Jump to content

То дивно чудо - ЉУБАВ


Go to solution Solved by JESSY,

Да ли вам се допада тема ?  

32 члановâ је гласало

  1. 1. Да ли вам се допада тема ?

    • Да
      30
    • Не
      2


Препоручена порука

а, зашто не би волео.....пробај, видећеш колико је то добро.....

 

Probo pa se opekao.

Ma šalim se bre. Mislim ono zavisi na koju ljubav misliš, ono prema porodici iako to ne osećam kao ljubav ali ono pod bus bi skočio za njih. A što se tiče ovo kao suprotan pol (ili nekimai isti, ali verujte ja nisam u tom fazonu) ono ne gledam to kao gledam koliko mi neko odgovara, a ne određuju za mene leptirići i ostale životinje.

Kao što rekoh odvojimo se od životinja, razum i logika ispred nagona  :D

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 1.9k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Све док човек настоји да буде искрен, близак је богу. Иста ствар битна је и током стварања уметничког дела. То је отварање себе себи, каже игуманија Ефимија Монахиња Ефимија (Фото З. Кршљанин) Јас

Glavno pitanje nezrelog čovjeka je kako se riješiti samoće. Zreo čovjek je sposoban da bude jedno sa partnerom, a da sačuva svoju individualnost (Foto: Shutterstock) Nezrela ljubav Nezrelu ljubav

Nemoj tražiti da te drugi vole   Drži se podalje od svake zavisti. Ona izjeda čoveka. Kod zavidljivog čoveka svašta se dešava. Ja sam to doživeo. Ljudi su me smatrali dobrim i mnogi su dolazili k

Безусловно волим моју породицу.....и ону из које сам потекла, и ону коју смо остварили мој муж и ја.

То не значи да се никад не посвађамо. На пример, моја сестра и ја смо потпуно различите, и час се споречкамо, али би живот дале једна за другу.

Што Зоске рече, то је природно. Мислим та љубав у породици.

    bighugbighug А што се тиче хришћанског поимања безусловне љубави према свима, е то покушавам, трудим се. Некад ми иде боље, некад лошије, а по некад морам да упрекнем сву свест и савест да сачувам мрвицу љубави према неком људима. :blush:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

како год, ја сам само питала да ли ми децу волимо безусловно.....тј, мислим да треба да их волимо безусловно....

nije mi jasno kako mozemo decu da volimo bezuslovno,mislim,ja ih imam troje i ocekujem od njih da budu dubri ljudi,da ne lazu kradu itd itd..ali najvise ocekujem da budu bogoljubivi,to bi i bio za mene jedini razlog da im uskratim ljubav i da ih odbacim,zbog grehova ne bih mogao da ih kaznjavam jer sam i sam gresan.za svako od njih vidim samo dva puta ili ce zasnovati svoje porodice ili monastvo,u suprotnom bi smatrao da sam zakazao kao roditelj..ne ja svoju decu ne mogu da volim bezuslovno...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

''Дакле, у основи чврстих међусобних односа родитеља и детета налази се безусловна љубав. Шта је то безусловна љубав? То је љубав која је у стању да омете развој увредљивости код детета, да спречи настанак осећања страха, да га заштити од осећаја властите сувишности и мање вредности. Управо се по томе разликују добри родитељи од лоших. Ако нема безусловне љубави, деца постају родитељима терет, сметају им и нервирају их. Безусловна љубав ће постати Аријаднина нит захваљујући којој ће родитељи моћи схватити какви су њихови односи с дететом овде и сада и шта треба да раде даље.

Руководећи се безусловном љубављу, родитељи могу да науче да правилно поступају с дететом, да задовољавају његове свакодневне потребе. Штавише, родитељи ће схватити када им то полази за руком, а када не.

Дакле, шта је то безусловна љубав? Безусловна љубав је када волите дете независно од његових квалитета и особина, склоности, врлина и недостатака, независно од његовог понашања и од тога колико оно одговара вашим очекивањима и задовољава ваше потребе. То уопште не значи да треба да вам се свиђа било какво његово понашање. Безусловна љубав је када волите дете чак и онда када вам се његови поступци не свиђају. Безусловна љубав је идеал. Не можете доживљавати апсолутну љубав према детету све време и стално. Али што ближе будете прилазили том идеалу, то ћете се сигурнијим осећати и тим ће срећније и мирније расти ваше дете.

