Jump to content

То дивно чудо - ЉУБАВ


Да ли вам се допада тема ?  

32 члановâ је гласало

  1. 1. Да ли вам се допада тема ?

    • Да
      30
    • Не
      2


Препоручена порука

eh, gde me nadje! :D ljubav je kao pojačalo za osećanja jer tada sve što osećaš osećaš mnogo puta jače. Voleti znači brinuti za nekog, to znači često noću ne spavati zbog brige kada znaš da je u nekoj možda relativno opasnoj situaciji: putovanje npr.ili opet spavati kao beba kada je sve ok. Voleti nekog znači biti spreman da ceo život svoj podrediš,posvetiš, prilagodiš toj osobi. Voleti nekog znači biti u čestoj borbi sa demonima i djavolima jer im smeta ljubav koja zrači čistoćom. Voleti nekog znači osećati neverovatnu količinu nežnosti za nju. Voleti znači slušati po sto puta neku pesmu u kojoj su sadržana, kodirana i stopljena osećanja ljubavi. Voleti  je kada vam se čini da je to najlepše lice koje ste ikada videli. Voleti znači imati snagu da se menjaš, da se boriš. Voleti znači nikada ne zlopamtiti. Voleti je nešto najlepše, pa i kada je neuzvraćeno jer tada nam Bog uzvraća, lepo je plakati pred Bogom i osećati se kao malo dete. Volim vas sve, ćao

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

Аутор: Протојереј др Љубивоје Стојановић

 

За многе је било велико изненађење када су у дневним новинама прочитали вест да је брат брату уступио аутомобил који је он добио као награду купивши један дневни лист. Испоставило се да је, заборавивши новине у дому свога брата, оставио највећи поклон домаћину и, што је најважније, није се узнемирио због тога, није тражио „свој део“. Без имало двоумљења је оставио дар брату, показујући свима нама више од лепог примера, доказујући дубину свога човекољубља.

Да, рећи ће неки, оставио је брату, а да ли би некоме непознатом то исто учинио? Не бих да нагађам, и уместо одговора питао бих оне који овако равнодушно констатују: да ли би они и брату уступили, а камоли непознатом човеку? Неповерљивост према овом добром делу показује неспремност за добродетељ.

Да је то нешто несвакидашње – јесте, али покушајмо да се и сами мало приближимо добром чињењу, почнимо од доброг промишљања о свему, победимо себичност најпре у размишљању. Не доживљавајмо једни друге као препреку и опасног, тражимо добре могућности заједничења, потрудимо се да се добра мисао оделотвори на радост многих. Покренимо се даље од сопственог интереса и разумимо потребе једни других, трудимо се да несебичним себедавањем и даривањем покажемо животну сигурност.

Не будимо себични и уплашени пред животом, будимо слободни од сваког страха од губитка, лишавања и нестајања. Верујмо у живот као велики дар који треба умножити а не потрошити, разумимо да је то могуће само онда ако знамо да га делимо једни са другима, побеђујући нагон да га живимо само за себе. Нажалост, много је више оних који немају храбрости да буду добри, плаше се да ће тако изгубити себе у животу. Ту се увек нађе неки разлог којим се покушава оправдати себичност живљења појединца, али се не види празнина и истрошење у многим страховима.

Отуда и неповерење и неразумевање према добром чињењу појединаца, које се посматра као неки изузетак а не као пример за угледање и примену у сопственом чињењу. Не, то се замишља као тешко оствариво, јер унапред осустајемо од борбе за доброг човека у себи, сматрајући тако нешто за наивно и чињење против себе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ДЕЛАТНА ЉУБАВ

