Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Nikolaj Aleksandrovič Berđajev

Оцени ову тему

Recommended Posts

  Tekst je poduži ali ga vredi pročitati i razmisliti, za one strpljive

:cmizdrenje:

Николај Берђајев

Превео са енглеског: Бојан Теодосијевић

Постоји ли у православљу слобода мисли и савести?

1939 - 1941

,,Постао си као мали и бићеш Све мањи: ово је Твоје учење о Понизности и послушности  учинило''.                                                            

Парафраза из Ничеовог романа ..Тако је говорио Заратустра''.

Коначно је дошло време када је дошло време да се престане са дволичним говором и мажењем по леђима и да се да директан и јасан одговор: да ли Православна Црква признаје слободу мисли и савести? Да ли је подједнако праведно са стране православних да стрално оптужују католике да они немају слободу, засновано на премиси да православни имају ту слободу. И ту се поставља још једно питање: да ли јје Православље повезано са неким конкретним политичким системом, нпр. са монархијом, са национализмом, са класним грађанским друштвом, са неком врстом данашњег фашизма, или дозвољава различите тачке гледишта? Може ли православац, пошто је постао продесор православне богословије, бити демократа, социјалиста, бити бранитељ слободе, социјалне правде, људског достојанства? Ово питање је постало врло актуелно са страшним приликама у вези Г. П. Федотова. По наговору митрополита, професори Теолошког института су дали Г. П. Федотову ултиматум: или да напусти професорску катедру на Теолошком институту или да престане да пише чланке на политичке теме у ,,Новој Русији'' и другим органима левичарског опредељења. Ову резолуцију су извршили људи који нису заправо читали чланке Г. П. Федотова, и које су водили намерно изврнути цитати у једним новинама, које су саме по себи представљале пример пристрасне жуте штампе. Нећу се задржавати на анализи ове ружне приче, која сведочи о недостатку мушкости и присутности роболиких осећања која су, ала, врло традиционална. Оно што ме овде занима је питање принципа. Проблем се није заснивао на чланцима о теолошким темама, већ на политичким чланцима. А оптужба је била та да су чланци били ,,левичарски'' и да се аутор није могао сврстати у оне који мисле ,,национално''. Сматрало се битним за професора Теолошког института да се бави политиком. Али није било тако. Професорима Теолошког института је било дозвољено да се баве политиком колико хоће, aли искључиво са ,, десничарском'' политиком. Нико не би ни предложио професору Богословског института да напусти своју професорски позицију да је написао чланак у одбрану повратка монархије и екстремних националних позиција. Један од професора је чак старешина једне националистичке десничарске организације. Црква у дијасопори је личностима јерарха стално вршила политичке чинове и облику демонстративних молебана, парастоса или проповеди. И овим је изазвала страшне ране Цркви унутар Русије. Црква још није завршила велики чин прекидања свеза са Старим Режимом, нити је очистила само себе. Не, забрана бављења политиком се односи искључиво на ,,левичарску'' политику. Г. П. Федотов  - је хришћански демократа и хуманиста, бранитељ човекове слободе. Он не може да толерише комунизам. Он је такође несумњиви руски патриота, што је много вредније него бити присталица ,,оних који мисле национално''. Он уопште није предан есктремним погледима. Али се чини да одбрана хришћанске демократије и човекове слободе није дозвољена професору Богословског института. Православни професор чак треба да буде адвокат Франка Шпанског, који је издао своју отаџбину странцима и удавио своје људе у крви. Стога је савршено јасно да је цензура Г. П. Федотова као професора Богословског института била политички чин, то јест, чин који је толико компромитовао ову институцију да је на њу бацио сенку реакције. Они захтевају од Г. П. Федоова да буде један од оних који ,,рамзишљају национално'', мада се он најмање од свих може кривити за симпатисање са интернационализмом. Ништа није огавније од самог израза ,,они који размишљају национално''. Ми знамо шта значи бити од ,,оних који размишљају национално''. У пракси то значи бити нехуман, похлепан за стицање, превртљив, терати инат, заговорник рата и често рата против сопственог народа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свет данашњице се распада од национализма, гуши се у крви од ,,оних који мисле национално''. Црква треба да осуди национализма, и на своју част Католичка Црква је близу овог цензурисања. Национализам је паганство у хришћанству, оргија инстикта крви и расе. Хришћани који не издају Христа и Јеванђеље (а велики део хришћана