите, имали макар исто толико части као и они који су их уништавали.

 

Да ли сам, као хришћанин, достојни наследник оне прогањане, мучене и убијане мањине, оних људи које је Константин Велики учинио равноправним са другима?

 

Није лако живети часно, са својом вером, са својим убеђењем, ако то није по вољи моћника. У то време нарочито, зато што је верност према Христу доносила муку и патњу, неретко и смрт.

 

Да парафразирам француског академика, српског пријатеља, Жан Дитура: "Али најзад, зашто и не умрети да би се сачувала ненарушена част. Могло би се рећи како је то принцип на коме се заснива врлина."

 

За Србију је част што се јубилеј Миланског едикта током ове године светкује у нашој земљи. Верујем да то нисмо завредели само због чињенице што је Флавиус Валериус Константинус Аугустос рођен у Медијани покрај Ниша. Србија данас живи по принципима Миланског едикта, њени грађани имају Уставом и законима загарантовану слободу вероисповести, или – како је цар Константин писао у Миланском едикту: “Право да следе и верују без узнемиравања“.

 

Милански едикт је за нас филозофија живота. Ова јубиларна година нама није тек демонстрација културе сећања, већ истинска слава једног од најзначајнијих цивилизацијских докумената.

 

За Србију, земљу Константиновог рођења, земљу у којој се сваки владар трудио да уз своје име некако веже и име Великог Константина, његове поруке су актуелне и свевремене.

 

Промовишемо их као опште вредности чија принципијелност и хуманост, на понос човечанства, опстају кроз векове као путокази, као луч.       

Константин се крстио непосредно пред смрт. Могуће је да је, уз све заслуге које је имао за хришћанство, сматрао да после крштења не сме да почини ниједан грех, а таквом искушењу тешко да би и један тадашњи владар могао да одоли. Понеко од данашњих владара могао би да се сети да је крштен у раном детињству, а да је према другим, често непознатим људима и читавим народима, починио више грехова од некрштеног Константина.

 

 Али „Свако нека верује како му срце хоће!" Овим Константиновим речима вера многих од нас постала је вера живих и слободних људи. Том његовом поруком изговореном за вечност и вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013.-у годину, годином Миланског едикта у Србији.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...