Jump to content

То дивно чудо - ЉУБАВ


Да ли вам се допада тема ?  

32 члановâ је гласало

  1. 1. Да ли вам се допада тема ?

    • Да
      30
    • Не
      2


Препоручена порука

Ako ljubav zavisi od nase slobodne volje, zasto ne prestanu da vole oni koji bi htjeli da prestanu? Naprotiv, placu od bola i robuju ljubavi, cak i oni ponosni ljudi koji inace smatraju ropstvo za najvece & rado se lisavaju zbog ljubavi neceg cega se inace nikad nisu htjeli & i nose svoju ljubav kao bolest ili & i zive u strahu da ne izgube samo onog koga vole. (Jovan Ducic)

 

  Овако описана љубав мени је више последица повлађивања свом самољубљу или великој страсти и једна себичност.Ништа ми се ово не уклапа у моје виђење  љубави  ne_shvata

 

 Ал ови цитирани  клинци  разбише.....дивно!!!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

„Kada vas neko voli,način na koji izgovara vaše ime je

skroz drugačiji.Jednostavno znate da je vaše ime zaštićeno u njihovim

ustima.“ – Nikola, 4 godine

>>„Ljubav je ono što te nasmeje kada si umoran.“  -  Anđela, 4 godine

„Ljubav je kada kažes dečku da ti se sviđa njegova majca, a on počne da je nosi svaki dan.“  -  Katarina, 7 godina

„Ljubav je kada mama da tati najlepši deo piletine.“  -  Ena, 5 godina

„Kada je moja baka dobila artritis,nije

viša mogla da se saginje i da lakira nokte na nogama. Tako da je deka to

stalno radio umesto nje, čak i kada su njegove ruke dobile artritis. To je ljubav!“ -  Marija, 8 godina

„Ljubav je kada mama vidu tatu oznojenog i smrdljivog, a ipak kaže da je zgodniji nego Bred Pit.“  -  Filip, 7 godina

„Ljubav je kada se stalno ljubite. Pa

kada se umorite, vi i dalje želite da ste zajedno i da pričate više.

Moji mama i tata su takvi,izgledaju grozno kada se ljube.“  -  Tamara, 8 godina

„Ljubav je kao stara žena i star muškarac koji su i dalje prijatelji, iako se veoma dobro poznaju.“  -  Lazar, 6 godina

 

 

ovo je za medalju  :laugh:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пошто вам се допало , ево шта још кажу наша дечица....

 

ljubav.jpg


 


“Ljubav te pronađe, čak i ako se jako dobro sakriješ. Ja se pokušavam
sakriti od pete godine, ali devojke me jednostavno pronađu”


“Kad završim s vrtićem, pronaći ću ženu”
 

“Na prvom sastanku, ljudi govore laži koje ih dovoljno interesiraju da bi došlo do drugog sastanka”
 

“Jedna osoba ima pegice, pa pronađe drugu koja isto ima pegice”
 

“Jedno od vas mora znati pisati čekove: Iako ste možda jako zaljubljeni, uvek će biti puno računa za plaćanje”
 

“Ako je zaljubljivanje kao učenje abecede, ne želim se zaljubiti. Predugo traje”
 

“Ljubav je kao lavina od koje moraš bežati da bi sačuvao život”
 

“Mislim da te prvo treba pogoditi nekakva strela, ali ostatak nije tako bolan”
 

“Niko ne zna kako se to dogodi, ali čula sam da ima veze sa načinom

na koji mirišeš. Zbog toga su dezodoransi i parfemi jako popularni”


“Kada su ljudi u vezi neko vreme, dečko može zaprositi curu i reći

joj: Spreman sam te uzeti za ceo život, ili barem dok ne dobijemo decu i
razvedemo se”

Link to comment
Подели на овим сајтовима

''Kada vidite da su nečije mane i loše osobine veoma očigledne, odmah
pokušajte da osetite da mane i loše osobine ne predstavljaju tu osobu u
potpunosti. Njeno pravo sopstvo beskrajno je bolje od onoga što sada
vidite. Sa druge strane, ako zaista želite da volite čovečanstvo, morate
ga voleti onakvo kakvo je sada, ne očekujući da dosegne određeni nivo.
Kada bi čovečanstvo trebalo da postane savršeno pre nego što vi možete
da ga prihvatite, ne bi mu trebala vaša ljubav, naklonost i pažnja.
Upravo sada, u ovom nesavršenom stanju svesti, čovečanstvu je potrebna
vaša pomoć. Bezrezervno dajte čovečanstvu makar i najbeznačajniju i
najograničeniju pomoć koja vam je na raspolaganju. Ovo je zlatna
prilika. Ako jednom propustite ovu priliku, vaša buduća patnja biće veća
od vaše trpeljivosti. Doći će dan kada ćete shvatiti da je nesavršenost
čovečanstva vaša sopstvena nesavršenost. Vi ste Božija tvorevina, baš
kao i čovečanstvo. Čovečanstvo je samo jedan izraz vašeg univerzalnog
srca. Možete i morate voleti čovečanstvo, ne samo kao celinu, već i
pojedinačno, ako uvidite činjenicu da sve dok čovečanstvo ne bude
ostvarilo svoj vrhunski cilj, ni vaše sopstveno božansko savršenstvo
neće biti potpuno.''

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 
979050_roprife.jpg

 

ПредавањеЊеговог Преосвештенства Епископа Јегарског Г. Порфирија које је одржао

 трећег дана Светосавске недеље, 23. јануара 2013. године, у препуној
дворани Задужбине Душана Радића.


Његово Преосвештенство Епископ јегарски Господин Порфирије, у својој
беседи је говорио  о искуству, животу и речи старца Порфирија, истакавши
да је овај светитељ најбољи путовођа у нашим духовним разговорима, јер
он јесте живо Јеванђеље, човек који је у свом срцу, али и у свом животу
доживео Христа и сам постао човек Христове Љубави. Значај Љубави важан
је за сваког човека, рекао је владика Порфирије и додао да је Љубав
једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да
нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав.

