Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Да ли вам се допада тема ?  

32 члановâ је гласало

  1. 1. Да ли вам се допада тема ?

    • Да
      30
    • Не
      2


Recommended Posts

'И ако имам пророштво, и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премијештам а љубави немам, ништа сам... Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати... А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима'. (И Кор. 13). Ко би се усудио ово оспоравати? Овако је могао говорити само онај, који је кроз тешка искушења прошао и помоћу милости Божје успењао се до на врх лествице хришћанског савршенства; а тај врх јесте света и светла љубав. Али, ако би узлетео на тај врх без постепености, без муке и труда, крваво пузајући на више, томе и љубав не би била слатка. Јасна нам је дакле наука свих апостола, да ће по свршетку света и времена престати потреба и за веру и за наду као и за чудотворство које стоји у служби вере и наде. Само ће љубав остати.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Николај Берђајев

ЉУБАВ

Хришћанство је религија љубави. И Достојевски је примио хришћанство пре свега као религију љубави. У порукама старца Зосиме, у религиозним размишљањима, расутим по разним местима његових дела, осећа се дух Јованова хришћанства. Руски Христос у Достојевскога јесте пре свега гласник бесконачне љубави. Али као што Достојевски открива трагичку противречност у љубави мушкарца и жене, он је тако открива и у љубави човека према човеку. У Достојевскога је била значајна мисао да и љубав човека према човеку може да буде безбожна љубав. Није свака љубав према човеку и човечанству хришћанска љубав.

Share this post


Link to post
Share on other sites

За хришћанску љубав је сваки човек брат у Христу. Хришћанска љубав је сазнање богосиновства сваког човека, образа и подобија Божјега у свакоме човеку. Човек пре свега мора да љуби Бога. То је прва заповест. А за њом следује заповест о љубави према ближњему. Човек може да се љуби само зато што постоји Бог, једини Отац. Његов образ и подобије морамо да љубимо у свакоме човеку. Љубити човека ако нема Бога значи човека посматрати као Бога. И тада човеку прети лик човекобога, који човека мора да уништи, да га обрати у своје оруђе. На тај начин љубав према човеку показује се као немогућна без љубави према Богу. И Иван Карамазов говори да је немогућно љубити ближњега. Антихришћанско човекољубље јесте лажљиво и варљиво човекољубље. Идеја човекобога уништава човека, само идеја Богочовека утврђује човека за вечност. Безбожна, антихришћанска љубав према човеку и човечанству јесте централна тема 'Легенде о Великом Инквизитору' Достојевски се често враћао тој теми - одрицању Бога у име социјалног еудемонизма, у име човекољубља, у име среће човечје у овом кратком земаљском животу. И сваки пут је долазио до сазнања да је нужно сједињење љубави и слободе дато у лику Христа. Љубав мушкарца и жене и љубав човека према човеку постаје безбожна љубав када се изгуби духовна слобода, кад ишчезне људски лик, кад нема у љубави бесмртности и вечности. Права љубав је утврђивање вечности.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Љубав агапе код хришћана, прихвата оно што је неприхватљиво (пали свет) и покушава да га преобрази.

Хришћанство ни у ком случају не раскида човекове везе са светом, нити се супротставља развоју истинске науке. Оно једноставно истиче вечну супериорност Творца над светом који је створио, бесмртност човекове душе и ограничено значење материјалног света; оно овај привремени живот посматра као припрему за вечност.

Сходно томе, хришћанство једноставно потпомаже човеков духовни развој и његово морално узрастање у садашњем, привременом животу. Сама историја сведочи о томе колико је хришћанство потпомогло развој природних наука, а нарочито оних које се баве проучавањем природе.

Идеја о слози и једнодушју народа је чисто хришћанска идеја. На њој се заснива и велики број међународних закона. Такође, благотворан утицај хришћанства је незаобилазан и у погледу друштвених односа. Оно је створило хришћански брак и хришћанску породицу; издигло је морално достојанство жене као девојке, мајке и жене; насупрот паганској злоупотреби деце, хришћанство васпоставља Христове заповести, којима сваког искушивача и кваритеља дечије невиности осуђује на страшну судбину стављања воденичног камена око врата.

Дубина љубави Божије према људском роду, коначно нам је разјашњена у тајни Свете Тројице, што је основа целог хришћанског учења о искупљењу. Узвишени примери жртвене љубави - благовољење Бога Оца да жртвује Јединородног Сина Свог за спасеље рода људског, добровољно страдање Сина Божијег ради нашег искупљења и силазак Духа Светога ради нашег освећења - задивљују човекову душу, рађајући благодарну, крстоносну љубав према Богу, Кога хришћани почињу да спознају као вољеног Оца целог рода људског.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ми верујемо у једнога Бога, али не у Бога усамљеног, не у Бога самообузетог, не у Бога који живи само у себи и само за себе.

Бог јесте Љубав, говори Хришћанство.

А љубав је увек окренутост ка Другом, а на свом врхунцу и предавање себе Другоме. Отац, како говори Јеванђеље, воли Сина и све даје Сину. Син, како говори Јеванђеље, воли Оца и Себе предаје Оцу. И, коначно, сам дар Љубави, сама та Љубав као уздарје, као радост, као пунота, као битије, као жеђ и као утол жеђи, као давање и као примање јесте Дух Свети. И том Љубављу, тим Давањем Бог ствара свет, призива сваког од нас у битије, сваког од нас чини Својим љубљеним, дарујући Своју Љубав, Свој Дух свакоме од нас да би свако од нас могао учествовати у божанском животу. Зато се молимо Духу Светоме: 'Дођи и усели се у нас!'. Зато Га призивамо говорећи: 'Утешитељу... Ризнице добара и Даваоче живота..!'. И Он се усељава у нас, Он нас уводи по речима Христовим у сву истину (Јн. 16:13), дарујући нам живот вечни. Ето то је светлозарна тајна хришћанске вере: тајна Бога као Свете Тројице, Бога као Љубави...