Многи теже да постигну идеал безусловне љубави, али није мало ни таквих људи који уопште не знају да постоји овакав однос према детету.''

 

Светосавље

игуман Евменије

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Najnovija istrazivanja ljudskog mozga otkrilo je da tzv. ,, Bezuslovna" ljubav, odnosno ona koja ne trazi da bude uzvracena, niti bilo kakvu vrstu nagrade, ukljucuje cak sedam podrucja u mozgu. Ti impulsi znatno se razlikuju od tzv. ,, romanticne " i ,, seksualne " ljubavi, sto dovodi do zakljucka da je ,, bezuslovna " ljubav potpuno poseban osecaj. Profesor Mario Boregard sa Univerziteta u Montrealu ,vodja istrazivanja objasnjava: ,, Bezuslovna ljubav je najjaca vrsta ljubavi, drugacija od svih drugih i smatra se najvecim izrazom duhovnosti. Medjutim, sve do sada nismo znali nista o njenom neuroloskom funkcionisanju. Otkrili smo da je ona mnogo intenzivnija i da ljudima pruza osecaj koji ne moze proizvesti nijedna druga emocija". U stvarnosti bezuslovna ljubav moze se desiti i prema osobama sa kojima nemamo tako blizak odnos.
Da bi otkrio zasto je to tako, profesor Boregard koristio je magnetnu rezonancu na lose placenim asistentima koji su pazili na osobe sa teskocama u razvoju.
Kada su ispitanici zamoljeni da govore o ,, bezuslovnoj " ljubavi prema svojim pacijentima, skeneri su pokazali sedam podrucja u mozgu koji su u tom trenutku postali aktivni, a samo tri su bila ista kada su govorili o ,,romanticnoj " ljubavi. Primeceno je i to da su neki od tih aktivnih podrucja u vezi sa otpustanjem dopamina, hemikalije koja je odgovorna za osecaj srece. Zakljucak naucnika je da su ljudi koji bezuslovno vole srecniji od onih koji uzivaju u emocijama kao sto su strast ili romantika.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

Glavno pitanje nezrelog čovjeka je kako se riješiti samoće. Zreo čovjek je sposoban da bude jedno sa partnerom, a da sačuva svoju individualnost

zaljubljenost-je-tren-ljubav-je-trajanje (Foto: Shutterstock)
  • Nezrela ljubav

Nezrelu ljubav živi nezreli čovjek. Glavno pitanje nezrelog čovjeka je kako se riješiti samoće. On koristi partnersku ljubav da izbjegne usamljenost i izolovanost.

On misli da je ljubav isto što i zaljubljenost i seksualnu želju i fizičku privlačnost partnera smatra sigurnim znakom ljubavi. Nezrela osoba od partnerske ljubavi očekuje previše. Poistovjećuje je sa smislom života. Za nju je ljubav stapanje, treba da misle kao jedno i da se nikada ne promijene.

 

Nezreo čovjek se prikazuje drukčijim nego što jeste, boljim, pametnijim, bogatijim, zabavnijim, pokušava da izgleda ljepši fizičkiNezreo čovjek je ljubomoran i posesivan. On je opisan u Hebelovoj drami “Herod i Marijana” gdje ljubomorni kralj naređuje da se nakon njegove smrti ubije njegova žena, kako je više niko ne bi posjedovao. Nezreo čovjek ne vjeruje u ljudsku individualnost i urođenu potrebu ljudskog bića za slobodom i samostalnošću.

Smatra da u zajedničkom životu uvijek moraju ići zajedno, imati samo zajedničke prijatelje, ista interesovanja i poglede na svijet.

Nezreo čovjek se prikazuje drukčijim nego što jeste, boljim, pametnijim, bogatijim, zabavnijim, pokušava da izgleda ljepši fizički. Nezreo čovjek vjeruje da je imati nekoga jedini način da bude srećan.

Na odbijanje reaguje teškim razočarenjem, čak i bijesom. Zbog svjesnog ili nesvjesnog osjećaja nesigurnosti, on uporno traži partnera koji će mu dati osjećanje snage i lične vrijednosti.

  • Zrela ljubav

Zrelu ljubav živi zreli pojedinac. Zreo čovjek je sposoban da bude jedno sa partnerom, a da sačuva svoju individualnost. U vezi se osjeća slobodno i uživa u potpunoj međusobnoj otvorenosti. Ne krije svoja osjećanja i bez ustručavanja kaže “Volim te”. Za njega je potpuno normalno davati, a kada je potrebno, i žrtvovati se.