их издају) немају право да буду међу онима ,,који мисле национално'', јер би то значило бити у сагласју са јеванђеоским моралом, или пре у било каквој спрези са људским моралом. И заиста међу данашњим ,,националним мислиоцима'' код Немаца се не узвисује традиционална немачка филозофија. О ,,националним мислиоцима'' у руској дијаспори је боље не говорити, јер би они са великом лакоћом предали Русију своме смртном непријатељу Хитлеру. Генерала Франка би они лако могли убројати међу оне ,,који мисле национално'', иако је он водио катастрофални рат међу сопственим народом уз помоћ Италијана и Немаца. Срамотно је и поменути речи ,,они који мисле национално'', ,,национална политика'' због гадости која се крије иза ових. Постоји само један критеријум за хришћански однос према политици – хуманост, тј. слаобода, правда, милост, достојанство особе. Комунизам потпада под хришћанску цензуру не зато што су они који га осуђују ,,десничари'' или ,,мисле национално'', већ због порицање хуманости и слобoде, због његовог недостатка милости и његове окрутности. ,,Они који мисле национално'' би сами са радошћу уништили сваку слободу, и ни најмање не би уважили достојанство човека и засигурно не би показали ништа мање суровости. Ужасни ефекти руске комунистичке револуције су најпре кривица ,,десничара'' и ,,оних који мисле национално'' из Старог Режима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постоји још једна оптужба против Г. П. Федотова: он припада интелигенцији. Чини се стога, да то што он не припада ,,онима који мисле национално'', и што има ,,левичарска'' настојања, да је све то због тога што он припада интелигенцији. Цензуристичка реакција на револуцију је учинила појмове интелектуалац и интелигенција појмовима исмевања. Непоправљиво необавештени део омладине нити зна финесе значења нити историјат тог појма, али зато немају сумње да је лоше припадати интелигенцији. Али време је да ова глупост престане. Ко се противио интелигенцији? Најпре све установљујуће класе друштва: племство, свештенство, трговци, мала буржоазија а понајвише званични чинови. Руска интелигенција сама није била лишена мана и ја сам је својевремено критиковао више од једанпут, у време када би такав чин могао бити схваћен само озбиљно. Али ове класе друштва су браниле своје сопствене себичне интересе, оне су се погрузиле у њихово уско схватање живота, и оне су превазишле себе у шлихтарском кукумакању пред силама овог света. Интелигенција је на свој начин захтевала истину и правду, она се трудила за достојанство човека, за слободу народа, она није бранила никакву врсту класног интереса, и она се уздигла изнад класних ограничења. Истина је да су се у руском пелмству 19. века појавили људи, наочити у свом недостатку похлепе, превазилазећи предрасуде и интересе сопственог сталежа, и који су били учесници у ослободитељском покрету. Из племства су такође проистекли креативни уметници велике руске књижевности. Али онда су се они преобразили у интелигенцију и они су пратили ток интелигенције, којој су приступили и припадници других сталежа. Имам више разлога да се поносим тиме штосам био ,,интелектуалац'', тј. трагао сам за истином и праведношћу, него што сам био из племенитог рода. Када кажу да православни морају бити од ,,оних који мисле национално'' а никако од ,,интелигенције'', они се панчино труде да сачувају стари паганизам који је ушао у Православље, који је заједно са њим изникао и који они не желе да уклое. Људи таквог склопа могу бити врло ,,православни'', али су они јако слаби хришћани. Они чак гледају на Јеванђеље као на књигу баптиста. Они немају праве љубави према хришћанству и они га сматрају опасним по сопствене инстикте и осећања. Свакодневно обичајно Православље је такође паганизам усред хришћанства.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Овај паганизам, који је одавно изгубио сопствену древну привлачност, се брани као старо предање, и посебно се ставља насупрот хуманизма. У хришћанском смислу ово предање није толико древно, и у сваком случају није настао пре извора хришћанског откровења, пре раног хришћанство, пре доба грчких отаца. Али у паганском смислу он је врло древан, он је израстао из племенских култова, од култова домаћег огњишта, чак из тотемизма примитивних кланова. Вољене предрасуде, вољене навике живота се бране као свето предање. Али не постоји темељ за такву тврдњу да је свака традиција нешто добро. Предање може бити издаја садашњости прошлости, конформизам са врло ружном а опет само људском и словенском прошлошћу. Јеванђеље уопште није традиционално, оно је уперено против традиционализма, и самим тим је револуционарно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У