Jump to content

То дивно чудо - ЉУБАВ


Да ли вам се допада тема ?  

32 члановâ је гласало

  1. 1. Да ли вам се допада тема ?

    • Да
      30
    • Не
      2


Препоручена порука

а, зашто не би волео.....пробај, видећеш колико је то добро.....

 

Probo pa se opekao.

Ma šalim se bre. Mislim ono zavisi na koju ljubav misliš, ono prema porodici iako to ne osećam kao ljubav ali ono pod bus bi skočio za njih. A što se tiče ovo kao suprotan pol (ili nekimai isti, ali verujte ja nisam u tom fazonu) ono ne gledam to kao gledam koliko mi neko odgovara, a ne određuju za mene leptirići i ostale životinje.

Kao što rekoh odvojimo se od životinja, razum i logika ispred nagona  :D

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Безусловно волим моју породицу.....и ону из које сам потекла, и ону коју смо остварили мој муж и ја.

То не значи да се никад не посвађамо. На пример, моја сестра и ја смо потпуно различите, и час се споречкамо, али би живот дале једна за другу.

Што Зоске рече, то је природно. Мислим та љубав у породици.

    bighugbighug А што се тиче хришћанског поимања безусловне љубави према свима, е то покушавам, трудим се. Некад ми иде боље, некад лошије, а по некад морам да упрекнем сву свест и савест да сачувам мрвицу љубави према неком људима. :blush:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

како год, ја сам само питала да ли ми децу волимо безусловно.....тј, мислим да треба да их волимо безусловно....

nije mi jasno kako mozemo decu da volimo bezuslovno,mislim,ja ih imam troje i ocekujem od njih da budu dubri ljudi,da ne lazu kradu itd itd..ali najvise ocekujem da budu bogoljubivi,to bi i bio za mene jedini razlog da im uskratim ljubav i da ih odbacim,zbog grehova ne bih mogao da ih kaznjavam jer sam i sam gresan.za svako od njih vidim samo dva puta ili ce zasnovati svoje porodice ili monastvo,u suprotnom bi smatrao da sam zakazao kao roditelj..ne ja svoju decu ne mogu da volim bezuslovno...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

''Дакле, у основи чврстих међусобних односа родитеља и детета налази се безусловна љубав. Шта је то безусловна љубав? То је љубав која је у стању да омете развој увредљивости код детета, да спречи настанак осећања страха, да га заштити од осећаја властите сувишности и мање вредности. Управо се по томе разликују добри родитељи од лоших. Ако нема безусловне љубави, деца постају родитељима терет, сметају им и нервирају их. Безусловна љубав ће постати Аријаднина нит захваљујући којој ће родитељи моћи схватити какви су њихови односи с дететом овде и сада и шта треба да раде даље.

Руководећи се безусловном љубављу, родитељи могу да науче да правилно поступају с дететом, да задовољавају његове свакодневне потребе. Штавише, родитељи ће схватити када им то полази за руком, а када не.

Дакле, шта је то безусловна љубав? Безусловна љубав је када волите дете независно од његових квалитета и особина, склоности, врлина и недостатака, независно од његовог понашања и од тога колико оно одговара вашим очекивањима и задовољава ваше потребе. То уопште не значи да треба да вам се свиђа било какво његово понашање. Безусловна љубав је када волите дете чак и онда када вам се његови поступци не свиђају. Безусловна љубав је идеал. Не можете доживљавати апсолутну љубав према детету све време и стално. Али што ближе будете прилазили том идеалу, то ћете се сигурнијим осећати и тим ће срећније и мирније расти ваше дете.

Многи теже да постигну идеал безусловне љубави, али није мало ни таквих људи који уопште не знају да постоји овакав однос према детету.''

 

Светосавље

игуман Евменије

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Najnovija istrazivanja ljudskog mozga otkrilo je da tzv. ,, Bezuslovna" ljubav, odnosno ona koja ne trazi da bude uzvracena, niti bilo kakvu vrstu nagrade, ukljucuje cak sedam podrucja u mozgu. Ti impulsi znatno se razlikuju od tzv. ,, romanticne " i ,, seksualne " ljubavi, sto dovodi do zakljucka da je ,, bezuslovna " ljubav potpuno poseban osecaj. Profesor Mario Boregard sa Univerziteta u Montrealu ,vodja istrazivanja objasnjava: ,, Bezuslovna ljubav je najjaca vrsta ljubavi, drugacija od svih drugih i smatra se najvecim izrazom duhovnosti. Medjutim, sve do sada nismo znali nista o njenom neuroloskom funkcionisanju. Otkrili smo da je ona mnogo intenzivnija i da ljudima pruza osecaj koji ne moze proizvesti nijedna druga emocija". U stvarnosti bezuslovna ljubav moze se desiti i prema osobama sa kojima nemamo tako blizak odnos.
Da bi otkrio zasto je to tako, profesor Boregard koristio je magnetnu rezonancu na lose placenim asistentima koji su pazili na osobe sa teskocama u razvoju.
Kada su ispitanici zamoljeni da govore o ,, bezuslovnoj " ljubavi prema svojim pacijentima, skeneri su pokazali sedam podrucja u mozgu koji su u tom trenutku postali aktivni, a samo tri su bila ista kada su govorili o ,,romanticnoj " ljubavi. Primeceno je i to da su neki od tih aktivnih podrucja u vezi sa otpustanjem dopamina, hemikalije koja je odgovorna za osecaj srece. Zakljucak naucnika je da su ljudi koji bezuslovno vole srecniji od onih koji uzivaju u emocijama kao sto su strast ili romantika.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Glavno pitanje nezrelog čovjeka je kako se riješiti samoće. Zreo čovjek je sposoban da bude jedno sa partnerom, a da sačuva svoju individualnost

zaljubljenost-je-tren-ljubav-je-trajanje (Foto: Shutterstock)
  • Nezrela ljubav

Nezrelu ljubav živi nezreli čovjek. Glavno pitanje nezrelog čovjeka je kako se riješiti samoće. On koristi partnersku ljubav da izbjegne usamljenost i izolovanost.