„Jер Бог jе тако заволео свет да jе свог

jединородног Сина дао, да свако — ко веруjе у

Њега — не пропадне, него да има вечни живот.”

(Jован 3:16)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakav kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već da ga i zavolimo upravo onakav kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane upravo onakav kakav može da bude.

V.Jerotić

Share this post


Link to post
Share on other sites

Света тајна љубави

Свака породица је царство, мала Црква и света тајна Царства Божијег. Негде, па ма то било и у некој бедној собици, сваки човек у једном одређеном часу свога живота, доживи своје лично мало царство. Иза сваког прозорског окна живи један мали свет. Како се то јасно види кад човек ноћу путује возом и пролази поред безброј осветљених прозора! Иза свакога од њих можда постоји прави и испуњени живот...

Венчањем започиње то мало царство које може да постане слично Царству Божјем.

У филмовима слика брака је увек млади брачни пар. Али, једног јесењег поподнева, видео сам на клупи на једном тргу у бедном париском преграђу, стар и сиротан брачни пар. Седели су држећи се за руке, без речи, и уживали у вечерњем руменилу, у последњој топлоти јесени. Ћутали су. Све су речи већ биле изречене, све страсти исцрпљене, све буре утишане. Цео живот су оставили иза себе - па ипак све је то било присутно у оној тишини, у оном светлу, топлини, у оном тихом јединству њихових руку. Присутно и спремно за вечност, зрело за радост. Ово ме је подсетило на ону исконску визију брака, на његову небеску лепоту.

Љубав је глад и жеђ за јединством, за целовитошћу, за пуноћом.

Смисао љубави није само у томе да се рађају деца. Љубави не треба никакво оправдање. Није љубав добра зато што даје живот, него она даје живот зато што је добра.

Љубав без послушности Богу јесте телесна жеља и жеља очију и гордост живота. (1. Јн 2,16)

Послушност узета сама за себе није врлина. То је само слепо подчињавање, а у слепилу нема светлости. Велики нацистички злочинац Ајхман правдао се послушношћу. Али, права послушност је плод љубави.

Сви покушаји данашњег друштва да 'нађу место жене у друштву' уместо да жену узвисе, унижавају је. Смисао и испуњење овог живота она налази кад прихвати живот другог као свој сопствени.

Брак у коме се стално не распиње на крсту лична себичност и самодовољност, у коме појединац не умире 'за тебе' - није хришћански брак.

Брак се често идентификује са срећом и супружници одбијају да прихвате крст у браку. Међутим, 'Крстом Христовим радост (а не срећа!) дошла је у свет'. Дошла је она радосна сигурност да брачни завет, гледан у перспективи вечног Царства Божјег, не траје само 'Док нас смпт не растави', већ док нас смрт потпуно не сједини. У хришћанском браку узело се троје. Ту је заједничка верност мужа и жене према Трећем, а тај Трећи је Бог.

Карактеристичан грех за данашњи брак је претварање породице у идол, одбијање да се брак схвати као заједнички пут у Царство Божје. То се јасно види из готовости данашњег човека да 'све учини' за своју породицу, чак и да украде... Ту породица више не служи слави Божјој и престаје да буде тајанствени ход у Божјој присутности.

Заједничка чаша из које младенци пију после венчања објашњава се данас као симбол 'заједничког живота'. У прошлости је та чаша била свето Причешће. Учествовање у Евхаристији било је печат брака у Христу. Христос је ново вино новог живота за децу Божју. То вино нам открива да што год бивамо старији у овоме свету, све смо млађи у животу Вечнога дана.

Пошто се обред венчања заврши, невеста и женик сједињених руку иду за свештеником у опходу око стола. Исто као и на крштењу, овај кружни ход означава да је вечно путовање почело. Брак је ход руку под руку који почиње овде, који истина није увек радостан, али који може да одведе у Радост и да се њоме испуни.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Neki hriscanski mislioci razlikuju ljubav-dar i ljubav-potrebu. Primer prve od njih je ljubav samopozrtvovanog oca prema svojoj porodici. Primer druge je ljubav deteta, koje od roditelja trazi zastitu od nerazumljivog sveta koji ga plasi.

Ljubav-dar je veoma nalik na Ljubav Gospodnju. Otac predaje Sebe Sinu, Sin Ocu i svetu, i na kraju daruje Ocu isti svet u Sebi i preko Sebe. Ljubav-potreba, naprotiv, uopste ne lici na prethodnu ljubav. Medjutim, veoma kratko razmisljanje ce nas dovesti do zakljucka da nikada i niko nema toliku potrebu da bude samo veoma sebican i gord covek. Ljudi su zaista potrebni jedni drugima “ nije dobro coveku biti sam “ (Post.2, 1 i ovo se podsvesno odrzava kao ljubav-potreba. Osecanje potpune samodovoljnosti je los duhovni simptom, kao sto je odsustvo apetita takodje los simptom, jer mi zaista treba da jedemo.

