Jump to content

То дивно чудо - ЉУБАВ


Да ли вам се допада тема ?  

32 члановâ је гласало

  1. 1. Да ли вам се допада тема ?

    • Да
      30
    • Не
      2


Препоручена порука

'И ако имам пророштво, и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премијештам а љубави немам, ништа сам... Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати... А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима'. (И Кор. 13). Ко би се усудио ово оспоравати? Овако је могао говорити само онај, који је кроз тешка искушења прошао и помоћу милости Божје успењао се до на врх лествице хришћанског савршенства; а тај врх јесте света и светла љубав. Али, ако би узлетео на тај врх без постепености, без муке и труда, крваво пузајући на више, томе и љубав не би била слатка. Јасна нам је дакле наука свих апостола, да ће по свршетку света и времена престати потреба и за веру и за наду као и за чудотворство које стоји у служби вере и наде. Само ће љубав остати.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Николај Берђајев

ЉУБАВ

Хришћанство је религија љубави. И Достојевски је примио хришћанство пре свега као религију љубави. У порукама старца Зосиме, у религиозним размишљањима, расутим по разним местима његових дела, осећа се дух Јованова хришћанства. Руски Христос у Достојевскога јесте пре свега гласник бесконачне љубави. Али као што Достојевски открива трагичку противречност у љубави мушкарца и жене, он је тако открива и у љубави човека према човеку. У Достојевскога је била значајна мисао да и љубав човека према човеку може да буде безбожна љубав. Није свака љубав према човеку и човечанству хришћанска љубав.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

За хришћанску љубав је сваки човек брат у Христу. Хришћанска љубав је сазнање богосиновства сваког човека, образа и подобија Божјега у свакоме човеку. Човек пре свега мора да љуби Бога. То је прва заповест. А за њом следује заповест о љубави према ближњему. Човек може да се љуби само зато што постоји Бог, једини Отац. Његов образ и подобије морамо да љубимо у свакоме човеку. Љубити човека ако нема Бога значи човека посматрати као Бога. И тада човеку прети лик човекобога, који човека мора да уништи, да га обрати у своје оруђе. На тај начин љубав према човеку показује се као немогућна без љубави према Богу. И Иван Карамазов говори да је немогућно љубити ближњега. Антихришћанско човекољубље јесте лажљиво и варљиво човекољубље. Идеја човекобога уништава човека, само идеја Богочовека утврђује човека за вечност. Безбожна, антихришћанска љубав према човеку и човечанству јесте централна тема 'Легенде о Великом Инквизитору' Достојевски се често враћао тој теми - одрицању Бога у име социјалног еудемонизма, у име човекољубља, у име среће човечје у овом кратком земаљском животу. И сваки пут је долазио до сазнања да је нужно сједињење љубави и слободе дато у лику Христа. Љубав мушкарца и жене и љубав човека према човеку постаје безбожна љубав када се изгуби духовна слобода, кад ишчезне људски лик, кад нема у љубави бесмртности и вечности. Права љубав је утврђивање вечности.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Љубав агапе код хришћана, прихвата оно што је неприхватљиво (пали свет) и покушава да га преобрази.

Хришћанство ни у ком случају не раскида човекове везе са светом, нити се супротставља развоју истинске науке. Оно једноставно истиче вечну супериорност Творца над светом који је створио, бесмртност човекове душе и ограничено значење материјалног света; оно овај привремени живот посматра као припрему за вечност.

Сходно томе, хришћанство једноставно потпомаже човеков духовни развој и његово морално узрастање у садашњем, привременом животу. Сама историја сведочи о томе колико је хришћанство потпомогло развој природних наука, а нарочито оних које се баве проучавањем природе.

Идеја о слози и једнодушју народа је чисто хришћанска идеја. На њој се заснива и велики број међународних закона. Такође, благотворан утицај хришћанства је незаобилазан и у погледу друштвених односа. Оно је створило хришћански брак и хришћанску породицу; издигло је морално достојанство жене као девојке, мајке и жене; насупрот паганској злоупотреби деце, хришћанство васпоставља Христове заповести, којима сваког искушивача и кваритеља дечије невиности осуђује на страшну судбину стављања воденичног камена око врата.

Дубина љубави Божије према људском роду, коначно нам је разјашњена у тајни Свете Тројице, што је основа целог хришћанског учења о искупљењу. Узвишени примери жртвене љубави - благовољење Бога Оца да жртвује Јединородног Сина Свог за спасеље рода људског, добровољно страдање Сина Божијег ради нашег искупљења и силазак Духа Светога ради нашег освећења - задивљују човекову душу, рађајући благодарну, крстоносну љубав према Богу, Кога хришћани почињу да спознају као вољеног Оца целог рода људског.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ми верујемо у једнога Бога, али не у Бога усамљеног, не у Бога самообузетог, не у Бога који живи само у себи и само за себе.

Бог јесте Љубав, говори Хришћанство.

А љубав је увек окренутост ка Другом, а на свом врхунцу и предавање себе Другоме. Отац, како говори Јеванђеље, воли Сина и све даје Сину. Син, како говори Јеванђеље, воли Оца и Себе предаје Оцу. И, коначно, сам дар Љубави, сама та Љубав као уздарје, као радост, као пунота, као битије, као жеђ и као утол жеђи, као давање и као примање јесте Дух Свети. И том Љубављу, тим Давањем Бог ствара свет, призива сваког од нас у битије, сваког од нас чини Својим љубљеним, дарујући Своју Љубав, Свој Дух свакоме од нас да би свако од нас могао учествовати у божанском животу. Зато се молимо Духу Светоме: 'Дођи и усели се у нас!'. Зато Га призивамо говорећи: 'Утешитељу... Ризнице добара и Даваоче живота..!'. И Он се усељава у нас, Он нас уводи по речима Христовим у сву истину (Јн. 16:13), дарујући нам живот вечни. Ето то је светлозарна тајна хришћанске вере: тајна Бога као Свете Тројице, Бога као Љубави...

„Jер Бог jе тако заволео свет да jе свог

jединородног Сина дао, да свако — ко веруjе у

Њега — не пропадне, него да има вечни живот.”

(Jован 3:16)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakav kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već da ga i zavolimo upravo onakav kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane upravo onakav kakav može da bude.

V.Jerotić

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Света тајна љубави

Свака породица је царство, мала Црква и света тајна Царства Божијег. Негде, па ма то било и у некој бедној собици, сваки човек у једном одређеном часу свога живота, доживи своје лично мало царство. Иза сваког прозорског окна живи један мали свет. Како се то јасно види кад човек ноћу путује возом и пролази поред безброј осветљених прозора! Иза свакога од њих можда постоји прави и испуњени живот...

Венчањем започиње то мало царство које може да постане слично Царству Божјем.

У филмовима слика брака је увек млади брачни пар. Али, једног јесењег поподнева, видео сам на клупи на једном тргу у бедном париском преграђу, стар и сиротан брачни пар. Седели су држећи се за руке, без речи, и уживали у вечерњем руменилу, у последњој топлоти јесени. Ћутали су. Све су речи већ биле изречене, све страсти исцрпљене, све буре утишане. Цео живот су оставили иза себе - па ипак све је то било присутно у оној тишини, у оном светлу, топлини, у оном тихом јединству њихових руку. Присутно и спремно за вечност, зрело за радост. Ово ме је подсетило на ону исконску визију брака, на његову небеску лепоту.

Љубав је глад и жеђ за јединством, за целовитошћу, за пуноћом.

Смисао љубави није само у томе да се рађају деца. Љубави не треба никакво оправдање. Није љубав добра зато што даје живот, него она даје живот зато што је добра.

Љубав без послушности Богу јесте телесна жеља и жеља очију и гордост живота. (1. Јн 2,16)

Послушност узета сама за себе није врлина. То је само слепо подчињавање, а у слепилу нема светлости. Велики нацистички злочинац Ајхман правдао се послушношћу. Али, права послушност је плод љубави.

Сви покушаји данашњег друштва да 'нађу место жене у друштву' уместо да жену узвисе, унижавају је. Смисао и испуњење овог живота она налази кад прихвати живот другог као свој сопствени.

Брак у коме се стално не распиње на крсту лична себичност и самодовољност, у коме појединац не умире 'за тебе' - није хришћански брак.

Брак се често идентификује са срећом и супружници одбијају да прихвате крст у браку. Међутим, 'Крстом Христовим радост (а не срећа!) дошла је у свет'. Дошла је она радосна сигурност да брачни завет, гледан у перспективи вечног Царства Божјег, не траје само 'Док нас смпт не растави', већ док нас смрт потпуно не сједини. У хришћанском браку узело се троје. Ту је заједничка верност мужа и жене према Трећем, а тај Трећи је Бог.