Ostvareni čovjek se ne plaši samoće. On zna da biti sam nije nešto strašno i da to ne mora značiti da će ostati zauvijek sam, mada ni to ne smatra nekom katastrofom ukoliko se desi. Za njega je ljubav vještina koja se sastoji u brizi za drugoga u poštovanju, razumijevanju i podržavanju njegove ličnosti i slobode.

Kada nekoga zaista voli, dopušta mu bez straha uvid u svoj život, svoja strahovanja, slabosti i očekivanja, bez obzira na to kakvu će reakciju to izazvatiOsoba koja voli, veseli se što je partner onakav kakav jeste i podstiče ga da živi prema svojim potrebama i težnjama. Zreli čovjek zna da je fiksiranje ljubavi na samo jednu osobu parazitarni odnos. Paradoks zrele ljubavi leži u tome što je ona moguća prema jednoj osobi samo ako se istovremeno vole i svi drugi ljudi i sam život.

Ukoliko se desi da otvoreno iskazana ljubav ne bude uzvraćena, to nije tragedija za zrelu osobu jer ona uživa u voljenju. Ni ostvaren čovjek nije potpuno kritičan kada je zaljubljen, ali je toga svjestan i ne hrli naglo u vezu ili brak.

Kada nekoga zaista voli, dopušta mu bez straha uvid u svoj život, svoja strahovanja, slabosti i očekivanja, bez obzira na to kakvu će reakciju to izazvati.

Zna da je bitna ljudska osobina nesavršenost i ne stidi se svojih mana, ne skriva ih pred drugima, jer nikakvo pretvaranje nije potrebno onima koji vjeruju u sebe.

Budući da se osjeća vrijednim, daće drugima, a naročito osobi koju voli, slobodu da živi i razvija se prema sopstvenim potrebama, željama baš kao što sam živi.

To znači biti slobodan, biti svoj, misliti svojom glavom, a ne tuđom, to znači voljeti.

Njegova ljubav je trajna i postoji nakon rastanka.

Zaključak: Stvarna, nesebična ljubav moguća je samo ako se ostvari psihička zrelost. Zrelost, nažalost, ostvaruju samo malobrojni pojedinci, jer “sazrijevanje je proces oslobađanja od nesamostalnosti i zavisnosti’’(E. From). Iz svega ovoga zaključujemo da veliki broj ljudi ne doživljava stvarno osjećanje ljubavi.

 

Vijesti online

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ау, тек сад видим, колико сам ја незрео...  joooj

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Psiholog Karl Gustav Jung je definisao dva pojma: animus i anima. Smatrao je da svaka osoba u sebi ima večnu predstavu žene, odnosno muškarca, i to ne konkretne žene/muškarca, nego određenu predstavu žene/muškarca. Ta predstava se stvara tokom detinjstva, a formiraju je npr. kod devojčice sve osobe muškog pola iz njene okoline, likovi sa televizije, iz romana, bajki. Animus/anima može da se spozna samo kroz vezu sa partnerom suprotnog pola, naročito ako druga osoba ima neke karakteristike koje su slične sa predstavom anime/animusa iz psihe.

Susret sa osobom koja provocira aktiviranje animusa/anime je uglavnom taj koji doživljavamo magijski. To je najčešće ona osoba za koju govorimo da smo je čekali celog života, gde imamo osećaj da je oduvek znamo i da od samog početka postoji velika bliskost. Ništa ovo nije slučajno. Na neki način, određene osobine te osobe i znamo ceo život. One su odmalena u našoj glavi. One kao da čekaju pravi tenutak i osobu da preuzmu kontrolu. To je onaj moment kada opažamo da je neka osoba izgubila glavu zbog voljene osobe, ili je prosto zaslepljena svojim partnerom. Ona i nema kontrolu nad sobom, jer je vlast preuzela predstava animusa/anime.

 

,Velika ljubav proizilazi iz velikog poznavanja voljene osobe, ako je malo poznaješ, malo ćeš je, ili je uopšte nećeš moći voleti.,,

Leonardo da Vinči

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ови психолози су изгледа нови богови којем требамо да вјерујемо све на рјеч.