Nase duhovno zdravlje direktno zavisi od nase ljubavi prema Bogu, a ta ljubav se skoro u potpunosti svodi na potrebu. Samo uznapredovali duhom se osmeljuju da kazu da su van njenih predela. Ali takvim ljudima bi upoznate visine postale demonska prelest, ako bi smatrali da im “nista nije potrebno” od Boga. “Vise ne postoji bez nizeg” citamo kod jednog od takvih duhovnih podviznika. Oni, koji su osetili ljubav-dar prema Bogu su udarali sebe u grudi zajedno sa jevandjeljskim mitarem i vikali iz dubine svoje duhovne nemoci. Na taj nacin je ljubav-potreba neodvojiva od najviseg duhovnog stepena. Covek je najblizi Bogu onda kada u odredjenom smislu nije nalik na Boga i kada je svestan te razlike, te nesposobnosti i nemoci. Odavde slede vazni zakljuci, bez kojih je nemoguce razmisljati o ljubavi.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Svaki koji ima ljubav od Boga je rodjen” (1 Jn. 4, 7). To nije samo promena ili popravljanje, ili usavrsavanje, ne, - to je upravo radjanje od Boga, sjedinjenje sa Svetim. Svako koji ima ljubav je ponovo rodjen ili se rodio drugi put – za novi zivot, postavsi tako “cedo Bozije”, i dobivsi novo bice i novu prirodu – bio je “mrtav i oziveo” za prelazak u novo carstvo (o tome i govori prica o bludnom sinu; Lk.15, 32). Iako se drugim ljudima “okamenjenog srca” on i dalje cini prosto istim covekom. Ali u stvari, u nevidljivim nedrima njegove “bludne” duse se desila tajna promena. Prestanak i agonija potpune sumnje su bile samo muke radjanja iz tesne i tamne utrobe telesnog zivota u neopisivu sirinu vecnog i svesvetlog zivota. Onaj koji ima ljubav i ljubi je presao iz smrti u zivot, iz carstva ovog sveta u Carstvo Bozije. On ima “dijel u Bozanskoj prirodi” (2 Pet. 1, 4). On je usao u novi svet Istine, u kojem moze da raste i da se razvija; u njemu je seme Bozije – seme Bozanskog Zivota (1 Jn.3, 9), seme same Istine i vecnog poznanja. Znajuci Istinu, on sada shvata zasto mu se desila takva promena: “Mi znamo da predjosmo iz smrti u zivot, jer ljubimo bracu; jer ko ne ljubi brata ostaje u smrti. Svaki koji mrzi na brata svojega… nema u sebi vjecnoga zivota” (1 Jn.3, 14-15). Onaj koji nema u sebi vjecnoga zivota je onaj koji nije usao u zivot Presvete Trojice, - pa zbog toga i ne moze da ljubi, jer ljubav prema bratu i jeste neka projava i izlivanje Bozanske sile od onoga koga Bog ljubi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Љубав према ближњем нема граница. Она треба да се

распростире до краја земље, да обухвата све људе, свуда.

Био једном један подвижник и имао два послушника.

Веома се трудио да им пружи духовну корист и да им

помогне да буду добри. У себи се, међутим, бринуо да ли

они заиста напредују у духовном животу и да ли су

спремни за Царство Божје. Ишчекивао је да му Бог

пошаље неки знак о томе, али никаквог одговора одозго

није било. Једнога дана требало је да буде свеноћно

бдење у цркви неког другог скита, удаљеног много сати

хода од њиховог скита. Требало је итекако пешачити кроз

пустињу да би се стигл онамо. Пошаље он своје

искушенике већ изјутра, како би рано стигли и

припремили цркву, а сам старац би дошао после подне.

Послушници су већ били прилично поодмакли кад

изненада зачуше јауке. Имали су шта да виде—неки човек

лежи тешко рањен и вапије за помоћ.

“Понесите ме, молим вас!”, говорио је. “Овде је пустиња.

Овуда нико не пролази. Ко ће ми помоћи? Двојица сте.

Подигните ме и однесите до првог села!”

“Не можемо!” одговорише. “Журимо се на бдење. Добили

смо заповест да припремимо све што треба за бдење.”

“Понесите ме, молим вас! Ако ме овде оставите, умрећу,

појешће ме дивље звери.”

“Не можемо! Шта да радимо, морамо да идемо на своју

дужност.”

Отидоше.

После подне крену и старац на свеноћно бдење. Ишао је

истим путем. И он стиже до места на којем је лежао

рањеник. Угледа га, приђе му, па ће му рећи:

“Шта ти се десило, човече Божји? Шта ти је? Откада си

овде? Зар те нико није приметио?”

“Прошла су јутрос два монаха. Замолио сам их да ми

помогну, али су журили да стигну на бдење.”

“Понећу ти ја, не брини,” рећи ће старац.

“Ма не можеш ти, ти си стар. Не можеш ме подићи; то је

немогуће!”

“Не, не брини, ја ћу те понети; не могу да те оставим.”

“Али не можеш ме подићи!”

“Сагнућу се, ти се држи за мене, па ћу те, мало-помало,

однети до неког оближњег села. Мало данас, мало сутра,али стићи ћу.

Старац на једвите јаде понесе рањеника и поче с

муком да корача по песку под теретом људског тела.

Са њега је зној текао потоком. А он је у себи мислио:

“Макар и три дана ходао, али ћу стићи.”

Док је он тако корачао кроз пустињу, почео је да осећа

да терет који носи постаје све лакши, све док у једном

тренутку није осетио као да на себи не носи ништа. Он

се окрете да види шта се то дешава и, на своје

изненађење, виде да је на његовим леђима један

анђео. Тај анђео му рече:

“Бог ме послао да ти саопштим да твоја дав

послушника нису достојна Царства Божјег јер немају

љубави.”