Карактеристичан грех за данашњи брак је претварање породице у идол, одбијање да се брак схвати као заједнички пут у Царство Божје. То се јасно види из готовости данашњег човека да 'све учини' за своју породицу, чак и да украде... Ту породица више не служи слави Божјој и престаје да буде тајанствени ход у Божјој присутности.

Заједничка чаша из које младенци пију после венчања објашњава се данас као симбол 'заједничког живота'. У прошлости је та чаша била свето Причешће. Учествовање у Евхаристији било је печат брака у Христу. Христос је ново вино новог живота за децу Божју. То вино нам открива да што год бивамо старији у овоме свету, све смо млађи у животу Вечнога дана.

Пошто се обред венчања заврши, невеста и женик сједињених руку иду за свештеником у опходу око стола. Исто као и на крштењу, овај кружни ход означава да је вечно путовање почело. Брак је ход руку под руку који почиње овде, који истина није увек радостан, али који може да одведе у Радост и да се њоме испуни.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Neki hriscanski mislioci razlikuju ljubav-dar i ljubav-potrebu. Primer prve od njih je ljubav samopozrtvovanog oca prema svojoj porodici. Primer druge je ljubav deteta, koje od roditelja trazi zastitu od nerazumljivog sveta koji ga plasi.

Ljubav-dar je veoma nalik na Ljubav Gospodnju. Otac predaje Sebe Sinu, Sin Ocu i svetu, i na kraju daruje Ocu isti svet u Sebi i preko Sebe. Ljubav-potreba, naprotiv, uopste ne lici na prethodnu ljubav. Medjutim, veoma kratko razmisljanje ce nas dovesti do zakljucka da nikada i niko nema toliku potrebu da bude samo veoma sebican i gord covek. Ljudi su zaista potrebni jedni drugima “ nije dobro coveku biti sam “ (Post.2, 1 i ovo se podsvesno odrzava kao ljubav-potreba. Osecanje potpune samodovoljnosti je los duhovni simptom, kao sto je odsustvo apetita takodje los simptom, jer mi zaista treba da jedemo.

Nase duhovno zdravlje direktno zavisi od nase ljubavi prema Bogu, a ta ljubav se skoro u potpunosti svodi na potrebu. Samo uznapredovali duhom se osmeljuju da kazu da su van njenih predela. Ali takvim ljudima bi upoznate visine postale demonska prelest, ako bi smatrali da im “nista nije potrebno” od Boga. “Vise ne postoji bez nizeg” citamo kod jednog od takvih duhovnih podviznika. Oni, koji su osetili ljubav-dar prema Bogu su udarali sebe u grudi zajedno sa jevandjeljskim mitarem i vikali iz dubine svoje duhovne nemoci. Na taj nacin je ljubav-potreba neodvojiva od najviseg duhovnog stepena. Covek je najblizi Bogu onda kada u odredjenom smislu nije nalik na Boga i kada je svestan te razlike, te nesposobnosti i nemoci. Odavde slede vazni zakljuci, bez kojih je nemoguce razmisljati o ljubavi.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Svaki koji ima ljubav od Boga je rodjen” (1 Jn. 4, 7). To nije samo promena ili popravljanje, ili usavrsavanje, ne, - to je upravo radjanje od Boga, sjedinjenje sa Svetim. Svako koji ima ljubav je ponovo rodjen ili se rodio drugi put – za novi zivot, postavsi tako “cedo Bozije”, i dobivsi novo bice i novu prirodu – bio je “mrtav i oziveo” za prelazak u novo carstvo (o tome i govori prica o bludnom sinu; Lk.15, 32). Iako se drugim ljudima “okamenjenog srca” on i dalje cini prosto istim covekom. Ali u stvari, u nevidljivim nedrima njegove “bludne” duse se desila tajna promena. Prestanak i agonija potpune sumnje su bile samo muke radjanja iz tesne i tamne utrobe telesnog zivota u neopisivu sirinu vecnog i svesvetlog zivota. Onaj koji ima ljubav i ljubi je presao iz smrti u zivot, iz carstva ovog sveta u Carstvo Bozije. On ima “dijel u Bozanskoj prirodi” (2 Pet. 1, 4). On je usao u novi svet Istine, u kojem moze da raste i da se razvija; u njemu je seme Bozije – seme Bozanskog Zivota (1 Jn.3, 9), seme same Istine i vecnog poznanja. Znajuci Istinu, on sada shvata zasto mu se desila takva promena: “Mi znamo da predjosmo iz smrti u zivot, jer ljubimo bracu; jer ko ne ljubi brata ostaje u smrti. Svaki koji mrzi na brata svojega… nema u sebi vjecnoga zivota” (1 Jn.3, 14-15). Onaj koji nema u sebi vjecnoga zivota je onaj koji nije usao u zivot Presvete Trojice, - pa zbog toga i ne moze da ljubi, jer ljubav prema bratu i jeste neka projava i izlivanje Bozanske sile od onoga koga Bog ljubi.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Љубав према ближњем нема граница. Она треба да се

распростире до краја земље, да обухвата све људе, свуда.

Био једном један подвижник и имао два послушника.

Веома се трудио да им пружи духовну корист и да им

помогне да буду добри. У себи се, међутим, бринуо да ли

они заиста напредују у духовном животу и да ли су

спремни за Царство Божје. Ишчекивао је да му Бог

пошаље неки знак о томе, али никаквог одговора одозго

није било. Једнога дана требало је да буде свеноћно

бдење у цркви неког другог скита, удаљеног много сати

хода од њиховог скита. Требало је итекако пешачити кроз

пустињу да би се стигл онамо. Пошаље он своје

искушенике већ изјутра, како би рано стигли и

припремили цркву, а сам старац би дошао после подне.

Послушници су већ били прилично поодмакли кад

изненада зачуше јауке. Имали су шта да виде—неки човек

лежи тешко рањен и вапије за помоћ.

“Понесите ме, молим вас!”, говорио је. “Овде је пустиња.

Овуда нико не пролази. Ко ће ми помоћи? Двојица сте.

Подигните ме и однесите до првог села!”

“Не можемо!” одговорише. “Журимо се на бдење. Добили

смо заповест да припремимо све што треба за бдење.”

“Понесите ме, молим вас! Ако ме овде оставите, умрећу,

појешће ме дивље звери.”

“Не можемо! Шта да радимо, морамо да идемо на своју

дужност.”

Отидоше.

После подне крену и старац на свеноћно бдење. Ишао је

истим путем. И он стиже до места на којем је лежао

рањеник. Угледа га, приђе му, па ће му рећи:

“Шта ти се десило, човече Божји? Шта ти је? Откада си

овде? Зар те нико није приметио?”

“Прошла су јутрос два монаха. Замолио сам их да ми

помогну, али су журили да стигну на бдење.”

“Понећу ти ја, не брини,” рећи ће старац.

“Ма не можеш ти, ти си стар. Не можеш ме подићи; то је

немогуће!”

“Не, не брини, ја ћу те понети; не могу да те оставим.”

“Али не можеш ме подићи!”

“Сагнућу се, ти се држи за мене, па ћу те, мало-помало,

однети до неког оближњег села. Мало данас, мало сутра,али стићи ћу.

Старац на једвите јаде понесе рањеника и поче с

муком да корача по песку под теретом људског тела.

Са њега је зној текао потоком. А он је у себи мислио:

“Макар и три дана ходао, али ћу стићи.”

Док је он тако корачао кроз пустињу, почео је да осећа

да терет који носи постаје све лакши, све док у једном

тренутку није осетио као да на себи не носи ништа. Он

се окрете да види шта се то дешава и, на своје

изненађење, виде да је на његовим леђима један

анђео. Тај анђео му рече:

“Бог ме послао да ти саопштим да твоја дав

послушника нису достојна Царства Божјег јер немају

љубави.”

Преузето из књиге:

Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита,

Беседа, Нови Сад 2005 г.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

 Протојереј Џон Велдон Харденбрук    [1]

Полност: један од најизвитоперенијих и најлошије схваћених проблема двадесетог века. Наше друштво је опседнуто полношћу. Не можете укључити телевизор, одабрати књигу или часопис, или се возити својим аутомобилом, а да јој не будете изложени.

Резултат такве опседнутости је поражавајући. Она је извршила утицај на готово сваки аспект нашег друштва. Прељубочинство и браколомство широко су распрострањени. Млади људи бивају онеспособљени за живот јер непрестано расте број трудноћа и абортуса у адолесцентским годинама.

Бракови се, такође, често разводе. На 1,8 бракова у Сједињеним Државама долази по један развод. 40 посто деце млађе од осамнаест година има разведене родитеље. Па ипак, управо је полност и њена злоупотреба, која је у корену тих развода, исувише често наша национална преокупација.