On misli da je ljubav isto što i zaljubljenost i seksualnu želju i fizičku privlačnost partnera smatra sigurnim znakom ljubavi. Nezrela osoba od partnerske ljubavi očekuje previše. Poistovjećuje je sa smislom života. Za nju je ljubav stapanje, treba da misle kao jedno i da se nikada ne promijene.

 

Nezreo čovjek se prikazuje drukčijim nego što jeste, boljim, pametnijim, bogatijim, zabavnijim, pokušava da izgleda ljepši fizičkiNezreo čovjek je ljubomoran i posesivan. On je opisan u Hebelovoj drami “Herod i Marijana” gdje ljubomorni kralj naređuje da se nakon njegove smrti ubije njegova žena, kako je više niko ne bi posjedovao. Nezreo čovjek ne vjeruje u ljudsku individualnost i urođenu potrebu ljudskog bića za slobodom i samostalnošću.

Smatra da u zajedničkom životu uvijek moraju ići zajedno, imati samo zajedničke prijatelje, ista interesovanja i poglede na svijet.

Nezreo čovjek se prikazuje drukčijim nego što jeste, boljim, pametnijim, bogatijim, zabavnijim, pokušava da izgleda ljepši fizički. Nezreo čovjek vjeruje da je imati nekoga jedini način da bude srećan.

Na odbijanje reaguje teškim razočarenjem, čak i bijesom. Zbog svjesnog ili nesvjesnog osjećaja nesigurnosti, on uporno traži partnera koji će mu dati osjećanje snage i lične vrijednosti.

  • Zrela ljubav

Zrelu ljubav živi zreli pojedinac. Zreo čovjek je sposoban da bude jedno sa partnerom, a da sačuva svoju individualnost. U vezi se osjeća slobodno i uživa u potpunoj međusobnoj otvorenosti. Ne krije svoja osjećanja i bez ustručavanja kaže “Volim te”. Za njega je potpuno normalno davati, a kada je potrebno, i žrtvovati se.

Ostvareni čovjek se ne plaši samoće. On zna da biti sam nije nešto strašno i da to ne mora značiti da će ostati zauvijek sam, mada ni to ne smatra nekom katastrofom ukoliko se desi. Za njega je ljubav vještina koja se sastoji u brizi za drugoga u poštovanju, razumijevanju i podržavanju njegove ličnosti i slobode.

Kada nekoga zaista voli, dopušta mu bez straha uvid u svoj život, svoja strahovanja, slabosti i očekivanja, bez obzira na to kakvu će reakciju to izazvatiOsoba koja voli, veseli se što je partner onakav kakav jeste i podstiče ga da živi prema svojim potrebama i težnjama. Zreli čovjek zna da je fiksiranje ljubavi na samo jednu osobu parazitarni odnos. Paradoks zrele ljubavi leži u tome što je ona moguća prema jednoj osobi samo ako se istovremeno vole i svi drugi ljudi i sam život.

Ukoliko se desi da otvoreno iskazana ljubav ne bude uzvraćena, to nije tragedija za zrelu osobu jer ona uživa u voljenju. Ni ostvaren čovjek nije potpuno kritičan kada je zaljubljen, ali je toga svjestan i ne hrli naglo u vezu ili brak.

Kada nekoga zaista voli, dopušta mu bez straha uvid u svoj život, svoja strahovanja, slabosti i očekivanja, bez obzira na to kakvu će reakciju to izazvati.

Zna da je bitna ljudska osobina nesavršenost i ne stidi se svojih mana, ne skriva ih pred drugima, jer nikakvo pretvaranje nije potrebno onima koji vjeruju u sebe.

Budući da se osjeća vrijednim, daće drugima, a naročito osobi koju voli, slobodu da živi i razvija se prema sopstvenim potrebama, željama baš kao što sam živi.

To znači biti slobodan, biti svoj, misliti svojom glavom, a ne tuđom, to znači voljeti.

Njegova ljubav je trajna i postoji nakon rastanka.

Zaključak: Stvarna, nesebična ljubav moguća je samo ako se ostvari psihička zrelost. Zrelost, nažalost, ostvaruju samo malobrojni pojedinci, jer “sazrijevanje je proces oslobađanja od nesamostalnosti i zavisnosti’’(E. From). Iz svega ovoga zaključujemo da veliki broj ljudi ne doživljava stvarno osjećanje ljubavi.

 

Vijesti online

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Psiholog Karl Gustav Jung je definisao dva pojma: animus i anima. Smatrao je da svaka osoba u sebi ima večnu predstavu žene, odnosno muškarca, i to ne konkretne žene/muškarca, nego određenu predstavu žene/muškarca. Ta predstava se stvara tokom detinjstva, a formiraju je npr. kod devojčice sve osobe muškog pola iz njene okoline, likovi sa televizije, iz romana, bajki. Animus/anima može da se spozna samo kroz vezu sa partnerom suprotnog pola, naročito ako druga osoba ima neke karakteristike koje su slične sa predstavom anime/animusa iz psihe.

Susret sa osobom koja provocira aktiviranje animusa/anime je uglavnom taj koji doživljavamo magijski. To je najčešće ona osoba za koju govorimo da smo je čekali celog života, gde imamo osećaj da je oduvek znamo i da od samog početka postoji velika bliskost. Ništa ovo nije slučajno. Na neki način, određene osobine te osobe i znamo ceo život. One su odmalena u našoj glavi. One kao da čekaju pravi tenutak i osobu da preuzmu kontrolu. To je onaj moment kada opažamo da je neka osoba izgubila glavu zbog voljene osobe, ili je prosto zaslepljena svojim partnerom. Ona i nema kontrolu nad sobom, jer je vlast preuzela predstava animusa/anime.

