Jump to content

Да ли вам се допада тема ?  

32 члановâ је гласало

  1. 1. Да ли вам се допада тема ?

    • Да
      30
    • Не
      2


Recommended Posts

'И ако имам пророштво, и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премијештам а љубави немам, ништа сам... Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати... А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима'. (И Кор. 13). Ко би се усудио ово оспоравати? Овако је могао говорити само онај, који је кроз тешка искушења прошао и помоћу милости Божје успењао се до на врх лествице хришћанског савршенства; а тај врх јесте света и светла љубав. Али, ако би узлетео на тај врх без постепености, без муке и труда, крваво пузајући на више, томе и љубав не би била слатка. Јасна нам је дакле наука свих апостола, да ће по свршетку света и времена престати потреба и за веру и за наду као и за чудотворство које стоји у служби вере и наде. Само ће љубав остати.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Николај Берђајев

ЉУБАВ

Хришћанство је религија љубави. И Достојевски је примио хришћанство пре свега као религију љубави. У порукама старца Зосиме, у религиозним размишљањима, расутим по разним местима његових дела, осећа се дух Јованова хришћанства. Руски Христос у Достојевскога јесте пре свега гласник бесконачне љубави. Али као што Достојевски открива трагичку противречност у љубави мушкарца и жене, он је тако открива и у љубави човека према човеку. У Достојевскога је била значајна мисао да и љубав човека према човеку може да буде безбожна љубав. Није свака љубав према човеку и човечанству хришћанска љубав.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

За хришћанску љубав је сваки човек брат у Христу. Хришћанска љубав је сазнање богосиновства сваког човека, образа и подобија Божјега у свакоме човеку. Човек пре свега мора да љуби Бога. То је прва заповест. А за њом следује заповест о љубави према ближњему. Човек може да се љуби само зато што постоји Бог, једини Отац. Његов образ и подобије морамо да љубимо у свакоме човеку. Љубити човека ако нема Бога значи човека посматрати као Бога. И тада човеку прети лик човекобога, који човека мора да уништи, да га обрати у своје оруђе. На тај начин љубав према човеку показује се као немогућна без љубави према Богу. И Иван Карамазов говори да је немогућно љубити ближњега. Антихришћанско човекољубље јесте лажљиво и варљиво човекољубље. Идеја човекобога уништава човека, само идеја Богочовека утврђује човека за вечност. Безбожна, антихришћанска љубав према човеку и човечанству јесте централна тема 'Легенде о Великом Инквизитору' Достојевски се често враћао тој теми - одрицању Бога у име социјалног еудемонизма, у име човекољубља, у име среће човечје у овом кратком земаљском животу. И сваки пут је долазио до сазнања да је нужно сједињење љубави и слободе дато у лику Христа. Љубав мушкарца и жене и љубав човека према човеку постаје безбожна љубав када се изгуби духовна слобода, кад ишчезне људски лик, кад нема у љубави бесмртности и вечности. Права љубав је утврђивање вечности.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Љубав агапе код хришћана, прихвата оно што је неприхватљиво (пали свет) и покушава да га преобрази.

Хришћанство ни у ком случају не раскида човекове везе са светом, нити се супротставља развоју истинске науке. Оно једноставно истиче вечну супериорност Творца над светом који је створио, бесмртност човекове душе и ограничено значење материјалног света; оно овај привремени живот посматра као припрему за вечност.

Сходно томе, хришћанство једноставно потпомаже човеков духовни развој и његово морално узрастање у садашњем, привременом животу. Сама историја сведочи о томе колико је хришћанство потпомогло развој природних наука, а нарочито оних које се баве проучавањем природе.

Идеја о слози и једнодушју народа је чисто хришћанска идеја. На њој се заснива и велики број међународних закона. Такође, благотворан утицај хришћанства је незаобилазан и у погледу друштвених односа. Оно је створило хришћански брак и хришћанску породицу; издигло је морално достојанство жене као девојке, мајке и жене; насупрот паганској злоупотреби деце, хришћанство васпоставља Христове заповести, којима сваког искушивача и кваритеља дечије невиности осуђује на страшну судбину стављања воденичног камена око врата.

Дубина љубави Божије према људском роду, коначно нам је разјашњена у тајни Свете Тројице, што је основа целог хришћанског учења о искупљењу. Узвишени примери жртвене љубави - благовољење Бога Оца да жртвује Јединородног Сина Свог за спасеље рода људског, добровољно страдање Сина Божијег ради нашег искупљења и силазак Духа Светога ради нашег освећења - задивљују човекову душу, рађајући благодарну, крстоносну љубав према Богу, Кога хришћани почињу да спознају као вољеног Оца целог рода људског.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ми верујемо у једнога Бога, али не у Бога усамљеног, не у Бога самообузетог, не у Бога који живи само у себи и само за себе.

Бог јесте Љубав, говори Хришћанство.

А љубав је увек окренутост ка Другом, а на свом врхунцу и предавање себе Другоме. Отац, како говори Јеванђеље, воли Сина и све даје Сину. Син, како говори Јеванђеље, воли Оца и Себе предаје Оцу. И, коначно, сам дар Љубави, сама та Љубав као уздарје, као радост, као пунота, као битије, као жеђ и као утол жеђи, као давање и као примање јесте Дух Свети. И том Љубављу, тим Давањем Бог ствара свет, призива сваког од нас у битије, сваког од нас чини Својим љубљеним, дарујући Своју Љубав, Свој Дух свакоме од нас да би свако од нас могао учествовати у божанском животу. Зато се молимо Духу Светоме: 'Дођи и усели се у нас!'. Зато Га призивамо говорећи: 'Утешитељу... Ризнице добара и Даваоче живота..!'. И Он се усељава у нас, Он нас уводи по речима Христовим у сву истину (Јн. 16:13), дарујући нам живот вечни. Ето то је светлозарна тајна хришћанске вере: тајна Бога као Свете Тројице, Бога као Љубави...

„Jер Бог jе тако заволео свет да jе свог

jединородног Сина дао, да свако — ко веруjе у

Њега — не пропадне, него да има вечни живот.”

(Jован 3:16)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakav kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već da ga i zavolimo upravo onakav kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane upravo onakav kakav može da bude.

V.Jerotić

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Света тајна љубави

Свака породица је царство, мала Црква и света тајна Царства Божијег. Негде, па ма то било и у некој бедној собици, сваки човек у једном одређеном часу свога живота, доживи своје лично мало царство. Иза сваког прозорског окна живи један мали свет. Како се то јасно види кад човек ноћу путује возом и пролази поред безброј осветљених прозора! Иза свакога од њих можда постоји прави и испуњени живот...

Венчањем започиње то мало царство које може да постане слично Царству Божјем.

У филмовима слика брака је увек млади брачни пар. Али, једног јесењег поподнева, видео сам на клупи на једном тргу у бедном париском преграђу, стар и сиротан брачни пар. Седели су држећи се за руке, без речи, и уживали у вечерњем руменилу, у последњој топлоти јесени. Ћутали су. Све су речи већ биле изречене, све страсти исцрпљене, све буре утишане. Цео живот су оставили иза себе - па ипак све је то било присутно у оној тишини, у оном светлу, топлини, у оном тихом јединству њихових руку. Присутно и спремно за вечност, зрело за радост. Ово ме је подсетило на ону исконску визију брака, на његову небеску лепоту.

Љубав је глад и жеђ за јединством, за целовитошћу, за пуноћом.

Смисао љубави није само у томе да се рађају деца. Љубави не треба никакво оправдање. Није љубав добра зато што даје живот, него она даје живот зато што је добра.

Љубав без послушности Богу јесте телесна жеља и жеља очију и гордост живота. (1. Јн 2,16)

Послушност узета сама за себе није врлина. То је само слепо подчињавање, а у слепилу нема светлости. Велики нацистички злочинац Ајхман правдао се послушношћу. Али, права послушност је плод љубави.

Сви покушаји данашњег друштва да 'нађу место жене у друштву' уместо да жену узвисе, унижавају је. Смисао и испуњење овог живота она налази кад прихвати живот другог као свој сопствени.

Брак у коме се стално не распиње на крсту лична себичност и самодовољност, у коме појединац не умире 'за тебе' - није хришћански брак.