 

Baš tako :D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      -Миланка Тешовић и Бранислав Илић: Љубав изгони страх-
      Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. 
      У оквиру емисије "Живоносни источник", у уторак 8. јуна 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, мајско-јунског 379. броја "Православног мисионара". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. 
      Библијске личности жена су потпора, образац и пример свима женама, да делатна љубав, чврста вера и постојана нада доносе плода у служењу Господу. Свете жене мироносице су показале да љубав заиста изгони страх напоље, зато је њихов пример христолике љубави нама драгоцен особито у овом тешком времену када је страха све више, а љубави све мање, нагласио је катихета Бранислав Илић. 
      Настављајући казивање о библиjским примерима жена које су на савршен начин послужиле Господу и Цркви Његовој, новосадски катихета је указао на неопходност непрестаног сагледавање нашег живота очима Светога Писма. Једина мера људског живота је христолика љубав. Оваква права љубав увек подразумева жртву и подвиг, то видимо у последовању свете Тајне брака где се младенцима стављају венци на главе, а ти венци су символ  спремности на подвиг и жртву у брачној љубави. У том духу не заборавимо да је сваки човек наш ближњи, те да братољубље и човекољубље увек воде ка богољубљу, ка вечној заједници са Господом, поучио је катихета Бранислав. 
      Међу преподобним женама које су следовале прекрасан пример библијских жена била је и преподобна мајка Параскева која је, према речима уваженог госта, на савршен начин послужила Господу, а нама до данас оставила чудесан пример. Читајући житије преподобне мајке Параскеве спознајемо силу покајања која је радовање душе. Она нам је показала да покајање у преумљење не могу да стану у један тренутак, то је поступни пут, то је свештени процес који захтева човеков подвиг и жељу да плод његовог покајања буде враћање целосности његовог бића, истакао је Бранислав Илић. 
      У име редакције нашег часописа, као и у своје лично име, благодарим Вама Миланка што сте отворили своје срце за нас, а Вашој телевизији на плодној сарадњи коју остварујемо са циљем што успешније мисије, да се реч љубави Божје усели у срца многих, како бисмо једним устима и једним срцем узнели славопој Господу, закључио је катихета Бранислав Илић на крају разговора. 
       
      Извор: Православни мисионар 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Из штампе је изашао нови број „Православног мисионараˮ. Мајско-јунски број посвећен је теми „Ликови жена у Библијиˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Светигоре представио је катихета Бранислав Илић, члан Уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима.

       
      Звучни запис разговора
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      ”Постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав”, рекао је Патријарх Порфирије на Недјељу слијепог у Загребу.

      У Пету недјељу по Пасхи, недјељу слијепог, 6. јуна 2021. године, Његова Светост патријарх српски Порфирије служио је Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Патријарху је саслуживало свештенство Саборног храма, а појао је хор под вођством Иване Србљан.
      Поглавар Српске цркве и администратор Епархије загребачко-љубљанске обратио се сабраном народу бесједом након прочитаног јеванђеља, у којој је издвојио питање које су апостоли поставили Господу: ”ко је крив због тога што је човек слеп од рођења – он или његови родитељи”. Упућујући на одговор, Његова Светост је казао да је ”свака слабост, свака болест, свака невоља и несрећа у суштини последица греха – погрешног употребљавања оних дарова и оних сила које смо добили од Бога.”
      Са друге стране, Патријарх је нагласио да искушења нису увијек проузрокована личним или гријехом нечијих предака. Примјер за то налазимо управо у прочитаном јеванђељу у ком Господ каже да је човјек био слијеп од рођења да би се кроз њега пројавила сила Божија, односно да би том који је слијеп, а који је пролазио кроз разне тешкоће и невоље, био постепено отваран унутрашњи духовни вид.
      Његова Светост је истакао да ”колико год да је овде реч о спољашњем виду, ова прича показује како су се овом човеку отворивши се телесне очи отварале и духовне очи” али и да ”постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав, који су слепи за заједницу љубави са Богом”.
      ”Свако искушење које имамо, колико је важно да се питамо откуда оно, још важније је да знамо да није без промисла Божијег и да је искушење задатак који нам је Господ поставио да га решимо како бисмо решивши га били ближе Њему, како бисмо Га боље упознали”, казао је Патријарх Порфирије.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У свима књигама Новог Завета љубав је стављена изнад свих других врлина и заповести, као свеобухватна. 

       
      Познате су речи апостола Павла о љубави: „Ако језике човечије и анђелске говорим, а љубави немам онда сам као звоно које звони и прапорац који звечи, ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вијеру да и горе премијештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже. Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича; не надима се; не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу; не радује се неправди, а радује се истини... А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима". /I Кор. 13/. Никад лепша химна љубави није човечијим језиком изречена.
       