Као свештеник цркве и као отац, дубоко сам узнемирен овим изопачењем дара који нам је дат од Бога. Узнемирен сам због онога што он чини нашем свету. Узнемирује ме и због тога што тако много Хришћана постаје његов плен.

Као Хришћани, требало би да будемо пример онима који нас окружују. Уместо тога, изгледа да Хришћани следе вођство овога света. Време је да то зауставимо. Време је да се полност врати тамо где и припада.

Када је Бог стварао полност

Намера Божија била је да створи једног човека за једну жену. Муж и жена треба да постану једно тело и да њихов брак траје током читавог њиховог живота. Исус је једном приликом рекао И биће двоје једно тело. Тако нису више двоје, него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља... (Мк. 10:8-9) На тај начин, светост брака је од суштинског значаја за живот у Царству. Говорећи да ће двоје постати једно тело, Исус користи речи које су употребљене и у Старом Завету. Речи „једно тело" означавају једну природу. Сједињавање до кога долази на тај начин није значило неко теоретско јединство. То је истинско јединство, какво је Бог одредио. Брак је, између осталог, и телесно јединство.

Полност је од виталног значаја за брачни однос. Постоји неколико разлога зашто је то тако. Као прво, полни однос је нужан ради рађања. Као друго, он представља интимни облик општења и опуштања. Као треће, и најважније за нашу расправу, полни однос је једно од оруђа које Бог користи да би „двоје постали једно тело". Другим речима, полни однос има моћ да потпомогне узајамну повезаност људи у браку.

Полност је Бог благословио као нешто добро. Она има веома позитивну намену у оквиру брака. На жалост, овај свет је преузео ту добру ствар и изопачио је.

Дух овога века

Сатана је предодредио правац овога света назвавши га „дух овога века". Не може се увек лако указати на оно шта је заправо тај дух. Он је врло варљив - непрестано је у покрету, непрестано се мења. Међутим, и поред свих тих промена, јасно се може видети његово напредовање. У нашем нараштају тај напредак постаје све очигледнији. У најмању руку, можемо видети куда води један његов део. Он води потпуној побуни против богоугодног полног понашања.

О томе сведоче многи облици порнографије који су данас постали лако доступни и друштвено прихватљиви. Прљаве књиге добиле су нов изглед, са блиставим четворобојним корицама, док прљави филмови имају одблесак „уметничког“.

Међутим, још су подмуклији неки суптилни начини којима се полност утискује у нашу колективну свест. Индустрија, базирана на рекламама, све паное је запљуснула полношћу и користи је да би продала скоро сваки производ. Телевизија и филмска индустрија направиле су од грешника хероје. Поп-психологија нам је рекла да је полност безазлена и природна и да потискивање полних потреба штети нашој психолошкој стабилности. Правни систем је прогласио полну везу за „право" међу одраслим особама које на то добровољно пристају.

Није онда чудо да је оно, што се некада звало „живети у греху", постало уобичајена појава, друштвено прихватљива ствар избора, као ни то да су и друге форме полне попустљивости сада распрострањене у тој мери.

Не варајте се

Желим да наведем неколико разлога због којих не треба чинити браколомство или прељубу. Започнимо са десет заповести које осуђују ванбрачни полни однос. Седма заповест каже не чини прељубу.(2.Мојс. 20:14) Како то правилно разумети? То говори сам Господ, а Његов закон записан је у нашој свести. Људи заиста морају сурово да се боре не би ли њихова срца толико отврднула и занемарила тај закон.

Као друго, браколомство ће вас послати у пакао. Оно ће вас коштати Царства Небеског. Писмо каже: Зар не знате да неправедници неће наследити Царство Божије ... Не варајте се: ни блудници... ни прељубочинци... неће наследити царства Божијега.(1.Кор. 6:9-10) Каже се: „не варајте се"... А свет је преварен . Једнога дана, они ће доћи пред престо Божији и рећи „али, сви су то радили".

Па шта? Сви су и сагрешили. Сви су били преварени. Ако волите Господа, онда се немојте заваравати. То ће вас коштати Царства Божијег.

Као треће, браколомство и прељуба ће вас и емоционално и психолошки уништити још у овом животу. Прељуба, „adultero", на латинском значи „предавање своје природе (туђе природе) другоме". То значи да се онда када двоје постану једно тело, дешава и још нешто, осим пуког тренутног задовољства.

Библија пита нас, Хришћане, Не знате ли да су телеса ваша удови Христови? Хоћу ли дакле узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Боже сачувај! Или, зар не знате да ко се са блудницом свеже једно је тело са њом? Јер је речено 'биће двоје једно тело“.(1.Кор. 6:15-16)  Полни однос је предодређен да у брак унесе јединство. Изван брака, међутим, такав начин везивања постаје непожељна појава.

Осврнимо се на човека који је имао мноштво веза. Имао је везу са девојком „А" која је трајала само једну ноћ. Онда је имао везу са девојком „Б" која је потрајала нешто дуже, рецимо годину дана. Онда је њу одбацио и имао везу са девојком „В", којом се напокон оженио. Шта чини живот овог човека? Нешто мало од девојке „А", нешто мало више од девојке „Б", и, надамо се, много тога од девојке „В".

Успомене, сукоби и љубомора којима је пропраћена свака од тих веза пребиваће, у извесној мери, у животу тог једног човека. Извесни део сваке од њих остао је у њему. И он сам је у њима, такође, оставио један део себе.

Свет нам каже да ће кроз полне односе наш живот бити испуњен. Међутим, уколико више упражњавате недозвољене полне односе, утолико ћете више губити сопствени живот.

“Али, ми ћемо се ионако ускоро венчати“

Постоје, исто тако, добри разлози за уздржавање од полних односа пре брака, чак и са особом за коју сте сигурни да ћете се венчати. Предбрачни полни односи стварају неповерење. Једини разлог због кога су мужеви и жене у стању да верују једни другима јесте тај што у полни однос нису ступили док се нису венчали. А било је тешко да се то учини. Знали су да ће се ускоро венчати и живети заједно. Били су заљубљени и желели су да то и покажу. Било је тешко очувати самоуздржање. Међутим, они који су чекали захваљују Богу на томе. Оно што је научено за то време самоуздржања и чекања јесте да, ако су могли чекати тада, могу бити уздржани и ако падну у искушење након што су се венчали. Чекање гради поверење.

Стари клише по коме „чежња не може чекати да би се испунила, али да љубав може чекати да би се потпуно предала" коначно и није тако лош. Ступање у полну везу може изгледати као добар начин да се изрази „љубав", али у чекању има много више љубави. Ако сте већ једном имали предбрачни полни однос, никада не можете бити сигурни да поново можете имати пуно поверење у свог партнера или у самога себе. Видео сам да се такве ствари дешавају у браковима, чак и када прође много година од дана када су супружници изменили брачне заклетве.

Предбрачни полни односи такође вас остављају отвореним за одбијање. Полни однос је једна од најрањивијих ствари које можете учинити у животу. Створени сте да у том тренутку будете осећајни и нежни, а не окамењеног срца. Ако вас тај младић или девојка остави након што сте са њим (њом) имали полни однос, нешто ће се догодити. Осетићете се одбачено. Подићи ће се зидови и ви ћете убрзо говорити: „Не желим да поново будем повређен". А онда, када већ годинама будете у браку, имаћете много тешкоћа да се опустите. Шта није у реду? Несвесно, ви још увек мислите: „Могао бих бити повређен. Морам заштитити самог себе". Ти предбрачни односи вас коштају. Они вас и даље прате.

Бежите од блуда

Речено је да међу гресима нема разлике. Један (грех) исти је као и други. Не обмањујте сами себе. Они се разликују по последицама које остављају на вас. Како то могу доказати? Ко се сједини са Господом један је дух са Њиме. Бежите од блуда. Сваки грех који човек учини ван тела је, а који блудничи своме телу греши.(1.Кор. 6:17-18)

Шта апостол Павле овде каже? Ако опљачкате банку, ви можете вратити новац. Међутим, није исто и у случају блудничења. Оно непосредно продире у вашу душу и не можете га вратити.

Данас је уобичајено да људи који треба да се венчају имају предбрачне полне односе. Ако сте Хришћанин и ако вам се то догодило, ја не желим да вас оптеретим осећањем кривице. Касније ћу објаснити како Божије исцељење и опроштај могу делати у вашем животу.

Да ли схватате шта желимо да кажемо? Желимо да они који нису у браку, ступе у брак у чистоти, не уносећи у њега мноштво проблема из своје прошлости. То желимо за наше кћери. Желимо да их видимо чедне и одевене у беле хаљине на њиховом венчању. Желимо чистоту за своје синове и све младиће у нашим црквама.

