Jump to content
Captain

Однос Цркве и света!

Recommended Posts

Вера као код Халева

         

     Iverska%20ikona%20Presvete%20Bogorodice%

 

”А слугу својега Халева, у којем беше други дух и који се сасвим мене држао, њега ћу одвести у земљу у коју је ишао и семе ће је његово наследити.” (Четврта књига Мојсијева 14, 24)

Да ли знате да у човеку постоји дух вере и дух и дух неверовања? Свако од нас може изабрати да живи по вери или у складу са оним што видимо око себе. Ми можемо бити вођени страхом услед непријатељских околности или можемо изабрати да будемо вођени вером у чврста Божија обећања, остављена нам у Светом Писму.

У Светом Писму можемо прочитати да је већина људи углавном вођена само оним што виде. Ово јасно можемо да видимо на неверујућим људима, али и код многих хришћана. Овај тип људи прави своје изборе и одлуке у складу са спољашњим околностима, које их конфронтирају.

Тужна истина је да нису успели да убаце Божији фактор у једначину живота. Да ли то може да се каже и за вас?

ХАЛЕВ НИЈЕ БИО ТАКАВ

У Светом Писму читамо да је Халев имао другачији дух у односу на дух просечних Израелићана, Божијим чудом спашених из египатског ропства. Он је живео са потпуном вером у Божија обећања, а не у складу са оним што види око себе.

У 2. књизи Мојсијевој тзв Књизи Изласка читамо да, када је изабрани Израелски народ дошао до обронака од Бога Обећане Земље, Халев је био изабран , са још 11 представника народа, да кришом уђе у Земљу и погледају каква је. Халев је видео огромну прилику да Бог учини још једно велико чудо са својим народом, тако што би му 11 дана након изласка из Египта предао у руке Обећану Земљу у којој тече мед и млеко….али за то је била потребна вера свог или већине народа у Божију интервенцију.

На жалост, осталих 11 људи из извиднице нису веровали у Божије обећање да ће добити Обећану Земљу у руке, иако су били сведоци многобројних Божијих чуда, помоћу којих их је Бог спасао од ропства египатском фараону. Све што су они видели је да су људи те Земље џинови према њима, да су им градови утврђени и неосвојиви, тако да их је сасвим опхрвао страх да ће бити уништени.

Нису успели да убаце Божији фактор у једначину живота.

ШТА ВИ ВИДИТЕ?

Шта ви видите у вашим животима? Да ли видите џинове који вам се супротстављају или видите Божија обећања? Господ Исус је рекао; ”Ако верујеш видећеш славу Божију” (Јован 11, 40) Али ако не верујете, нећете видети Његову славу. Једноставно ћете пратити неверничке стопе деце Израиља.

Схватићете да лутате као по пустињи и да не налазите пут у Обећану Земљу, баш као што су Израелићани лутали по пустињи читавих 40 година, због неверовања у Божија обећања.

Халев је подсећање сваком од нас да на нама лежи избор да ли ћемо живети по вери. На нашој слободној вољи је да изаберемо други дух – онај који верује у Божија обећања, без обзира на непријатељске околности, које нас окружују.

Сетите се, ништа није немогуће или превише тешко за Њега. Он, који је раздвојио Црвено море да би Израелити неповређени прошли, Он који је давао у пустињи хлеб са неба свом  народу, који је у пустињи створио извор воде у камену, тај исти Бог може чинити чуда и у вашем животу, САМО АКО можете да Му верујете и испуњавате Његове Заповести.

ЗАКЉУЧАК

Узмите мало времена, сада, овог тренутка, да бисте размислили о слави и сили Свемогућег Бога. Ставите своје проблеме у другачију перспективу – они су заиста мањи од бубуљице на муви, када их упоредите са величанственошћу Цара Славе.

Не постоји оно што Он не може! Имајте поверење у Њега када пролазите кроз било какву животну битку. А Он ће донети благословено обиље сваком ко, попут Халева, види Бога као свемогућег Цара над царевима.