      Свети Владика Николај Велимировић
      Преузето из књиге Касијана-Стослов љубави, Беседа, Нови Сад, 1997.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У канцеларији управника Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици, са неким ко је урадио преко пет хиљада операција на срцу, разговарате, на највишем нивоу, о темама којих се не би постидели ни у одајама Хиландара. И онда вам у тренутку постане јасно да пред собом имате сасвим посебну личност.
       
      У послу којим се бави близу је онога што би се могло назвати апсолутним врхунцем. Уосталом, руководи Клиником која одавно има светске референце. Члан је најеминентнијих међународних стручних организација. И опет, у сваком тренутку, има став и енергију дубоко верујућег човека, који ни у једној ситуацији неће дозволити да му се раздвоје „хоризонтала“ и „вертикала“ његовог постојања.
      Сусрет науке и теологије само је привидно „спој неспојивог“, а код вас је апсолутно доминантан. Како ви гледате на ову „алхемију“?
      Иако доста дуго изучавам философију и светоотачку богословску литературу, ипак, на самом почетку нашег разговора, морам да нагласим да нисам теолог. Верујући сам лекар, православни хришћанин. То значи да верујем у Бога и у божанско стварање свега видљивог и невидљивог, у стварање из небића (непостојања) у биће (постојање), а не из нерођених идеја, како је учио Платон, нити верујем у демијуршко стварање света од неке прапостојеће материје, како су тврдили пресократовски космолози. Бог је Творац неба и земље, дакле целе природе која нас окружује, свега видљивог и свега невидљивог за наше очи и за наша чула. Ако је тако, онда Бог и творевина (природа) никако не могу да буду „неспојиви“. У вечном су јединству. То, наравно, подразумева и човека који је створен последњег, шестог дана (периода) стварања света. Бог, као Ризница добара и Давалац живота, човека ствара од земаљскога праха, а тај прах садржи све твари – нашем оку видљиве и невидљиве – које су логосно створене у првих пет дана Шестоднева. На тај начин, како каже свети Владика Николај, човек постаде пун твари, али и те твари постадоше пуне човека. Као словесно биће, човек добија централно место у целокупној творевини. Дата му је слобода и одговорност. Улази у простор и време. Улази у историју. Почиње да изучава свет. Људска спознаја од самога почетка иде у два смера, и то у виду паралелних линија у космосу које немају тенденцију сједињења у једној тачки. Први смер чине људи који умно-срдачно опште са Творцем. Њима је све јасно и није им потребна научна епистемологија и научно сазнање. Цео свој ум и срце усмерили су ка Богу. Други, пак, живе и делују разумски. Свет посматрају кроз призму својих пет чула. Доносе закључке. Стварају науку. Историја тече, те на плодном тлу Платонових идеја и Аристотелове метафизике у хроносу „који гута своју децу“, долази до стварања западног става по питању Бога, човека и целокупне творевине. Све је подложно испитивању кроз посматрање и експеримент. Чак и Сâм Творац. Наступа ера хуманизма, ренесансе и просветитељства. Човек постаје центар света. До изражаја долази позитивизам, боље речено позитивистички гностицизам, атеизам и антитеизам. Гноза и епистемологија „сахрањују Бога“ и све се подвргава посматрању, сумњи и експерименту.Наравно, постоје и верујући научници, чак и теолози који су истовремено и научници, који дају посебан печат овом другом смеру човечанства. Они верују и труде се да (за)дате им таленте искористе у преусмеравању паралелног тока епистемолошког смера науке ка линији смера вечне, умно-срчане кинезе човека ка вечности. Пример је немачки нобеловац и физичар Вернер Хајзенберг који је једном приликом рекао: „Први гутљај из чаше науке претвориће вас у атеисту, али када дођете до дна чаше, тамо вас чека Бог“. Дакле, наука и напредовање у науци не представља проблем у теологији, јер, суштински, научна открића не нарушавају човеков однос са Богом. Теологија говори о Цару небескоме, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог, нествореноме Богу, Сведржитељу, Духу Истине и Ризници добара, док се наука бави истраживањем само онога што је Бог створио. Теологија, према речима чувеног теолога, митрополита Јеротеја Влахоса, објашњава Бога као Tворца света који Он ствара еx nihilo (ни из чега) и дефинише разлоге постојања сваког бића, док наука истражује начин на који целокупна творевина делује у овоме свету и бави се материјалном суштином (с)твари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. У светлу тога, а на ваше постављено питање и по мери мојих скромних могућности, одговорио бих да управо због тога однос науке и теологије није „спој неспојивог“ него представља вечну симфонију и нераскидиво јединство без обзира на нас људе (научнике) који често залутамо у промашену, паралелну, епистемолошку путању нашег ововременог и овоземаљског лета ка вечности.