историји свака се гадост сматрала светом под подстицајем ,,Цезаровог царства'', под похлепним друштвеним утицајем. Ропство, својина над кметовима (која се помиње у Филаретовом катихизису), деспотски облик владавине, назадност научног знања – све ово је било свето предање. Не постоје такви облици ропства, деспотства и прикривања које предање није одобравало. Не постоји ништа језивије од тих закључака који су донети у историјском Православљу из идеја понизности и послушности. У име смирења они су захтевали послушност ка злу и неправду. Ово се претворило у школу шлихтарства, стварајући у души робове лишене ичег муженог, дрхтећи пред моћи и силом овога света. Грађанске врлине храбрости и осећаја части су биле неспојиве са таквим схватањем смирења и послушања. Одатле такође потиче понижавајуће шлихтарство у совјетској Русији. Руско свештенство, црквени архијереји  су увек стрепели од државне моћи, тако да су јој се прилагодили и потрудили да јој потчине Цркву. И ово опстаје у садашњости,  када више не постоји, слава Богу, псеудо-,,православне државе''. Тренутно црквени људи трепте од десничарске емиграције, која игра улогу државне можи ауторитета, и они подлежу њеним командама у питањима црквене политике уместо учењу хришћанства. Ово видимо у току догађаја са Г. П. Федотовом, на његову велику част. Такви невероватни људи, као о. Сергеј Булгаков, су постали жртве те свеприсутне атмосфере. Са тугом се она мора увидети, да званично Православље себе представља као врло прикривени и инертни облик хришћанства. Постојала су само два изузетка – Грчка патристика и Руска религиозна мисао 19. и почетком 20. века. Од грчких отаца, од Оригена, Св. Григорија Назаријана, Св. Григорија Ниског, од Св. Јована Златоустог и осталих је могуће скупити цитате које би професори Богословског института требало избацити. Тако на пример, Св. Јован Златоусти је био прави комуниста свог времена, представник константинопољског пролетеријата. Несрећна руска религиозна мисао, иако није званично призната, се оптужује да је неправославна и то још више сада него раније када је могла да доведе до изопштења. Али само у руској религиозној мисли, Комјаков, Достојевски, Владимир Солојев, мислиоцима 20. века, је било слободе савести и мисли. Тога нема нити је икада било у званичном Православљу, у званичној црквености. Такви људи, као Св. Нил Сорски и Тихон Задонски, су изузеци. Западне хришћане заправо интересује углавном руска религиозна мисао, и често је мешају са садашњом руском мисли званичне црквености, не знајући нашу унутрашњу борбу. Ово понекада изазива праву мистификацију. ,,Десничарски'' православци чекају ,,Цара'' који ће их бранити и постати њихов заштитник, користећи мач против њихових непријатеља. Ово исчекивање је уништење Православља. Они чекају ,,Цара'' не у име Царства Божијег, коме су већ одвано подали своју веру наместо Бoгу. Нека се теше да ће се њихов жељени ,,Цар'' појавити, ако се хришћанске духовне силе овоме не противе, али он ће бити претеча Антихриста. Онда сажаљевајте слободољубиве демократе. Лажно и понижавајуће учење о греху, лажно схватање смирења и послушања води на крају до царства зла, ка победи духа антихриста у свету.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Највише од свега нама треба храбог понштења у коначном одбацивању условне лажи, у којој труне како званична црквеност, тако и свет. Потребно је говорити истину. Унутар ауторитативног католичанства постоји више слободе него у Православљу, које по својим речима поштује Христа као његову једину Главу. Понудићу овде пример. Жак Маритен, невероватни католички мислилац у Француској, професор Католичког институтта, који брани хришћанску демократију, хришћански хуманизам, достојанство и слободу људске личности, одбацује антихришћанску лаж антисемитизма, и са посебном ревношћу одбацује Генерала Франка зато што се заштитио спољним сјајем католичанства, говори и пише скоро исте ствари као и Г. П. Федотов, и нико му не смета, нико не предлаже да напусти најузвишеније католичке школе у Француској? И шта је рекао папа Пије XI? Oн је бранио слободу духа, достојанство људске личности он, је порекнуо диктаторе, одбацио је расизам и антисемитизам, он је бранио мир народа. Емигрантном Православљу ове мисли би се вероватно сматрале неспојивим са професорским местом у престижној богословској школи. Врло је јасно да би они желели да преобразе Православље у емиграцији у послушну алакту реакционарске политике, и још више у политику издајства према руском народу. Нека отворену кажу, да ли Православље признаје личну слободу савести, у вези које су се толико хвалисали пред католицима?