 

http://svetatrojicaroterdam.com

Share this post


Link to post
Share on other sites

Чућете предавање Архимандрита Илариона (Лупуловића) игумана манастира Драганац на КиМ на тему „Да ли верујем“, које је одржао 23. августа ове године у манастиру Подмаине у Будви. После тога чућете и проф. др Бошка Миловановића, са Учитељског факултета у Лепосавићу који је измештен из Призрена по егзодусу 2004. године, који је 22. августа ове године у Горњем острошком манастиру беседио на тему „Вера без дела мртва је вера“.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/08/27.08.15_zbor_-_o._ilarion_lupulovic_da_li_verujem_i_prof_bosko_milovanovic_vera_bez_dela_je_mrtva.mp3

 

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-arhimandrit-ilarion-lupulovic-i-prof-dr-bosko-milovanovic-be

Share this post


Link to post
Share on other sites

Христовој Цркви

 

b9ba21d0b0fd79db7032ae7e1dcc5dfa.png?w=1

 

gaudi-h.png?w=736ришћани су учинили све што су могли да стерилизују Јеванђеље; рекло би се, као да су га уронили у течност која га неутралише. Све што у њему шокира, превазилази или обара млакост свакодневице – ублажено је. Поставши неборбена, вера се срозала, а човек, мудар и разуман, избљувао ју је. Завршна мудрост хришћана: “Бог од нас не захтева толико”, учинила је да обљутави со Јеванђеља, а та со је страшна љубомора Божија која од нас захтева немогуће. Не може се чак рећи ни да је Јеванђеље наишло на зид. Један зид, чврст, који пружа отпор – то је реакција. А Јеванђеље данас среће потпуну равнодушност; оно одјекује празнином, оно пролази кроз средину, и ништа га не задржава…

Црква више није оно што је била у првим вековима, победнички марш живота кроз гробља овога света. У најновијим дефиницијама њене природе, Црква је схваћена на невероватно статичан начин, у функцији саме себе: она је систем самоодржања, један апарат чија је главна функција да сам себе исхрани. Изгубивши апостолски појам тела, живог организма, реалног присуства Христовог, оног Христа који није дошао ни због апостола, ни због шачице парохијана, Црква за свет више не постоји. На несхватљив начин хришћанска вера губи особину квасца; она више не може да закваси никакво тесто; хришћани више немају осећај за мисију; они више не умеју да буду “амбасадори”, послани. Живот се врти у затвореном кругу. После два миленијума историјског живота хришћанства, најстрашнији суд који свет може изрећи над Црквом је – да је она постала његово верно огледало, у коме Црква препознаје свет као сопствену хришћанску јерес, тело свог тела…

Данашњи хришћани су јеретици у својој егзистенцији, а њихова теологија је теологија евнуха (“Могу ли евнуси да говоре о рађању?” – питао је још свети Атанасије); чак и онда када је коректна, она запањује одсуством сваког живота…

Никакво буђење неће бити ни делотворно ни трајно, све док у првом реду не учини да сваки човек постане органски члан Тела, а да парохије постану живо место где ће се пуноћа Христовог другог доласка осећати већ и у историјском Христу. Хришћанство, међутим, већином проповеда сумрачну религију ноћних птица, чија оптерећујућа уозбиљеност рађа жељу да се постане атеиста; или пак религију скрпљену од неколико упрошћених и оптимистички обојених комадића, површног осмеха, у потпуном забораву смрти; религију чији приглупи изглед разоружава.

ichtys

Просечан човек слуша хришћанску поруку у светлости или у сенци постојећег хришћанства. А управо просечно хришћанство нас поставља пред погубну појаву: хришћанство ни најмање није “једна нова раса”, оно је само један од типичних друштвених облика. Ту наилазимо на најтежи узрок хришћанског неуспеха…

Црква – тајна у походу, Црква – Невеста која очекује свог Цара, постала је “религиозна заједница” потчињена законима природне еволуције. Последице су катастрофалне…
Оно што је историјском хришћанству дошло главе, то је оптимизам који Бога замишља као Деда-Мраза, лишен сваке трагичне егзистенције. Међутим, Јеванђеље је дубоко неприлагодљиво, експлозивно; оно је захтев за метаморфозом, за покајањем (метанојом – преумљењем) који не само руше историјске облике, него дижу у ваздух саму историју…
Разумљиво је, дакле, да хришћанство, као социолошка форма, више није привлачно. Другде се још могу наћи људи страсни, у потрази за величином, другде они очајничким напором траже да се нађу изнад, у ономе што они називају суштином егзистенције. А хришћани?