То неће бити лако у нашој култури, која у много чему охрабрује прихватање ставова овога света према полним односима. Биће потребно да у нашим црквама постоје позитивни обрасци које ће следити млади људи и жене. Потребни су нам парови који на дан свог венчања могу стати и непостидно рећи „ми смо чедни", чак иако више није модерно да се то каже.

Заливање пумпе

Америчка култура додворава се грешним страстима чинећи грљење и миловање[2] прихватљивим понашањем. Чак и у круговима у којима је предбрачни полни однос још увек табу, постоји став да је исправно чинити све што води полном акту све дотле док се заустављате непосредно пре тог чина. Шта има лоше у грљењу и миловању међу младима на љубавним састанцима? Дозволите ми да упитам: чему служи грљење и миловање?

Ако сте одрасли на селу или сте имали деде и баке који су тамо живели, вероватно знате нешто о „заливању пумпе". Да би се добила вода из пумпе, морате у њу најпре ставити мало воде па тек онда почети да притискате ручицу, тј. да пумпате. Проћи ће извесно време док пумпа проради. Залили сте пумпу да бисте добили воду.

Шта се постиже грљењем и миловањем? Њима се залива пумпа. Они постоје зато да би се окончали полним актом. И то је велика ствар - у браку - да би се ствари развијале у том правцу. Међутим, таквом „заливању пумпе" нема места нигде осим у освештаном браку.

Колико је само одраслих људи, и оних који су у браку, и оних који то нису, доспело у невољу управо на том месту? Оно што започиње као „невин" додир води не тако невиној страсти и ускоро се претвара у необуздану похоту. Крајњи исход је увек исти - уништени животи, уништени бракови и отуђеност од Бога.

За младе људе то је подједнако трагично чак и ако се грљење и миловање не окончају прељубом. Зашто? Зато што разарају истинску сврху полне везе каквом ју је Бог замислио.

Мислило се да грљење и миловање служе да тај акт учине узбудљивим. Осећа се „подилажење жмараца" и сличне ствари и то је забавно и чудесно. Али, створено је зато да бисте могли окончати тај акт! Не говорим о површним додирима или пољупцу у образ. Говорим о грљењу и миловању. Њихов циљ је да подстакну.

Неки од људи које сам саветовао имали су проблема због таквог почетка и прекидања страсти. Након венчања, питали су се зашто не могу да окончају полни чин. Када сам их упитао шта су радили на љубавним састанцима, рекли би: „Били смо загрејани и узбуђени све до последњег тренутка. Онда бисмо се зауставили и покушали да се „охладимо". Ако сте то често упражњавали, то ће вас спутавати када будете у браку. Ваше тело није замишљено тако да буде прекинуто у том тренутку. Бићете фрустрирани.

Данас многи млади људи живе у сталној сексуалној фрустрацији. То се нарочито односи на љубавне парове који се грле и милују, настављајући да подстичу своје страсти. Извесна количина полне напетости може се очекивати код оних који нису у браку. Грљење и миловање су, међутим, крајње фрустрирајући и ствари чине још тежим. Фрустрирајуће је када не можете да окончате оно што сте започели.

Ако, пак, не желите да окончате, упитао бих вас онда: „зашто сте уопште и започињали"? Немојте чак ни почињати да заливате пумпу. Не искушавајте саме себе подстичући своје страсти. Зашто беспотребно уносити фрустрацију?

Рећи ћу вам ко уистину ужива у првој брачној ноћи - они који су се уздржавали. Уздржање увек чини празник тако пријатним. Време када нисте у браку јесте време за уздржавање. Какво је то узбуђење ако пар у првој брачној ноћи каже: „Па, биће као и претходне ноћи и толико других које смо провели заједно".

Прва брачна ноћ двоје чедних је нешто чудесно. Њима нису потребни саветници. Они не пате због недостатка сексуалног искуства. Зашто? Зато што они не могу да погреше. Сматрам да имају педесет година да се прилагоде. И то је узбудљиво прилагођавање, заиста јесте. Током година, њихов полни живот постајаће све бољи и бољи.

Али, ја сам већ правио грешке...

Шта се дешава ако сте један од оних који су имали много лоших веза или сте имали полне односе пре брака? Па, Господ је наш Спаситељ. Он је и Исцелитељ. Искупљење које нам Он дарује може донети велико исцељење нашим разореним животима.

Желео бих да ипак будем врло искрен. Ако одсечете палац и приђете Цркви највероватније је да нећете добити други палац уместо њега. Наравно да то Господ може учинити, али се то, по свој прилици, неће догодити. Ипак, ви уистину можете чинити добро. Ви можете да будете без палца, а опет да учините много тога. То је један пример онога што се дешава са нашим осећањима.

Понекад, имајући у својој прошлости пред- и ванбрачна полна искуства, улазимо у Цркву откривајући да смо погубили неке делиће себе. То, међутим, није подједнако добро као у случају да нисмо имали такве односе.

Разлика је у томе што је за онога ко је имао таква искуства нешто теже да живи хришћанским животом. Ми тежимо томе да се боримо и водимо битку против понављања грехова из прошлости. Искушење је веће. Сатана то зна и он куца на иста врата. То јесте нешто теже, али ви у томе можете успети. Живот је суровији, али Господ је милостив. Он се обраћа Коринћанима и каже да ... ни блудници... ни прељубочинци неће наследити Царство Божије... и такви бијасте неки. Њихова прошлост је била разуздана и вама је то познато. У самом центру тог града постојао је огроман идолопоклонички олтар а уз њега и неколико стотина проститутки које су чиниле део тог култ. И такви бијасте неки; али се опрасте и посветисте, и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега..(1 Кор. 6:11)

То је добра, блага вест! И како се причешћујете Телом и Крвљу Господњом, како све више напредујете у хришћанском животу, и уколико се све више и више уподобљујете лику Христовом, исцелиће се и сама ваша душа. Ви се можете опрати и постати бељи од снега и, ако се то догоди, стати пред Бога као да сте поново девствени. Господ је милосрдан у тим стварима и, после извесног времена, исцелиће вас. Будимо, међутим, поштени, и признајмо да је постало теже живети хришћанским животом стога што сада жањемо оно што смо посејали. Спасавају нас покајање и искрена исповест пред духовним оцем.

Рат двају царстава

Ми водимо рат. Ако мислите да је живот било шта друго него рат или да је Хришћанима лакше, боље је да поново прочитате Прву посланицу Петрову, гл. 5, ст.8. Сатана је лав који риче. Он је злобан и немилосрдан. Он од (свог) пада ратује против Господа и употребиће све чиме располаже да би уништио народ Божији и Његово царство.

Време је да Хришћани преиспитају своје ставове према полности и да престану да потпадају под утицај нездравог духа овог доба. Тај дух потиче непосредно од Сатане и води уништењу. Стражите пред њим! Не дозволите му да вас обузме! Небогоугодно полно понашање јесте оруђе непријатеља и он га је већ безброј пута употребио. Хајде да сви обратимо пажњу на упозорење које се даје младићу у Причама Соломоновим, поглавље 7, јер нам се овај искварени 20-ти век обраћа позивом оне исте блуднице:

Хајде да се опијамо љубављу до зоре, да се веселимо миловањем; јер ми муж није код куће, отишао је на пут даљњи, узео је са собом тоболац новчани, вратиће се кући у одређен дан. Наврати га многим рјечима, глатким уснама одвуче га. Отиде за њом одмах као што во иде на клање и као безумник у ланце да буде кажњен, докле му стријела не пробије јетру, као што птица лети у замку не знајући да ће је коштати живота. Зато, дакле, децо, послушајте ме, и пазите на речи уста мојих: немој да застрањује срце твоје на путеве њене, немој лутати по стазама њеним; јер је многе ранила и оборила, и много је оних којеје побила. Кућа је њена пут паклени који води у даоје смрти.[3]

А Хришћанство је пут чедности који води у живот вечни.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

e sada večita tema i dilema, pitanje koji svi u potaji žele, a ne usuđuju se da postave, i najčešće ne postave jer valjda i en žele da čuju odgovor.

kada smo mladi sve je naravno mnogo lakše i jednostavnije, no uzmimo na primer dvoje prosečnih ljudi između 40te i 50te godine, koji za sobom imaju po jedan neuspešan brak( a takvih ej an nesreću i žalost sve više), upoznaju se, dopadnu se jedno drugom...i šta sada?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Znam da crkva dozvoljava i arzvod i brak u nekim slučajevima, no hajde ad uzmemo jednu apstraktnu priču, evo samo ću ej zamisliti

npr. dvoje ljudi, različitog pola naravno :smiley: ,se upoznaju i iz nekog razloga se ne mogu venčati, uzmimo naprimer da žive u različitim mestima, ili imaju neke nerešene porodične situacije, dakle pretpostavimo da ne mogu stupiti u brak dok ne reše neke egzistencijalne stvari, menjanje mesta stanovanja, prelazak deteta u drugi grad, drugu školu, jer sa nekom svojom odlukom mi istovremeno utičemo i na živote ljudi oko nas, dakle ta veza može potrajati mesecima, možda i godinu, ljudi se vole, naravno da žele biti jedno sa drugim i telesno, da žele voditi ljubav...šta onda... da li se to smatra bludom?