    Заправо, савест се предаје колективитету, све као и у комунизму, ужасним демонско мрачним реакционарским колективитетима и њиховим пожутелим таблоидима. Али не постоји колегијални одбор који се не усуђује да прекрши света права човека, слободу човека. Слобода стварно постоји за нас само у ,,модернизму'', једино у данашњој тежњи за реформом, , почевши са Комјаковим, и на ужас уштогљеној реакционарској струју званичне црквености, у владиној одаји Православља. Време је да се каже истина на градским трговима, не скривајући ишта и не прелазећи преко ичега, чисту обичну истину. Православљу треба реформа и без реформе оно почиње да се распада и да одаје трулежне мирисе. Оно што они називају ,,правим'' Православљем, то је такође трулеж, умртвљено. Реформа уопште не подразумева реворму као што су је имали лутеранци или католици, она треба да буде другачија. Она треба да брани слободу духа, слободу савести, слободу мисли, и више него Лутер и Калвин, који су је недовољно и недоследно бранили. Реформа почиње са признавањем супериорности личне савести, која није потчињена отуђењу и спољашњости, то јест, слобода духа и независност духовног живота од ,,царевог царства''. Дружба Соборности нема то значење, оно у себи не садржи слободу духа и личне савести. Без слободе, Соборност није ништа више од спољашњег ауторитативног колективизма.