Брак се често идентификује са срећом и супружници одбијају да прихвате крст у браку. Међутим, 'Крстом Христовим радост (а не срећа!) дошла је у свет'. Дошла је она радосна сигурност да брачни завет, гледан у перспективи вечног Царства Божјег, не траје само 'Док нас смпт не растави', већ док нас смрт потпуно не сједини. У хришћанском браку узело се троје. Ту је заједничка верност мужа и жене према Трећем, а тај Трећи је Бог.

Карактеристичан грех за данашњи брак је претварање породице у идол, одбијање да се брак схвати као заједнички пут у Царство Божје. То се јасно види из готовости данашњег човека да 'све учини' за своју породицу, чак и да украде... Ту породица више не служи слави Божјој и престаје да буде тајанствени ход у Божјој присутности.

Заједничка чаша из које младенци пију после венчања објашњава се данас као симбол 'заједничког живота'. У прошлости је та чаша била свето Причешће. Учествовање у Евхаристији било је печат брака у Христу. Христос је ново вино новог живота за децу Божју. То вино нам открива да што год бивамо старији у овоме свету, све смо млађи у животу Вечнога дана.

Пошто се обред венчања заврши, невеста и женик сједињених руку иду за свештеником у опходу око стола. Исто као и на крштењу, овај кружни ход означава да је вечно путовање почело. Брак је ход руку под руку који почиње овде, који истина није увек радостан, али који може да одведе у Радост и да се њоме испуни.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Neki hriscanski mislioci razlikuju ljubav-dar i ljubav-potrebu. Primer prve od njih je ljubav samopozrtvovanog oca prema svojoj porodici. Primer druge je ljubav deteta, koje od roditelja trazi zastitu od nerazumljivog sveta koji ga plasi.

Ljubav-dar je veoma nalik na Ljubav Gospodnju. Otac predaje Sebe Sinu, Sin Ocu i svetu, i na kraju daruje Ocu isti svet u Sebi i preko Sebe. Ljubav-potreba, naprotiv, uopste ne lici na prethodnu ljubav. Medjutim, veoma kratko razmisljanje ce nas dovesti do zakljucka da nikada i niko nema toliku potrebu da bude samo veoma sebican i gord covek. Ljudi su zaista potrebni jedni drugima “ nije dobro coveku biti sam “ (Post.2, 1 i ovo se podsvesno odrzava kao ljubav-potreba. Osecanje potpune samodovoljnosti je los duhovni simptom, kao sto je odsustvo apetita takodje los simptom, jer mi zaista treba da jedemo.

Nase duhovno zdravlje direktno zavisi od nase ljubavi prema Bogu, a ta ljubav se skoro u potpunosti svodi na potrebu. Samo uznapredovali duhom se osmeljuju da kazu da su van njenih predela. Ali takvim ljudima bi upoznate visine postale demonska prelest, ako bi smatrali da im “nista nije potrebno” od Boga. “Vise ne postoji bez nizeg” citamo kod jednog od takvih duhovnih podviznika. Oni, koji su osetili ljubav-dar prema Bogu su udarali sebe u grudi zajedno sa jevandjeljskim mitarem i vikali iz dubine svoje duhovne nemoci. Na taj nacin je ljubav-potreba neodvojiva od najviseg duhovnog stepena. Covek je najblizi Bogu onda kada u odredjenom smislu nije nalik na Boga i kada je svestan te razlike, te nesposobnosti i nemoci. Odavde slede vazni zakljuci, bez kojih je nemoguce razmisljati o ljubavi.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Svaki koji ima ljubav od Boga je rodjen” (1 Jn. 4, 7). To nije samo promena ili popravljanje, ili usavrsavanje, ne, - to je upravo radjanje od Boga, sjedinjenje sa Svetim. Svako koji ima ljubav je ponovo rodjen ili se rodio drugi put – za novi zivot, postavsi tako “cedo Bozije”, i dobivsi novo bice i novu prirodu – bio je “mrtav i oziveo” za prelazak u novo carstvo (o tome i govori prica o bludnom sinu; Lk.15, 32). Iako se drugim ljudima “okamenjenog srca” on i dalje cini prosto istim covekom. Ali u stvari, u nevidljivim nedrima njegove “bludne” duse se desila tajna promena. Prestanak i agonija potpune sumnje su bile samo muke radjanja iz tesne i tamne utrobe telesnog zivota u neopisivu sirinu vecnog i svesvetlog zivota. Onaj koji ima ljubav i ljubi je presao iz smrti u zivot, iz carstva ovog sveta u Carstvo Bozije. On ima “dijel u Bozanskoj prirodi” (2 Pet. 1, 4). On je usao u novi svet Istine, u kojem moze da raste i da se razvija; u njemu je seme Bozije – seme Bozanskog Zivota (1 Jn.3, 9), seme same Istine i vecnog poznanja. Znajuci Istinu, on sada shvata zasto mu se desila takva promena: “Mi znamo da predjosmo iz smrti u zivot, jer ljubimo bracu; jer ko ne ljubi brata ostaje u smrti. Svaki koji mrzi na brata svojega… nema u sebi vjecnoga zivota” (1 Jn.3, 14-15). Onaj koji nema u sebi vjecnoga zivota je onaj koji nije usao u zivot Presvete Trojice, - pa zbog toga i ne moze da ljubi, jer ljubav prema bratu i jeste neka projava i izlivanje Bozanske sile od onoga koga Bog ljubi.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Љубав према ближњем нема граница. Она треба да се

распростире до краја земље, да обухвата све људе, свуда.

Био једном један подвижник и имао два послушника.

Веома се трудио да им пружи духовну корист и да им

помогне да буду добри. У себи се, међутим, бринуо да ли

они заиста напредују у духовном животу и да ли су

спремни за Царство Божје. Ишчекивао је да му Бог

пошаље неки знак о томе, али никаквог одговора одозго

није било. Једнога дана требало је да буде свеноћно

бдење у цркви неког другог скита, удаљеног много сати

хода од њиховог скита. Требало је итекако пешачити кроз

пустињу да би се стигл онамо. Пошаље он своје

искушенике већ изјутра, како би рано стигли и

припремили цркву, а сам старац би дошао после подне.

Послушници су већ били прилично поодмакли кад

изненада зачуше јауке. Имали су шта да виде—неки човек

лежи тешко рањен и вапије за помоћ.

“Понесите ме, молим вас!”, говорио је. “Овде је пустиња.

Овуда нико не пролази. Ко ће ми помоћи? Двојица сте.

Подигните ме и однесите до првог села!”

“Не можемо!” одговорише. “Журимо се на бдење. Добили

смо заповест да припремимо све што треба за бдење.”

“Понесите ме, молим вас! Ако ме овде оставите, умрећу,

појешће ме дивље звери.”

“Не можемо! Шта да радимо, морамо да идемо на своју

дужност.”

Отидоше.

После подне крену и старац на свеноћно бдење. Ишао је

истим путем. И он стиже до места на којем је лежао

рањеник. Угледа га, приђе му, па ће му рећи:

“Шта ти се десило, човече Божји? Шта ти је? Откада си

овде? Зар те нико није приметио?”

“Прошла су јутрос два монаха. Замолио сам их да ми

помогну, али су журили да стигну на бдење.”

“Понећу ти ја, не брини,” рећи ће старац.

“Ма не можеш ти, ти си стар. Не можеш ме подићи; то је

немогуће!”

“Не, не брини, ја ћу те понети; не могу да те оставим.”

“Али не можеш ме подићи!”

“Сагнућу се, ти се држи за мене, па ћу те, мало-помало,

однети до неког оближњег села. Мало данас, мало сутра,али стићи ћу.

Старац на једвите јаде понесе рањеника и поче с

муком да корача по песку под теретом људског тела.

Са њега је зној текао потоком. А он је у себи мислио:

“Макар и три дана ходао, али ћу стићи.”

Док је он тако корачао кроз пустињу, почео је да осећа

да терет који носи постаје све лакши, све док у једном

тренутку није осетио као да на себи не носи ништа. Он

се окрете да види шта се то дешава и, на своје

изненађење, виде да је на његовим леђима један

анђео. Тај анђео му рече:

“Бог ме послао да ти саопштим да твоја дав

послушника нису достојна Царства Божјег јер немају

љубави.”