 

,Velika ljubav proizilazi iz velikog poznavanja voljene osobe, ako je malo poznaješ, malo ćeš je, ili je uopšte nećeš moći voleti.,,

Leonardo da Vinči

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 2. августа 2021. године, на празник Светог пророка Илије, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том светитељу у београдском насељу Миријеву.
        Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, изабрани Епископ марчански Сава, протојереј-стафрофор Драган Предић и ђакони Радомир Врућинић и Немања Калем.
      „Велика је духовна радост и благослов за све нас што смо се данас окупили у овом храму посвећеном Светом Илији да се њему помолимо, да служимо свету Литургију, да се причестимо Телом и Крвљу Христовом, јер то је и предокус и гарант нашега спасења. То је и место на којем реално доживљавамо да смо становници Царства Божјег. Живимо у ово м свету, имамо многе тешкоће и као појединци и као заједница и као народ, али и поред свега тога имамо не само веру, него и чврсту спознају да смо створени за много више, да смо створени за радост, за лепоту, за љубав, за заједницу и да је пуноћа свега тога у Господу нашем, а Он нам, не само то, него и читавог Себе даје кроз Цркву, дарује управо у светој Литургији“, истакао је патријарх Порфирије.
      „Ми светитеље славимо, а међу њима и Светог Илију, јер знамо да они, уподобивши се Христу, имају слободу према Богу. Знамо да су као наша браћа, осећајући љубав према нама у нашим невољама, увек уз нас. Светитеље Божје славимо и због тога што их имамо као примере на које треба да се угледамо. Један од таквих примера јесте и Свети пророк Илија који је био део изабраног народа Божјег у временима када је већи део народа одступио од Господа. Време у коме је живео Свети Илија је сличном нашем данашњем времену. И тада су многи људи, као и данас, живели без вере у живога Бога, која подразумева подвиг, испуњавање јеванђељских заповести, која подразумева жртву, без вере која засигурно, онда када је праведна како смо данас чули у Апостолу, има снагу да помаже не само онима који веру имају, него и онима који су слабашни у вери. У том смислу ми треба да се молимо да имамо праведну веру. Молитвом је могуће да се исправе и они који немају чвсту и јаку веру. Могуће је да се исправе и наши ближњи, они које волимо, они са које делимо живот и кроз чије постојање и ми видимо смисао свога постојања. Свети Илија, од ране своје младости, у том и таквом народу, доживљавао је себе као странца, али није одступао од вере у једнога Бога. И зато му је Господ дао, како се описује у Старом Завету, силу и моћ да сведочи Бога међу онима који су извитоперили веру, да сведочи Бога тако што је чинио силом Божјом безбројна чуда. Истовремено, ниједног тренутка није приписивао себи силу и снагу“, рекао је, имеђу осталог, патријарх Порфирије и додао:
      „Треба да имамо веру као Свети пророк Илија. Ми имамо истиниту, праву православну веру. Имамо је не да бисмо се њоме поносили и китили и хвалили према другима. Имамо је пре свега као дар и задатак да ту веру сведочимо аутентичним, исправним и исто тако православним начином живота, а тај живот извире из наше вере као поверења у Бога. Вера није само свест да постоји нека свесилна моћ која се зове Бог, него је вера поверење у личнога Бога, који се нама открио, који је био међу нама, који је један од нас. То је поверење у то да је Он онај који руководи нашим животима и да зна добро зашто понекада бивамо позвани да се распињемо на крсту, а зашто онда опет имамо могућност да учествујемо у слави победе и васкрсења Христовог. Вера је поверење и препуштање себе љубави Божјој у смирењу без роптања, без гунђања, без побуне, чак и без много питања зашто нам се нешто дешава. Поверење у Бога бива изражено нашим осећањима, нашом свешћу о томе да је сваки тренутак баш такав какав јесте нама дат као шанса за спањење“.
      Поред многобројног верног народа светој архијерејској Литургији су присуствовали и председник ГО Звездара г. Владан Јеремић и члан општинског већа г. Душан Игњатовић.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић. Гостујући у емисији аутора Маријане Прокоповић, катихета Бранислав је говорио о недавној посети светињама Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке. 
      Повезан садржај:
      Стазама Светог Василија Острошког
      Предавање катихете Бранислава Илића пред ћивотом Светог Василија Острошког: Мисија Цркве у 21. веку