    Свугде у свету сада се дешавају поделе у хришћанству и ове поделе се врло лако могу продубити. Дешавају се катастрофалне последице током чишћења хришанства од ових историјских вишака, што нема никакве везе са источником хришћанства и само представља придодавања социјалних интереса царевог царства. То је одуховљавање хришћанства, чинећи га више унутрашњим и искренијим, више везаним за Христове заповести и креативнијим. Ту настаје крај ,,обичног начина живота'' – паганства унутар хришћанства, почиње скидање паганских предања у хришћанству, лажна сакрализација историјских дешавања, чије се порекло може социолошки објаснити. Ово је крај царства обичне конвенционалне реторике, декларативног хришћанства заснованог само на речима. Али пре свог краја оно може изазвати доста нереда, и даље може пројавити много зла. Хришћани новог кова, новог осећаја живота, креативни хришћани свих вероисповести позивају како на зближавање како међу собом тако и међу другима, наместо само међусобно. Они желе да се ствари сложе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хришћанство које је очишћено, слободно од сваког тлачења, што је за сада немогуће, биће неподобно за брањење класних неједнакости и друштвене неправде, и даће креативни одговор на социјалне проблеме нашег доба. И изнад свега, хришћани трба да напусте лошу и једногласну навику простог неодговарања на питање које им се постави. Када вас питају, које је ваше мишљење о датом конфликту између радника и капиталиста, или о колективним уговорима, онда је мало неприкладно само рећи: ,,Ми верујемо у бесмртност душе'' или ,,ми верујемо у богочовечанство Христа''. Умесно је дати конкретан одговор на постављено питање. Ови избегавајући одговори који прескачу преко суштине су увек одавали утисак да постоји жеља за брањењем ма какве неправде. Ближе хришћанској истини стоје такве струје као што су персоналистичке заједнице групе ,,Esprit'', и религијски социјализам Л. Рагаца, Андреа Филипа и других. У политици Л. Блума ја видим већу хришћанску људскост него код ,,десничара'', који све време позивају на убиство и дела насиља. Али овде се налази оно што за мене представљу суштинску тачку. Време је да се престане са причом о речима и почнеа са причом о стварностима. ,,Десница'' и ,,левица'' – ово су само уобичајени стандарди и ове речи су у нашем времену лишене икаквог значења. Важно је уврдити  каква се врста стварности крије иза речи и слогана. Они захтевају да Православље буде ,,десничарско'', и они овде виде суштиснки знак ,,православља''. Шта се онда практично и стварно крије иза овога? У стварност, иза ,,деснице'' се крије – политички неморал, порицање части и слободи човека, похлепни култ моћи, пракса убеђујућег насиља у односима између људи и земаља, и исмевање јеванђелске моралности у друштвеном животу. Не видим у ,,десничарима'' било каквих племенитих настројења у души, они увек бране деспотску моћ, национално непријатељство и рат, капиталисте и банкаре против радника, неправду привилегија; строгост казни, противљење савести и гушење слободне мисли. Десничари су спремни да постану издајице њихове домовине и њиховог народа. Романтика конзервитизма, људи од идеја, чине безначајну групу, без икаквог практичног утицаја, јер воде они који су реално способни у пословању. ,,Левичари'' су такође често лажњаци, похлепни и декларативни у својим речима. И колико год ,,левичари'' порицали слободу и људскост, на пример комунисти, из тога не следи да су слобода и људскост лоши принципи. ,,Десничари'' не виде ништа лоше у ,,лажима'' комунизма, нехуманости и насиљу, њима се ово чини оправданим и изазива завист. Они презиру ,,истину'' комунизма, принцип бескласног братског друштва, које не зна за експлоатацију човека од стране човека, идеал мира међу људима. Хришћанство може да постоји само за политику, које признаје врховну вредност људске личности, њену слободу и част и братску организацију друштвеног живота, и мора се противити идолатрији на челу државе, нације, спољне црквености и нехуманих колективних заједница, које служе само као параван за праве интересе владајућег сталежа. Очишћено хришћанство треба да врати моралним принципима живота осећај врендости против моде православне иморалности, против псеудимистичног и псеудосветотајинског неморалности, која не стоји више од него ниже од моралности хуманизма. Главни принцип достојанства човека слама лажне и неморалне теорије послушности које су тако ружна појава у историји и на Богословском институту. Поред свих својих насушних потреба мора се рећида је ниво стандада професора Богословског института довољно висок и већи део професора тамо се не може назвати прикривачима. АЛи су се они упетрљали и незгодно заглавили у средини. Долазимо до закључка да би била грешка бранити право хришћанина да брани било какву политичку идеју која им се свиђа. Хришћани немају право да припадају политичкој струји која би газила слободу и људскост, која би се противила јеванђеоској поруци љубави, милости и братства људи. Хришћани треба да се уједине у борби за слободу човека.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (rus. Николай Александрович Бердяев; 18. mart (6. mart po starom kalendaru) 1874. - 24. mart 1948.) bio je ruski religijski i politički filozof.