 

http://www.svetigora.com/node/12267

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

vladika-porfirije1.jpg

 

 

Ово је толико добро да заиста морате чути!

 

 

Предавање Његовог Преосвештенства Епископа Јегарског Г. Порфирија које је одржао трећег дана Светосавске недеље, 23. јануара 2013. године, у препуној дворани Задужбине Душана Радића.

Његово Преосвештенство Епископ јегарски Господин Порфирије, у својој беседи је говорио  о искуству, животу и речи старца Порфирија, истакавши да је овај светитељ најбољи путовођа у нашим духовним разговорима, јер он јесте живо Јеванђеље, човек који је у свом срцу, али и у свом животу доживео Христа и сам постао човек Христове Љубави. Значај Љубави важан је за сваког човека, рекао је владика Порфирије и додао да је Љубав једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав.

 

 

http://www.svetigora.com/audio/download/12267/28.01.2013_KATEDRA_Vl.%20Porfirije_O_ljubavi_Hristovoj.mp3

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Dečije pesme o ljubavi

 


Dečak hrabar sanjar

otišao je u svet

i zbog svoje princeze

ubrao je cvet,

a zatim ga je uz jedan naklon

dao princezi na poklon.

Bilo je na televiziji.


Dečaka hrabrog sanjara

je na kraju sveta

poljubila princeza

 zbog jednog cveta,

a zatim ga je uz jedan naklon

primila na tron.

Bilo je na televiziji.


Hoćeš li i ti kao hrabri sanjar

otići u svet

i zbog svoje princeze

ubrati cvet?

Videćemo, biće na televiziji.

 

Miloš Stefanović

Link to comment
Подели на овим сајтовима


Jedan dečak je napisao pesmu,

u njoj je cvetić koji lepo miriše

i vetar što ga nosi za jednu Vesnu.


Pet dečaka je čulo za ovu vest,

čuo sam i ja, sada nas je šest!


Vesna dobila cvetić što lepo miriše

i, umesto da dečaku pismo napiše,

ona je, po vetru, poslala poklon vredan,

nešto najlepše na svetu - poljubac medan.


Pesma ovde staje, smeje se i čuva tajnu o dečaku,

a šest dečaka, na kraju, šalju poruku ovaku:

Ako si ti taj dečak - baš si mnogo vredan,

a ako nisi, nije važno, sada nas je sedam!

 

Miloš Stefanović








 

Link to comment
Подели на овим сајтовима









    LJUBAV


    O, da mi je nešto pa da budem reka,
    Pa da tečem ispred tvoje kuće male;
    Pevajući tebi da razbijem vale
    O pragove gde ti staje noga meka.


    Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom
    Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
    Prigrlim te sebi u svoje klobuke,
    I da tebe, draga, više ne dam nikom.


    Na dušeku trava i mojih smaragda,
    Kao nimfa moja, da počivaš svagda,
    I da niko ne zna tvoje mesto gde je.

   
    Samo moje oči da gledaju u te,
    Samo moje sve dubine i sve kute
    Da lepota tvoja osiplje i greje.

 

Aleksa Šantić

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

zp-ljubav.jpg

Nema veće radosti čovekove od one koju može da podeli sa jednom ženom.
Nema za heroja nijednog pravog trijumfa ako ne može da svoj pobednički mač spusti pred noge žene koju voli.
Nigde ni sujeta čovekova nije veća nego pred ženom.

Nigde ni dobrota, ni viteštvo, ne mogu toliko biti stavljeni na
iskušenje, koliko pred tim finim i nežnim i komplikovanim stvorenjem
kakva je žena..."
~ Jovan Dučić ~

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Bolje je voleti i izgubiti nego nikada ne voleti...

 

****************


            

Srcu koje istinski ljubi ili ljubomora ubija ljubav, ili ljubav ubija ljubomoru. Sasvim suprotno biva sa strascu.


                    
(Dostojevski)


  ****************         

 


            

U ljubavi kao i u religiji, sve pociva na osecanju i na verovanju u neverovatno.


                    
(Ducic)

           
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић. Гостујући у емисији аутора Маријане Прокоповић, катихета Бранислав је говорио о недавној посети светињама Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке. 
      Повезан садржај:
      Стазама Светог Василија Острошког
      Предавање катихете Бранислава Илића пред ћивотом Светог Василија Острошког: Мисија Цркве у 21. веку