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Глас", Епархије нишке, емитован 22. јула 2021. лета Господњег. Разговор је водила Сандра Момчиловић, новинар Радија "Глас". 

      *Разговарамо са господином Браниславом Илићем, представником за медије Православног мисионара, који у сарадњи са Радијом Глас учествује у заједничком пројекту приближавања садржаја црквених часописима слепим и слабовидим особама. Помаже Бог, Браниславе.
       
      Бог Вам помогао, заиста се радујем и дугујем једну благодарност, како редакцији вашег радија, тако и Вама драга Сандра, на овом позиву и на овој прилици да са своје скромне стране дам скромни допринос у погледу ове изузетне теме, која за нас јесте права благовест, јер када смо добили позив вашег уредника да се и наш часопис укључи у ово, слободно можемо рећи јеванђелско дело, то је за нас била једна врсна благовест, особито јер се ради о плодној сарадњи која побуђује, не само нас као припаднике медија, или нас који се бавимо мисијом цркве кроз наш часопис, него побуђује свакога човека Хришћанина да гледајући ово што ми предочавамо и чинимо, да и они на тај начин упућују своје духовне кораке и да делатно показују своју Хришћанску љубав. Јер ово што Радио Глас чини у сарадњи са црквеним гласилима, превасходно мислим ту на часописе, било да је то Православље или Православни мисионар, Светосавско звонце и тако даље, превасходно мислим да је то дело Хришћанске љубави и то оне конкретне Хришћанске љубави – на делу, на личном примеру и заиста се са љубављу присећам речи Преподобног Порфирија Кавсокаливита, који каже да су Хришћани људи дела и да су Хришћани људи који су позвани на мисију превасходно својим делима, а тек потом речима, јер када су наша дела конкретна и јасна, онда ће и наше речи имати јак одјек и увек бивати и нама самима на корист, али и онима који буду слушали ту нашу реч.
      Заиста се радујем и благодарим вам на овом позиву.
       
      *Како је дошло до сарадње Православног мисионара и Радија Глас?
       
      Морам да признам и да истакнем једну велику истину када је реч о нашој сарадњи, да она датира много пре од овог пројекта, јер се сваки број Православног мисионара представља на таласима, мени драгог Радија Глас Епархије нишке, зато та наша сарадња датира већ неколико година и има већ своје плодове, тако да у овом пројекту учешће Православног мисионара било је, рекли бисмо, сасвим органски повезано за ту нашу пређашњу сарадњу.
      Дозволите ми једну малу дигресију у погледу тога, да само напоменем нешто што ми, на жалост, изузетно добро знамо и осетимо свакога дана – да живимо у времену великог отуђења у времену када смо спремни олако да осуђујемо, да пресуђујемо, да одбацујемо друге људе, неким нашим људским мерилима. Међутим кад све меримо Христом и када све меримо еванђелским начелима, која врхуне управо у Хришћанској љубави, делатној љубави, онда нам неће бити ни допуштено, нити ћемо имати смелости да било кога одбацимо, а поготову не наше ближње, нашу браћу и сестре у Христу, а да не кажем да, не дај Боже, одбацимо оне који су потребити, било да су то слепи и слабовиди људи, или да су то људи који су потребити на било који начин. Дакле позвани смо да увек и на свакоме месту будемо делатници љубави. 
      Зато је овај позив вашег уредника и ваше целокупне редакције да Православни мисионар узме учешће у овом делу, заиста за нас био органски, јер се Православни мисионар већ пуних шездесет година труди да пре свега у свом тематском делу часописа, али и у осталим рубрикама допире до сваког Православног Хришћанина, па чак, како је једном приликом наш уредник посведочио, да дође до свакога човека, па чак и до онога човека који није спознао радост заједнице са Господом нашим. 
      И у томе се испуњавају речи апостола Павла, који каже да је „свима био све, не би ли некога бар придобио за Христа“. Тако и ово дело јесте велико дело љубави, дело које управо актуелизује, могли бисмо рећи, ове речи апостола Павла, да морамо свима бити све, не би ли некога придобили за Христа и да на тај начин посведочимо да су Хришћани људи који све мере Христоликом љубављу и да је нама Хришћанима страно да било кога у своме овоземаљском животу одбацујемо, него да свакога човека грлимо оном Христоликом љубављу и да по тој љубави живимо и деламо. Тако Богу угађамо и већ овде и сада предокушавамо радост Царства Небеског.
       
      *Шта нам можете рећи о значају ове заједничке акције, овог пројекта између црквених часописа и Радија Глас?
       
      Ово је једна снажна порука коју ми, овако заједнички, саборно шаљемо, поготову људима којима је ово упућено, да им поручимо да они нису сами и препуштени самима себи, него да је Црква увек уз њих, увек и на свакоме месту. Не само Црква као заједница, него, ето видите и овај мисионарски сегмент Цркве, а можемо рећи и информативни сегмент Цркве, да је увек са њима. Ова реч која се њима прилагођава и постаје доступна њима јесте само, да тако кажемо, делатно показивање онога на шта је позван сваки онај човек који себе назива Хришћанином, а то је да пред Господом нема Грка и Јелина, да нема мушког и женског, него да смо сви једно пред Господом. Тако да нема чак ни ових подела на нас који смо, условно речено, здрави и потпуни (мислим да нема човека који је целокупно здрав и потпун, ако ништа – грех је тај који нас чини да смо увек и свагда, у том духовном смислу болесни; али са друге стране љубав Божија је та која нас свагда исцељује). 
      Ова сарадња руши сваки вид поделе, чини једну велику заједницу, али превасходно, наглашавам, чини нас да будемо једно у Христу у тој Христоликој љубави. Да будемо пре свега молитвено једно пред Господом и да се та реч Православног мисионара у овом смислу, прошири и на те људе који можда до сада нису могли да прате ток Православног мисионара, тог заиста драгоценог часописа, чији плодови одишу на најразличитије начине, било да су то млади људи, било да су то људи средњих година, или чак у познијим годинама, свако од њих би могао да каже своје утиске када је реч о Православном мисионару, који је часопис, то волим често да кажем, раван једној ливади, која је пуна мириснога цвећа и свако на тој ливади може да нађе цвет који је њему потребан и који њему у том тренутку одговара.
      Зато се искрено радујем и преносим велику благодарност нашег уредника, али и сам бивам учесник те велике благдарности вама и вашем уредништву, што сте нам дали прилику да будемо учесници, а надамо се да ћемо то поверење које сте нам указали, да оправдамо и да покажемо да су Хришћани људи који живе љубављу и који делују љубављу.
       
      *Како би сте ви представили Православни мисионар слепим и слабовидим особама?
       