Постављена слика

Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući ) i nemački.

1894. godine se upisuje na kijevski univerzitet. Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine - dosta blaga presuda za to vreme.

1904. godine se ženi sa Lidijom, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti.

Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski ( načelnik Čeke ). Kao i uvek, bez straha, N.A. je održao malo predavanje koje se svidelo Đeržinskom, zbog svoje iskrenosti. Gotovo da ga i nije prekidao, sem povremeno sa komentarima tipa: "Pa naravno, čovek može u teoriji da bude idealista, a u praksi materijalista i obratno." Na kraju mu je ipak postavio nekoliko nezgodnih pitanja, ali mu je dao i delimične odgovore uz njih.

1922. godine Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske.

1945. godine, krajem septembra meseca, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. N.A ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap.

1947. godine univerzitet u Kembridžu mu dodeljuje doktorat teologije honoris causa. U proleće iste godine kandidovan je za Nobelovu nagradu, koju nije dobio jer se od njega tražilo da preduzme određene korake koje on nikako nije hteo da učini.

Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza.

Share this post


Link to post
Share on other sites

U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga ( pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva.

U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha.

    * Duhovna kriza intiligencije (1910)

    * Filosofija slobode (1911)

    * Aleksej Stepanovič Homjakov (1912)

    * Duša Rusije (1915)

    * Smisao stvaralaštva (1916)

    * Nacionalizam i imperijalizam (1917)

    * Nacionalizam i mesijanizam (1917)

    * Kriza iskustva (1918)

    * Sudbina Rusije (1918)

    * Mirosozercanije Dostojevskog (1923)

    * Smisao istorije (1923)

    * Novo srednjevekovlje (1924)

    * Konstantin Leontijev (1926)

    * Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928)

    * O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928)

    * Marksizam i religija (1929)

    * O samoubistvu (1931)

    * Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931)

    * Hrišćanstvo i klasna borba (1931)

    * O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931)

    * Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933)

    * Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934)

    * Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934)

    * Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937)

    * Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938)

    * O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939)

    * Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946)

    * Opit eshatološke metafizike( stvaralaštvo i objektivizacija ) (1947)

    * Samospoznaja (1949)

    * Carstvo duha i carstvo ćesara (1949)

    * Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952)

    * Izvor i smisao ruskog komunizma (1955)

    * Istina i otkrovenje (1996)

    * Filosofija nejednakosti

    * Jakob Beme

    * Nova religijska svest i društvena stvarnost

    * Duh i sloboda

    * Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji

Share this post


Link to post
Share on other sites

 ЉУБАВ

Хришћанство је религија љубави. И Достојевски је примио хришћанство пре свега као религију љубави. У порукама старца Зосиме, у религиозним размишљањима, расутим по разним местима његових дела, осећа се дух Јованова хришћанства. Руски Христос у Достојевскога јесте пре свега гласник бесконачне љубави. Али као што Достојевски открива трагичку противречност у љубави мушкарца и жене, он је тако открива и у љубави човека према човеку. У Достојевскога је била значајна мисао да и љубав човека према човеку може да буде безбожна љубав. Није свака љубав према човеку и човечанству хришћанска љубав.