      Како ове две крајности помирити у оним случајевима у којима се то чини немогуће? Рецимо, када су у питању увек отворене теме еутаназије, прекида трудноће, донирања органа, смрти као такве…?
      Напредак науке, технике и технологије је толико изражен да се човеку чини да зна све. Чак лако помисли и да може све, а временом и да сме све. Питање које се намеће је очигледно: да ли човек сме све што може? Наравно, ту се одмах намеће питање о људској слободи. Човеку је слобода дата, али и задата.
      Посматран само као разумско биће на претходно описаној епистемолошкој путањи, човек ће нешто чинити или неће чинити. Ако говоримо, како рекосте, о „помирењу две крајности“, а искуство нас учи да ће човек као амбивалентно биће – у већини случајева у граничним (биоетичким) ситуацијама – ипак превагнути да „чини“, онда би то „помирење“ било једнострано и означавало би, на неки начин, икономију теологије према наведеним биоетичким проблемима. Управо због тога, моје скромно мишљење је да до таквог помирења не може доћи. Наша Црква је конституисала Биоетички одбор при Светом Синоду у склопу којег се активно расправља о свим биоетичким проблемима, тако да ћемо, ако Бог дâ, ускоро имати званични став Цркве о свим биоетичким недоумицама. На већину питања Црква је већ давно јасно дефинисала одговоре који се заснивају управо на људској слободи као датости, али и задатости, односно на чињеници да је човеку све дозвољено да чини, али му све није на корист. Људска слобода је, ипак, заснована на одговорности и љубави, као и на достојанству датом нам кроз лик Божији који носимо.
      Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици, својом величином и значајем, сувише је важан да би остао скрајнут од дневно-политичких дешавања. Деценијама уназад, у том контексту, прозиван је и када је реално било повода, а још чешће када га није било. Излазио би изван научних оквира у дневно-политичку стварност. Како се ви, као човек изван политике, носите са овом чињеницом?
      Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици има скоро полувековну традицију. Замислите, скоро четрдесет хиљада пацијената са обољењем срца оперисано је у нашој установи. Неколико милиона људи је прегледано и хоспитализовано. Сложићемо се, нема много таквих институција. На Институту раде људи: лекари, медицинске сестре, помоћно особље. Сви они дају свој велики допринос, а све у корист и за добробит здравља наших пацијената. Ради се непрекидно, двадесет четири часа дневно, и тако сваки дан током календарске године. Са друге стране, неминовно смо окружени и политичким дешавањима у земљи и окружењу. Многи здравствени радници су активно укључени у политику тако да су и политичари и здравствени радници који активно учествују у здравственом систему. То је добро. Дакле, и ту постоји јединство, јединство које се стално усавршава у подвигу због различитих ставова и мишљења сваког појединца. Дешавају се лепе ствари. Многи наши млади људи су управо у просторијама ове установе упознали свог животног сапутника. Некима од њих су данас и деца, чак и унуци, чланови нашег колектива. Међутим, неретко се дешавају и непријатне ствари, као и у свакој другој заједници. Дакле, Институт је живи организам, који се суочава са свим лепим стварима, али и проблемима, уосталом као и све што битише под небеским сводом.
      Једно валидно истраживање каже да се свака три месеца људско знање у технолошком смислу умножава. У том контексту, да ли претпостављате где су, у годинама пред нама, границе хирургије?
      Већ смо се дотакли напретка науке, технике и технологије. Тај напредак, наравно, не заобилази ни хирургију као једну од медицинских дисциплина.То ме, као лекара, веома радује, али само уколико тај напредак не иде изван својих граница. Оно што је добро јесте то да сада уз помоћ савремене технологије оперишемо срце кроз веома мале резове, што неке структуралне болести можемо излечити преко катетера, односно без отварања грудног коша, што већину пацијената са акутним инфарктом срчаног мишића решавамо без операције, спровођењем перкутане коронарне интервенције. Све наведено је значајно обележило последње две деценије. Многи људски животи су спасени. Шта ће бити у годинама које су пред нама, остаје да чекамо, да се надамо, али и да научно учествујемо у новим открићима, као и да будемо веома опрезни у њиховој имплементацији.