      Звучни запис разговора

      "Ходочашћа су вековима саставни део хришћанског живота. Узмимо као пример Етерију, која је у четвртом веку походила Свету Земљу и оставила нам своје драгоцене путописе, а безбројни су примери оваквих и сличних ходочашћа. И ово моје хођење светињама у походе било је живописно и испуњено великом љубављу, зато је мој путопис са овог вишедневног путовања записан најпре у срцу, а потрудићу се да осећај мога срца поделим и са драгом ми у Христу браћом и сестрама", рекао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. 
      Говорећи о својој духовној вези са манастиром Острогом и ћивотом Светог Василија Острошког, новосадски катихета је истакао да је манастир Острог његова друга кућа, јер је од најранијег узраста везан за светитеља Острошког, као и да је наведена духовна веза обострана, јер је благослов Светог Василија Острошког уткан у његово биће. Као ученик београдске Богословије духовно сам стасавао уз омофор Светог Василија који се чува у београдском храму светих цара Константина и Јелене на Вождовцу. То су биле године када ми животне околности нису дозвољавале да одлазим у Острог, али преко тог омофора Свети Василије и његов благослов су били самном. Бројни су примери из мог живота који доказују присуство Светог Василија, али овај ми је посебно драгоцен, рекао је катихета Бранислав, и додао: Свети Василије је својим благословом трасирао пут мог живота и његове молитве су ме упутиле да пригрлим призив Божји и цео свој живот посветим служби Богу. Све је то дело Светога Василија.    
      У осврту на своју недавну посету Црној Гори, гост Радија "Глас" је нагласио да је Црна Гора васкрсла, да је дивна и јака вера тамошњег народа који је истрајао у праведној борби против безаконог закона. Боравећи у Црној Гори учинио сам велику метанију пред тим дивним свештенством и монаштвом, пред тим благочестивим христољубивим светосавским и световасилијевским народом, учинио сам метанију пред митрополитом Амфилохијем, који је иако телом у гробу, делатно присутан у животима свих нас. Учинио сам велику метанију пред свештеним ћивотима, молећи се Светом Василију и Светом Петру Цетињском, да и нама подаре ту тврду Божју веру и снагу љубави, да и ми у овим нашим крајевима будемо делатници љубави и сведоци да је наша вера, вера Васкрсења, истакао је катихета Бранислав. 
      Према сведочанству Бранислава Илића, Свети Василије Острошки је светитељ који збратимљује и угодник Божји који позива на љубав и праштање, јер је својим животом посведочио да је христолика љубав једина мера хришћанског живота. Ми ништа не дугујемо једни другима, једино смо дужни да по примеру Светог Василија имамо љубав једни према другима, и да кроз ту љубав угађамо Ономе који је сушта љубав и чије је друго име управо Љубав, поучио је катихета Бранислав.     
      Гост емисије "Пирг" је на крају говорио о сусретима са архијерејима који Богу и своме роду служе на територији Црне Горе. Он се сусрео са изабраним митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем на Цетињу, са Епископом буеносајреским и јужно-централно америчким г. Кирилом у Подгорици, као и са изабраним Епископом будимљанско-никшићким г. Методијем у Никшићу. Према речима катихете Бранислава, гостопримство протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, доказују да су наведени људи чеда ћивота Светога Василија и настављачи његовог свештеног етоса. 
      На крају овог разговора катихета Бранислав Илић је упутио поруку медијским делатницима и слушаоцима Радија Епархије нишке: "Свима желим да молитве, љубав и доброта Светога Василија буду са свима вама. Да храм који се подиже у Нишу у његову част, што пре засија у пуном сјају, како би као матица сабирао све православне хришћане прелепог Града Ниша, и сведочио велику љубав Светог Василија према вама који живите у Нишу. Будите уверени да је Свети Василије молитвени покровитељ Радија "Глас", зато нека вас његове молитве руководе у вашем делању и мисији, а да ви као чеда Светог Василија знате да никада нисте сами, већ увек под молитвеним покровитељством великог чудотворца Острошког".
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Глас", Епархије нишке, емитован 22. јула 2021. лета Господњег. Разговор је водила Сандра Момчиловић, новинар Радија "Глас". 

      *Разговарамо са господином Браниславом Илићем, представником за медије Православног мисионара, који у сарадњи са Радијом Глас учествује у заједничком пројекту приближавања садржаја црквених часописима слепим и слабовидим особама. Помаже Бог, Браниславе.
       
      Бог Вам помогао, заиста се радујем и дугујем једну благодарност, како редакцији вашег радија, тако и Вама драга Сандра, на овом позиву и на овој прилици да са своје скромне стране дам скромни допринос у погледу ове изузетне теме, која за нас јесте права благовест, јер када смо добили позив вашег уредника да се и наш часопис укључи у ово, слободно можемо рећи јеванђелско дело, то је за нас била једна врсна благовест, особито јер се ради о плодној сарадњи која побуђује, не само нас као припаднике медија, или нас који се бавимо мисијом цркве кроз наш часопис, него побуђује свакога човека Хришћанина да гледајући ово што ми предочавамо и чинимо, да и они на тај начин упућују своје духовне кораке и да делатно показују своју Хришћанску љубав. Јер ово што Радио Глас чини у сарадњи са црквеним гласилима, превасходно мислим ту на часописе, било да је то Православље или Православни мисионар, Светосавско звонце и тако даље, превасходно мислим да је то дело Хришћанске љубави и то оне конкретне Хришћанске љубави – на делу, на личном примеру и заиста се са љубављу присећам речи Преподобног Порфирија Кавсокаливита, који каже да су Хришћани људи дела и да су Хришћани људи који су позвани на мисију превасходно својим делима, а тек потом речима, јер када су наша дела конкретна и јасна, онда ће и наше речи имати јак одјек и увек бивати и нама самима на корист, али и онима који буду слушали ту нашу реч.
      Заиста се радујем и благодарим вам на овом позиву.
       
      *Како је дошло до сарадње Православног мисионара и Радија Глас?
       
      Морам да признам и да истакнем једну велику истину када је реч о нашој сарадњи, да она датира много пре од овог пројекта, јер се сваки број Православног мисионара представља на таласима, мени драгог Радија Глас Епархије нишке, зато та наша сарадња датира већ неколико година и има већ своје плодове, тако да у овом пројекту учешће Православног мисионара било је, рекли бисмо, сасвим органски повезано за ту нашу пређашњу сарадњу.
      Дозволите ми једну малу дигресију у погледу тога, да само напоменем нешто што ми, на жалост, изузетно добро знамо и осетимо свакога дана – да живимо у времену великог отуђења у времену када смо спремни олако да осуђујемо, да пресуђујемо, да одбацујемо друге људе, неким нашим људским мерилима. Међутим кад све меримо Христом и када све меримо еванђелским начелима, која врхуне управо у Хришћанској љубави, делатној љубави, онда нам неће бити ни допуштено, нити ћемо имати смелости да било кога одбацимо, а поготову не наше ближње, нашу браћу и сестре у Христу, а да не кажем да, не дај Боже, одбацимо оне који су потребити, било да су то слепи и слабовиди људи, или да су то људи који су потребити на било који начин. Дакле позвани смо да увек и на свакоме месту будемо делатници љубави. 
      Зато је овај позив вашег уредника и ваше целокупне редакције да Православни мисионар узме учешће у овом делу, заиста за нас био органски, јер се Православни мисионар већ пуних шездесет година труди да пре свега у свом тематском делу часописа, али и у осталим рубрикама допире до сваког Православног Хришћанина, па чак, како је једном приликом наш уредник посведочио, да дође до свакога човека, па чак и до онога човека који није спознао радост заједнице са Господом нашим. 
      И у томе се испуњавају речи апостола Павла, који каже да је „свима био све, не би ли некога бар придобио за Христа“. Тако и ово дело јесте велико дело љубави, дело које управо актуелизује, могли бисмо рећи, ове речи апостола Павла, да морамо свима бити све, не би ли некога придобили за Христа и да на тај начин посведочимо да су Хришћани људи који све мере Христоликом љубављу и да је нама Хришћанима страно да било кога у своме овоземаљском животу одбацујемо, него да свакога човека грлимо оном Христоликом љубављу и да по тој љубави живимо и деламо. Тако Богу угађамо и већ овде и сада предокушавамо радост Царства Небеског.
       