      Представити Православни мисионар у неколико речи свакако није лако, јер је то часопис који постоји више од шездесет година, часопис који има дугу традицију и часопис на чијем челу су се увек налазили велики људи. Само да напоменем да је први уредник Православног мисионара био знаменити Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), који је и најдуже био уредник нашега часописа, који је у великој мери, слободно могу рећи, трасирао пут и трасирао мисионарске стазе којима би требало да се креће Православни мисионар. Затим, садашњи Епископ новосадски и бачки др Иринеј, као јеромонах, био је уредник Православног мисионара и оставио је један неизбрисиви траг и неизбрисиви печат у овом званичном мисионарском гласилу, али да одмах напоменем да је Епископ Иринеј и сада присутан у Православном мисионару, као члан Светог архијерејског Синода, који је задужен за праћење рада Православног мисионара.
      Након њега долази на чело Епископ шабачко-ваљевски (тада), а данас шабачки  господин Лаврентије и њега наслеђује 2008. године садашњи уредник, тада ђакон, данас презвитер др Оливер Суботић, који својим доласком уноси једну нову свежину. Православни мисионар постаје тематски часопис, формат часописа бива промењен, имамо сталне рубрике, дакле у великоме се мења та концепција часописа, али часопис пуних 60 година сведочи и потврђује да је он намењен свима. Иако у његовом наслову стоји да је то часопис званично мисионарско гласило за младе, ипак је он намењен свима, свакоме човеку, независно од узраста, независно од духовнога стања, независно, па чак ето видимо и од положаја у којем се налази, па чак независно и од здравственога стања, да тако кажем, када говоримо о слепим и слабовидим људима. 
      Дакле видимо да Православни мисионар и његов садржај свакоме нуди оно што је потребно, пре свега наставља оно еванђелско дело које је Господ упутио апостолима – да иду и да проповедају целоме свету реч љубави Божије и тако та апостолска заповест, односно Спаситељева заповест упућена апостолима, до наших дана бива пренесена и кроз беседе наших епископа, свештеника, али ето видимо, већ пуних 60 година на страницама Православног мисионара.
      Слушаоци вашег радија изузетно добро знају које су то рубрике које чине Православни мисионар и не бих се на томе задржавао, али довољно је да кажем да је Православни мисионар часопис у којем има места за свакога, који је упућен свима и свакоме човеку и који јесте најдивније сведочанство тога да када се у тај Богоугодни труд и у то Богоугодно дело нас који изграђујемо сваки нови број Православног мисионара, када се улаже не само труд и подвиг, већ превасходно када то чинимо са љубављу и са вољом и уз помоћ Божију, онда се та љубав шири и на наше читаоце, који често шаљу своје коментаре, често шаљу своје утиске о сваком новом броју, што нам јесте заиста један најбољи, најлепши, најдрагоценији вид сарадње и зато често волимо да кажемо да су наши највернији сарадници, управо наши читаоци, који тако дивно приступају сваком новом броју Православног мисионара, увек бивајући слободни да нам пошаљу мејл, да кажу своје мишљење и да, можда бих поделио са вама и нешто лично у овом тренутку, да сам недавно, пре неколико месеци срео једну девојчицу у Новом Саду, она је мене препознала и каже: „Опростите, желим само да вам кажем да ја не могу да замислим свој живот без Православног мисионара“. „Док нисам знала да читам, ја сам тако гледала само фотографије, слике у часопису и прво што сам у животу прочитала био је…“, рекла је чак и који текст у Православном мисионару, и да је Православни мисионар од тада до данас саставни део њенога живота. Дакле, прва спознаја Цркве, прва спознаја заповести Христових, прва спознаја свега онога што би један православни Хришћанин требало да зна, за ту малену девојчицу био је управо Православни мисионар. Мислим да је то најлепши могући пример и најлепше могуће сведочанство и, слободно могу рећи, најлепши могући одговор на ваше питање.
       
      *По ком критеријуму ћете бирати текстове које ћемо ми путем радија представљати слепим и слабовидим особама?
       
      Свакако ви знате да Православни мисионар има своју редакцију, на чијем челу се налази наш отац Оливер Суботић и неколико нас, који смо чланови уређивачког одбора. Ми ћемо увек заједно доносити одлуку који ће то бити текст, али ћемо се увек трудити да критеријум одабира текста буде што приближнији том слоју људи, да њима буде утеха и да увек знају да је Црква са њима, да је Господ увек тај који их надахњује и да је Господ тај који увек прегаоцу даје махове и да у животу све бива по вољи Божијој и да Господ никога не оставља да пропадне, него да жели да се сви људи спасу и да дођу у познање Истине, како је и сам рекао, а како ми читамо у Светоме Писму. 
      Зато ћемо се трудити да то буду некада и актуелни текстови. Ето, у разговору са вашим уредником, он је дивно донео одлуку да, на пример, из Православља буде текст који је изузетно (на жалост)… актуелна тема – Хришћански поглед на самоубиство. Трудићемо се и ми, да увек предочавамо текстове који су актуелни, али који са друге стране подстичу на усрдно Хришћанско делање јер је то централни смисао постојања Православног мисионара.
      Рекао сам да је Православни мисионар тематски часопис и стога ћемо се трудити да акценат ставимо на те тематске текстове. Дакле, ево – претходни број је био посвећен ликовима жена у Светоме Писму и ми ћемо већ из тог броја, то ће бити први вид наше сарадње, издвојити један текст који ћемо вама доставити, а који ћете ви на већ адекватан начин прилагодити слепим и слабовидим људима, али већ овај број, који је сада ових дана у припреми и готово да ће кроз неких можда десетак дана да изађе из штампе, посвећен је Богомољачком покрету Светог Владике Николаја. 
      Тако да су све то драгоцене теме и ми ћемо се потрудити, опет кажем, да ставимо акценат на тај тематски део часописа, јер то су текстови које пишу стални сарадници Православног мисионара, дакле стални аутори, који су стално присутни, неки чак и више од једне деценије у Православном мисионару, оно што можемо овако да обећамо, а то је да ћемо увек да приступамо овој сарадњи трудећи се да то не постане некаква рутина, да ми само вама пошаљемо текст и да на тај начин одрадимо оно што се тиче нас, него да заиста уложимо једну делатну љубав, један напор, можемо рећи, али не онај напор који чини тешкоћу у човеку, него да тај напор буде онај дивни благословени напор који ће нас чинити радоснима. 
       
      *Која је Ваша порука за слепе и слабовиде особе?
       
      Порука не би била упућена само њима,  можда бих искористио прилику да овај разговор буде упућен и свим слушаоцима Радија Глас, па и Вама Сандра, па и мени самоме, да се вођени и руковођени овим дивним делом које сте покренули мало запитамо – како приступамо другим људима? Да ли по својим слабостима можда делимо људе на ове или оне, или у свакоме човеку видимо лик Божији. Јер, како је говорио и отац Александар Шмеман, да је наш однос са ближњима, односно наш однос са сваким човеком кога сретнемо у животу, управо садржан у Хришћанској љубави, која је, како је он рекао, „могућа немогућност“.
      А та „могућа немогућност“ није ништа друго него да се у свакоме човеку види Христос, али без обзира ко је он. 
      Није случајно што ми једни друге срећемо у животу. Ми кажемо да ми не верујемо у случајност или, не дај Боже да поменемо ту реч, да не верујемо у судбину, него ми верујемо у промисао Божију, вољу Божију. И Бог по својој вољи у наш живот шаље људе, по свом вечном и тајновитом плану и он одређује ко ће да уђе у наш живот. Бар за један мали тренутак. И зато смо ми позвани да свакога човека волимо, да свакоме показујемо ту делатну Хришћанску љубав и да заиста увек и на свакоме кораку имамо на уму оне речи на које нас позива текст Свете Литургије, а ви то добро знате, да пред Исповедање вере на Светој Литургији чујемо оне речи: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали“.
      У првој Цркви, у древној Цркви, када су се служиле оне древне Литургије… ми данас видимо да се у том моменту само свештенослужитељи целивају. Али у та прва времена Цркве и Хришћани су се међусобно у том тренутку целивали. Ми данас немамо ту праксу у Богослужењу да се Хришћани међусобно целивају у том делу Литургије, већ само свештенослужитељи, али то заправо значи да ми у своме срцу, у својој души требамо да целивамо једни друге и да никога не одбацујемо. Да свакога прихватамо као свог вечног и непролазног брата, било да је он ту поред нас, или да је у некој физичкој даљини, али у срцу нашем у близини.
      Дакле, позвани смо на љубав, јер Света Литургија и учешће у њој за нас јесте мерило Хришћанскога живота. Јер, како нас и Свети оци упућују и подсећају непрестано, да је спремност на Хришћанску љубав и на праштање и на тај подвиг делатни, изнад поста и молитве. Јер тамо, у правилу за свештенослужитеље, а то правило се односи и на нас, који нисмо свештенослужитељи, дакле, на свакога човека Хришћанина, стоји – да би приступио Светој Тајни Причешћа један од основних и, могли бисмо рећи, највећи предуслов јесте да буде у љубави са свима и да свакога човека воли, јер тамо се и каже у Светоме Писму – „Ако си пошао да принесеш дар свој Богу, а успут, ходајући ка храму, сетиш се да брат твој нешто има против тебе, или ти против њега, остави свој дар, иди прво измири се, па тек онда принеси дар свој Богу.“
      И заиста, ова сарадња, јесте највидљивији и најлепши могући израз Хришћанске љубави, заиста се радујем и велику благодарност дугујем и Вама Сандра, на овом позиву, на прилици да ових неколико скромних речи поделим са Вама, али и у име уређивачког одбора упућујем велику благодарност редакцији Радија Глас на овој изузетној идеји, која није ништа друго, него идеја која је проистекла из еванђелског живота, из врлинослова и заиста се искрено надам да ће она не само да заживи, него да ће трајати на многа и блага лета, да ће нама бити на радост, али и свима онима до којих буде долазила реч Православног мисионара на овај начин, преко Радија Глас.
       
      *Хвала Вам на овом разговору. 
       
      Хвала Вама и заиста се искрено радујем и остајемо увек отворенога срца за сарадњу са вама и за спремност да заједно корачамо овим путем којим смо кренули, јер када све чинимо заједно, онда је све много лакше, лепше и Богу угодније. 
       Свако добро.
       