      Звучни запис разговора

      "Ходочашћа су вековима саставни део хришћанског живота. Узмимо као пример Етерију, која је у четвртом веку походила Свету Земљу и оставила нам своје драгоцене путописе, а безбројни су примери оваквих и сличних ходочашћа. И ово моје хођење светињама у походе било је живописно и испуњено великом љубављу, зато је мој путопис са овог вишедневног путовања записан најпре у срцу, а потрудићу се да осећај мога срца поделим и са драгом ми у Христу браћом и сестрама", рекао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. 
      Говорећи о својој духовној вези са манастиром Острогом и ћивотом Светог Василија Острошког, новосадски катихета је истакао да је манастир Острог његова друга кућа, јер је од најранијег узраста везан за светитеља Острошког, као и да је наведена духовна веза обострана, јер је благослов Светог Василија Острошког уткан у његово биће. Као ученик београдске Богословије духовно сам стасавао уз омофор Светог Василија који се чува у београдском храму светих цара Константина и Јелене на Вождовцу. То су биле године када ми животне околности нису дозвољавале да одлазим у Острог, али преко тог омофора Свети Василије и његов благослов су били самном. Бројни су примери из мог живота који доказују присуство Светог Василија, али овај ми је посебно драгоцен, рекао је катихета Бранислав, и додао: Свети Василије је својим благословом трасирао пут мог живота и његове молитве су ме упутиле да пригрлим призив Божји и цео свој живот посветим служби Богу. Све је то дело Светога Василија.    
      У осврту на своју недавну посету Црној Гори, гост Радија "Глас" је нагласио да је Црна Гора васкрсла, да је дивна и јака вера тамошњег народа који је истрајао у праведној борби против безаконог закона. Боравећи у Црној Гори учинио сам велику метанију пред тим дивним свештенством и монаштвом, пред тим благочестивим христољубивим светосавским и световасилијевским народом, учинио сам метанију пред митрополитом Амфилохијем, који је иако телом у гробу, делатно присутан у животима свих нас. Учинио сам велику метанију пред свештеним ћивотима, молећи се Светом Василију и Светом Петру Цетињском, да и нама подаре ту тврду Божју веру и снагу љубави, да и ми у овим нашим крајевима будемо делатници љубави и сведоци да је наша вера, вера Васкрсења, истакао је катихета Бранислав. 
      Према сведочанству Бранислава Илића, Свети Василије Острошки је светитељ који збратимљује и угодник Божји који позива на љубав и праштање, јер је својим животом посведочио да је христолика љубав једина мера хришћанског живота. Ми ништа не дугујемо једни другима, једино смо дужни да по примеру Светог Василија имамо љубав једни према другима, и да кроз ту љубав угађамо Ономе који је сушта љубав и чије је друго име управо Љубав, поучио је катихета Бранислав.     
      Гост емисије "Пирг" је на крају говорио о сусретима са архијерејима који Богу и своме роду служе на територији Црне Горе. Он се сусрео са изабраним митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем на Цетињу, са Епископом буеносајреским и јужно-централно америчким г. Кирилом у Подгорици, као и са изабраним Епископом будимљанско-никшићким г. Методијем у Никшићу. Према речима катихете Бранислава, гостопримство протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, доказују да су наведени људи чеда ћивота Светога Василија и настављачи његовог свештеног етоса. 
      На крају овог разговора катихета Бранислав Илић је упутио поруку медијским делатницима и слушаоцима Радија Епархије нишке: "Свима желим да молитве, љубав и доброта Светога Василија буду са свима вама. Да храм који се подиже у Нишу у његову част, што пре засија у пуном сјају, како би као матица сабирао све православне хришћане прелепог Града Ниша, и сведочио велику љубав Светог Василија према вама који живите у Нишу. Будите уверени да је Свети Василије молитвени покровитељ Радија "Глас", зато нека вас његове молитве руководе у вашем делању и мисији, а да ви као чеда Светог Василија знате да никада нисте сами, већ увек под молитвеним покровитељством великог чудотворца Острошког".
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Глас", Епархије нишке, емитован 22. јула 2021. лета Господњег. Разговор је водила Сандра Момчиловић, новинар Радија "Глас". 

      *Разговарамо са господином Браниславом Илићем, представником за медије Православног мисионара, који у сарадњи са Радијом Глас учествује у заједничком пројекту приближавања садржаја црквених часописима слепим и слабовидим особама. Помаже Бог, Браниславе.
       
      Бог Вам помогао, заиста се радујем и дугујем једну благодарност, како редакцији вашег радија, тако и Вама драга Сандра, на овом позиву и на овој прилици да са своје скромне стране дам скромни допринос у погледу ове изузетне теме, која за нас јесте права благовест, јер када смо добили позив вашег уредника да се и наш часопис укључи у ово, слободно можемо рећи јеванђелско дело, то је за нас била једна врсна благовест, особито јер се ради о плодној сарадњи која побуђује, не само нас као припаднике медија, или нас који се бавимо мисијом цркве кроз наш часопис, него побуђује свакога човека Хришћанина да гледајући ово што ми предочавамо и чинимо, да и они на тај начин упућују своје духовне кораке и да делатно показују своју Хришћанску љубав. Јер ово што Радио Глас чини у сарадњи са црквеним гласилима, превасходно мислим ту на часописе, било да је то Православље или Православни мисионар, Светосавско звонце и тако даље, превасходно мислим да је то дело Хришћанске љубави и то оне конкретне Хришћанске љубави – на делу, на личном примеру и заиста се са љубављу присећам речи Преподобног Порфирија Кавсокаливита, који каже да су Хришћани људи дела и да су Хришћани људи који су позвани на мисију превасходно својим делима, а тек потом речима, јер када су наша дела конкретна и јасна, онда ће и наше речи имати јак одјек и увек бивати и нама самима на корист, али и онима који буду слушали ту нашу реч.
      Заиста се радујем и благодарим вам на овом позиву.
       
      *Како је дошло до сарадње Православног мисионара и Радија Глас?
       