      *Шта нам можете рећи о значају ове заједничке акције, овог пројекта између црквених часописа и Радија Глас?
       
      Ово је једна снажна порука коју ми, овако заједнички, саборно шаљемо, поготову људима којима је ово упућено, да им поручимо да они нису сами и препуштени самима себи, него да је Црква увек уз њих, увек и на свакоме месту. Не само Црква као заједница, него, ето видите и овај мисионарски сегмент Цркве, а можемо рећи и информативни сегмент Цркве, да је увек са њима. Ова реч која се њима прилагођава и постаје доступна њима јесте само, да тако кажемо, делатно показивање онога на шта је позван сваки онај човек који себе назива Хришћанином, а то је да пред Господом нема Грка и Јелина, да нема мушког и женског, него да смо сви једно пред Господом. Тако да нема чак ни ових подела на нас који смо, условно речено, здрави и потпуни (мислим да нема човека који је целокупно здрав и потпун, ако ништа – грех је тај који нас чини да смо увек и свагда, у том духовном смислу болесни; али са друге стране љубав Божија је та која нас свагда исцељује). 
      Ова сарадња руши сваки вид поделе, чини једну велику заједницу, али превасходно, наглашавам, чини нас да будемо једно у Христу у тој Христоликој љубави. Да будемо пре свега молитвено једно пред Господом и да се та реч Православног мисионара у овом смислу, прошири и на те људе који можда до сада нису могли да прате ток Православног мисионара, тог заиста драгоценог часописа, чији плодови одишу на најразличитије начине, било да су то млади људи, било да су то људи средњих година, или чак у познијим годинама, свако од њих би могао да каже своје утиске када је реч о Православном мисионару, који је часопис, то волим често да кажем, раван једној ливади, која је пуна мириснога цвећа и свако на тој ливади може да нађе цвет који је њему потребан и који њему у том тренутку одговара.
      Зато се искрено радујем и преносим велику благодарност нашег уредника, али и сам бивам учесник те велике благдарности вама и вашем уредништву, што сте нам дали прилику да будемо учесници, а надамо се да ћемо то поверење које сте нам указали, да оправдамо и да покажемо да су Хришћани људи који живе љубављу и који делују љубављу.
       
      *Како би сте ви представили Православни мисионар слепим и слабовидим особама?
       
      Представити Православни мисионар у неколико речи свакако није лако, јер је то часопис који постоји више од шездесет година, часопис који има дугу традицију и часопис на чијем челу су се увек налазили велики људи. Само да напоменем да је први уредник Православног мисионара био знаменити Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), који је и најдуже био уредник нашега часописа, који је у великој мери, слободно могу рећи, трасирао пут и трасирао мисионарске стазе којима би требало да се креће Православни мисионар. Затим, садашњи Епископ новосадски и бачки др Иринеј, као јеромонах, био је уредник Православног мисионара и оставио је један неизбрисиви траг и неизбрисиви печат у овом званичном мисионарском гласилу, али да одмах напоменем да је Епископ Иринеј и сада присутан у Православном мисионару, као члан Светог архијерејског Синода, који је задужен за праћење рада Православног мисионара.
      Након њега долази на чело Епископ шабачко-ваљевски (тада), а данас шабачки  господин Лаврентије и њега наслеђује 2008. године садашњи уредник, тада ђакон, данас презвитер др Оливер Суботић, који својим доласком уноси једну нову свежину. Православни мисионар постаје тематски часопис, формат часописа бива промењен, имамо сталне рубрике, дакле у великоме се мења та концепција часописа, али часопис пуних 60 година сведочи и потврђује да је он намењен свима. Иако у његовом наслову стоји да је то часопис званично мисионарско гласило за младе, ипак је он намењен свима, свакоме човеку, независно од узраста, независно од духовнога стања, независно, па чак ето видимо и од положаја у којем се налази, па чак независно и од здравственога стања, да тако кажем, када говоримо о слепим и слабовидим људима. 
      Дакле видимо да Православни мисионар и његов садржај свакоме нуди оно што је потребно, пре свега наставља оно еванђелско дело које је Господ упутио апостолима – да иду и да проповедају целоме свету реч љубави Божије и тако та апостолска заповест, односно Спаситељева заповест упућена апостолима, до наших дана бива пренесена и кроз беседе наших епископа, свештеника, али ето видимо, већ пуних 60 година на страницама Православног мисионара.
      Слушаоци вашег радија изузетно добро знају које су то рубрике које чине Православни мисионар и не бих се на томе задржавао, али довољно је да кажем да је Православни мисионар часопис у којем има места за свакога, који је упућен свима и свакоме човеку и који јесте најдивније сведочанство тога да када се у тај Богоугодни труд и у то Богоугодно дело нас који изграђујемо сваки нови број Православног мисионара, када се улаже не само труд и подвиг, већ превасходно када то чинимо са љубављу и са вољом и уз помоћ Божију, онда се та љубав шири и на наше читаоце, који често шаљу своје коментаре, често шаљу своје утиске о сваком новом броју, што нам јесте заиста један најбољи, најлепши, најдрагоценији вид сарадње и зато често волимо да кажемо да су наши највернији сарадници, управо наши читаоци, који тако дивно приступају сваком новом броју Православног мисионара, увек бивајући слободни да нам пошаљу мејл, да кажу своје мишљење и да, можда бих поделио са вама и нешто лично у овом тренутку, да сам недавно, пре неколико месеци срео једну девојчицу у Новом Саду, она је мене препознала и каже: „Опростите, желим само да вам кажем да ја не могу да замислим свој живот без Православног мисионара“. „Док нисам знала да читам, ја сам тако гледала само фотографије, слике у часопису и прво што сам у животу прочитала био је…“, рекла је чак и који текст у Православном мисионару, и да је Православни мисионар од тада до данас саставни део њенога живота. Дакле, прва спознаја Цркве, прва спознаја заповести Христових, прва спознаја свега онога што би један православни Хришћанин требало да зна, за ту малену девојчицу био је управо Православни мисионар. Мислим да је то најлепши могући пример и најлепше могуће сведочанство и, слободно могу рећи, најлепши могући одговор на ваше питање.
       