Да бисмо разумели овај чин братољубља, потребно је да кренемо од конкретног догађаја, без претпоставки о себи и томе што бисмо, или не бисмо, ми учинили у истој ситуацији. Посматрајмо оно што се догодило, без оптерећујућег „шта би кад би“, зашто је тако и да ли је баш све тако. Верујмо да је брат частио брата великом љубављу, не само вредним поклоном, не сумњајмо полазећи од себе, него пођимо од онога што се стварно догодило, како бисмо помогли себи у даљем животном промишљању. Овде је потребно много рада на себи, јер смо се олако препустили свакодневној суровости и уживању у читању о ономе што чине други, или им се догађа, где је наша једина реакција изјава: „Хвала Богу што ја нисам такав! Много је лоших људи осим мене, заиста никад није овако било!“. Та равнодушност нас је раслабила за несебично живљење са другим, јер у свима и свакоме, осим себе, видимо кривца за нешто. Тако умишљени (у ствари обесхрабрени за живот), не видимо добре примере на прави начин, одустајемо од креативне животне прогресије и повлачимо се у сивило преживљавања. Љубав је некако усахла у нама, постоје неке опште норме којима покушавамо да усклађујемо животне релације, од породичних до родбинских и пријатељских, свако је самоме себи једини. Не само на првом месту, него баш једини, тако да се све мери сопственом потребом, и у таквом стању се овај чин давања кроз препуштање вредног поклона, конкретно аутомобила, доживљава као нешто неразумно и непотребно.

Људска логика тешко може да прими овај велики чин давања све док разум не сиђе у срце човеково и све постане надлогична смисленост. Онда се види да је ту највећа љубав која покреће добро чињење и осмишљава радост постојања, где је умешност заједничења најпотпунија у стваралаштву давања кроз које сви добијамо више. То је нешто што се не рачуна цифрама, него се показује као самоодречно отварање за другога, где мера постаје богочовечанско безмерије, а не моја или твоја потреба. За сваког доброделатеља, па и овог нашег дародавца, то није нешто што треба објашњавати: он је одлучио у моменту, и та одлука траје непрестано, без колебања, без обзира на неразумевање неких, или чак осуду. Он и не тражи ничију подршку или похвалу, учинио је тако јер зна да ће обрадовати брата, и радостан је што може да га обрадује. Остварио је двоструку радост, и њему не треба даље размишљање о томе, он све разуме и због тога тако чини. Његово братољубље није остало на уснама, није сведено на добре жеље у погодним приликама, за Славе, рођендане или речи на новогодишњим честиткама. Све то је стало у овај чин показане братске љубави коју је тешко објаснити и описати ако само желимо да разумемо, без намере да и сами нешто слично учинимо.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

АКО НЕ РАЗУМЕМ, НЕ ТРЕБА ДА ПОРИЧЕМ

Није проблем то што неко може рећи да тако нешто не би могао да учини, јер то и није баш лако. Али, није добро ако се то не види као леп пример у низу многих лоших поступака појединаца, који једни другима загорчавају живот. И не само то, него и покушавају да ускрате право на живљење у суровој борби за опстанак. Покушајмо да разликујемо та чињења, и препознавши узвишеност чина братољубља, не размишљајмо колико је овај добри човек „изгубио“ евра или динара давањем, или колико је добио његов брат. Посматрајмо то као заједнички велики добитак обојице, видимо одлучност једног свог савременика и похвалимо добродетељ. Не сумњајмо у стварност и не тражимо разлоге за и против – догодило се како се догодило, сазрело је у једном срцу једног несебичног и доброг нашег савременика. Покушајмо даље да и сами будемо саучесници у братској радости, не само због чињенице да у сивилу савременог живљења има још увек и добрих примера. Будимо оптимисти и верујмо да овакви примери указују да добри људи никад ништа не траже само за себе. Они су украс сваког времена, тако да не треба да буду смештени само у лепе приче, него би било најбоље када бисмо и ми покушали да чинимо слично једни другима. Пробајмо са малим стварима, лепом речју и без осуђивања почнимо да сарађујемо у добром човекољубљу.