      Разговор водила:
      Сандра Момчиловић,
      новинар Радија Глас
       
      Извор: Радио Глас
      *Транскрипт разговора: Редакција Радија Глас
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Царски закон, или закон љубави, састоји се из једне речи, а она гласи: ЉУБАВ. Бог је љубав. Господ Исус Христос саопштио је овај закон. Он је веома кратак, па ипак, у њему је садржан сав закон и пророци. Света свесавршена Љубав је изговорила: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом" и "Љуби ближњега свога као себе самога"  (Мт. 22, 37-40).

       
        У својим делима Владика Николај осврће се на закон дат у Старом завету и на ове нове заповести, које назива Царским законом. Оба су Христова. Први је дат посредно, преко Мојсеја, а други од самог Христа.
        Велика је разлика између ова два закона. Појављују се у различитим временима. Нови превазилази стари као што небо превазилази земљу. Људи који су живели пре првог закона, а Бога веома поштоваху, носили су закон у себи. Он је био печаћен удуше њихове пре писаног закона савешћу, чуваром закона и регулатором у животу људи од Авеља до Мојсеја. По речима преподобног Серафима Саровског, то беше детиње доба.
        Када је савест код људи ослабила и избрисала се у њиховом памћењу, Господ је написао на каменим плочама спољашњи закон који је имао за циљ да пробуди успавану савест код људи и да је оживи. Овај закон је трајао хиљадама година, све до појаве Господа Исуса Христа на земљи. Преподобни Серафим Саровски назива овај период рода људског младићким добом.
        Када је и савест отанчала и грех се веома умножио, био је неопходан трећи лек - закон. Њега лично доноси Господ Исус Хрисос. Јеванђеље је последњи закон и овим законом - и св. Серафим Саровски то потврђује - почели су последњи дани. Господ Исус Христос овим чином не укида стари закон, нити савест, него их испуњава.
        Владика Николај говори да је Христос савест наша, закон наш и живот наш. Он закон страха замењује законом љубави која је атмосфера Новога завета.
        Владика Николај, човек послат од Бога роду српском, својим охристовљеним умом досежао је до великих тајни Божијих. живећи по Царском закону горео је љубављу према Богу и ближњима. Све што је радио и писао - све је прожето рајном љубави. Живећи у тој и таквој љубави, и другима је саопштавао ту чудесну тајну коју је Христос донео Собом на овај свет. Кроз сва дела његова она провејава и као огањ осваја читаоца. То потврђујева и његова поука, да будемо велики у љубави јер је она огањ којим гори свет. Писао је о сва три закона, али највише о последњем, Царском закону љубави. Својим светим, охристовљеним умом је размишљао, руком писао, а устима говорио о хришћанској љубави.
        Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу, која је Сва Љубав. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сисла с неба и није изникла на земљи.
        Само свесавршена љубав покренула је Бога да створи свет и човека у њему. Када ја палом човеку требало избављење, Бог је послао Јединородног Сина Свога да спасе човека. Само је љубав могла подстаћи Господа на врховно жртвовање, на крст.
        Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнети.
        Цовек, хришћанин, мора знати да друга заповест Христова истиче и зависи од прве заповести. Прва заповест је дата људима зато сто људи заборављају природну љубав човека према Богу. Она је природнија од љубави детета према мајци. Када човеку срце одебља и вид се помрачи грехом, он тада не осећа љубав Божју према себи.
        Љубити Бога природно је јер је Бог љубио нас и пре нашег постанка. Они Свети који су живели у тој љубави и том љубављу, сведочили су да нема правог живота без љубави према Богу и ближњима. Сам апостол Павле сведочи: "Ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга? Или гоњење? Или глад? Или голотиња? Или страх? Или мач? Знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни англеи ни поглаварства ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга какава ствар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Господу нашем" (Рим. 8, 35-39).
        Хрисцани морају знати, по рецима Владике Николаја, да Христово дело и Његово страдање за род људски премасују својом велицином и блеском све остале доказе Бозје љубави. Стога заповест Његова да љубимо Бога, треба сто пре да постане неодољиво природно осецање у насим срцима, слицно осецању љубави детета према мајци и много, много јаце. Бог је вецан и зато се љубав према Њему вецно награђује. Љубав је прва и првонацална. Љубав према Богу је неупородиво јаца од смрти код светих муценика када су, страдајуци за Господа Христа, исли у смрт са радосцу.
        Хришћанин, љубећи Бога, види дела Божја у свету, прати промисао Божју и види да Бог бди над свима. Он се радује љубављу Божјом и ту радост не може да помути зло око њега. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. Хришћанин мора знати да без ове љубави није хришћанин, а без знања и осећања о Промислу Божјем, човек је склон на освету.
        Заповест да љубимо Господа дата нам је од Господа, благог родитеља, који нам жели миран и срећан живот. Она је дата ради нашег добра. За хришћанина љубав према Богу није дужност него дар. У "Молитвама на језеру" казе Владика Николај: "Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Бог".
        Љубити ближњега свога, заповест је вазна као и прва. Без богољубља нема правог човекољубља. Иако је ова заповест позната још у Старом завету, она је сасвим нова када ју је Христос изговорио. Сам Он каже да нову заповест даје. Она више није ограничена, не важи само за јеврејски народ. Она је упућена целом свету и простире се и на непријатеље. А на питање ко је нас ближњи, Христос је одговорио у причи о милостивом Самарјанцу. По рецима Владике Николаја, наси ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наси ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број свих светих који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Они су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: "Да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15, 13).
      ***
      Љубити ближњега свога јесте жртва, благовести Владика Николај. Када га помажемо у добру и тражимо његову помоћ за добро, онда га истински љубимо. Кад пријатељ пријатеља поправља у злу, а у добру подржава, он га истински љуби, а ако ласка његовим слабостима и оправдава погрешке, онда је пријатељство у питању. Хришћанин мора да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице.да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице. који нас диже кад паднемо и надахњава кад онемоћамо".
        Ако хришћани не умеју и неће љубити ближњега свога, онако као треба, онда се поставља питање како ће испунити Христову наредбу о љубави према непријатељима? Праве љубави неће бити према ближњима док међу људима не буде узајамног познања, поштовања и жртвовања.
        Хришћани су дужни, по заповести Господњој, да љубе и непријатеље своје. Сваки човек треба да чини другоме оно сто жели да њему други чини. За нас, хришћане, ово је највиша висина на коју Господ Христос хоће да нас уздигне. Оваква наука није била позната пре Господа Исуса Христа. Љубав према непријатељима тако је ретка у свету, па и међу онима који се називају хришћанима, да је многи сматрају неприродном. За људе сиромашне у љубави она јесте неприродна, али за свете и горњи свет она је логична и велика, јер Бог никога не подозрева. Он све љуби. Хришћанин треба да зна да нас понекада окружују непријатељи по Божјем допуштењу, а ради нашега добра. Често наши непријатељи су наши прави пријатељи, а бива и обратно. Ја као хришћанин не смем да будем никоме непријатељ, но свима пријатељ. Ако будемо имали овакву љубав, назваћемо се, по речи Господњој, "синовима Највишега".
        Бог љубави дао нам је Владику Николаја. Дотакао се Владика љубави Божје и љубав Божја се дотакла њега. Зато никада, и нигде, није био без ње, горећи њом светлео је другима. Зато је и могао написати читаве химне љубави и приближити је нама. Све што је радио у животу, остављајући нама у наслеђе, сав подвиг његов и живот под тешким крстом кога је носио, сведоче нам о великом Божјем угоднику. Угоднику који је најпре живео љубављу, светлео љубављу, и као такав открио нам многе тајне и разрешио многа питања о чудесној сили која се зове љубав.
        На крају једне своје књижице која говори о љубави, каже он следеће:
      "Читаоче, хришћанине, брате, сестро, дете моје, кад прочиташ ову књижицу, разгледај свој живот и види какав си. Ако си на истом путу којим су ходили свети Оци твоје цркве и твог народа, удвој храброст и иди тим путем. Јер, тај пут води Рају и вечном животу. Ако ли си се упутио другим и другачијим путем, враћај се брзо на свети и истински пут Отаца својих. Јер пут којим ходиш, води у вечни мрак и вечну муку."
      Сећај се гроба, који је прогутао многе пре тебе и који и тебе чека.
      Сећај се душе своје, коју једино можес спасти од гроба.
      Сећај се Створитеља свога, живог, вечног, величанственог, свемоћног и свеблагог Цара и Господа.
      Сећај се Суда Божјег, Суда Страшног, када ће се делити праведни од грешних као што се светлост од таме дели.
      "Па слободно пођи путем којим су ишли сви они који су Христа љубили, Њим се спасли и Њим се прославили".
       