Преузето из књиге:

Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита,

Беседа, Нови Сад 2005 г.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 Протојереј Џон Велдон Харденбрук    [1]

Полност: један од најизвитоперенијих и најлошије схваћених проблема двадесетог века. Наше друштво је опседнуто полношћу. Не можете укључити телевизор, одабрати књигу или часопис, или се возити својим аутомобилом, а да јој не будете изложени.

Резултат такве опседнутости је поражавајући. Она је извршила утицај на готово сваки аспект нашег друштва. Прељубочинство и браколомство широко су распрострањени. Млади људи бивају онеспособљени за живот јер непрестано расте број трудноћа и абортуса у адолесцентским годинама.

Бракови се, такође, често разводе. На 1,8 бракова у Сједињеним Државама долази по један развод. 40 посто деце млађе од осамнаест година има разведене родитеље. Па ипак, управо је полност и њена злоупотреба, која је у корену тих развода, исувише често наша национална преокупација.

Као свештеник цркве и као отац, дубоко сам узнемирен овим изопачењем дара који нам је дат од Бога. Узнемирен сам због онога што он чини нашем свету. Узнемирује ме и због тога што тако много Хришћана постаје његов плен.

Као Хришћани, требало би да будемо пример онима који нас окружују. Уместо тога, изгледа да Хришћани следе вођство овога света. Време је да то зауставимо. Време је да се полност врати тамо где и припада.

Када је Бог стварао полност

Намера Божија била је да створи једног човека за једну жену. Муж и жена треба да постану једно тело и да њихов брак траје током читавог њиховог живота. Исус је једном приликом рекао И биће двоје једно тело. Тако нису више двоје, него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља... (Мк. 10:8-9) На тај начин, светост брака је од суштинског значаја за живот у Царству. Говорећи да ће двоје постати једно тело, Исус користи речи које су употребљене и у Старом Завету. Речи „једно тело" означавају једну природу. Сједињавање до кога долази на тај начин није значило неко теоретско јединство. То је истинско јединство, какво је Бог одредио. Брак је, између осталог, и телесно јединство.

Полност је од виталног значаја за брачни однос. Постоји неколико разлога зашто је то тако. Као прво, полни однос је нужан ради рађања. Као друго, он представља интимни облик општења и опуштања. Као треће, и најважније за нашу расправу, полни однос је једно од оруђа које Бог користи да би „двоје постали једно тело". Другим речима, полни однос има моћ да потпомогне узајамну повезаност људи у браку.

Полност је Бог благословио као нешто добро. Она има веома позитивну намену у оквиру брака. На жалост, овај свет је преузео ту добру ствар и изопачио је.

Дух овога века

Сатана је предодредио правац овога света назвавши га „дух овога века". Не може се увек лако указати на оно шта је заправо тај дух. Он је врло варљив - непрестано је у покрету, непрестано се мења. Међутим, и поред свих тих промена, јасно се може видети његово напредовање. У нашем нараштају тај напредак постаје све очигледнији. У најмању руку, можемо видети куда води један његов део. Он води потпуној побуни против богоугодног полног понашања.

О томе сведоче многи облици порнографије који су данас постали лако доступни и друштвено прихватљиви. Прљаве књиге добиле су нов изглед, са блиставим четворобојним корицама, док прљави филмови имају одблесак „уметничког“.

Међутим, још су подмуклији неки суптилни начини којима се полност утискује у нашу колективну свест. Индустрија, базирана на рекламама, све паное је запљуснула полношћу и користи је да би продала скоро сваки производ. Телевизија и филмска индустрија направиле су од грешника хероје. Поп-психологија нам је рекла да је полност безазлена и природна и да потискивање полних потреба штети нашој психолошкој стабилности. Правни систем је прогласио полну везу за „право" међу одраслим особама које на то добровољно пристају.

Није онда чудо да је оно, што се некада звало „живети у греху", постало уобичајена појава, друштвено прихватљива ствар избора, као ни то да су и друге форме полне попустљивости сада распрострањене у тој мери.

Не варајте се

Желим да наведем неколико разлога због којих не треба чинити браколомство или прељубу. Започнимо са десет заповести које осуђују ванбрачни полни однос. Седма заповест каже не чини прељубу.(2.Мојс. 20:14) Како то правилно разумети? То говори сам Господ, а Његов закон записан је у нашој свести. Људи заиста морају сурово да се боре не би ли њихова срца толико отврднула и занемарила тај закон.

Као друго, браколомство ће вас послати у пакао. Оно ће вас коштати Царства Небеског. Писмо каже: Зар не знате да неправедници неће наследити Царство Божије ... Не варајте се: ни блудници... ни прељубочинци... неће наследити царства Божијега.(1.Кор. 6:9-10) Каже се: „не варајте се"... А свет је преварен . Једнога дана, они ће доћи пред престо Божији и рећи „али, сви су то радили".

Па шта? Сви су и сагрешили. Сви су били преварени. Ако волите Господа, онда се немојте заваравати. То ће вас коштати Царства Божијег.

Као треће, браколомство и прељуба ће вас и емоционално и психолошки уништити још у овом животу. Прељуба, „adultero", на латинском значи „предавање своје природе (туђе природе) другоме". То значи да се онда када двоје постану једно тело, дешава и још нешто, осим пуког тренутног задовољства.

Библија пита нас, Хришћане, Не знате ли да су телеса ваша удови Христови? Хоћу ли дакле узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Боже сачувај! Или, зар не знате да ко се са блудницом свеже једно је тело са њом? Јер је речено 'биће двоје једно тело“.(1.Кор. 6:15-16)  Полни однос је предодређен да у брак унесе јединство. Изван брака, међутим, такав начин везивања постаје непожељна појава.

Осврнимо се на човека који је имао мноштво веза. Имао је везу са девојком „А" која је трајала само једну ноћ. Онда је имао везу са девојком „Б" која је потрајала нешто дуже, рецимо годину дана. Онда је њу одбацио и имао везу са девојком „В", којом се напокон оженио. Шта чини живот овог човека? Нешто мало од девојке „А", нешто мало више од девојке „Б", и, надамо се, много тога од девојке „В".

Успомене, сукоби и љубомора којима је пропраћена свака од тих веза пребиваће, у извесној мери, у животу тог једног човека. Извесни део сваке од њих остао је у њему. И он сам је у њима, такође, оставио један део себе.

Свет нам каже да ће кроз полне односе наш живот бити испуњен. Међутим, уколико више упражњавате недозвољене полне односе, утолико ћете више губити сопствени живот.

“Али, ми ћемо се ионако ускоро венчати“

Постоје, исто тако, добри разлози за уздржавање од полних односа пре брака, чак и са особом за коју сте сигурни да ћете се венчати. Предбрачни полни односи стварају неповерење. Једини разлог због кога су мужеви и жене у стању да верују једни другима јесте тај што у полни однос нису ступили док се нису венчали. А било је тешко да се то учини. Знали су да ће се ускоро венчати и живети заједно. Били су заљубљени и желели су да то и покажу. Било је тешко очувати самоуздржање. Међутим, они који су чекали захваљују Богу на томе. Оно што је научено за то време самоуздржања и чекања јесте да, ако су могли чекати тада, могу бити уздржани и ако падну у искушење након што су се венчали. Чекање гради поверење.

Стари клише по коме „чежња не може чекати да би се испунила, али да љубав може чекати да би се потпуно предала" коначно и није тако лош. Ступање у полну везу може изгледати као добар начин да се изрази „љубав", али у чекању има много више љубави. Ако сте већ једном имали предбрачни полни однос, никада не можете бити сигурни да поново можете имати пуно поверење у свог партнера или у самога себе. Видео сам да се такве ствари дешавају у браковима, чак и када прође много година од дана када су супружници изменили брачне заклетве.

Предбрачни полни односи такође вас остављају отвореним за одбијање. Полни однос је једна од најрањивијих ствари које можете учинити у животу. Створени сте да у том тренутку будете осећајни и нежни, а не окамењеног срца. Ако вас тај младић или девојка остави након што сте са њим (њом) имали полни однос, нешто ће се догодити. Осетићете се одбачено. Подићи ће се зидови и ви ћете убрзо говорити: „Не желим да поново будем повређен". А онда, када већ годинама будете у браку, имаћете много тешкоћа да се опустите. Шта није у реду? Несвесно, ви још увек мислите: „Могао бих бити повређен. Морам заштитити самог себе". Ти предбрачни односи вас коштају. Они вас и даље прате.