По парохијама изненађује сиромаштво људског материјала, запањује број медиокритета, или људи који траже компензацију; човек би рекао да су они ту зато што сањају да, кад то нису овде, макар буду први у Царству Небеском. “Бог је изабрао слабе, старе и презрене овога света” – не зато што није умео да бира, него зато што је изабрао “лудост, да посрами мудре” (1 Кор. 1, 27-28). А највећа мудрост данашње хришћанске масе је да као од куге побегне од свега што је “лудо”, од свега што је надилажење, свега што је мистичко, а што је само срце Јеванђеља. Уместо да посрами свет, она се сама смућује са светом, постаје прашина света, без сјаја и вредности.

ichtys

Човек, ужасно практичан, одмерава, рачуна, и ако му се деси да се запита шта му “доноси” авантура хришћанства, он баца један брз поглед на савремено хришћанство и констатује да не постоји никаква битна разлика: као и у свету, он види хипокрите и промашене људе који крију своју слабост, или лукаве који користе “опијум” да би се домогли циљева о којима се у пристојном друштву не говори…

У време Васељенских Сабора, монаштво се уздигло као снажно упозорење које је говорило о крају: и колико је генерација било потресено моћном сликом његовог јунаштва. Међутим, данашње монаштво је изнад света, али не и у њему. Хришћанство је више него икада позвано да се истовремено нађе изнад и унутар, и то је суштинска ствар…

ichtys

Црква не достиже своју историјску пуноћу друкчије до припремајући повратак Христов, нити остварује евангелизацију – осим ако се упише у ову перспективу…

Ово нам указује на могуће решење акутног проблема хришћанског стила… Један хришћанин, својим унутрашњим ставом, може да учини све ствари лаким, да их претвори у иконе, слике њихове истине. Стил, када једном постане права духовна категорија, деловаће сам по себи ефикасније него проповеди. Искључиво у овој клими слободе моћи ће да се роди мисионарски осећај код “световњака”…

Једна хришћанска заједница, када је истинска, забија се као трн у тело света, намеће се као знак, говори свету као место где човек сусреће Бога; где свет ступа у додир са хришћанском чињеницом; где човек дође, види и живи; као хришћанска присутност у служби свету…

Историјски задатак није тражење облика првобитног хришћанства, него његовог Маран ата – Дођи, Господе – јединства са Црквом последњег часа. Тај ће час учинити актуелним и друге, учиниће актуелном и хришћанску поруку.

Павле Евдокимов, 1973. година

Share this post


Link to post
Share on other sites

...Сетим се онога што ми ових дана стално пролази кроз главу. Зар није необично да постоји народ драматично спреман да се жртвује за своју веру, за Православље, иако о тој вери мало или ништа не зна? Па чак је и не практикује у пуној мери. Или је практикује сасвим смболично.

.. Размишљам онда и о тој нашој привидно дубокој црквеној подели унутару оних који за разлику од перуниста ипак нешто знају о својој вери. Подели на чуваре и мисионаре. На оне који се посвећују чувању тајне, макар она уопште не утицала на околни свакодневни живот, која се чува за последња времена, и на оне који би да тајанствени реактор Литургије активирају тако да озрачи што већи број људи и утиче на живот макар Срба а онда и колико Бог да - читавог човечанства.

А времена су незгодна. Глупа и без ентузијазма. 
Можда ми године и године искуства живота у Цркви дају за право да помислим - не можемо Христа релативизовати али даље ипак идемо сви заједно, и они који знају и они који не знају, док га јасно не угледамо. И можда смо сви једни другима неопходни за самоспознају и кориговање. Можда је Црква на земљи увек то - обједињавање свих тих енергија и пут ка Царству. И оних свесних и оних несвесних и оних у блиској заједници и оних који лутају. Подносимо једни друге, покушавамо да исправимо очигледне грешке и уштедимо непотребна лутања - али стрпљиво и смирено гурамо даље. ка Царству Небеском. Носимо терет свих за све.

Чувари знају да је оно што чувају драгоцено пре свега за последња времена. Пошто не знамо кад су последња времена - немојмо да их нападамо. А луде поштоваоце Перуна који су спремни да живот дају за Христа не одбацујмо него имајмо стрпљења. Они мисле да се сусрећемо у Крсној Слави. Шта ћемо. Проповедајмо. Сви носе неке одломке тајне, а ми треба сам о да имамо поверење у црквено искуство и - бескрајно смирење.

Како време иде све сам сигурнији у оно што можемо да прихватимо и ми као народ, са нашом драматичном мученичком историјом, и моћнији западњаци на Христовом трагу - Православље је тајно оружје хришћанства. Тајанствено чак и за нас, православне. Притом - то заиста озбиљно мислим.

 

 

https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10210663095121894

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 11.5.2015. at 14:06, JESSY рече

У Светом Писму читамо да је Халев имао другачији дух у односу на дух просечних Израелићана, Божијим чудом спашених из египатског ропства. Он је живео са потпуном вером у Божија обећања, а не у складу са оним што види око себе.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...