      Морам да признам и да истакнем једну велику истину када је реч о нашој сарадњи, да она датира много пре од овог пројекта, јер се сваки број Православног мисионара представља на таласима, мени драгог Радија Глас Епархије нишке, зато та наша сарадња датира већ неколико година и има већ своје плодове, тако да у овом пројекту учешће Православног мисионара било је, рекли бисмо, сасвим органски повезано за ту нашу пређашњу сарадњу.
      Дозволите ми једну малу дигресију у погледу тога, да само напоменем нешто што ми, на жалост, изузетно добро знамо и осетимо свакога дана – да живимо у времену великог отуђења у времену када смо спремни олако да осуђујемо, да пресуђујемо, да одбацујемо друге људе, неким нашим људским мерилима. Међутим кад све меримо Христом и када све меримо еванђелским начелима, која врхуне управо у Хришћанској љубави, делатној љубави, онда нам неће бити ни допуштено, нити ћемо имати смелости да било кога одбацимо, а поготову не наше ближње, нашу браћу и сестре у Христу, а да не кажем да, не дај Боже, одбацимо оне који су потребити, било да су то слепи и слабовиди људи, или да су то људи који су потребити на било који начин. Дакле позвани смо да увек и на свакоме месту будемо делатници љубави. 
      Зато је овај позив вашег уредника и ваше целокупне редакције да Православни мисионар узме учешће у овом делу, заиста за нас био органски, јер се Православни мисионар већ пуних шездесет година труди да пре свега у свом тематском делу часописа, али и у осталим рубрикама допире до сваког Православног Хришћанина, па чак, како је једном приликом наш уредник посведочио, да дође до свакога човека, па чак и до онога човека који није спознао радост заједнице са Господом нашим. 
      И у томе се испуњавају речи апостола Павла, који каже да је „свима био све, не би ли некога бар придобио за Христа“. Тако и ово дело јесте велико дело љубави, дело које управо актуелизује, могли бисмо рећи, ове речи апостола Павла, да морамо свима бити све, не би ли некога придобили за Христа и да на тај начин посведочимо да су Хришћани људи који све мере Христоликом љубављу и да је нама Хришћанима страно да било кога у своме овоземаљском животу одбацујемо, него да свакога човека грлимо оном Христоликом љубављу и да по тој љубави живимо и деламо. Тако Богу угађамо и већ овде и сада предокушавамо радост Царства Небеског.
       
      *Шта нам можете рећи о значају ове заједничке акције, овог пројекта између црквених часописа и Радија Глас?
       
      Ово је једна снажна порука коју ми, овако заједнички, саборно шаљемо, поготову људима којима је ово упућено, да им поручимо да они нису сами и препуштени самима себи, него да је Црква увек уз њих, увек и на свакоме месту. Не само Црква као заједница, него, ето видите и овај мисионарски сегмент Цркве, а можемо рећи и информативни сегмент Цркве, да је увек са њима. Ова реч која се њима прилагођава и постаје доступна њима јесте само, да тако кажемо, делатно показивање онога на шта је позван сваки онај човек који себе назива Хришћанином, а то је да пред Господом нема Грка и Јелина, да нема мушког и женског, него да смо сви једно пред Господом. Тако да нема чак ни ових подела на нас који смо, условно речено, здрави и потпуни (мислим да нема човека који је целокупно здрав и потпун, ако ништа – грех је тај који нас чини да смо увек и свагда, у том духовном смислу болесни; али са друге стране љубав Божија је та која нас свагда исцељује). 
      Ова сарадња руши сваки вид поделе, чини једну велику заједницу, али превасходно, наглашавам, чини нас да будемо једно у Христу у тој Христоликој љубави. Да будемо пре свега молитвено једно пред Господом и да се та реч Православног мисионара у овом смислу, прошири и на те људе који можда до сада нису могли да прате ток Православног мисионара, тог заиста драгоценог часописа, чији плодови одишу на најразличитије начине, било да су то млади људи, било да су то људи средњих година, или чак у познијим годинама, свако од њих би могао да каже своје утиске када је реч о Православном мисионару, који је часопис, то волим често да кажем, раван једној ливади, која је пуна мириснога цвећа и свако на тој ливади може да нађе цвет који је њему потребан и који њему у том тренутку одговара.
      Зато се искрено радујем и преносим велику благодарност нашег уредника, али и сам бивам учесник те велике благдарности вама и вашем уредништву, што сте нам дали прилику да будемо учесници, а надамо се да ћемо то поверење које сте нам указали, да оправдамо и да покажемо да су Хришћани људи који живе љубављу и који делују љубављу.
       
      *Како би сте ви представили Православни мисионар слепим и слабовидим особама?
       
      Представити Православни мисионар у неколико речи свакако није лако, јер је то часопис који постоји више од шездесет година, часопис који има дугу традицију и часопис на чијем челу су се увек налазили велики људи. Само да напоменем да је први уредник Православног мисионара био знаменити Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), који је и најдуже био уредник нашега часописа, који је у великој мери, слободно могу рећи, трасирао пут и трасирао мисионарске стазе којима би требало да се креће Православни мисионар. Затим, садашњи Епископ новосадски и бачки др Иринеј, као јеромонах, био је уредник Православног мисионара и оставио је један неизбрисиви траг и неизбрисиви печат у овом званичном мисионарском гласилу, али да одмах напоменем да је Епископ Иринеј и сада присутан у Православном мисионару, као члан Светог архијерејског Синода, који је задужен за праћење рада Православног мисионара.
      Након њега долази на чело Епископ шабачко-ваљевски (тада), а данас шабачки  господин Лаврентије и њега наслеђује 2008. године садашњи уредник, тада ђакон, данас презвитер др Оливер Суботић, који својим доласком уноси једну нову свежину. Православни мисионар постаје тематски часопис, формат часописа бива промењен, имамо сталне рубрике, дакле у великоме се мења та концепција часописа, али часопис пуних 60 година сведочи и потврђује да је он намењен свима. Иако у његовом наслову стоји да је то часопис званично мисионарско гласило за младе, ипак је он намењен свима, свакоме човеку, независно од узраста, независно од духовнога стања, независно, па чак ето видимо и од положаја у којем се налази, па чак независно и од здравственога стања, да тако кажем, када говоримо о слепим и слабовидим људима. 
      Дакле видимо да Православни мисионар и његов садржај свакоме нуди оно што је потребно, пре свега наставља оно еванђелско дело које је Господ упутио апостолима – да иду и да проповедају целоме свету реч љубави Божије и тако та апостолска заповест, односно Спаситељева заповест упућена апостолима, до наших дана бива пренесена и кроз беседе наших епископа, свештеника, али ето видимо, већ пуних 60 година на страницама Православног мисионара.
      Слушаоци вашег радија изузетно добро знају које су то рубрике које чине Православни мисионар и не бих се на томе задржавао, али довољно је да кажем да је Православни мисионар часопис у којем има места за свакога, који је упућен свима и свакоме човеку и који јесте најдивније сведочанство тога да када се у тај Богоугодни труд и у то Богоугодно дело нас који изграђујемо сваки нови број Православног мисионара, када се улаже не само труд и подвиг, већ превасходно када то чинимо са љубављу и са вољом и уз помоћ Божију, онда се та љубав шири и на наше читаоце, који често шаљу своје коментаре, често шаљу своје утиске о сваком новом броју, што нам јесте заиста један најбољи, најлепши, најдрагоценији вид сарадње и зато често волимо да кажемо да су наши највернији сарадници, управо наши читаоци, који тако дивно приступају сваком новом броју Православног мисионара, увек бивајући слободни да нам пошаљу мејл, да кажу своје мишљење и да, можда бих поделио са вама и нешто лично у овом тренутку, да сам недавно, пре неколико месеци срео једну девојчицу у Новом Саду, она је мене препознала и каже: „Опростите, желим само да вам кажем да ја не могу да замислим свој живот без Православног мисионара“. „Док нисам знала да читам, ја сам тако гледала само фотографије, слике у часопису и прво што сам у животу прочитала био је…“, рекла је чак и који текст у Православном мисионару, и да је Православни мисионар од тада до данас саставни део њенога живота. Дакле, прва спознаја Цркве, прва спознаја заповести Христових, прва спознаја свега онога што би један православни Хришћанин требало да зна, за ту малену девојчицу био је управо Православни мисионар. Мислим да је то најлепши могући пример и најлепше могуће сведочанство и, слободно могу рећи, најлепши могући одговор на ваше питање.
       