Сумња је веома опасна и разарајућа сила у човековом животу. Нажалост, све више се затварамо у многе сумње, тако да несвесно радије трагамо за лошим примерима, вести гледамо, новине читамо и једни са другима причамо под тензијом тражења лоших вести. Сви се негде дубоко у себи бунимо против „жуте штампе“ и „црне хронике“, а нажалост то нам је некако омиљено штиво за читање. Постало нам је навика, нешто „нормално“, тако да смо се уживели у улогу посматрача сивила и суровости, па кад „бљесне“ неки леп пример, као да нас захвати нека заслепљеност и нелагода због властите неспремности да учинимо добро. Та неспремност да се бар прихвати и похвали оно добро које чини други, неминовно доводи до неприхватања и злонамерних коментара на рачун „изузетка“ који „ремети“ оно што нам је постало нормално.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

КОЛИКО БИ ОВАЈ СВЕТ БИО БОЉИ КАДА БИ СВАКО РАЗМИШЉАО И О ПОТРЕБАМА ДРУГОГА

Није добро да човек види само себе и само своје потребе. Тако се покоравамо некој чудесној усамљености, која нам постаје једина могућност живљења, јер умишљамо да нас тај неко други угрожава на добром путу. Све што чинимо бива само сходно нашим нагонима и потребама, другога не желимо и не можемо да видимо. Умислили смо да нас он угрожава, и стварамо неки одбрамбени механизам у себи против њега, што на крају резултира потребом да из фазе одбране пређемо у напад. Та недовршена борба у себи све више постаје опасно стање које нам у неку руку годи, суровост постаје наша природа. Не желимо нимало да иступимо из сфере сопствених интереса, не интересује нас други и његово стање и потребе, осим ако то није у нашем интересу. Наведени пример братољубља нам показује један бољи начин разумевања од оног нашег свакодневног. Дародавац расуђује: „Њему је аутомобил потребнији него мени“. Како су ове речи узвишене и закључак дубокосмислен, поучан, и требало би да се и сами покренемо из учмалости сопственог интереса и себичности у стваралачко промишљање у животу. Да бисмо разумели наведене речи на прави начин, потребно нам је много стваралачког напора и усвајања кроз конкретно чињење. Било би добро ако бисмо се потрудили да мало боље видимо једни друге као сараднике у добродетељи, а не као опасност која угрожава наше постојање. Тада бисмо одговорније поступали делећи животну радост у пуноћи одговорног оптимизма, радовали бисмо се кад једни друге обрадујемо добрим чињењем. Зато, победимо све страхове у себи и доживимо једни друге као браћу и вечну сабраћу. Не меримо другога и себе бројкама и цифрама, уђимо у добру динамику безмерија љубави Божје. Разумимо да нам Бог себе и све даје несебично, и нека то буде мера наше побожности, где знамо да давањем стичемо највише. Само то не треба да остане у сфери лепе мисли и добрих жеља, треба да се догађа непрестано. Без обзира на количину давања, битно је да све буде несебично…

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

Marinac, koji je obe noge izgubio u Avganistanu, i plivačica slikali su se za porodični album onako kako obično šetaju po plaži

 

keli-kotl-1377685008-358099.jpg

 

Fotografija koja pokazuje Keli Kotl dok na leđima nosi svog supruga, bivšeg američkog marinca koji je ostao bez obe nogu na ratištu u Avganistanu, postala je apsolutni hit na Fejsbuku i dotakla srca mnogih.

Džesi je pre tri godine izgubio noge dok je pokušavao da demontira eksplozivnu napravu u Avganistanu.

Njegov invaliditet Keli, koja je profesionalni plivač, nije predstavljao problem. Upoznali su se dok se on oporavljao u San Dijegu, a ona se takmičila na jednom prvenstvu i venčali se godinu dana kasnije.

"Zaintrigirao me je kada smo se upoznali, bio je drugačiji. Ne zato što nije imao noge nego zbog njegove osobnosti", ispričala je Keli. Dirljiva fotografija snimljena je nedavno tokom posete njenoj porodici u Idahou.

"Snimali smo porodične fotografije i fotograf Sara Ledford je predložila da uđemo u vodu. Rekla sam mu da skine proteze i stavila sam ga na leđa jer tako obično šetamo kada smo na plaži. Za nas je to sasvim normalno", kaže Keli.