      *По ком критеријуму ћете бирати текстове које ћемо ми путем радија представљати слепим и слабовидим особама?
       
      Свакако ви знате да Православни мисионар има своју редакцију, на чијем челу се налази наш отац Оливер Суботић и неколико нас, који смо чланови уређивачког одбора. Ми ћемо увек заједно доносити одлуку који ће то бити текст, али ћемо се увек трудити да критеријум одабира текста буде што приближнији том слоју људи, да њима буде утеха и да увек знају да је Црква са њима, да је Господ увек тај који их надахњује и да је Господ тај који увек прегаоцу даје махове и да у животу све бива по вољи Божијој и да Господ никога не оставља да пропадне, него да жели да се сви људи спасу и да дођу у познање Истине, како је и сам рекао, а како ми читамо у Светоме Писму. 
      Зато ћемо се трудити да то буду некада и актуелни текстови. Ето, у разговору са вашим уредником, он је дивно донео одлуку да, на пример, из Православља буде текст који је изузетно (на жалост)… актуелна тема – Хришћански поглед на самоубиство. Трудићемо се и ми, да увек предочавамо текстове који су актуелни, али који са друге стране подстичу на усрдно Хришћанско делање јер је то централни смисао постојања Православног мисионара.
      Рекао сам да је Православни мисионар тематски часопис и стога ћемо се трудити да акценат ставимо на те тематске текстове. Дакле, ево – претходни број је био посвећен ликовима жена у Светоме Писму и ми ћемо већ из тог броја, то ће бити први вид наше сарадње, издвојити један текст који ћемо вама доставити, а који ћете ви на већ адекватан начин прилагодити слепим и слабовидим људима, али већ овај број, који је сада ових дана у припреми и готово да ће кроз неких можда десетак дана да изађе из штампе, посвећен је Богомољачком покрету Светог Владике Николаја. 
      Тако да су све то драгоцене теме и ми ћемо се потрудити, опет кажем, да ставимо акценат на тај тематски део часописа, јер то су текстови које пишу стални сарадници Православног мисионара, дакле стални аутори, који су стално присутни, неки чак и више од једне деценије у Православном мисионару, оно што можемо овако да обећамо, а то је да ћемо увек да приступамо овој сарадњи трудећи се да то не постане некаква рутина, да ми само вама пошаљемо текст и да на тај начин одрадимо оно што се тиче нас, него да заиста уложимо једну делатну љубав, један напор, можемо рећи, али не онај напор који чини тешкоћу у човеку, него да тај напор буде онај дивни благословени напор који ће нас чинити радоснима. 
       
      *Која је Ваша порука за слепе и слабовиде особе?
       
      Порука не би била упућена само њима,  можда бих искористио прилику да овај разговор буде упућен и свим слушаоцима Радија Глас, па и Вама Сандра, па и мени самоме, да се вођени и руковођени овим дивним делом које сте покренули мало запитамо – како приступамо другим људима? Да ли по својим слабостима можда делимо људе на ове или оне, или у свакоме човеку видимо лик Божији. Јер, како је говорио и отац Александар Шмеман, да је наш однос са ближњима, односно наш однос са сваким човеком кога сретнемо у животу, управо садржан у Хришћанској љубави, која је, како је он рекао, „могућа немогућност“.
      А та „могућа немогућност“ није ништа друго него да се у свакоме човеку види Христос, али без обзира ко је он. 
      Није случајно што ми једни друге срећемо у животу. Ми кажемо да ми не верујемо у случајност или, не дај Боже да поменемо ту реч, да не верујемо у судбину, него ми верујемо у промисао Божију, вољу Божију. И Бог по својој вољи у наш живот шаље људе, по свом вечном и тајновитом плану и он одређује ко ће да уђе у наш живот. Бар за један мали тренутак. И зато смо ми позвани да свакога човека волимо, да свакоме показујемо ту делатну Хришћанску љубав и да заиста увек и на свакоме кораку имамо на уму оне речи на које нас позива текст Свете Литургије, а ви то добро знате, да пред Исповедање вере на Светој Литургији чујемо оне речи: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали“.
      У првој Цркви, у древној Цркви, када су се служиле оне древне Литургије… ми данас видимо да се у том моменту само свештенослужитељи целивају. Али у та прва времена Цркве и Хришћани су се међусобно у том тренутку целивали. Ми данас немамо ту праксу у Богослужењу да се Хришћани међусобно целивају у том делу Литургије, већ само свештенослужитељи, али то заправо значи да ми у своме срцу, у својој души требамо да целивамо једни друге и да никога не одбацујемо. Да свакога прихватамо као свог вечног и непролазног брата, било да је он ту поред нас, или да је у некој физичкој даљини, али у срцу нашем у близини.
      Дакле, позвани смо на љубав, јер Света Литургија и учешће у њој за нас јесте мерило Хришћанскога живота. Јер, како нас и Свети оци упућују и подсећају непрестано, да је спремност на Хришћанску љубав и на праштање и на тај подвиг делатни, изнад поста и молитве. Јер тамо, у правилу за свештенослужитеље, а то правило се односи и на нас, који нисмо свештенослужитељи, дакле, на свакога човека Хришћанина, стоји – да би приступио Светој Тајни Причешћа један од основних и, могли бисмо рећи, највећи предуслов јесте да буде у љубави са свима и да свакога човека воли, јер тамо се и каже у Светоме Писму – „Ако си пошао да принесеш дар свој Богу, а успут, ходајући ка храму, сетиш се да брат твој нешто има против тебе, или ти против њега, остави свој дар, иди прво измири се, па тек онда принеси дар свој Богу.“
      И заиста, ова сарадња, јесте највидљивији и најлепши могући израз Хришћанске љубави, заиста се радујем и велику благодарност дугујем и Вама Сандра, на овом позиву, на прилици да ових неколико скромних речи поделим са Вама, али и у име уређивачког одбора упућујем велику благодарност редакцији Радија Глас на овој изузетној идеји, која није ништа друго, него идеја која је проистекла из еванђелског живота, из врлинослова и заиста се искрено надам да ће она не само да заживи, него да ће трајати на многа и блага лета, да ће нама бити на радост, али и свима онима до којих буде долазила реч Православног мисионара на овај начин, преко Радија Глас.
       