      *По ком критеријуму ћете бирати текстове које ћемо ми путем радија представљати слепим и слабовидим особама?
       
      Свакако ви знате да Православни мисионар има своју редакцију, на чијем челу се налази наш отац Оливер Суботић и неколико нас, који смо чланови уређивачког одбора. Ми ћемо увек заједно доносити одлуку који ће то бити текст, али ћемо се увек трудити да критеријум одабира текста буде што приближнији том слоју људи, да њима буде утеха и да увек знају да је Црква са њима, да је Господ увек тај који их надахњује и да је Господ тај који увек прегаоцу даје махове и да у животу све бива по вољи Божијој и да Господ никога не оставља да пропадне, него да жели да се сви људи спасу и да дођу у познање Истине, како је и сам рекао, а како ми читамо у Светоме Писму. 
      Зато ћемо се трудити да то буду некада и актуелни текстови. Ето, у разговору са вашим уредником, он је дивно донео одлуку да, на пример, из Православља буде текст који је изузетно (на жалост)… актуелна тема – Хришћански поглед на самоубиство. Трудићемо се и ми, да увек предочавамо текстове који су актуелни, али који са друге стране подстичу на усрдно Хришћанско делање јер је то централни смисао постојања Православног мисионара.
      Рекао сам да је Православни мисионар тематски часопис и стога ћемо се трудити да акценат ставимо на те тематске текстове. Дакле, ево – претходни број је био посвећен ликовима жена у Светоме Писму и ми ћемо већ из тог броја, то ће бити први вид наше сарадње, издвојити један текст који ћемо вама доставити, а који ћете ви на већ адекватан начин прилагодити слепим и слабовидим људима, али већ овај број, који је сада ових дана у припреми и готово да ће кроз неких можда десетак дана да изађе из штампе, посвећен је Богомољачком покрету Светог Владике Николаја. 
      Тако да су све то драгоцене теме и ми ћемо се потрудити, опет кажем, да ставимо акценат на тај тематски део часописа, јер то су текстови које пишу стални сарадници Православног мисионара, дакле стални аутори, који су стално присутни, неки чак и више од једне деценије у Православном мисионару, оно што можемо овако да обећамо, а то је да ћемо увек да приступамо овој сарадњи трудећи се да то не постане некаква рутина, да ми само вама пошаљемо текст и да на тај начин одрадимо оно што се тиче нас, него да заиста уложимо једну делатну љубав, један напор, можемо рећи, али не онај напор који чини тешкоћу у човеку, него да тај напор буде онај дивни благословени напор који ће нас чинити радоснима. 
       
      *Која је Ваша порука за слепе и слабовиде особе?
       