Pošto je Ledfordova objavila je fotografiju na Fejsbuku, svi su se oduševili i za kratko vreme je prikupila na hiljade lajkova, šerova i komentara.

"Svi su se zaljubili u ovaj par čiji život je tako inspirativan", rekla je Ledford.

 

smedia.rs

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Evo slične životne priče u slikama. Nisu to oni ali vrlo slična sudbina.

Ovi su se znali, bili vjenčani tj. u braku i prije muževljeva invaliditeta.

 

A037A3CB9.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Moja sestra je isto takva kao te ženske, da je mogla svog muža bi kao pas i u zubima a ne samo na leđma nosila da je to trebalo. Nažalost nije joj ni to bilo udovoljeno, odnijela ga na groblje tačno prije godinu dana. Sad je udovica, on umro mlad od raka, ostalo dvoje djece za njim.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Катихета Бранислав Илић, аутор документарног филма „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ, био је гост Јутарњег програма васељенског Радија Светигора, те је у оквиру разговора говорио о свом духовно-уметничком остварењу у част 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког. 
      Звучни запис разговора

      У разговору који је водио новинар Раде Дуловић, катихета Бранислав се присетио своје посете Митрополији црногорско-приморској поводом припремања наведеног филма, и узнео је велику и искрену благодарност Његовом Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију, протосинђелу Сергију (Рекићу), протопрезвитеру-ставрофору мр Слободану Јокићу, проф. Александру Вујовићу, и свима који су делатно пројавили христолику и братску љубав и подршку приликом припремања филма о Светом Василију Острошком. 

      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У десету недељу по Духовима, када наша Света Црква молитвено прославља Нерукотворени образ Господа нашег Исуса Христа, Светог Јевстатија другог Архиепископа српског преподобног Романа и преподобног Рафаила банатског изабрани Епископ хвостански Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Георгија на Бежанијској коси. Изабраном Епископу Јустину саслуживао је протосинђел Данило и свештенство Архиепископије београдско-краловачке.