Преузето из књиге:

Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита,

Беседа, Нови Сад 2005 г.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 Протојереј Џон Велдон Харденбрук    [1]

Полност: један од најизвитоперенијих и најлошије схваћених проблема двадесетог века. Наше друштво је опседнуто полношћу. Не можете укључити телевизор, одабрати књигу или часопис, или се возити својим аутомобилом, а да јој не будете изложени.

Резултат такве опседнутости је поражавајући. Она је извршила утицај на готово сваки аспект нашег друштва. Прељубочинство и браколомство широко су распрострањени. Млади људи бивају онеспособљени за живот јер непрестано расте број трудноћа и абортуса у адолесцентским годинама.

Бракови се, такође, често разводе. На 1,8 бракова у Сједињеним Државама долази по један развод. 40 посто деце млађе од осамнаест година има разведене родитеље. Па ипак, управо је полност и њена злоупотреба, која је у корену тих развода, исувише често наша национална преокупација.

Као свештеник цркве и као отац, дубоко сам узнемирен овим изопачењем дара који нам је дат од Бога. Узнемирен сам због онога што он чини нашем свету. Узнемирује ме и због тога што тако много Хришћана постаје његов плен.

Као Хришћани, требало би да будемо пример онима који нас окружују. Уместо тога, изгледа да Хришћани следе вођство овога света. Време је да то зауставимо. Време је да се полност врати тамо где и припада.

Када је Бог стварао полност

Намера Божија била је да створи једног човека за једну жену. Муж и жена треба да постану једно тело и да њихов брак траје током читавог њиховог живота. Исус је једном приликом рекао И биће двоје једно тело. Тако нису више двоје, него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља... (Мк. 10:8-9) На тај начин, светост брака је од суштинског значаја за живот у Царству. Говорећи да ће двоје постати једно тело, Исус користи речи које су употребљене и у Старом Завету. Речи „једно тело" означавају једну природу. Сједињавање до кога долази на тај начин није значило неко теоретско јединство. То је истинско јединство, какво је Бог одредио. Брак је, између осталог, и телесно јединство.

Полност је од виталног значаја за брачни однос. Постоји неколико разлога зашто је то тако. Као прво, полни однос је нужан ради рађања. Као друго, он представља интимни облик општења и опуштања. Као треће, и најважније за нашу расправу, полни однос је једно од оруђа које Бог користи да би „двоје постали једно тело". Другим речима, полни однос има моћ да потпомогне узајамну повезаност људи у браку.

Полност је Бог благословио као нешто добро. Она има веома позитивну намену у оквиру брака. На жалост, овај свет је преузео ту добру ствар и изопачио је.

Дух овога века

Сатана је предодредио правац овога света назвавши га „дух овога века". Не може се увек лако указати на оно шта је заправо тај дух. Он је врло варљив - непрестано је у покрету, непрестано се мења. Међутим, и поред свих тих промена, јасно се може видети његово напредовање. У нашем нараштају тај напредак постаје све очигледнији. У најмању руку, можемо видети куда води један његов део. Он води потпуној побуни против богоугодног полног понашања.

О томе сведоче многи облици порнографије који су данас постали лако доступни и друштвено прихватљиви. Прљаве књиге добиле су нов изглед, са блиставим четворобојним корицама, док прљави филмови имају одблесак „уметничког“.

Међутим, још су подмуклији неки суптилни начини којима се полност утискује у нашу колективну свест. Индустрија, базирана на рекламама, све паное је запљуснула полношћу и користи је да би продала скоро сваки производ. Телевизија и филмска индустрија направиле су од грешника хероје. Поп-психологија нам је рекла да је полност безазлена и природна и да потискивање полних потреба штети нашој психолошкој стабилности. Правни систем је прогласио полну везу за „право" међу одраслим особама које на то добровољно пристају.

Није онда чудо да је оно, што се некада звало „живети у греху", постало уобичајена појава, друштвено прихватљива ствар избора, као ни то да су и друге форме полне попустљивости сада распрострањене у тој мери.

Не варајте се

Желим да наведем неколико разлога због којих не треба чинити браколомство или прељубу. Започнимо са десет заповести које осуђују ванбрачни полни однос. Седма заповест каже не чини прељубу.(2.Мојс. 20:14) Како то правилно разумети? То говори сам Господ, а Његов закон записан је у нашој свести. Људи заиста морају сурово да се боре не би ли њихова срца толико отврднула и занемарила тај закон.

Као друго, браколомство ће вас послати у пакао. Оно ће вас коштати Царства Небеског. Писмо каже: Зар не знате да неправедници неће наследити Царство Божије ... Не варајте се: ни блудници... ни прељубочинци... неће наследити царства Божијега.(1.Кор. 6:9-10) Каже се: „не варајте се"... А свет је преварен . Једнога дана, они ће доћи пред престо Божији и рећи „али, сви су то радили".

Па шта? Сви су и сагрешили. Сви су били преварени. Ако волите Господа, онда се немојте заваравати. То ће вас коштати Царства Божијег.

Као треће, браколомство и прељуба ће вас и емоционално и психолошки уништити још у овом животу. Прељуба, „adultero", на латинском значи „предавање своје природе (туђе природе) другоме". То значи да се онда када двоје постану једно тело, дешава и још нешто, осим пуког тренутног задовољства.