      Порука не би била упућена само њима,  можда бих искористио прилику да овај разговор буде упућен и свим слушаоцима Радија Глас, па и Вама Сандра, па и мени самоме, да се вођени и руковођени овим дивним делом које сте покренули мало запитамо – како приступамо другим људима? Да ли по својим слабостима можда делимо људе на ове или оне, или у свакоме човеку видимо лик Божији. Јер, како је говорио и отац Александар Шмеман, да је наш однос са ближњима, односно наш однос са сваким човеком кога сретнемо у животу, управо садржан у Хришћанској љубави, која је, како је он рекао, „могућа немогућност“.
      А та „могућа немогућност“ није ништа друго него да се у свакоме човеку види Христос, али без обзира ко је он. 
      Није случајно што ми једни друге срећемо у животу. Ми кажемо да ми не верујемо у случајност или, не дај Боже да поменемо ту реч, да не верујемо у судбину, него ми верујемо у промисао Божију, вољу Божију. И Бог по својој вољи у наш живот шаље људе, по свом вечном и тајновитом плану и он одређује ко ће да уђе у наш живот. Бар за један мали тренутак. И зато смо ми позвани да свакога човека волимо, да свакоме показујемо ту делатну Хришћанску љубав и да заиста увек и на свакоме кораку имамо на уму оне речи на које нас позива текст Свете Литургије, а ви то добро знате, да пред Исповедање вере на Светој Литургији чујемо оне речи: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали“.
      У првој Цркви, у древној Цркви, када су се служиле оне древне Литургије… ми данас видимо да се у том моменту само свештенослужитељи целивају. Али у та прва времена Цркве и Хришћани су се међусобно у том тренутку целивали. Ми данас немамо ту праксу у Богослужењу да се Хришћани међусобно целивају у том делу Литургије, већ само свештенослужитељи, али то заправо значи да ми у своме срцу, у својој души требамо да целивамо једни друге и да никога не одбацујемо. Да свакога прихватамо као свог вечног и непролазног брата, било да је он ту поред нас, или да је у некој физичкој даљини, али у срцу нашем у близини.
      Дакле, позвани смо на љубав, јер Света Литургија и учешће у њој за нас јесте мерило Хришћанскога живота. Јер, како нас и Свети оци упућују и подсећају непрестано, да је спремност на Хришћанску љубав и на праштање и на тај подвиг делатни, изнад поста и молитве. Јер тамо, у правилу за свештенослужитеље, а то правило се односи и на нас, који нисмо свештенослужитељи, дакле, на свакога човека Хришћанина, стоји – да би приступио Светој Тајни Причешћа један од основних и, могли бисмо рећи, највећи предуслов јесте да буде у љубави са свима и да свакога човека воли, јер тамо се и каже у Светоме Писму – „Ако си пошао да принесеш дар свој Богу, а успут, ходајући ка храму, сетиш се да брат твој нешто има против тебе, или ти против њега, остави свој дар, иди прво измири се, па тек онда принеси дар свој Богу.“
      И заиста, ова сарадња, јесте највидљивији и најлепши могући израз Хришћанске љубави, заиста се радујем и велику благодарност дугујем и Вама Сандра, на овом позиву, на прилици да ових неколико скромних речи поделим са Вама, али и у име уређивачког одбора упућујем велику благодарност редакцији Радија Глас на овој изузетној идеји, која није ништа друго, него идеја која је проистекла из еванђелског живота, из врлинослова и заиста се искрено надам да ће она не само да заживи, него да ће трајати на многа и блага лета, да ће нама бити на радост, али и свима онима до којих буде долазила реч Православног мисионара на овај начин, преко Радија Глас.
       
      *Хвала Вам на овом разговору. 
       
      Хвала Вама и заиста се искрено радујем и остајемо увек отворенога срца за сарадњу са вама и за спремност да заједно корачамо овим путем којим смо кренули, јер када све чинимо заједно, онда је све много лакше, лепше и Богу угодније. 
       Свако добро.
       
      Разговор водила:
      Сандра Момчиловић,
      новинар Радија Глас
       
      Извор: Радио Глас
      *Транскрипт разговора: Редакција Радија Глас
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Царски закон, или закон љубави, састоји се из једне речи, а она гласи: ЉУБАВ. Бог је љубав. Господ Исус Христос саопштио је овај закон. Он је веома кратак, па ипак, у њему је садржан сав закон и пророци. Света свесавршена Љубав је изговорила: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом" и "Љуби ближњега свога као себе самога"  (Мт. 22, 37-40).