      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      -Патријарх Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота-     Доносимо предавање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (тада Епископа јегарског, викара Епископа бачког) о хришћанској љубави.      Предавање је у присуству Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија, одржано у Дому културе Грачаница, 27. марта 2014. лета Господњег. 
          Није могуће волети Бога ако немамо љубави према ближњем. Ко је наш ближњи? Ближњи је сваки човек, зато што је сваки човек створен по слици и прилици Божјој, у том смислу, ми смо призвани да јасно и чисто волимо свакога човека, истакао је Патријарх Порфирије.      Патријарх је том приликом јасно поучио сабране како да поступају према људима који их одбијају и чине им неправду, рекавши: Ако нам неко чини неправду, зло и одбија нас и нашу љубав, ми смо тада позвани да будемо исправнији и да усрдније испуњавамо заповест о љубави коју нам Господ даје, јер ћемо тако у љубави Христовом љубављу преображавати све око себе. Најлепши пример су нам светитељи Божји који љубављу Христовом преображавају све, у чијој близини зверови постају питоми, и у чијој близини стихије се умирују.      Наша љубав према Богу се потврђује и показује у односу на ближње, јер је љубав према Богу покретач нашега живота, она се на свакоме месту потврђује, а нарочито у нашем односу према свакоме човеку, поучио је патријарх Порфирије. Све што чинимо у овоме свету и животу, а тиче се наших ближњих, ми чинимо Богу. Ако смо речју увредили свога брата, ако смо му мислима завидили, ако смо му желели зло, ако смо било шта лоше учинили било ком човеку, ми смо Христу учинили, зато што је сваки човек Његова икона, закључио је свјатјејши владика.      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 2. августа 2021. године, на празник Светог пророка Илије, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том светитељу у београдском насељу Миријеву.
        Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, изабрани Епископ марчански Сава, протојереј-стафрофор Драган Предић и ђакони Радомир Врућинић и Немања Калем.
      „Велика је духовна радост и благослов за све нас што смо се данас окупили у овом храму посвећеном Светом Илији да се њему помолимо, да служимо свету Литургију, да се причестимо Телом и Крвљу Христовом, јер то је и предокус и гарант нашега спасења. То је и место на којем реално доживљавамо да смо становници Царства Божјег. Живимо у ово м свету, имамо многе тешкоће и као појединци и као заједница и као народ, али и поред свега тога имамо не само веру, него и чврсту спознају да смо створени за много више, да смо створени за радост, за лепоту, за љубав, за заједницу и да је пуноћа свега тога у Господу нашем, а Он нам, не само то, него и читавог Себе даје кроз Цркву, дарује управо у светој Литургији“, истакао је патријарх Порфирије.
      „Ми светитеље славимо, а међу њима и Светог Илију, јер знамо да они, уподобивши се Христу, имају слободу према Богу. Знамо да су као наша браћа, осећајући љубав према нама у нашим невољама, увек уз нас. Светитеље Божје славимо и због тога што их имамо као примере на које треба да се угледамо. Један од таквих примера јесте и Свети пророк Илија који је био део изабраног народа Божјег у временима када је већи део народа одступио од Господа. Време у коме је живео Свети Илија је сличном нашем данашњем времену. И тада су многи људи, као и данас, живели без вере у живога Бога, која подразумева подвиг, испуњавање јеванђељских заповести, која подразумева жртву, без вере која засигурно, онда када је праведна како смо данас чули у Апостолу, има снагу да помаже не само онима који веру имају, него и онима који су слабашни у вери. У том смислу ми треба да се молимо да имамо праведну веру. Молитвом је могуће да се исправе и они који немају чвсту и јаку веру. Могуће је да се исправе и наши ближњи, они које волимо, они са које делимо живот и кроз чије постојање и ми видимо смисао свога постојања. Свети Илија, од ране своје младости, у том и таквом народу, доживљавао је себе као странца, али није одступао од вере у једнога Бога. И зато му је Господ дао, како се описује у Старом Завету, силу и моћ да сведочи Бога међу онима који су извитоперили веру, да сведочи Бога тако што је чинио силом Божјом безбројна чуда. Истовремено, ниједног тренутка није приписивао себи силу и снагу“, рекао је, имеђу осталог, патријарх Порфирије и додао:
      „Треба да имамо веру као Свети пророк Илија. Ми имамо истиниту, праву православну веру. Имамо је не да бисмо се њоме поносили и китили и хвалили према другима. Имамо је пре свега као дар и задатак да ту веру сведочимо аутентичним, исправним и исто тако православним начином живота, а тај живот извире из наше вере као поверења у Бога. Вера није само свест да постоји нека свесилна моћ која се зове Бог, него је вера поверење у личнога Бога, који се нама открио, који је био међу нама, који је један од нас. То је поверење у то да је Он онај који руководи нашим животима и да зна добро зашто понекада бивамо позвани да се распињемо на крсту, а зашто онда опет имамо могућност да учествујемо у слави победе и васкрсења Христовог. Вера је поверење и препуштање себе љубави Божјој у смирењу без роптања, без гунђања, без побуне, чак и без много питања зашто нам се нешто дешава. Поверење у Бога бива изражено нашим осећањима, нашом свешћу о томе да је сваки тренутак баш такав какав јесте нама дат као шанса за спањење“.
      Поред многобројног верног народа светој архијерејској Литургији су присуствовали и председник ГО Звездара г. Владан Јеремић и члан општинског већа г. Душан Игњатовић.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић. Гостујући у емисији аутора Маријане Прокоповић, катихета Бранислав је говорио о недавној посети светињама Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке. 
      Повезан садржај:
      Стазама Светог Василија Острошког
      Предавање катихете Бранислава Илића пред ћивотом Светог Василија Острошког: Мисија Цркве у 21. веку