Бежите од блуда

Речено је да међу гресима нема разлике. Један (грех) исти је као и други. Не обмањујте сами себе. Они се разликују по последицама које остављају на вас. Како то могу доказати? Ко се сједини са Господом један је дух са Њиме. Бежите од блуда. Сваки грех који човек учини ван тела је, а који блудничи своме телу греши.(1.Кор. 6:17-18)

Шта апостол Павле овде каже? Ако опљачкате банку, ви можете вратити новац. Међутим, није исто и у случају блудничења. Оно непосредно продире у вашу душу и не можете га вратити.

Данас је уобичајено да људи који треба да се венчају имају предбрачне полне односе. Ако сте Хришћанин и ако вам се то догодило, ја не желим да вас оптеретим осећањем кривице. Касније ћу објаснити како Божије исцељење и опроштај могу делати у вашем животу.

Да ли схватате шта желимо да кажемо? Желимо да они који нису у браку, ступе у брак у чистоти, не уносећи у њега мноштво проблема из своје прошлости. То желимо за наше кћери. Желимо да их видимо чедне и одевене у беле хаљине на њиховом венчању. Желимо чистоту за своје синове и све младиће у нашим црквама.

То неће бити лако у нашој култури, која у много чему охрабрује прихватање ставова овога света према полним односима. Биће потребно да у нашим црквама постоје позитивни обрасци које ће следити млади људи и жене. Потребни су нам парови који на дан свог венчања могу стати и непостидно рећи „ми смо чедни", чак иако више није модерно да се то каже.

Заливање пумпе

Америчка култура додворава се грешним страстима чинећи грљење и миловање[2] прихватљивим понашањем. Чак и у круговима у којима је предбрачни полни однос још увек табу, постоји став да је исправно чинити све што води полном акту све дотле док се заустављате непосредно пре тог чина. Шта има лоше у грљењу и миловању међу младима на љубавним састанцима? Дозволите ми да упитам: чему служи грљење и миловање?

Ако сте одрасли на селу или сте имали деде и баке који су тамо живели, вероватно знате нешто о „заливању пумпе". Да би се добила вода из пумпе, морате у њу најпре ставити мало воде па тек онда почети да притискате ручицу, тј. да пумпате. Проћи ће извесно време док пумпа проради. Залили сте пумпу да бисте добили воду.

Шта се постиже грљењем и миловањем? Њима се залива пумпа. Они постоје зато да би се окончали полним актом. И то је велика ствар - у браку - да би се ствари развијале у том правцу. Међутим, таквом „заливању пумпе" нема места нигде осим у освештаном браку.

Колико је само одраслих људи, и оних који су у браку, и оних који то нису, доспело у невољу управо на том месту? Оно што започиње као „невин" додир води не тако невиној страсти и ускоро се претвара у необуздану похоту. Крајњи исход је увек исти - уништени животи, уништени бракови и отуђеност од Бога.

За младе људе то је подједнако трагично чак и ако се грљење и миловање не окончају прељубом. Зашто? Зато што разарају истинску сврху полне везе каквом ју је Бог замислио.

Мислило се да грљење и миловање служе да тај акт учине узбудљивим. Осећа се „подилажење жмараца" и сличне ствари и то је забавно и чудесно. Али, створено је зато да бисте могли окончати тај акт! Не говорим о површним додирима или пољупцу у образ. Говорим о грљењу и миловању. Њихов циљ је да подстакну.

Неки од људи које сам саветовао имали су проблема због таквог почетка и прекидања страсти. Након венчања, питали су се зашто не могу да окончају полни чин. Када сам их упитао шта су радили на љубавним састанцима, рекли би: „Били смо загрејани и узбуђени све до последњег тренутка. Онда бисмо се зауставили и покушали да се „охладимо". Ако сте то често упражњавали, то ће вас спутавати када будете у браку. Ваше тело није замишљено тако да буде прекинуто у том тренутку. Бићете фрустрирани.

Данас многи млади људи живе у сталној сексуалној фрустрацији. То се нарочито односи на љубавне парове који се грле и милују, настављајући да подстичу своје страсти. Извесна количина полне напетости може се очекивати код оних који нису у браку. Грљење и миловање су, међутим, крајње фрустрирајући и ствари чине још тежим. Фрустрирајуће је када не можете да окончате оно што сте започели.

Ако, пак, не желите да окончате, упитао бих вас онда: „зашто сте уопште и започињали"? Немојте чак ни почињати да заливате пумпу. Не искушавајте саме себе подстичући своје страсти. Зашто беспотребно уносити фрустрацију?

Рећи ћу вам ко уистину ужива у првој брачној ноћи - они који су се уздржавали. Уздржање увек чини празник тако пријатним. Време када нисте у браку јесте време за уздржавање. Какво је то узбуђење ако пар у првој брачној ноћи каже: „Па, биће као и претходне ноћи и толико других које смо провели заједно".

Прва брачна ноћ двоје чедних је нешто чудесно. Њима нису потребни саветници. Они не пате због недостатка сексуалног искуства. Зашто? Зато што они не могу да погреше. Сматрам да имају педесет година да се прилагоде. И то је узбудљиво прилагођавање, заиста јесте. Током година, њихов полни живот постајаће све бољи и бољи.

Али, ја сам већ правио грешке...

Шта се дешава ако сте један од оних који су имали много лоших веза или сте имали полне односе пре брака? Па, Господ је наш Спаситељ. Он је и Исцелитељ. Искупљење које нам Он дарује може донети велико исцељење нашим разореним животима.

Желео бих да ипак будем врло искрен. Ако одсечете палац и приђете Цркви највероватније је да нећете добити други палац уместо њега. Наравно да то Господ може учинити, али се то, по свој прилици, неће догодити. Ипак, ви уистину можете чинити добро. Ви можете да будете без палца, а опет да учините много тога. То је један пример онога што се дешава са нашим осећањима.

Понекад, имајући у својој прошлости пред- и ванбрачна полна искуства, улазимо у Цркву откривајући да смо погубили неке делиће себе. То, међутим, није подједнако добро као у случају да нисмо имали такве односе.

Разлика је у томе што је за онога ко је имао таква искуства нешто теже да живи хришћанским животом. Ми тежимо томе да се боримо и водимо битку против понављања грехова из прошлости. Искушење је веће. Сатана то зна и он куца на иста врата. То јесте нешто теже, али ви у томе можете успети. Живот је суровији, али Господ је милостив. Он се обраћа Коринћанима и каже да ... ни блудници... ни прељубочинци неће наследити Царство Божије... и такви бијасте неки. Њихова прошлост је била разуздана и вама је то познато. У самом центру тог града постојао је огроман идолопоклонички олтар а уз њега и неколико стотина проститутки које су чиниле део тог култ. И такви бијасте неки; али се опрасте и посветисте, и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега..(1 Кор. 6:11)

То је добра, блага вест! И како се причешћујете Телом и Крвљу Господњом, како све више напредујете у хришћанском животу, и уколико се све више и више уподобљујете лику Христовом, исцелиће се и сама ваша душа. Ви се можете опрати и постати бељи од снега и, ако се то догоди, стати пред Бога као да сте поново девствени. Господ је милосрдан у тим стварима и, после извесног времена, исцелиће вас. Будимо, међутим, поштени, и признајмо да је постало теже живети хришћанским животом стога што сада жањемо оно што смо посејали. Спасавају нас покајање и искрена исповест пред духовним оцем.

Рат двају царстава

Ми водимо рат. Ако мислите да је живот било шта друго него рат или да је Хришћанима лакше, боље је да поново прочитате Прву посланицу Петрову, гл. 5, ст.8. Сатана је лав који риче. Он је злобан и немилосрдан. Он од (свог) пада ратује против Господа и употребиће све чиме располаже да би уништио народ Божији и Његово царство.