Библија пита нас, Хришћане, Не знате ли да су телеса ваша удови Христови? Хоћу ли дакле узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Боже сачувај! Или, зар не знате да ко се са блудницом свеже једно је тело са њом? Јер је речено 'биће двоје једно тело“.(1.Кор. 6:15-16)  Полни однос је предодређен да у брак унесе јединство. Изван брака, међутим, такав начин везивања постаје непожељна појава.

Осврнимо се на човека који је имао мноштво веза. Имао је везу са девојком „А" која је трајала само једну ноћ. Онда је имао везу са девојком „Б" која је потрајала нешто дуже, рецимо годину дана. Онда је њу одбацио и имао везу са девојком „В", којом се напокон оженио. Шта чини живот овог човека? Нешто мало од девојке „А", нешто мало више од девојке „Б", и, надамо се, много тога од девојке „В".

Успомене, сукоби и љубомора којима је пропраћена свака од тих веза пребиваће, у извесној мери, у животу тог једног човека. Извесни део сваке од њих остао је у њему. И он сам је у њима, такође, оставио један део себе.

Свет нам каже да ће кроз полне односе наш живот бити испуњен. Међутим, уколико више упражњавате недозвољене полне односе, утолико ћете више губити сопствени живот.

“Али, ми ћемо се ионако ускоро венчати“

Постоје, исто тако, добри разлози за уздржавање од полних односа пре брака, чак и са особом за коју сте сигурни да ћете се венчати. Предбрачни полни односи стварају неповерење. Једини разлог због кога су мужеви и жене у стању да верују једни другима јесте тај што у полни однос нису ступили док се нису венчали. А било је тешко да се то учини. Знали су да ће се ускоро венчати и живети заједно. Били су заљубљени и желели су да то и покажу. Било је тешко очувати самоуздржање. Међутим, они који су чекали захваљују Богу на томе. Оно што је научено за то време самоуздржања и чекања јесте да, ако су могли чекати тада, могу бити уздржани и ако падну у искушење након што су се венчали. Чекање гради поверење.

Стари клише по коме „чежња не може чекати да би се испунила, али да љубав може чекати да би се потпуно предала" коначно и није тако лош. Ступање у полну везу може изгледати као добар начин да се изрази „љубав", али у чекању има много више љубави. Ако сте већ једном имали предбрачни полни однос, никада не можете бити сигурни да поново можете имати пуно поверење у свог партнера или у самога себе. Видео сам да се такве ствари дешавају у браковима, чак и када прође много година од дана када су супружници изменили брачне заклетве.

Предбрачни полни односи такође вас остављају отвореним за одбијање. Полни однос је једна од најрањивијих ствари које можете учинити у животу. Створени сте да у том тренутку будете осећајни и нежни, а не окамењеног срца. Ако вас тај младић или девојка остави након што сте са њим (њом) имали полни однос, нешто ће се догодити. Осетићете се одбачено. Подићи ће се зидови и ви ћете убрзо говорити: „Не желим да поново будем повређен". А онда, када већ годинама будете у браку, имаћете много тешкоћа да се опустите. Шта није у реду? Несвесно, ви још увек мислите: „Могао бих бити повређен. Морам заштитити самог себе". Ти предбрачни односи вас коштају. Они вас и даље прате.

Бежите од блуда

Речено је да међу гресима нема разлике. Један (грех) исти је као и други. Не обмањујте сами себе. Они се разликују по последицама које остављају на вас. Како то могу доказати? Ко се сједини са Господом један је дух са Њиме. Бежите од блуда. Сваки грех који човек учини ван тела је, а који блудничи своме телу греши.(1.Кор. 6:17-18)

Шта апостол Павле овде каже? Ако опљачкате банку, ви можете вратити новац. Међутим, није исто и у случају блудничења. Оно непосредно продире у вашу душу и не можете га вратити.

Данас је уобичајено да људи који треба да се венчају имају предбрачне полне односе. Ако сте Хришћанин и ако вам се то догодило, ја не желим да вас оптеретим осећањем кривице. Касније ћу објаснити како Божије исцељење и опроштај могу делати у вашем животу.

Да ли схватате шта желимо да кажемо? Желимо да они који нису у браку, ступе у брак у чистоти, не уносећи у њега мноштво проблема из своје прошлости. То желимо за наше кћери. Желимо да их видимо чедне и одевене у беле хаљине на њиховом венчању. Желимо чистоту за своје синове и све младиће у нашим црквама.

То неће бити лако у нашој култури, која у много чему охрабрује прихватање ставова овога света према полним односима. Биће потребно да у нашим црквама постоје позитивни обрасци које ће следити млади људи и жене. Потребни су нам парови који на дан свог венчања могу стати и непостидно рећи „ми смо чедни", чак иако више није модерно да се то каже.

Заливање пумпе

Америчка култура додворава се грешним страстима чинећи грљење и миловање[2] прихватљивим понашањем. Чак и у круговима у којима је предбрачни полни однос још увек табу, постоји став да је исправно чинити све што води полном акту све дотле док се заустављате непосредно пре тог чина. Шта има лоше у грљењу и миловању међу младима на љубавним састанцима? Дозволите ми да упитам: чему служи грљење и миловање?

Ако сте одрасли на селу или сте имали деде и баке који су тамо живели, вероватно знате нешто о „заливању пумпе". Да би се добила вода из пумпе, морате у њу најпре ставити мало воде па тек онда почети да притискате ручицу, тј. да пумпате. Проћи ће извесно време док пумпа проради. Залили сте пумпу да бисте добили воду.

Шта се постиже грљењем и миловањем? Њима се залива пумпа. Они постоје зато да би се окончали полним актом. И то је велика ствар - у браку - да би се ствари развијале у том правцу. Међутим, таквом „заливању пумпе" нема места нигде осим у освештаном браку.