      У техничко-технолошком смислу, имате ли неку жељу која би вам тренутно олакшала рад?
      Свакодневно рутински радимо операције, како оне планиране (елективне) тако и хитне. За све то потребно је велико знање и искуство. Технологија и техника нам у многоме помаже, али није од искључивог значаја. Оперисали смо са великим успехом и одличним резултатима и за време ембарга, у току свих претходних ратова, као и за време бомбардовања, када смо у једном тренутку инструменте морали стерилисати у такозваном „партизанском бурету“. У светлу тога, желим да нагласим да у хирургији централно место заузимају пацијент и хируршка екипа. Инструменти и апарати су само средства која нам омогућавају рад. Мишљења сам да је на овоме такође потребно радити у будућности, јер технологизација медицине врло лако може да отуђи пацијента од лекара, али и лекара од другог лекара и медицинског особља. Моја жеља, свакако, јесте научно и техничко-технолошко унапређење рада у хируршким салама, али у мери људске словесности и свега онога што нам је као људима задато.
      Радо истичете континуитет знања, који се формирао на Институту у Каменици. Ви сте ту друга генерација. Зашто вам је то важно?
      Знање и колективно искуство схватам као традицију или предање. Предање је, на неки начин, тајна и њу би требало чувати. Ако је не чувате, онда више није тајна. Тада лако прелази у заборав. А заборав је, философски речено, облик непостојања. Само непостојање, кроз размишљање Кирилова у роману Достојевског „Нечисте силе“, води у небиће и ништавило, чиме се пориче цела онтологија. Као наставник и редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду већ трећу деценију радим са студентима, специјализантима, али и са свим запосленима у нашој установи, на очувању стеченог знања, његовом умножавању и унапређењу. Борба је, заиста, непрестана и жестока. Различити људи, веома изражен неолиберални индивидуализам младих генерација, различити карактери људи и њихова различита интересовања, генерацијски јаз међу запосленима, различити погледи на свет и живот уопште код младих лекара и, не заборавимо, све мања заинтересованост младих да крену мукотрпним путем којим смо ми прошли. Надам се и верујем да ће нам Бог дати снаге и мудрости да сачувамо „тајну“ и да достојно, на крају нашег животног пута, парафразирајући великог Његоша, можемо да кажемо: Тешку битку војевасмо, али тајну сачувасмо.
      Имате ли своју дефиницију здравља?
      Као лекар не смем да изоставим општеприхваћену дефиницију здравља коју је дала Светска здравствена организација и која гласи да је здравље стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања, а не само одсуство болести и онеспособљености. Сви можемо да се сложимо са оваквом дефиницијом, јер је она (само) део целокупне истине о људском здрављу. Е, ту се опет крије једна тајна! Према наведеној дефиницији видимо да се човек у светлу науке посматра као амбивалентно психо-соматско биће, као индивидуа, као биће које се састоји од тела и душе и које комуницира са околином, што подразумева његову социјалну и еколошку компоненту. Међутим, као верујући хришћанин, позивајући се на хришћанску антропологију, знам да човек представља јединство тела, душе и духа. Он нема однос само са околином него и са самим собом и – надасве – са Богом. Он није проста индивидуа него личност са достојанством и датом му слободом. Он је крстолико, философским језиком говорећи, трансцендентно-иманентно биће. Сваки човек, верујући и неверујући, на различите начине, Божијом благодаћу, пролази личну индивидуацију. Међутим, то није крај пута. Да је тако, онда би човек заиста био само индивидуа и не би се суштински разликовао од других живих бића. Не би био личност. Дакле, сваки човек би на крају свога пута индивидуације требало да победи себе, свој его, и да надиђе себе. Тада, невидљиво, оправдава дату му задатост, еклисиолошким речником речено подобије или обличје. Посматрајући човека на тај начин, као телесно, душевно и духовно биће, на исти начин треба да посматрамо и здравље као телесно, душевно (ментално) и духовно. Дакле, и у здравственом смислу, опет провејава не само човеков однос према себи и околини него и према Богу Који јесте једини Животодавац.
      Колико је у последњих годину дана пандемија утицала на рад Института у Каменици, посебно на много пута прозивану листу чекања?