Време је да Хришћани преиспитају своје ставове према полности и да престану да потпадају под утицај нездравог духа овог доба. Тај дух потиче непосредно од Сатане и води уништењу. Стражите пред њим! Не дозволите му да вас обузме! Небогоугодно полно понашање јесте оруђе непријатеља и он га је већ безброј пута употребио. Хајде да сви обратимо пажњу на упозорење које се даје младићу у Причама Соломоновим, поглавље 7, јер нам се овај искварени 20-ти век обраћа позивом оне исте блуднице:

Хајде да се опијамо љубављу до зоре, да се веселимо миловањем; јер ми муж није код куће, отишао је на пут даљњи, узео је са собом тоболац новчани, вратиће се кући у одређен дан. Наврати га многим рјечима, глатким уснама одвуче га. Отиде за њом одмах као што во иде на клање и као безумник у ланце да буде кажњен, докле му стријела не пробије јетру, као што птица лети у замку не знајући да ће је коштати живота. Зато, дакле, децо, послушајте ме, и пазите на речи уста мојих: немој да застрањује срце твоје на путеве њене, немој лутати по стазама њеним; јер је многе ранила и оборила, и много је оних којеје побила. Кућа је њена пут паклени који води у даоје смрти.[3]

А Хришћанство је пут чедности који води у живот вечни.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

e sada večita tema i dilema, pitanje koji svi u potaji žele, a ne usuđuju se da postave, i najčešće ne postave jer valjda i en žele da čuju odgovor.

kada smo mladi sve je naravno mnogo lakše i jednostavnije, no uzmimo na primer dvoje prosečnih ljudi između 40te i 50te godine, koji za sobom imaju po jedan neuspešan brak( a takvih ej an nesreću i žalost sve više), upoznaju se, dopadnu se jedno drugom...i šta sada?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Znam da crkva dozvoljava i arzvod i brak u nekim slučajevima, no hajde ad uzmemo jednu apstraktnu priču, evo samo ću ej zamisliti

npr. dvoje ljudi, različitog pola naravno :smiley: ,se upoznaju i iz nekog razloga se ne mogu venčati, uzmimo naprimer da žive u različitim mestima, ili imaju neke nerešene porodične situacije, dakle pretpostavimo da ne mogu stupiti u brak dok ne reše neke egzistencijalne stvari, menjanje mesta stanovanja, prelazak deteta u drugi grad, drugu školu, jer sa nekom svojom odlukom mi istovremeno utičemo i na živote ljudi oko nas, dakle ta veza može potrajati mesecima, možda i godinu, ljudi se vole, naravno da žele biti jedno sa drugim i telesno, da žele voditi ljubav...šta onda... da li se to smatra bludom?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Православна традиција, коју авај, многи православни врло мало познају, а још мање живе, даје одговор на сва кључна питања, не зато што је најбоља религија у историји човечанства, већ заправо зато што уопште и није религија, него откривена реч Божија коју смо ми позвани да сведочимо, и то не као систем одређених учења или истина, већ својим животом и односом према свету око нас. Зато су проблеми атеизма или „смрти Бога“ или секуларизације актуелни у православним друштвима само у оној мери у којој не живимо православним предањем и не опитујемо истину коју Дух Свети стално сведочи и коју ми потврђујемо на сваком евхаристијском сабрању. Сваки покушај да се православље „осавремени“ извуче из „ригидних, петрифицираних форми“ и отвори за менталитет савременог човека који уместо аутентичне слободе жели слободу као анархију, није ништа него идеологизација хришћанства и неизбежно ће завршити на отпаду сличних покушаја да се спасе вера у Бога разним компромисима са духом овога света у западном свету. Отуда је понирање у дубину православног предања, не само нашег веровања, већ ортопраксије главни начин како да останемо сведоци истине коју проживљавамо у Богу кроз заједницу у Христу Исусу (Његовом Телу – Цркви) Духом Светим. Суштина оног што желим да кажем јесте да се против „атеизма“ боримо не доказивањем тога да Бог постоји, јер то већ може да значи многе ствари за разне људе, већ сведочењем оног Бога кога нам је Христос јавио.
      Архимандрит Сава (Јањић)