Колико је само одраслих људи, и оних који су у браку, и оних који то нису, доспело у невољу управо на том месту? Оно што започиње као „невин" додир води не тако невиној страсти и ускоро се претвара у необуздану похоту. Крајњи исход је увек исти - уништени животи, уништени бракови и отуђеност од Бога.

За младе људе то је подједнако трагично чак и ако се грљење и миловање не окончају прељубом. Зашто? Зато што разарају истинску сврху полне везе каквом ју је Бог замислио.

Мислило се да грљење и миловање служе да тај акт учине узбудљивим. Осећа се „подилажење жмараца" и сличне ствари и то је забавно и чудесно. Али, створено је зато да бисте могли окончати тај акт! Не говорим о површним додирима или пољупцу у образ. Говорим о грљењу и миловању. Њихов циљ је да подстакну.

Неки од људи које сам саветовао имали су проблема због таквог почетка и прекидања страсти. Након венчања, питали су се зашто не могу да окончају полни чин. Када сам их упитао шта су радили на љубавним састанцима, рекли би: „Били смо загрејани и узбуђени све до последњег тренутка. Онда бисмо се зауставили и покушали да се „охладимо". Ако сте то често упражњавали, то ће вас спутавати када будете у браку. Ваше тело није замишљено тако да буде прекинуто у том тренутку. Бићете фрустрирани.

Данас многи млади људи живе у сталној сексуалној фрустрацији. То се нарочито односи на љубавне парове који се грле и милују, настављајући да подстичу своје страсти. Извесна количина полне напетости може се очекивати код оних који нису у браку. Грљење и миловање су, међутим, крајње фрустрирајући и ствари чине још тежим. Фрустрирајуће је када не можете да окончате оно што сте започели.

Ако, пак, не желите да окончате, упитао бих вас онда: „зашто сте уопште и започињали"? Немојте чак ни почињати да заливате пумпу. Не искушавајте саме себе подстичући своје страсти. Зашто беспотребно уносити фрустрацију?

Рећи ћу вам ко уистину ужива у првој брачној ноћи - они који су се уздржавали. Уздржање увек чини празник тако пријатним. Време када нисте у браку јесте време за уздржавање. Какво је то узбуђење ако пар у првој брачној ноћи каже: „Па, биће као и претходне ноћи и толико других које смо провели заједно".

Прва брачна ноћ двоје чедних је нешто чудесно. Њима нису потребни саветници. Они не пате због недостатка сексуалног искуства. Зашто? Зато што они не могу да погреше. Сматрам да имају педесет година да се прилагоде. И то је узбудљиво прилагођавање, заиста јесте. Током година, њихов полни живот постајаће све бољи и бољи.

Али, ја сам већ правио грешке...

Шта се дешава ако сте један од оних који су имали много лоших веза или сте имали полне односе пре брака? Па, Господ је наш Спаситељ. Он је и Исцелитељ. Искупљење које нам Он дарује може донети велико исцељење нашим разореним животима.

Желео бих да ипак будем врло искрен. Ако одсечете палац и приђете Цркви највероватније је да нећете добити други палац уместо њега. Наравно да то Господ може учинити, али се то, по свој прилици, неће догодити. Ипак, ви уистину можете чинити добро. Ви можете да будете без палца, а опет да учините много тога. То је један пример онога што се дешава са нашим осећањима.

Понекад, имајући у својој прошлости пред- и ванбрачна полна искуства, улазимо у Цркву откривајући да смо погубили неке делиће себе. То, међутим, није подједнако добро као у случају да нисмо имали такве односе.

Разлика је у томе што је за онога ко је имао таква искуства нешто теже да живи хришћанским животом. Ми тежимо томе да се боримо и водимо битку против понављања грехова из прошлости. Искушење је веће. Сатана то зна и он куца на иста врата. То јесте нешто теже, али ви у томе можете успети. Живот је суровији, али Господ је милостив. Он се обраћа Коринћанима и каже да ... ни блудници... ни прељубочинци неће наследити Царство Божије... и такви бијасте неки. Њихова прошлост је била разуздана и вама је то познато. У самом центру тог града постојао је огроман идолопоклонички олтар а уз њега и неколико стотина проститутки које су чиниле део тог култ. И такви бијасте неки; али се опрасте и посветисте, и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега..(1 Кор. 6:11)

То је добра, блага вест! И како се причешћујете Телом и Крвљу Господњом, како све више напредујете у хришћанском животу, и уколико се све више и више уподобљујете лику Христовом, исцелиће се и сама ваша душа. Ви се можете опрати и постати бељи од снега и, ако се то догоди, стати пред Бога као да сте поново девствени. Господ је милосрдан у тим стварима и, после извесног времена, исцелиће вас. Будимо, међутим, поштени, и признајмо да је постало теже живети хришћанским животом стога што сада жањемо оно што смо посејали. Спасавају нас покајање и искрена исповест пред духовним оцем.

Рат двају царстава

Ми водимо рат. Ако мислите да је живот било шта друго него рат или да је Хришћанима лакше, боље је да поново прочитате Прву посланицу Петрову, гл. 5, ст.8. Сатана је лав који риче. Он је злобан и немилосрдан. Он од (свог) пада ратује против Господа и употребиће све чиме располаже да би уништио народ Божији и Његово царство.