      *Хвала Вам на овом разговору. 
       
      Хвала Вама и заиста се искрено радујем и остајемо увек отворенога срца за сарадњу са вама и за спремност да заједно корачамо овим путем којим смо кренули, јер када све чинимо заједно, онда је све много лакше, лепше и Богу угодније. 
       Свако добро.
       
      Разговор водила:
      Сандра Момчиловић,
      новинар Радија Глас
       
      Извор: Радио Глас
      *Транскрипт разговора: Редакција Радија Глас
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Царски закон, или закон љубави, састоји се из једне речи, а она гласи: ЉУБАВ. Бог је љубав. Господ Исус Христос саопштио је овај закон. Он је веома кратак, па ипак, у њему је садржан сав закон и пророци. Света свесавршена Љубав је изговорила: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом" и "Љуби ближњега свога као себе самога"  (Мт. 22, 37-40).

       
        У својим делима Владика Николај осврће се на закон дат у Старом завету и на ове нове заповести, које назива Царским законом. Оба су Христова. Први је дат посредно, преко Мојсеја, а други од самог Христа.
        Велика је разлика између ова два закона. Појављују се у различитим временима. Нови превазилази стари као што небо превазилази земљу. Људи који су живели пре првог закона, а Бога веома поштоваху, носили су закон у себи. Он је био печаћен удуше њихове пре писаног закона савешћу, чуваром закона и регулатором у животу људи од Авеља до Мојсеја. По речима преподобног Серафима Саровског, то беше детиње доба.
        Када је савест код људи ослабила и избрисала се у њиховом памћењу, Господ је написао на каменим плочама спољашњи закон који је имао за циљ да пробуди успавану савест код људи и да је оживи. Овај закон је трајао хиљадама година, све до појаве Господа Исуса Христа на земљи. Преподобни Серафим Саровски назива овај период рода људског младићким добом.
        Када је и савест отанчала и грех се веома умножио, био је неопходан трећи лек - закон. Њега лично доноси Господ Исус Хрисос. Јеванђеље је последњи закон и овим законом - и св. Серафим Саровски то потврђује - почели су последњи дани. Господ Исус Христос овим чином не укида стари закон, нити савест, него их испуњава.
        Владика Николај говори да је Христос савест наша, закон наш и живот наш. Он закон страха замењује законом љубави која је атмосфера Новога завета.
        Владика Николај, човек послат од Бога роду српском, својим охристовљеним умом досежао је до великих тајни Божијих. живећи по Царском закону горео је љубављу према Богу и ближњима. Све што је радио и писао - све је прожето рајном љубави. Живећи у тој и таквој љубави, и другима је саопштавао ту чудесну тајну коју је Христос донео Собом на овај свет. Кроз сва дела његова она провејава и као огањ осваја читаоца. То потврђујева и његова поука, да будемо велики у љубави јер је она огањ којим гори свет. Писао је о сва три закона, али највише о последњем, Царском закону љубави. Својим светим, охристовљеним умом је размишљао, руком писао, а устима говорио о хришћанској љубави.
        Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу, која је Сва Љубав. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сисла с неба и није изникла на земљи.
        Само свесавршена љубав покренула је Бога да створи свет и човека у њему. Када ја палом човеку требало избављење, Бог је послао Јединородног Сина Свога да спасе човека. Само је љубав могла подстаћи Господа на врховно жртвовање, на крст.
        Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнети.
        Цовек, хришћанин, мора знати да друга заповест Христова истиче и зависи од прве заповести. Прва заповест је дата људима зато сто људи заборављају природну љубав човека према Богу. Она је природнија од љубави детета према мајци. Када човеку срце одебља и вид се помрачи грехом, он тада не осећа љубав Божју према себи.
        Љубити Бога природно је јер је Бог љубио нас и пре нашег постанка. Они Свети који су живели у тој љубави и том љубављу, сведочили су да нема правог живота без љубави према Богу и ближњима. Сам апостол Павле сведочи: "Ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга? Или гоњење? Или глад? Или голотиња? Или страх? Или мач? Знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни англеи ни поглаварства ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга какава ствар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Господу нашем" (Рим. 8, 35-39).
        Хрисцани морају знати, по рецима Владике Николаја, да Христово дело и Његово страдање за род људски премасују својом велицином и блеском све остале доказе Бозје љубави. Стога заповест Његова да љубимо Бога, треба сто пре да постане неодољиво природно осецање у насим срцима, слицно осецању љубави детета према мајци и много, много јаце. Бог је вецан и зато се љубав према Њему вецно награђује. Љубав је прва и првонацална. Љубав према Богу је неупородиво јаца од смрти код светих муценика када су, страдајуци за Господа Христа, исли у смрт са радосцу.