      Уколико си хришћанин, читај ову азбуку:
      Кад се пробудиш у кревету пре свега се сети Бога и прекрсти. Без молитвеног правила не започињи дан. У току целог дана, свуда, било шта да радиш, моли се кратким молитвама. Молитва представља крила душе, она душу чини престолом Божјим, сва сила духовног човека је у његовој молитви. Да би Бог услишио молитву човек не треба да се моли крајем језика, већ срцем. Нико од људи из твоје околине нека не остане без твог искреног поздрава. Не остављај молитву кад те непријатељ напада безосећајношћу. Онај ко приморава себе на молитву онда кад му је душа безосећајна већи је од онога ко се моли са сузама. Нови Завет треба да познајеш разумом и срцем, стално га изучавај. Оно што ти није јасно немој сам да тумачиш, већ питај свете оце. Свету воду пиј жедно на освећење душе и тела. Не заборављај да је пијеш. Благодарни поздрав Царици Небеској „Богородице Дјево, радујсја“ изговарај што чешће, макар сваких сат времена. У слободно време читај дела светих отаца и учитеља духовног живота. У искушењима и напастима понављај Псалтир и читај молебни канон Пресветој Богородици „Многими содержим напастми…“ Она је наша заступница. Кад те демони гађају својим стрелама и кад ти се грех приближава певај песме Страсне Седмице и Свете Пасхе, читај канон с акатистом Исусу Сладчајшем. Ако не можеш да певаш и да читаш у тренуцима борбе помињи име Исусово: „Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Стој испред крста и радуј се у свом плачу. За време поста пости, али знај да Богу није угодан само пост тела, тј. уздржавање од греха, већ пре свега уздржавање ушију, очију и језика, као и уздржавање срца од служења страстима. Човек који приступа духовном животу не сме заборавити да је болестан, да је његов ум у заблуди, да је воља више склона ка злу него ка добру, и срце ка нечистоти због страсти које у њему врију, због тога је почетак духовног живота – стицање духовног здравља. Духовни живот је стална непрекидна борба с непријатељем спасења душе: никада душевно не спавај; твој дух увек треба да буде будан. Увек зови у помоћ свог Спаситеља. Чувај се да се не сјединиш с грешним помислима које ти долазе; онај ко се сагласи с оваквим помислима већ је починио грех на који је помислио. Не заборави, да не би погинуо треба да имаш искрено покајање пред Богом: „Господе, опрости и помози, не одузим од мене Духа Твог Светог.“ Стално моли: „Страх Твој, Господе, усели у срце моје.“ Благо ономе ко стално осећа трепет пред Богом! Цело срце без остатка дај Богу и осетићеш рај на земљи. Никад немој бити беспослен, у нераду; црквене и празничне дане поштуј по заповести Божијој. Твоја вера треба да јача услед честог прибегавања покајању и молитви, а такође услед општења с људима дубоке вере. Направи себи поменик, запиши у њега све живе и мртве, све оне који те мрзе и који су те увредили, све. Тражи обавезно дела милосрђа и састрадалне љубави, јер се без дела Богу не може угодити. Буди сунашце свима. Милост је изнад сваке жртве. Без преке потребе никуда немој да идеш, говори што је мање могуће, не смеј се (мисли се на бахатост и распуштено смејање – в. Духовничка духовитост, прим. прир.), немој бити радознао празном радозналошћу (љубопитљив, прим. прир.). Воли свето осамљивање. Све увреде трпи прво ћутећи, затим прекоревајући себе, а онда молећи се за оне који су те увредили. За нас је главно да се научимо трпљењу и смирењу: смирењем ћемо победити све непријатеље, демоне, а трпљењем страсти које се боре против душе и тела. Не показуј на молитви никоме осим Богу, своје сузе умиљења, ревности за спасење. Православног свештеника поштуј као анђела, благовесника, који је послан да те обрадује и да ти донесе избављење. С људима се понашај исто онако пажљиво као и с изасланицима из великог царства и исто онако опрезно као с ватром. Свима све опраштај и са свима саосећај у њиховим патњама. Не бави се само собом као кокошка јајима, заборављајући на ближње. У ономе ко овде (у свету, прим. прир.) тражи спокој не може да пребива Дух Божји. Туга и смућење човека нападају због недостатка молитве. Увек и свуда зови у помоћ свог Анђела. Увак чувај плач срца због својих грехова, а кад их исповедаш да би се причестио Светим Христовим Тајнама тихо се радуј због свог ослобођења. Знај само своју ругобу и мане, и строго се чувај да не размишљаш и не расуђујеш о туђим гресима да не би себе погубио осуђивањем других људи. Не веруј никаквим, чак ни добрим, својим жељама пре него што их одобри твој духовник. Сваке вечери исповедај Богу сва своја греховна дела и помисли настале у току дана. Пре сна се помири са свима правећи метаније или се клањајући до појаса. С Богом нас зближава патња, оскудица, болест, рад: не ропћи на њих и не бој их се. Што је могуће чешће причешћуј се Светим Христовим Тајнама – живиш само њима. Никада не заборави да је Он – Господ наш Исус Христос – близу, на вратима; не заборављај да ће ускоро бити Суд и давање сваком по заслугама, а ког дана и часа – нико не зна. Не заборави ни оно што је Господ припремио онима који Га воле и који творе Његове заповести. Ако си хришћанин ову азбуку читај најмање једном недељно и то ће те укрепити на духовном путу. Амин. Ваш духовни отац који је молитвено с вама
      схиигуман Сава (Псково-Печерски)
      Из књиге: "Покушај грађења хришћанског погледа на свет" Фото: http://texni-zoi.blogspot.com/2016/11/blog-post_28.html
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у среду 24. јуна 2020. године, у храму у Раковици који је посвећен овим светитељима.   Звучни запис беседе   Данас славимо два апостола који су имали ту част да виде Господа својим очима и да чују речи којих није било ни пре ни после тих речи. Речи које су доносиле благост и радост слушаоцима. Речи које су исцељивале многе болести. То су биле речи нашега Господа“ рекао је Патријарх Иринеј у беседи о светим апостолима Ватроломеју и Варнави. Патријарх је додао и да су св. Ватроломеј и Варнава „чули реч Господњу и позив Његов на који, као и други Апостоли, нису могли одолети. И пошли су да пренесу те речи кроз цео свет. Они су тиме посејали семе науке Христове. И то семе расте и доноси подове до наших дана“. „Ту реч, коју су Господ и Апостоли проповедали, данас Црква проповеда“ закључио је Патријарх говорећи о предању Цркве кроз које су сви светитељи живели кроз све векове Цркве.   Говорећи о дешавањима у Црној Гори Патријарх Иринеј је рекао: „То све што се дешавало Св. Апостолима и данас се то исто дешава. Сви ми знамо за св. Василија Острошког тамо где се дешавају чудесни догађаји. Тамо где се нажалост Србин одрекао српства. Вере своје, православља свога и свега онога што нас је красило. А св. Василије Острошки је један од највећих чудотвораца у хришћанском свету. Али није он једини. Где год је вера и наша љубав према Господу тамо се и чуда дешавају.   На крају, после литије око храма и резања славског колача, Патријарх Иринеј је на предлог старешине храма протојереја - ставрофора Радослава Савовића доделио је грамату г. Дарку Спајићу, предузетнику из Раковице.   Свјатјејшем су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић и протонамесник Миле Суботић, протођакон Стеван Рапајић и протођакон Дамјан Божић, уз појање храмовног хора „Свети Прохор Пчињски“, под управом диригента Милене Јанковић.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На Спасовдан, 28. маја 2020. године, када мештани Трпиње славе храмовну славу, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Евхаристију у Вазнесењском храму у Трпињи. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Војислав Николић.      Овогодишња кума храма била је госпођа Јована Микановић са породицом. За следећу годину кумство је преузела госпођа Милица Миловановић. Епископ Херувим беседио је о важности Празника Вазнесења Господњег и Домостроју спасења људског рода. Целу беседу можете прочитати у наставку:   -У име Оца и Сина и Светога Духа!   Часни оци, драги народе, нека је благословен данашњи дан и данашње сабрање на овом светом месту где смо саучесници Тајне Вазнесења Господњег. Ово је још један дан у историји људског рода који се имао збити да би човеку био омогућен живот у Христу, у Цркви Божјој и да би се испунио целокупан Очев Домострој спасења.   Тајна Вазнесења сабрала нас је под сводове овога храма да осетимо пуноћу љубави и милости Божје. Христос страда, васкрсава и вазноси се на Небо показујући славу и милост према људском роду. Христос се вазноси на Небу да би човеку омогућио да кроз Тајну покајања и светотајински живот у Цркви Божјој може имати заједницу са својим Творцем. Благодат Светога Духа коју добијамо на светој Тајни крштења устостручена је у светотајинском животу Цркве, а дарови које смо добили у Цркви имају своју пуноћу.   Данас смо окусили свету Тајну Причешћа. Ова Тајна нас да директан начин кроз Тело и Крв Христову везује са Господом. Нема лепше Тајне ни бољега лека од ове Тајне браћо и сестре. У данима којима смо прошли било је питања да ли је ова Тајна извор заразе. Много векова је прошло и још ће много векова проћи и нико се из те Чаше неће се заразити, јер је Причешће оно Божанско и вечно. Било је много већих зараза, од колере до куге, Црква Божја је вршила исту Тајну, на хлебу и вину савршавала Свету Тајну Евхаристије и нико никада није био заражен. То је та љубав и милост Божја, чудо Божје које се непрестано излива пред људским родом. То је Тајна Живота.   Сви ми данас очекујемо да нам се деси неко чудо не би ли бисмо постали верујући народ. То чудо имамо сваке недеље пред очима свакога од нас, кроз свету Тајну Евхаристије. Не треба нам веће чудо, драга браћо и сестре, него да будемо саучесници те Тајне и тога Чуда. То је највеће чудо које је Господ оставио човеку, да би кроз Њега, кроз ту бању Витезду ми добили исцелење душе и тела. Кроз ово Чудо добијамо заједницу са својим Творцем, са Христом. У Христу човек може да чини чуда, тада он постаје чудотворац јер своје тело, своју природу уподобљава своме Творцу. Човек предаје грешну природу са жељом да постане безгрешна да би задобио благодатне дарове који нас везују за живот вечни. То предокушавамо заједно окупљени у Телу и Крви Христовој, у заједници. Данас смо сви једно у Христу, сви смо браћа и сестре. Окушамо ту љубав и милост која је васкрсла за целокупни род људски. Васрксла је да имамо љубави једни према другима, а не да бисмо се мрзели и да једни другима не бисмо могли гледати у очи. Христос је васкрсао да би раширио љубав међу нашим родом. Васкрсао је да бисмо ми победили своју телесност и свој грех и да би обитавајући у Његовом наручју и Његовом загрљају били достојни те Тајне и Домостроја нашега спасења. Зато Христос васкрсава и зато се вазнео на Небо. На крају целокупне Тајне Домостроја спасења је Света Педесетница, долази Дух Утешитељ да бисмо осетили пуноћу љубави Очеве која се излила пред целокупним људским родом.   Људски род увек следи неку странпутицу, удаљује се од Бога и свога почетка. То смо могли да видимо и кроз ову пандемију. Човек се удаљио од Бога и постао себичан, себе је градио надчовеком. Нема, браћо и сестре, овде на земљи надчовека. Христос је Свечовек и Надчовек. Ако живимо ван те истине тада творимо недела која су, хвала Богу, сада иза нас. Чинимо да заробимо целокупно човечанство, да завлада метеж и нељубав.   Ако имамо на уму да је Христос Свечовек и да је творевина дело Божје, а да смо ми круна те творевине, онда не можемо чинити таква дела. Ту треба да влада равнотежа и љубав, хармонија. Нажалост, видимо супротно од тога. Зато треба непрестано да се враћамо у Цркву Божју, да будемо следбеници Тајне Христове. Онда ћемо се са тога Извора увек напајати истинама љубави и милости Божје. У Цркви се изграђује љубав, изграђују се милост и нада. У Цркви нема мржње, нико о њој не проповеда. Две највеће Божје заповести су у контексту љубави коју је Господ оставио човеку. Тако треба да живимо и да се владамо почевши од нас свештеника, па до народа Божјега. Ми свештеници смо огледало како треба да се влада и понаша. Ако смо ми супротно од онога што треба онда ће и паства да следи тим путем. Надамо се да ћемо превазићи сва искушења и да ће благи Господ бити свима нама Сапутник и Путеводитељ, Пут, Истина и Живот како то и треба да буде. Живи и благословени били! Амин.   Након одслужене Литургије уприличено је послужење за све присутне, као и трпеза љубави у трпињском парохијском дому.     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Обасјани пасхалном радошћу у „Православљу“ - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276, 15. мај 2020), објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским Г. Атанасијем (Ракитом). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије.  