Време је да Хришћани преиспитају своје ставове према полности и да престану да потпадају под утицај нездравог духа овог доба. Тај дух потиче непосредно од Сатане и води уништењу. Стражите пред њим! Не дозволите му да вас обузме! Небогоугодно полно понашање јесте оруђе непријатеља и он га је већ безброј пута употребио. Хајде да сви обратимо пажњу на упозорење које се даје младићу у Причама Соломоновим, поглавље 7, јер нам се овај искварени 20-ти век обраћа позивом оне исте блуднице:

Хајде да се опијамо љубављу до зоре, да се веселимо миловањем; јер ми муж није код куће, отишао је на пут даљњи, узео је са собом тоболац новчани, вратиће се кући у одређен дан. Наврати га многим рјечима, глатким уснама одвуче га. Отиде за њом одмах као што во иде на клање и као безумник у ланце да буде кажњен, докле му стријела не пробије јетру, као што птица лети у замку не знајући да ће је коштати живота. Зато, дакле, децо, послушајте ме, и пазите на речи уста мојих: немој да застрањује срце твоје на путеве њене, немој лутати по стазама њеним; јер је многе ранила и оборила, и много је оних којеје побила. Кућа је њена пут паклени који води у даоје смрти.[3]

А Хришћанство је пут чедности који води у живот вечни.

Share this post


Link to post
Share on other sites

e sada večita tema i dilema, pitanje koji svi u potaji žele, a ne usuđuju se da postave, i najčešće ne postave jer valjda i en žele da čuju odgovor.

kada smo mladi sve je naravno mnogo lakše i jednostavnije, no uzmimo na primer dvoje prosečnih ljudi između 40te i 50te godine, koji za sobom imaju po jedan neuspešan brak( a takvih ej an nesreću i žalost sve više), upoznaju se, dopadnu se jedno drugom...i šta sada?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Znam da crkva dozvoljava i arzvod i brak u nekim slučajevima, no hajde ad uzmemo jednu apstraktnu priču, evo samo ću ej zamisliti

npr. dvoje ljudi, različitog pola naravno :smiley: ,se upoznaju i iz nekog razloga se ne mogu venčati, uzmimo naprimer da žive u različitim mestima, ili imaju neke nerešene porodične situacije, dakle pretpostavimo da ne mogu stupiti u brak dok ne reše neke egzistencijalne stvari, menjanje mesta stanovanja, prelazak deteta u drugi grad, drugu školu, jer sa nekom svojom odlukom mi istovremeno utičemo i na živote ljudi oko nas, dakle ta veza može potrajati mesecima, možda i godinu, ljudi se vole, naravno da žele biti jedno sa drugim i telesno, da žele voditi ljubav...šta onda... da li se to smatra bludom?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Празник светих Врача Козме и Дамјана торжествено је прослављен 14. јула 2019. године у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ тимочки Г. Иларион, уз саслужење архимандрита Козме, игумана ове свете обитељи, протосинђела Симеона, протојереја Милана Радовића и јерођакона Марка.

      У молитвеном сабрању, којем је присуствовао велики број верника из Епархије, имендан је прославио игуман манастира Буково, отац Козма. Славски колач је благословио и преломио са свечарем владика Иларион, узносећи молитве светим бесребреницима.
      Владика Иларион је у своје име и испред сабраних свештеника и верног народа честитао имендан оцу Козми, пожелевши да му свети Врачи буду помоћници и убудуће у свему ономе што је благочестиво пред Господом, како би манастир напредовао у свему, као и да се у њему настави сабрање младих људи жељних Бога и спасења.
      Порука коју нам даје свето Јеванђеља, поучио је владика, је да на првом месту задобијемо љубав, јер и када и све врлине стекнемо, а љубави немамо, ништа смо. Љубав треба да показујемо према свему у нашем окружењу што је слава Божија, према људима и творевини која нас окружује, јер Господ живи је дародавац свих добара. Господ је даровао свој израз човекољубља човеку и лек спасења, а то је падање и устајање. То свет не разуме, то покајање које следи након пада, и покајничко расположење којим се стиче смиреност духа и друге благодатне користи, које су пред Богом највредније, у противном би човек помисливши да је без греха, пао у гордост, и  изгубио све стечано до тада.
      Владика је истакао да је вера у Живог Бога основ свега, али није довољно само веровати, него се и покоравати вољи Божијој. Свети Врачи су исцељивали и чинили чудеса именом Христовим, и само једно су тражили од свих, а то је да верују у Господа. Увек је потребно себи да кажемо „ Господе, ми смо слуге твоје непотребне и учинили смо онако како смо дужни да чинимо. Твојом добром вољом коју си нам дао, надахнуо си нас…“ Као што у молитви увек кажемо „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо.“ – Нека би нас Господ чувао и утврђивао у вери, јер је то једини прави пут ка нашем спасењу – рекао је владика.

      Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      У суботу, дана 06. јула 2019. године, свету архијерејску Литургију у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. 

      Преосвештеном Владици Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох друге парохије даљске, протонамесник Немања Клајић, парох први даљски, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакони Предраг Јелић и Срђан Лукић. Овом приликом Владика Херувим увео је у дужност првог пароха даљског протонамесника Немању Клајића, досадашњег пароха мирковачког. У својој архипастирској беседи Владика Херувим обратио се свештенству и сабраном народу пригодном беседом . По одслуженој светој Литургији радост заједничарења пренета је за трпезу љубави.