      Епидемија вирусом ковид-19 је цело човечанство затекла у стању када се велике силе боре на светском економском бојном и војном тржишту, када на јавним берзама све више до изражаја долазе криптовалуте, када се воде полемике о глобалном отопљавању и еколошком загађењу планете, када се дискутује о све израженијем проблему миграната, када се већи део младе генерације све више окреће ка новој врсти болести зависности у смислу виртуелних мрежних игара, опсесивних навијања и клађења у виртуелним кладионицама, када наука све више скреће у воде генетског инжењеринга, када се у јавним медијима све више може чути о биогеоинжењерингу и… Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. Да не наводимо даље! У таквој ситуацији, ситуацији људске моћи и надмоћи једних у односу на друге, дође нам невидљиви непријатељ. Непријатељ са оружјем које је надмоћније у односу на све оно што је човек до сада створио. Страх је завладао целом планетом и затворио цео свет. И овде се, морам да нагласим, ради о великој тајни без обзира на то да ли је вирус природан или је створен, да ли се случајно нашао међу нама или је на неки начин пуштен. У то, свакако, нећемо улазити. Дубоко верујем да се ради о Божијем Промислу и опомени човечанству. Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Да не помињемо најизраженију фразу током протеклих годину дана – социјална дистанца – која означава удаљавање човека од ближњега, а то значи поништавање његове хоризонтале (иманенције). Поновићу: замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. У таквом стању телесно-душевно-духовне самице неминовно почиње да размишља о себи, о потенцијалном ништавилу, пропадљивости и пролазности. Јавља се још већи страх – страх од огромног бездана висоте и дубине наше потенцијалне личности коју нисмо изградили. Као што – према речима светог Јована Лествичника – зрак сунца који кроз прозор уђе у кућу, све осветљава тако да се може видети и најситнији трун прашине што лебди у ваздуху, тако и страх који уђе у срце човечије показује све његове грехе. Тешка је то и страшна (само)спознаја. Овакву ситуацију веома сажето и сликовито описао је велики покајник и Псалмопојац Давид речима: „Уклони срамоту моју од које страхујем“. Верујем да ће већина нас из таквог стања, поновним васпостављањем (за)дате нам вертикале, остварити онтолошку равнотежу која се налази у архетипу сваког човека. То можемо једино кроз покајање и љубав као Божију благодат. Заиста, према речима дивног светитеља, светог Исака Сирина, покајање је лађа, страх је његов кормилар, а љубав божанствено пристаниште. Овим бих скромно закључио да би страх, који је завладао целим светом, требало да уведе човечанство у лађу покајања и – опет према речима овог угодника Божијег – да га превезе по смрадном мору живота, управљајући га ка божанственом пристаништу које је Љубав.
      Што се вашег питања тиче, епидемија вирусом ковид-19 свакако је оставила трага у раду нашег Института, уосталом, као и у свим здравственим установама у свету. Пошто смо терцијарна здравствена установа, у просторном капацитету нисмо у целини били у такозваном ковид-режиму. Ово се највише односи на Клинику за кардиоваскуларну хирургију чији сам руководилац. Међутим, многи наши лекари и медицински техничари били су распоређени по ковид-болницама и тамо су дали свој велики допринос. Све то, као и сви непредвидиви таласи епидемије, нису дозвољавали рад наше клинике у пуном капацитету као што је то било у време пре избијања епидемије. Верујем да ће ова пошаст ускоро да нестане и да ћемо моћи да нормално наставимо са оперативним радом.
      Ви сте, реално, човек са бриљантним интегритетом – личним, професионалним и породичним. Ако бисте морали да издвојите само једно начело којег сте се у животу држали, које би то начело било?
      Једно једино начело у дубини мога срца јесте Бог. Пошто је Бог у Кога верујем Нестворена Тројица Личности, – Отац, Син и Свети Дух, – у светлу тога бих то начело нераздељиво рашчланио на веру у Бога и живот вечни и на наду у спасење и љубав према Богу, ближњима и целокупној творевини.
      Текст: Илија Туцић
      Редактура текста: епископ бачки Иринеј
      Извор: 
      Проф. др Стаменко Шушак: Вера, нада и љубав – Епархија бачка
      EPARHIJABACKA.INFO У канцеларији управника Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици, са неким ко је урадио преко пет хиљада операција на срцу, разговарате, на највишем...
      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...