      Разговор у pdf формату   Пре него што се било ко од нас одлучи да каже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје будући свестан да је свака људска реч недовољна и премала да би у потпуности исказала суштину и сверадосни и свеспасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. У попразништву празника Васкрсења Господњег разговарамо са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем (Ракитом).    *Ваше Преосвештенство, Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). У духу наведене свештене истине, поучите нас о значају Васкрсења и победе живота над смрћу?   Васкрсење Господа Исуса Христа је најкрупнији историјски догађај и најефектнији догађај, догађај са највише позитивних плодова. Васкрсење Христово направило је прекретницу у историји човечанства и наш православни род има ту срећу да се управо управља и надахњује тим догађајем, Васкрсењем Христовим, и отуда црпи снагу, радост. Да би смо прославили овај догађај и ове године потребно је загледати се у њега. Мислим да би смо најбоље приближили овај догађај нашој свести ако бисмо погледали у историју изабраног народа Божијега, јеврејског народа, подсетили се његовог искуства, ослобођења из египатског ропства, јер тема Васкрса јесте управо тема ослобођења, тема живота. Да би Мојсије, изабраник Божији, довољно нагласио израиљском народу значај изласка из Египта он је после преласка преко Црвеног мора када је Израиљ ступио на обалу, ослобођен и од морских таласа и од египатске потере, Мојсије је наредио да се Израиљ осврне па да погледа шта је за собом оставио. И када је ослобођени народ погледао видео је египатску војску, фараонову војску, која је била у потери, како се дави у таласима морским.   Они застрашујући коњаници, убојити, који су јуришали на обичан народ, били су поражени. И више нису ништа могли да науде Израиљу. Било је неопходно да се Израиљ подсећа на тај догађај, и било је одређено сваке године опет и опет да се подсећају, управо на тај призор. Пред Васкрс, о Васкрсу, около Васкрса, сваке године, први задатак нас хришћана, јесте да се подсетимо од чега смо то ми ослобођени, од чега нас Господ ослободи. Површност је оно што је најопасније јер површан приступ и великим догађајима велике догађаје оповршњује умањује, тако да они не бивају више, не остају више велики догађаји. И овај најкрупнији догађај у историји Васкрсења Господа Христа – победа над смрћу, ако се не би правилно схватао сваке године, могао би оплићати и не би више бивао тако значајан и тако подстицајан.   *Долазимо до тога да наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на Васкрсној радости, и Васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади да ће Господ и нас Васкрснути и Саваскрнути у незалазном дану Царства свог, је ли тако?   Тако је. Да бисмо схватили природу Васкрса, морамо погледати како је настао тај празник, а настао је пре Христа. Он има свој праобраз и наговештај хиљаду година пре Христова доласка у ослобођењу изабраног израиљског народа из египатског ропства. Дакле, израиљски народ је прешао преко Црвеног мора а сам Бог је интервенисао и пропутио га кроз воду. И онда је Бог рекао Мојсију да се окрене и да махне руком са десна и са лева тако да је вода која је била растављена поново састави и потопи фараонову војску. Потом је наредио Мојсију да сваке године обнавља сећање на тај призор и да се запамти и обнавља у памћењу од чега је Бог ослободио свој народ. Дакле, ради се о ослобођењу, о памћењу од чега је народ ослобођен и о томе ко је ослободио изабрани народ. На крају, долази Господ Христос ради главне божанске интервенције и главног чина ослобођења у времену и међу људима. Христос је, као син Божији дошао да исцели наш целокупан живот и људску егзистенцију од свих аномалија.   *Које су то аномалије које муче савременог човек?   Ми сад говоримо о неком вирусу корона, али има и других вируса. Сваки грех је вирус, он је главни, а ово чему сведочимо је слика тог главног вируса. Вируса мржње, неправде, себичности, похлепе… То су основне аномалије живота. Из тих аномалија се јављају обољења и тела и природе људске, укључујући и најобичније болести. Погрешно живљење изазива поремећаје, а грех јесте погрешно живљење. Опет ми на то погрешно гледамо и не идемо у дубину ствари. Реч је о уму људском, о његовом срцу из кога се рађају зле мисли и потребно је да се темељно преиспитамо и видимо од чега смо ми то оболели. Христос долази да нас исцели у нама самима, како у телу тако и у души. Kад читате јеванђеља видите да се он тиме и бави: слепоме даје вид, глувоме да чује, али најбитније је да нас ослобађа од власти ђавола, а ми јесмо поробљени од злих сила и он нас отима из тих чељусти. Сада смо сви жртве, јер је Бог дозволио да страда цела планета и време је да размислимо и сагледамо где стојимо и од чега је сада потребно нас ослобађати. Онда је било јасно: Мојсије је ослобађао од тлачитеља, из ког ропства се ми сада ослобађамо? Запитајмо се колико смо Васкрса прославили, а да није било ефекта? Славили смо, певали и гостили се, богати више него сиромашни, а на суштину нисмо обраћали пажњу. Васкрс није један у низу дана. Ми смо дозволили да тај величанствени догађај оповршимо и да нам пролази без плодова. И потребно је да нас Бог подсети шта је то оболело у нама и шта треба лечити, ко нас може лечити и шта је потребно предузети да се обједини човечанство у љубави и у жељи да постанемо солидарни, имамо обзира једни према другима и да се не надгорњавамо. Изгледа да нас је још потребно ударати. Ми сад заједнички страдамо, имамо исте патње, умиремо и опет настојимо да злоупотребимо ову ситуацију и на неки начин, себе промовишемо и рекламирамо. Значи још нисмо дошли памети.   *Ових дана који су заодевени пасхалном радошћу над радостима видимо да искушење које нас је задесило различито утиче на људе; у некима побуђује јачу веру, али код неких изазива осећај усамљености и страха. Какав је Ваш поглед да ову чињеницу?   Могуће је да неки и губе веру, али оно што сам ја приметио да је код многих вера пробуђена и ојачала. Пажња многих је упућена ка Господу Исусу Христу и ка јеванђељима. Да се подсетимо на апостола Павла и његов усклик „Ништа вас не може раставити од љубави Христове“. Најбитније је да осећамо ту љубав према Христу, односно Његову љубав према нама и да смо те љубави свесни. Kао и Христа васкрслога који је нама пропутио пут, а ово време и ово што нам се догађа дају нам подстицај да будемо са таквим Христом, Христом победником. Упућују нас да се концентришемо у својој соби, својој клети и да се удубимо у себе и да у себи саберемо оно што је најбитније и најбоље. Расплинути се је опасно, човек се тако губи и залута, земља га попије. Мој пастирски савет јесте да у тој сабраности читамо баш о Христу, дакле да читамо Свето Писмо. Наши верници јако мало, у сваком случају недовољно, познају садржај Светога Писма. Ево шансе да то познавање поправимо и нема сумње да Господ жели да нас у том смеру упути и подстакне. Верујем да је управо овакво, у формалном погледу, крње прослављање Васкрса било садржајније од оних раскошних јер смо из њега изашли јачи.   *Преосвећени Владико кажете да је овогодишња прослава Васкрса имала и видно исцелитељно дејство на све нас. На шта конкретно мислите?   Тема Васкрса, рекосмо, јесте живот, али ова лекција је веома садржајна, коју је допустио Божији промисао. Треба да видимо колико смо рањиви, цео људски род. Да будемо свесни Христових речи: Без мене не можете чинити ништа. Рекао је Господ да без Њега не можемо чинити ништа, и заиста смо немоћни без Њега. Господ хоће да будемо активни делатељи у историји, и да би смо били конструктивни у нашој историји Господ нас позива преко апостола Павла да се наоружамо свеоружјем Божијим. А свеоружје Божије јесу оне особине које красе Господа Христа, његове апостоле, Свете учитеље Цркве. То су врлине, оне крунске врлине: мудрост, љубав, доброта, трпљење, подношљивост, истрајност, правда, чистота, светост. Апостол Павле нас позива да се тим оружјем наоружамо и да тако активно и конструктивно водимо овај живот. И подсећа нас да је наш рат веома сложен. Не ратујемо, каже апостол Павле, против крви и меса него против поглаварстава у поднебесју, духова таме, против Сатане и његових војски, и против свега оног поретка који Сатана ствара, који Сатана инспирише, и у који жели да зароби људски род. Јер Сатана је и даље активан и он има своје зле путеве, а плод послушности Сатани јесте смрт. Апостол нас позива да избегавамо зле путеве, а да се наоружамо оружјем Христовим. И да се богатимо Духом Светим. Све то сагледавамо о празнику Васкрса и његовог исцелитељног дејства на нас.   *Ове године Празник над празницима дочекујемо у нешто другачијим околностима, услед искушења које нас је задесило - пандемије вируса корона. Према Вашем мишљењу, како да у својим душама сачувамо радост Васкрсења, када смо суочени са пандемијом која у многим људима побуђује бригу и страх?   Бог је с нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Проглашено је ванредно стање код нас и у многим земљама света. Цела планета је у рату са опаком болешћу која убија човека – вирусом корона. Од ове борбе нико није изузет, сви у њој учествују, било активно, било пасивно. Али да ли се правилно боримо? Посматрајући до сада ову ратну сцену, стиче се утисак да је наша борба непотпуна, јер у њу нисмо довољно укључили најјачега – Бога. Људи желе да се у овој бици изборе сами. Но, историја нам говори да је та одвојеност човекова од Бога основна човекова погрешка и извор свих његових пораза. По учењу Светог Писма, неразумно је одбацивати и апстраховати Бога. Одвојеност од Бога чини човека слабим и немоћним пред болешћу и свима недаћама овог света. Зато, и да бисмо се успешно борили против коронавируса, биће неопходно да наш први корак буде употпуњавање наше слике света, тј. да у свој свет укључимо Бога, и то да њему дамо главно место, а не да нам он буде само као неко споредан, кога бисмо тек онако помињали као небитног и неважног. Богу је стало до нас, и зато је он увек са нама. Бог је са нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Укључујући се и сами у ову борбу против новог смртоносног непријатеља, ми смо на нашем црквеном простору нарочито нагласили ту потребу да се подсећамо на Бога. Зато смо увели праксу да се оглашавају звона с наших храмова много пута на дан, свака два сата, јер је звук звона знак Божјег присуства. Имајући Бога за предводника у овој борби, ми настојимо да будемо његови добри следбеници и по упутству ап. Павла настојимо да се добро наоружамо „свеоружјем Божјим“, то јест пре свега љубављу, храброшћу, подношењем, истрајношћу… Неопходно је да, предвођени Богом, и сами постанемо јаки, јачи најпре од себе, а то је пут да постанемо јачи и од болести. Нарочито треба да му се обраћамо у молитви да нам припомогне, за ту сврху препоручујемо ову молитву, усмерену посебно против короне, као и против сваке друге људске несреће. Уверени смо да ћемо обраћајући се Богу постати јачи, изборити се за здрав поредак у себи и у свету и све довести у здраво стање. Тек тада ванредно стање ће само од себе нестати.   *Да ли је ово искушење које је Господ допустио, прилика да дубље проникнемо у суштину Празника над празницима и да свеобухватније учинимо смотру над својим животом?   Христос је победио, али рат није завршен, битке нису завршене. Христос је устао из мртвих, Христос се показао надмоћнији у односу на оне који су били против Њега, и Он је јачи од оних који су против Њега у свима временима. Али нама то није довољно. Није зато што ми треба да се такође покажемо јачи од свакога зла, од свакога искушења. Да се ми покажемо јачи од греха, јачи од смрти. Како то треба бити надмоћан у односу на зло можемо видети читајући о нашем Господу. Читајући Јеванђеље видимо да је Он надмоћан у односу на оне који га нападају. Нај- пре се показао надмоћан у односу на сатану који га је кушао у пустињи, настојећи да га заведе, као што је завео наше прародитеље. Господ наш се показао надмоћним и у односу на смрт, прошао је кроз смрт. Прошавши кроз њу, и њу је преобратио, преобразио, и показао да када се остаје са Оцем небеским у заједници, у љубави, онда смрт нема дејства над оним који тако кроз њу пролази, надмоћно. И многи други који су веровали у Господа Христа исправно и за- једницу са Њим имали, надмоћно су прошли и кроз смрт. Међутим, глава Цркве је прошла победоносно, Христос је прошао победоносно, али тело Његово, које ми сачињавамо, још је у борби. Тело Христово, дакле ми који смо у овом свету, треба да покажемо, да постигнемо и покажемо надмоћ у односу на оно што нас сада разара, у односу на грех, у односу на свако зло и сваку немоћ, то би била истинска смотра и преображај.   *Ваше Преосвештенство, замолио бих Вас да на крају читаоцима Православља упутите Васкршњу поруку.   Потребно је да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу, а једни другима као браћи и сестрама. Ова ситуација нас упућује на то да се саберемо, да сву памет и доброту и цело човечанство осетимо и доживимо као једну породицу. Васкрс је стваралачки празник и стваралачки чин и није само сад, већ је свака недеља отпразновање васкрса, један мали васкрс. Васкрс понављамо, живимо, носимо га у себи и то је настојање човека ка самообнављању. Човек има жељу да поправи неку зграду, дом у коме живи, па и да обнови себе. Има једна јеванђеоска реч која све то означава а зове се покајање. Управо највећа сврха Васкрса је то лично поправљање и обнова а то се може покајањем. Потребно је да се поправимо и исцелимо, а много можемо и сами допринети исцељењу – како душе и тела, тако и простора у којем живимо. Очигледно је да највише грешимо у тим односима, укључујући и однос према природи. Ова корона нас и на то подсећа. Нешто се отело човеку, претерали смо у тој себичној жељи и похлепи да максимално искористимо природу, заборављајући да је и она светиња и Божији дар. Очигледно је да смо се о све то огрешили и кад поправимо тај однос према природи и према Богу, онда ћемо бити бољи и једни према другима, све би се исцелило па би и ова корона нестала. Честитам Васкрс свима и поздрављам победним поздравом: Христос васкрсе!   Разговарао:  Катихета Бранислав Илић     *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276. 15. Мај 2020, стр. 9-12)


      Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Након вечерњег богослужења, окупљенима се обратио Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. “Никшићку литију је установио сам Свети Василије Острошки када је својим моштима походио овај град прије више од 20 година”, додајући да се народ који се сакупља у овом граду, сакупља око Светог Василија који благосиља овај град.     “И када идемо за Светим Василијем у ову литију, он нас приближава Богу, сједињује нас са њим и призива благослов и на нас и на наше домове и на овај град”, рекао је Владика Јоаникије. Осврнуо се и на овогодишње околности услед пандемије: “Ове године овај празник прослављамо мало скромније, али опет је све лијепо и свечано, има нешто узвишено у тој скромности.”   “Ми смо испоштовали све мјере које је прописала медицина”, рекао је владика, напоменувши да је и сам био 28 дана у кућној изолацији. Владика је такође казао да је Црква позивала народ да поштује мјере, али такође и да приступа светињ, јер је спасење најважније, а онда здравље. “Свака кућа у Црној Гори зна и свједочи да је Свети Василије највећи видар”, рекао је Владика Јоаникије и додао да то такође знају и они којима је ових дана била дужност да легитимишу и заустављају оне који су ишли на поклоњење Светитељу.   Владика је изразио наду да ће прослава 350 година од прослављења Светог Василија бити у много ширим размјерама.   “Наше литије нису ни инат ни пркос, а нарочито данас. Ми данас идемо да покажемо и потврдимо свенародну љубав према Светом Василију”, нагласио је Владика, рекавши да ова литија треба да се обиљежи само вјером, као и љубављу према Светом Василију. Такође је нагласио да у литији нема политике, нема подјела и странака, већ само јединствени народ божији и да је свако добродошао.   Владика је такође изразио радост што литију предводи Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије, који је служио Свету архијерејску литургију у Острогу и доноси благослов ћивота Светог Василија.   “Да да Бог да Свети Василије прогна ову заразу из овог града и из Црне Горе и из сваког града да се више никад не врати”, поручио је Владика Јоаникије те је литија молитвено кренула улицама Никшића.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...