        Хришћанин, љубећи Бога, види дела Божја у свету, прати промисао Божју и види да Бог бди над свима. Он се радује љубављу Божјом и ту радост не може да помути зло око њега. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. Хришћанин мора знати да без ове љубави није хришћанин, а без знања и осећања о Промислу Божјем, човек је склон на освету.
        Заповест да љубимо Господа дата нам је од Господа, благог родитеља, који нам жели миран и срећан живот. Она је дата ради нашег добра. За хришћанина љубав према Богу није дужност него дар. У "Молитвама на језеру" казе Владика Николај: "Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Бог".
        Љубити ближњега свога, заповест је вазна као и прва. Без богољубља нема правог човекољубља. Иако је ова заповест позната још у Старом завету, она је сасвим нова када ју је Христос изговорио. Сам Он каже да нову заповест даје. Она више није ограничена, не важи само за јеврејски народ. Она је упућена целом свету и простире се и на непријатеље. А на питање ко је нас ближњи, Христос је одговорио у причи о милостивом Самарјанцу. По рецима Владике Николаја, наси ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наси ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број свих светих који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Они су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: "Да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15, 13).
      ***
      Љубити ближњега свога јесте жртва, благовести Владика Николај. Када га помажемо у добру и тражимо његову помоћ за добро, онда га истински љубимо. Кад пријатељ пријатеља поправља у злу, а у добру подржава, он га истински љуби, а ако ласка његовим слабостима и оправдава погрешке, онда је пријатељство у питању. Хришћанин мора да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице.да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице. који нас диже кад паднемо и надахњава кад онемоћамо".
        Ако хришћани не умеју и неће љубити ближњега свога, онако као треба, онда се поставља питање како ће испунити Христову наредбу о љубави према непријатељима? Праве љубави неће бити према ближњима док међу људима не буде узајамног познања, поштовања и жртвовања.
        Хришћани су дужни, по заповести Господњој, да љубе и непријатеље своје. Сваки човек треба да чини другоме оно сто жели да њему други чини. За нас, хришћане, ово је највиша висина на коју Господ Христос хоће да нас уздигне. Оваква наука није била позната пре Господа Исуса Христа. Љубав према непријатељима тако је ретка у свету, па и међу онима који се називају хришћанима, да је многи сматрају неприродном. За људе сиромашне у љубави она јесте неприродна, али за свете и горњи свет она је логична и велика, јер Бог никога не подозрева. Он све љуби. Хришћанин треба да зна да нас понекада окружују непријатељи по Божјем допуштењу, а ради нашега добра. Често наши непријатељи су наши прави пријатељи, а бива и обратно. Ја као хришћанин не смем да будем никоме непријатељ, но свима пријатељ. Ако будемо имали овакву љубав, назваћемо се, по речи Господњој, "синовима Највишега".
        Бог љубави дао нам је Владику Николаја. Дотакао се Владика љубави Божје и љубав Божја се дотакла њега. Зато никада, и нигде, није био без ње, горећи њом светлео је другима. Зато је и могао написати читаве химне љубави и приближити је нама. Све што је радио у животу, остављајући нама у наслеђе, сав подвиг његов и живот под тешким крстом кога је носио, сведоче нам о великом Божјем угоднику. Угоднику који је најпре живео љубављу, светлео љубављу, и као такав открио нам многе тајне и разрешио многа питања о чудесној сили која се зове љубав.
        На крају једне своје књижице која говори о љубави, каже он следеће:
      "Читаоче, хришћанине, брате, сестро, дете моје, кад прочиташ ову књижицу, разгледај свој живот и види какав си. Ако си на истом путу којим су ходили свети Оци твоје цркве и твог народа, удвој храброст и иди тим путем. Јер, тај пут води Рају и вечном животу. Ако ли си се упутио другим и другачијим путем, враћај се брзо на свети и истински пут Отаца својих. Јер пут којим ходиш, води у вечни мрак и вечну муку."
      Сећај се гроба, који је прогутао многе пре тебе и који и тебе чека.
      Сећај се душе своје, коју једино можес спасти од гроба.
      Сећај се Створитеља свога, живог, вечног, величанственог, свемоћног и свеблагог Цара и Господа.
      Сећај се Суда Божјег, Суда Страшног, када ће се делити праведни од грешних као што се светлост од таме дели.
      "Па слободно пођи путем којим су ишли сви они који су Христа љубили, Њим се спасли и Њим се прославили".
       
      Блаженопочивши епископ ваљевски Милутин
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство изабрани Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је у четврту недјељу по Духовима, 18. јула 2021. Свету Архијерејску Литургију, у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу. Како досадашњи старјешина никшићке Саборне цркве, протојереј Остоја Кнежевић прелази на дужност секретара новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, Владика и никшићко свештенство заједно са вјерним народом се, овом приликом, захвалило свом сабрату и сатруднику, пожељевши му Божјег благослова у даљој свештеничкој служби.  