      Звучни запис разговора

      "Ходочашћа су вековима саставни део хришћанског живота. Узмимо као пример Етерију, која је у четвртом веку походила Свету Земљу и оставила нам своје драгоцене путописе, а безбројни су примери оваквих и сличних ходочашћа. И ово моје хођење светињама у походе било је живописно и испуњено великом љубављу, зато је мој путопис са овог вишедневног путовања записан најпре у срцу, а потрудићу се да осећај мога срца поделим и са драгом ми у Христу браћом и сестрама", рекао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. 
      Говорећи о својој духовној вези са манастиром Острогом и ћивотом Светог Василија Острошког, новосадски катихета је истакао да је манастир Острог његова друга кућа, јер је од најранијег узраста везан за светитеља Острошког, као и да је наведена духовна веза обострана, јер је благослов Светог Василија Острошког уткан у његово биће. Као ученик београдске Богословије духовно сам стасавао уз омофор Светог Василија који се чува у београдском храму светих цара Константина и Јелене на Вождовцу. То су биле године када ми животне околности нису дозвољавале да одлазим у Острог, али преко тог омофора Свети Василије и његов благослов су били самном. Бројни су примери из мог живота који доказују присуство Светог Василија, али овај ми је посебно драгоцен, рекао је катихета Бранислав, и додао: Свети Василије је својим благословом трасирао пут мог живота и његове молитве су ме упутиле да пригрлим призив Божји и цео свој живот посветим служби Богу. Све је то дело Светога Василија.    
      У осврту на своју недавну посету Црној Гори, гост Радија "Глас" је нагласио да је Црна Гора васкрсла, да је дивна и јака вера тамошњег народа који је истрајао у праведној борби против безаконог закона. Боравећи у Црној Гори учинио сам велику метанију пред тим дивним свештенством и монаштвом, пред тим благочестивим христољубивим светосавским и световасилијевским народом, учинио сам метанију пред митрополитом Амфилохијем, који је иако телом у гробу, делатно присутан у животима свих нас. Учинио сам велику метанију пред свештеним ћивотима, молећи се Светом Василију и Светом Петру Цетињском, да и нама подаре ту тврду Божју веру и снагу љубави, да и ми у овим нашим крајевима будемо делатници љубави и сведоци да је наша вера, вера Васкрсења, истакао је катихета Бранислав. 
      Према сведочанству Бранислава Илића, Свети Василије Острошки је светитељ који збратимљује и угодник Божји који позива на љубав и праштање, јер је својим животом посведочио да је христолика љубав једина мера хришћанског живота. Ми ништа не дугујемо једни другима, једино смо дужни да по примеру Светог Василија имамо љубав једни према другима, и да кроз ту љубав угађамо Ономе који је сушта љубав и чије је друго име управо Љубав, поучио је катихета Бранислав.     
      Гост емисије "Пирг" је на крају говорио о сусретима са архијерејима који Богу и своме роду служе на територији Црне Горе. Он се сусрео са изабраним митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем на Цетињу, са Епископом буеносајреским и јужно-централно америчким г. Кирилом у Подгорици, као и са изабраним Епископом будимљанско-никшићким г. Методијем у Никшићу. Према речима катихете Бранислава, гостопримство протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, доказују да су наведени људи чеда ћивота Светога Василија и настављачи његовог свештеног етоса. 
      На крају овог разговора катихета Бранислав Илић је упутио поруку медијским делатницима и слушаоцима Радија Епархије нишке: "Свима желим да молитве, љубав и доброта Светога Василија буду са свима вама. Да храм који се подиже у Нишу у његову част, што пре засија у пуном сјају, како би као матица сабирао све православне хришћане прелепог Града Ниша, и сведочио велику љубав Светог Василија према вама који живите у Нишу. Будите уверени да је Свети Василије молитвени покровитељ Радија "Глас", зато нека вас његове молитве руководе у вашем делању и мисији, а да ви као чеда Светог Василија знате да никада нисте сами, већ увек под молитвеним покровитељством великог чудотворца Острошког".
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...