      Извор: Епархија осечкопоска и барањска
    • Од Логос,
      Првог дана месеца јула, лета Господњег 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић и ђакон Александар Ђорђевић. За певницом су били оци: протонамесник Немања Младеновић, јереј Иван Антонијевић, и дечији хор нашег храма “Свети Сава”. На данашњи дан, наша света Црква прославља светог мученика Леонтија, који је пострадао за време цара Веспазијана у првом веку.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Данашње Јеванђеље нам говори о љубави између људи, коју нам је Господ заповедио. “А ово вам кажем да љубите једни друге”. О љубави Христовој Преосвећени Владика је започео своју беседу. “Човек би требао на ту љубав Божију да одговори својом хришћанском љубављу. Зашто? Зато што, браћо и сестре, не може човек да каже да воли Бога, а да мрзи човека. Човек може да се наљути на човека, да се разгневи, али то је сасвим нешто друго од мржње. Мржња не упропашћава онога кога ми мрзимо, колико нас који ту мржњу шаљемо од себе. Заиста, човеку је потребно да на Божију љубав одговори човечанском љубављу. Љубав не сме да буде себична, него она која воли свакога човека без обзира какав је тај човек. Ако волимо човека и онога ко зло чини, ми ћемо бити растерећени, а кад види и тај непријатељ да га волимо, он ће казати: ја овом човеку стално чиним зло, а он мени узвраћа љубављу, па ћемо у таквим ситуацијама сачувати и себе од мржње, а тиме и тог човека који нама зло чини”. 
      Преосвећени се у наставку беседе дотакао питања мржње и порекла њеног: “Онај ко мрзи Бога он мрзи све оно што је божанско, а такав мрзи човека Божијега. Дакле, мржња је велико зло, и у стању је да измени човеков разум, да га доведе у такво стање, да човек и када чини зло, он је убеђен да чини добро. Како настаје зло у човеку? Зло настаје тако што горчина рађа гнев. Када ми почнемо да се гневимо, гнев тада рађа љутњу. Када се љутимо, то рађа вику, како каже један свети отац, почињемо да галамимо, а вика производи хулу. Тада почиње да човек говори погрдне речи. Зло никада не може родити добро, јер оно није пут ка добру. Зло се не гаси злом. Насупрот мржњи стоји љубав. Имамо Христа. Он је чинио све зарад човека, васкрсавао мртве, исцељивао болеснике. А како су му људи узвраћали? Злом, толико далеко да је човек дигао руку на Бога”. Владика је упоредио човеков живот са Христовим животом, страдањем и Васкрсењем, где је истакао да: “Човек васкрсава када престане да мрзи. Мржња човека у земљу сатире, а љубав га васкрсава. Зато Господ каже: Љубите и непријатеље своје. Е ту ми клецамо сви. Како да волимо онога кога мрзимо? Ту нас Господ опомиње да волимо своје непријатеље као што је и Он волео њих. Онај који је задобио љубав, задобио је Бога, а онај који је отуђен од љубави отуђен је од Бога. Само ако уистину волимо Бога, волећемо човека, јер је човек икона Божија”.
      Богољубље и човекољубље су неодвојиви: “Не може се доћи до Бога без човека, нити до човека без Бога. Зато Јеванђеље нам каже да је блажен човек који може сваког човека волети подједнако. Није то лако. Али може, ако човек жели, даје му моћ и окрепљује га. Онај ко воли Бога, најпре је заволео брата свога. Ко воли Бога а гњеви се на брата, личи на човека који трчи у сновима. Трчиш а не можеш да побегнеш јер си се везао а ниси побегао од сна. Да ли ми хришћани у потпуности волимо Бога и човека? Бог од нас не тражи ништа више да чинимо према Њему него што треба да чинимо према човеку”.
      На крају је Преосвећени закључио беседу речима: “Да се помолимо Богу да нам помогне да завлада љубав прво у нама, па да завлада љубав у породици, у селу, држави, цркви”.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Поводом прве годишњице од упокојења игумана Савинског Архимандрита Варнаве у манастиру Савина ће у сриједу 26. јуна Свету архијерејску Литургију служити Његово преосвештенство епископ Буеносаиреско-јужноцентралноамерички Г. Кирило уз саслужење свештенства. Након Свете литургије, која ће почети у 8 часова, на гробу оца Варнаве биће служен помен, а потом уприличена трпеза љубави, рекао је у разговору за Радио ,,Светигору“ јеромонах Макарије игуман манастира Савина.
      ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ
      Отац Макрије најавио је и Видовдански сабор у манастиру Савина који ће бити одржан на завјетни празник српског народа-Видовдан у петак 28. јуна. Сабор ће почети Светом литургијом у 9 часова, након које ће бити служен помен свим српским војсковођама и војницима пострадалим за вјеру и отачаство од Косовског боја до данас.
      На овај велики празник у манастир Савину стићи ће и мошти Светог Нектарија Егинског чудотворца, које ће бити изложене на поклоњење вјерницима од 8-16 часова 28. јуна, када се опет враћају у которску цркву Светог Николе. Он је говорио и о својим сусретима са старцем Нектаријем Виталисом, који му је причао о томе како га је исцијелио Свети Нектарије Егински, говорећи о својим осталим сусретима са њим, и поукама које је од њега добио.
      Манастир Савина однедавно има и свој интернет сајт који можете наћи на адреси: manastirsavina.org  
      Отац Макарије говорио је и о духовном смислу Петровског, апостолског поста, који ће почео у понедјељак 24. јуна а трајаће до Петровдана, празника Светих апостола Петра и Павла 12. јула.
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Традиционално као и сваког уторка у храму Вазнесења Господњег у Београду, уторком увече - одржано је Духовно вече, на ком је предавање одржао јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносаве из епархије шумадијске, на тему "Пост као вишедимензионални подвиг љубави"
×
×
  • Create New...