      Саслуживало је више свештенослужитеља Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке уз молитвено учешће бројних вјерника.
      Преосвећени Епископ Методије је, након причешћа, сабране поучио ријечју архипастирске бесједе. Он је казао да сви који следују за Христом имају Његову судбину, сви који хоће добровољно да крену за Њим узимају Крст свој, одричу се себе и иду за Њим.
      „Судбина Христова постаје субина наша. Крстимо се крштењем Његовим, смрћу Његовом умиремо и Њиме васкрсавамо. Сви који иду за Њим, иду тим путем. Одрећи се себе, служити Христу и служити ономе који носи Његов лик, то јесте ближњем нашем, то је наш призив. Основа нашег хришћанског живота не заснива се на логици овог свијета, логици моћи, положаја, иметка, јер је то, кроз вријеме је доказано, пропадљиво и промјењљиво. Ми храбро темељимо живот на нечему много темељнијем, стаменијем, непролазнијем, истинитијем, бољем, на истини, правди и доброти који су друго име за име Божје“, рекао је Владика.   
      Име Божје је и љубав и на томе, додао је он, заснивамо свој живот.
      „Зато треба да будемо веома храбри, а то је за овај свијет антилогика,безумље и лудост. Сви они који иду за Христом су, по логици овог свијета, луди и безумни, али оно што ћемо да добијемо, следујући Исусу и Његовом Јеванђељу, а нећемо добити иметак, јер нам то није обећано, ни моћ, ни положај, али ћемо добити близину Божју и то је једина корист коју извлачимо из овог пута ходења за Христом, одрицања од своје воље и ношења Крста, смирено идући за њим.  Близина Божја и благодат је смисао и циљ нашег живота. Сви наши преци који су ишли тим путем имали су дубоко искуство и познање близине и благодати Божје“, бесједио је Преосвећени владика Методије.
      Додао је да данас осјећамо и тугу зато што свог сабрата и старјешину Храма, оца Остоју Кнежевића испраћамо из Никшића.
      „Он просторно не иде далеко, што нам је утјеха, зато што ће бити поред нашег Владике Јоаникија, али и да оде просторно далеко ми знамо да смо духовно близу и то је главно и основно у нашем животу. Просторна одредница никад није била суштинска, близина духовна, односно Божја је суштина за којом идемо и трагамо. Духовна близина не зависи од просторне удаљености, него од наше блискости Христу Богу нашем“, поучавао је Владика.
      Захвалио је оцу Остоји Кнежевићу за сву жртву и љубав, коју је несебично давао никшићком Храму и свима који су долазили овдје, напајали се благодатним силама Божјим.
      „Ја му захваљујем и за његову храброст што иде путем Христовим и што носи Крст свој отмено, племенито и достојанствено, што је смирени слуга Божји, угледајући се на Мајку Божју, који говори: Нека ми буде, Господе, по ријечи Твојој. То треба да буде задатак сваког хришћанина и свих нас који смо се овдје окупили“, поручио је изабрани Епископ будимљанско-никшићки Методије.
      Владика је, у име никшићког свештенства и вјерног народа, о. Остоји уручио на дар икону Светог Василија Острошког, заштитника града Никшића и његових житеља.
      У своје име, у име свештенства Саборног храма и свештенства никшићког, као и вјерног народа од свештеника Остоје Кнежевића, ријечима пуним братске љубави, опростио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.
      „Шта рећи о служби о. Остоје, овој десетогодишњој у Никшићу и вишегодишњој као старјешине Саборног храма? Можемо само рећи да је била благословена, пуна жеље да узраста и да се усавршава у пуноћу бескраја, пуноћу узрастања Христовог. Према колегама јасан, недвосмилен, чист, чврст, одлучан, према народу Божјем очински брижан, предусретљив да саслуша, исповједи, прочита молитву, са пуно радости и очинске одговорности. Дјецу и омладину гледао као своју дјецу, а посебно се бринуо за многољепност цркава које су му повјерене, нарочито овог светог храма, да га украси, уљепша и што је најбитније да га уљепша благословеним службама“, навео је свештеник Јокић, истакавши:
      „Ми смо сви једна Господња породица гдје не смије да буде лажи и преваре, него гдје треба да царује љубав и истина. Тако смо градили пријатељство, он своју свештеничку службу испунио богочовјечанским реализмом, а пријатељство чврстином и искреношћу. Надамо се и молимо Богу да ће оно потрајати и да ће се овај круг увијек приближавати центру, да будемо ближи Господу, једни другима, а знам да ће тако бити, јер ова веза је изграђена на бескрајној љубави Господњој“.
      На крају се обратио и протојереј Остоја Кнежевић:
      „Одлазим да вршим своју службу тамо гдје сам и започео да се за њу спремам. Данас, овдје, стојећи пред вама, на првом мјесту, имам осјећај велике благодарности, најприје Богу и Светитељу Василију Острошком, који ме је удостојио да будем служитељ овог његовог велелепног и славног Храма. Сво вријеме службе у његовом храму осјећао сам се сигурно и заштићено, и када смо сви заједно пролазили неке изазовне моменте, управо, је он био тај који нам је давао снагу, храброст и сигурност. Исти такав Светитељ је и Петар Цетињски, то најбоље зна Владика Методије, који је своје монашко и послушање игумана Цетињског манастира вршио многе године. Тако и ја одлазим одавде, укријепљен тиме да ћу своје свештеничко служење вршити у близини кивота Светог Петра Цетињског и под духовним окриљем Митрополита Јоаникија, који ме је провео кроз ову службу, кроз ђаконски и свештенички чин“, рекао је о. Остоја.
      Захвалио је никшићком свештенству, вјерном народу, свима који су му, како је казао, пуноћу части и достојанства свештеничког указивали годинама, насупрот слабостима и недостацима са којима се он као човјек свакодневно бори у животу и пастирском раду.
      „У Црној Гори се граде и градиће се још много велелепних и дивних цркава, али овај храм Светог Василија има своје посебно мјесто због жртве и љубави са којом је саграђен, звог свих ових имена која су и чије су кости уткане у слободу овог града. Зато, увијек је посебна лакоћа и љепота молитве у овој светој цркви. Ја сам сигуран да долазе године благословене за овај град и за овај Храм, да ће се овај Храм обновити, украсити и уљепшати. Данас, овдје, стојећи окружени љубављу, добротом и осмјехом Владике Методија, видимо да ћемо и у његовом лику имати велико оснажење и човјека који ће пред Богом за све нас предстојати и бити заједно са нама, у свим нашим животним вољама и невољама“, казао је протојереј Остоја Кнежевић. 
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
       
×
×
  • Креирај ново...