      Блаженопочивши епископ ваљевски Милутин
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство изабрани Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је у четврту недјељу по Духовима, 18. јула 2021. Свету Архијерејску Литургију, у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу. Како досадашњи старјешина никшићке Саборне цркве, протојереј Остоја Кнежевић прелази на дужност секретара новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, Владика и никшићко свештенство заједно са вјерним народом се, овом приликом, захвалило свом сабрату и сатруднику, пожељевши му Божјег благослова у даљој свештеничкој служби.  

      Саслуживало је више свештенослужитеља Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке уз молитвено учешће бројних вјерника.
      Преосвећени Епископ Методије је, након причешћа, сабране поучио ријечју архипастирске бесједе. Он је казао да сви који следују за Христом имају Његову судбину, сви који хоће добровољно да крену за Њим узимају Крст свој, одричу се себе и иду за Њим.
      „Судбина Христова постаје субина наша. Крстимо се крштењем Његовим, смрћу Његовом умиремо и Њиме васкрсавамо. Сви који иду за Њим, иду тим путем. Одрећи се себе, служити Христу и служити ономе који носи Његов лик, то јесте ближњем нашем, то је наш призив. Основа нашег хришћанског живота не заснива се на логици овог свијета, логици моћи, положаја, иметка, јер је то, кроз вријеме је доказано, пропадљиво и промјењљиво. Ми храбро темељимо живот на нечему много темељнијем, стаменијем, непролазнијем, истинитијем, бољем, на истини, правди и доброти који су друго име за име Божје“, рекао је Владика.   
      Име Божје је и љубав и на томе, додао је он, заснивамо свој живот.
      „Зато треба да будемо веома храбри, а то је за овај свијет антилогика,безумље и лудост. Сви они који иду за Христом су, по логици овог свијета, луди и безумни, али оно што ћемо да добијемо, следујући Исусу и Његовом Јеванђељу, а нећемо добити иметак, јер нам то није обећано, ни моћ, ни положај, али ћемо добити близину Божју и то је једина корист коју извлачимо из овог пута ходења за Христом, одрицања од своје воље и ношења Крста, смирено идући за њим.  Близина Божја и благодат је смисао и циљ нашег живота. Сви наши преци који су ишли тим путем имали су дубоко искуство и познање близине и благодати Божје“, бесједио је Преосвећени владика Методије.
      Додао је да данас осјећамо и тугу зато што свог сабрата и старјешину Храма, оца Остоју Кнежевића испраћамо из Никшића.
      „Он просторно не иде далеко, што нам је утјеха, зато што ће бити поред нашег Владике Јоаникија, али и да оде просторно далеко ми знамо да смо духовно близу и то је главно и основно у нашем животу. Просторна одредница никад није била суштинска, близина духовна, односно Божја је суштина за којом идемо и трагамо. Духовна близина не зависи од просторне удаљености, него од наше блискости Христу Богу нашем“, поучавао је Владика.
      Захвалио је оцу Остоји Кнежевићу за сву жртву и љубав, коју је несебично давао никшићком Храму и свима који су долазили овдје, напајали се благодатним силама Божјим.
      „Ја му захваљујем и за његову храброст што иде путем Христовим и што носи Крст свој отмено, племенито и достојанствено, што је смирени слуга Божји, угледајући се на Мајку Божју, који говори: Нека ми буде, Господе, по ријечи Твојој. То треба да буде задатак сваког хришћанина и свих нас који смо се овдје окупили“, поручио је изабрани Епископ будимљанско-никшићки Методије.
      Владика је, у име никшићког свештенства и вјерног народа, о. Остоји уручио на дар икону Светог Василија Острошког, заштитника града Никшића и његових житеља.
      У своје име, у име свештенства Саборног храма и свештенства никшићког, као и вјерног народа од свештеника Остоје Кнежевића, ријечима пуним братске љубави, опростио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.
      „Шта рећи о служби о. Остоје, овој десетогодишњој у Никшићу и вишегодишњој као старјешине Саборног храма? Можемо само рећи да је била благословена, пуна жеље да узраста и да се усавршава у пуноћу бескраја, пуноћу узрастања Христовог. Према колегама јасан, недвосмилен, чист, чврст, одлучан, према народу Божјем очински брижан, предусретљив да саслуша, исповједи, прочита молитву, са пуно радости и очинске одговорности. Дјецу и омладину гледао као своју дјецу, а посебно се бринуо за многољепност цркава које су му повјерене, нарочито овог светог храма, да га украси, уљепша и што је најбитније да га уљепша благословеним службама“, навео је свештеник Јокић, истакавши:
      „Ми смо сви једна Господња породица гдје не смије да буде лажи и преваре, него гдје треба да царује љубав и истина. Тако смо градили пријатељство, он своју свештеничку службу испунио богочовјечанским реализмом, а пријатељство чврстином и искреношћу. Надамо се и молимо Богу да ће оно потрајати и да ће се овај круг увијек приближавати центру, да будемо ближи Господу, једни другима, а знам да ће тако бити, јер ова веза је изграђена на бескрајној љубави Господњој“.
      На крају се обратио и протојереј Остоја Кнежевић:
      „Одлазим да вршим своју службу тамо гдје сам и започео да се за њу спремам. Данас, овдје, стојећи пред вама, на првом мјесту, имам осјећај велике благодарности, најприје Богу и Светитељу Василију Острошком, који ме је удостојио да будем служитељ овог његовог велелепног и славног Храма. Сво вријеме службе у његовом храму осјећао сам се сигурно и заштићено, и када смо сви заједно пролазили неке изазовне моменте, управо, је он био тај који нам је давао снагу, храброст и сигурност. Исти такав Светитељ је и Петар Цетињски, то најбоље зна Владика Методије, који је своје монашко и послушање игумана Цетињског манастира вршио многе године. Тако и ја одлазим одавде, укријепљен тиме да ћу своје свештеничко служење вршити у близини кивота Светог Петра Цетињског и под духовним окриљем Митрополита Јоаникија, који ме је провео кроз ову службу, кроз ђаконски и свештенички чин“, рекао је о. Остоја.
      Захвалио је никшићком свештенству, вјерном народу, свима који су му, како је казао, пуноћу части и достојанства свештеничког указивали годинама, насупрот слабостима и недостацима са којима се он као човјек свакодневно бори у животу и пастирском раду.
      „У Црној Гори се граде и градиће се још много велелепних и дивних цркава, али овај храм Светог Василија има своје посебно мјесто због жртве и љубави са којом је саграђен, звог свих ових имена која су и чије су кости уткане у слободу овог града. Зато, увијек је посебна лакоћа и љепота молитве у овој светој цркви. Ја сам сигуран да долазе године благословене за овај град и за овај Храм, да ће се овај Храм обновити, украсити и уљепшати. Данас, овдје, стојећи окружени љубављу, добротом и осмјехом Владике Методија, видимо да ћемо и у његовом лику имати велико оснажење и човјека који ће пред Богом за све нас предстојати и бити заједно са нама, у свим нашим животним вољама и невољама“, казао је протојереј Остоја Кнежевић. 
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Љубав никада није само огољена реч, она подразумева делање које врхуни у жртви. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку као вечном брату који је саздан по лику и по подобију Божјем, истакао је катихета Бранислав Илић у разговору који је водила Анђела Раж на њеном Јутјуб каналу. 
      На почетку разговора катихета Бранислав је говорио о правилном поимању среће и сусретања у љубави. Корен речи срећа налази се у сусрету, у литургијском сусрету са Господом, али и љубављу испуњеном сусрету са ближњима. Ваистину, срећан је само онај човек чији живот је постао непрестано сусретање са Дародавцем љубави и свих добара, Господом нашим Исусом Христом. У истом духу можемо рећи да је богат само онај човек који се богати благодаћу Тројединог Бога. У природи човека је да целог живота потребује постојани мир, срећу и успех. као припадници Цркве Христове дужни смо да свој живот уоквирујумо христоликом љубављу и да све чинимо у славу Божју, а не ради личног промовисања, хвалисања и уживања, као и ради примања награде. Не заборавимо да је награда наша на небесима, поучио је катихета Бранислав Илић. 
      На питање шта нам недостаје да бисмо и ми били срећни, Бранислав Илић је одговорио: На првом месту недостаје нам спремност да истински волимо, а на другом, да без размишљања и искрено праштамо. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе, јер љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Велики Николај Берђајев је дивно рекао да су хришћани људи који ходају узводно, а тај ход узводно није ништа друго, до напредовање у умножавању хришћанске доброте и љубави, које за циљ има приближавање Богу.
      Поред наведених тема, у оквиру разговора је било речи о правилном схватању ближњих, као и братољубљу као мосту који нас води ка богољубљу. 
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота   
×
×
  • Креирај ново...