       
        У својим делима Владика Николај осврће се на закон дат у Старом завету и на ове нове заповести, које назива Царским законом. Оба су Христова. Први је дат посредно, преко Мојсеја, а други од самог Христа.
        Велика је разлика између ова два закона. Појављују се у различитим временима. Нови превазилази стари као што небо превазилази земљу. Људи који су живели пре првог закона, а Бога веома поштоваху, носили су закон у себи. Он је био печаћен удуше њихове пре писаног закона савешћу, чуваром закона и регулатором у животу људи од Авеља до Мојсеја. По речима преподобног Серафима Саровског, то беше детиње доба.
        Када је савест код људи ослабила и избрисала се у њиховом памћењу, Господ је написао на каменим плочама спољашњи закон који је имао за циљ да пробуди успавану савест код људи и да је оживи. Овај закон је трајао хиљадама година, све до појаве Господа Исуса Христа на земљи. Преподобни Серафим Саровски назива овај период рода људског младићким добом.
        Када је и савест отанчала и грех се веома умножио, био је неопходан трећи лек - закон. Њега лично доноси Господ Исус Хрисос. Јеванђеље је последњи закон и овим законом - и св. Серафим Саровски то потврђује - почели су последњи дани. Господ Исус Христос овим чином не укида стари закон, нити савест, него их испуњава.
        Владика Николај говори да је Христос савест наша, закон наш и живот наш. Он закон страха замењује законом љубави која је атмосфера Новога завета.
        Владика Николај, човек послат од Бога роду српском, својим охристовљеним умом досежао је до великих тајни Божијих. живећи по Царском закону горео је љубављу према Богу и ближњима. Све што је радио и писао - све је прожето рајном љубави. Живећи у тој и таквој љубави, и другима је саопштавао ту чудесну тајну коју је Христос донео Собом на овај свет. Кроз сва дела његова она провејава и као огањ осваја читаоца. То потврђујева и његова поука, да будемо велики у љубави јер је она огањ којим гори свет. Писао је о сва три закона, али највише о последњем, Царском закону љубави. Својим светим, охристовљеним умом је размишљао, руком писао, а устима говорио о хришћанској љубави.
        Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу, која је Сва Љубав. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сисла с неба и није изникла на земљи.
        Само свесавршена љубав покренула је Бога да створи свет и човека у њему. Када ја палом човеку требало избављење, Бог је послао Јединородног Сина Свога да спасе човека. Само је љубав могла подстаћи Господа на врховно жртвовање, на крст.
        Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнети.
        Цовек, хришћанин, мора знати да друга заповест Христова истиче и зависи од прве заповести. Прва заповест је дата људима зато сто људи заборављају природну љубав човека према Богу. Она је природнија од љубави детета према мајци. Када човеку срце одебља и вид се помрачи грехом, он тада не осећа љубав Божју према себи.
        Љубити Бога природно је јер је Бог љубио нас и пре нашег постанка. Они Свети који су живели у тој љубави и том љубављу, сведочили су да нема правог живота без љубави према Богу и ближњима. Сам апостол Павле сведочи: "Ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга? Или гоњење? Или глад? Или голотиња? Или страх? Или мач? Знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни англеи ни поглаварства ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга какава ствар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Господу нашем" (Рим. 8, 35-39).
        Хрисцани морају знати, по рецима Владике Николаја, да Христово дело и Његово страдање за род људски премасују својом велицином и блеском све остале доказе Бозје љубави. Стога заповест Његова да љубимо Бога, треба сто пре да постане неодољиво природно осецање у насим срцима, слицно осецању љубави детета према мајци и много, много јаце. Бог је вецан и зато се љубав према Њему вецно награђује. Љубав је прва и првонацална. Љубав према Богу је неупородиво јаца од смрти код светих муценика када су, страдајуци за Господа Христа, исли у смрт са радосцу.
        Хришћанин, љубећи Бога, види дела Божја у свету, прати промисао Божју и види да Бог бди над свима. Он се радује љубављу Божјом и ту радост не може да помути зло око њега. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. Хришћанин мора знати да без ове љубави није хришћанин, а без знања и осећања о Промислу Божјем, човек је склон на освету.
        Заповест да љубимо Господа дата нам је од Господа, благог родитеља, који нам жели миран и срећан живот. Она је дата ради нашег добра. За хришћанина љубав према Богу није дужност него дар. У "Молитвама на језеру" казе Владика Николај: "Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Бог".
        Љубити ближњега свога, заповест је вазна као и прва. Без богољубља нема правог човекољубља. Иако је ова заповест позната још у Старом завету, она је сасвим нова када ју је Христос изговорио. Сам Он каже да нову заповест даје. Она више није ограничена, не важи само за јеврејски народ. Она је упућена целом свету и простире се и на непријатеље. А на питање ко је нас ближњи, Христос је одговорио у причи о милостивом Самарјанцу. По рецима Владике Николаја, наси ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наси ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број свих светих који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Они су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: "Да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15, 13).
      ***
      Љубити ближњега свога јесте жртва, благовести Владика Николај. Када га помажемо у добру и тражимо његову помоћ за добро, онда га истински љубимо. Кад пријатељ пријатеља поправља у злу, а у добру подржава, он га истински љуби, а ако ласка његовим слабостима и оправдава погрешке, онда је пријатељство у питању. Хришћанин мора да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице.да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице. који нас диже кад паднемо и надахњава кад онемоћамо".
        Ако хришћани не умеју и неће љубити ближњега свога, онако као треба, онда се поставља питање како ће испунити Христову наредбу о љубави према непријатељима? Праве љубави неће бити према ближњима док међу људима не буде узајамног познања, поштовања и жртвовања.
        Хришћани су дужни, по заповести Господњој, да љубе и непријатеље своје. Сваки човек треба да чини другоме оно сто жели да њему други чини. За нас, хришћане, ово је највиша висина на коју Господ Христос хоће да нас уздигне. Оваква наука није била позната пре Господа Исуса Христа. Љубав према непријатељима тако је ретка у свету, па и међу онима који се називају хришћанима, да је многи сматрају неприродном. За људе сиромашне у љубави она јесте неприродна, али за свете и горњи свет она је логична и велика, јер Бог никога не подозрева. Он све љуби. Хришћанин треба да зна да нас понекада окружују непријатељи по Божјем допуштењу, а ради нашега добра. Често наши непријатељи су наши прави пријатељи, а бива и обратно. Ја као хришћанин не смем да будем никоме непријатељ, но свима пријатељ. Ако будемо имали овакву љубав, назваћемо се, по речи Господњој, "синовима Највишега".
        Бог љубави дао нам је Владику Николаја. Дотакао се Владика љубави Божје и љубав Божја се дотакла њега. Зато никада, и нигде, није био без ње, горећи њом светлео је другима. Зато је и могао написати читаве химне љубави и приближити је нама. Све што је радио у животу, остављајући нама у наслеђе, сав подвиг његов и живот под тешким крстом кога је носио, сведоче нам о великом Божјем угоднику. Угоднику који је најпре живео љубављу, светлео љубављу, и као такав открио нам многе тајне и разрешио многа питања о чудесној сили која се зове љубав.
        На крају једне своје књижице која говори о љубави, каже он следеће:
      "Читаоче, хришћанине, брате, сестро, дете моје, кад прочиташ ову књижицу, разгледај свој живот и види какав си. Ако си на истом путу којим су ходили свети Оци твоје цркве и твог народа, удвој храброст и иди тим путем. Јер, тај пут води Рају и вечном животу. Ако ли си се упутио другим и другачијим путем, враћај се брзо на свети и истински пут Отаца својих. Јер пут којим ходиш, води у вечни мрак и вечну муку."
      Сећај се гроба, који је прогутао многе пре тебе и који и тебе чека.
      Сећај се душе своје, коју једино можес спасти од гроба.
      Сећај се Створитеља свога, живог, вечног, величанственог, свемоћног и свеблагог Цара и Господа.
      Сећај се Суда Божјег, Суда Страшног, када ће се делити праведни од грешних као што се светлост од таме дели.
      "Па слободно пођи путем којим су ишли сви они који су Христа љубили, Њим се спасли и Њим се прославили".
       
      Блаженопочивши епископ ваљевски Милутин
       
×
×
  • Креирај ново...