У утопији будућности што је развија Версилов, генијалној по снази прозирања, људи се придружују једни другима и љубе једни друге, јер је нестало велике идеје о Богу и бесмртнности. "Ја замишљам, драги мој", говори Версилов момчету, "да је битка завршена и да борба мирује. После проклетстава, нечистоте и граје, настало је затишје и људи су остали сами, као што су желели: велика пређашња идеја оставила их је; велики извор снаге, који их је досад хранио и грејао, нестаје, као оно величанствено сунце што човека зове на слици Клода Лорена; али то већ беше такорећи последњи дан човечанства. И људи су наједаред приметили да су остали сасвим сами, и одмах су осетили да су веома осиромашили. Драги мој дечаче, ја никада не могу да замислим људе као неблагодарне и оглупавеле, Осиротели људи одмах би се присније и са више љубави наслањали једни на друге; они би једни друге ухватили за руке, поимајући да су они сами једни другима све. Ишчезла би велика идеја бесмртности, и она би се морала заменити; и цело големо изобиље пређашње љубави према ономе који је био бесмртност, обраћало би се у свој природи, свету, људима, сваком зрну. Они би искрено заволели и земљу и живот и у толикој мери у коликој би били свесни своје пролазности и коначности, и то нарочитом љубављу, различном од пређашње. Они би у природи примећивали и откривали такве појаве и тајне о каквима раније нису ни слутили, јер би природу посматрали другчијим очима, погледом којим љубавник посматра љубавницу. Они би се пробудили и хитали би да једни друге целивају, журили би се да једни друге љубе, знајући да су им дани кратки, да је све то што им је остало. Они би радили једни за друге, и сваки би цело своје имање уступио свима и већ самим тим био срећан. Свако дете знало би и осећало да му је свако на земљи отац и мати. "Можда ми је сутра последњи дан", свако би мислио гледајући на сунце које залази, "али иако ја умирем, они ће сви остати, и после њих - њихова деца". И та мисао да ће они остати, исто тако љубећи једни друге и дршћући једни за друге, заменила би им мисао о загробном сусретању. Ох, они би хитали да се љубе, да угуше голему жалост у својим срцима. Они би били поносни и храбри према самима себи, али би се бојали једни за друге: свако би дрхтао за живот и срећу свакога другога. Еили би нежни једни према другима и не би се тога стидели као сада, и миловали би једни друге као деца. Кад би се срели, гледали би се погледом дубоким и пуним разумевања, и у погледима била би љубав и жалост".
У тим чудноватим речима црта Версилову слику безбожне љубави. То је љубав супротна хришћанској, љубав која не произлази из Смисла бића него из бесмислице бића, која је управљена не на утврђивање вечнога живота него на искоришћавање пролазног тренутка. То је фантастична утопија. Такве љубави никад неће бити у безбожном човечанству; у безбожном човечанству биће оно што је насликано у Нечистим силама. Јер никад се не појављује оно што је изнесено у утопијама. Али је та утопија веома важна да се схвати идеја Достојевскога о љубави. Безбожна човечност мора довести до свирепости, до узајамног уништавања, до преображавања човека у просто средство. Има љубави према човеку у Богу. Она отвара и подиже у вечни живот лик свакога човека. И само је то истинска љубав, хришћанска љубав. Истинска љубав везана с бесмртношћу, она није нншта друго него утврђивање бесмртности вечнога живота. То је централна мисао за Достојевскога. Истинска љубав везана је са личношћу, везана је с бесмртношћу. То важи и за еротску љубав и за сваку другу љубав човека према човеку. Али постоји и љубав према човеку изван Бога; она не познаје вечног лика човекова, јер овај је само у Богу. Она није управљена на вечни, бесмртни живот,
То је безлична, комунистичка љубав, у којој се људи збијају једни уз друге да би живот људи који су изгубили веру у Бога и у бесмртност, то јест у смисао живота, мање страшан био. То је крајња граница човечје самовољности и самопотврђивања. У безбожној љубави човек се одриче своје духовне природе, свога првородства, он издаје своју слободу и своју бесмртност. Сажаљење према човеку као дршћућем, бедном створењу, као играчки бесмислене нужности, - то је посдедње прибежиште идеалних људских осећања, пошто се угасила свака велика Идеја и пошто се изгубио Смисао. Али то није хришћанско сажаљење. За хришћанску љубав је сваки човек брат у Христу. Хришћанска љубав је сазнање богосиновства сваког човека, образа и подобија Божјега у свакоме човеку. Човек пре свега мора да љуби Бога. То је прва заповест. А за њом следује заповест о љубави према ближњему. Човек може да се љуби само зато што постоји Бог, једини Отац. Његов образ и подобије морамо да љубимо у свакоме човеку. Љубити човека ако нема Бога значи човека посматрати као Бога. И тада човеку прети лик човекобога, који човека мора да уништи, да га обрати у своје оруђе. На тај начин љубав према човеку показује се као немогућна без љубави према Богу. И Иван Карамазов говори да је немогућно љубити ближњега. Антихришћанско човекољубље јесте лажљиво и варљиво човекољубље. Идеја човекобога уништава човека, само идеја Богочовека утврђује човека за вечност. Безбожна, антихришћанска љубав према човеку и човечанству јесте централна тема "Легенде о Великом Инквизитору" Достојевски се често враћао тој теми - одрицању Бога у име социјалног еудемонизма, у име човекољубља, у име среће човечје у овом кратком земаљском животу. И сваки пут је долазио до сазнања да је нужно сједињење љубави и слободе дато у лику Христа. Љубав мушкарца и жене и љубав човека према човеку постаје безбожна љубав када се изгуби духовна слобода, кад ишчезне људски лик, кад нема у љубави бесмртности и вечности. Права љубав је утврђивање вечности.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ВАСЕЉЕНСКОСТ И КОНФЕСИОНАЛИЗАМ


Живомо у универзалистичкој епохи, епохи светских религиозних, културних, интелектуалних, економских и политичких уједињења. Светске организације, конгреси, састанци, различити међународни скупови представљају симптоме те свуда присутне воље за зближењем и уједињењем. То је почело након крвавог раздора изазваног светским ратом. Свет још увек потресају националне страсти. 

Грех и болест национализма још увек изопачавају хришћанске вероисповести. Ужас због могућности новог рата још увек мучи европске народе. Али никад до сада није постојала таква чежња за јединством, и жеља за превазилажењем партикуларизма и одвојености. Ова светска тенденција се примећује и у животу хришћанских цркава. Екуменско питање је постало питање дана за хришћане. 

Хришћански Исток излази из стања вековне затворености а Хришћански Запад као да престаје себе да сматра носиоцем истине. Много се пише и говори о зближењу раздвојених делова Хришћанског света, о сједињавању Цркава. Почиње се јасно увиђати да је разједињеност и раздор унутар хришћанства велика саблазан пред лицем нехришћанског и антихришћанског света. Али, постоје ли повољни психолошки предуслови за зближење и уједињење? То је прво питање које морамо да поставимо. 

Питање о превазилажењу раздвојености, о васељенском јединству хришћанског света треба мало да брине оне православне, католике и протестанте, који су потпуно задовољни својом конфесијом, виде у њој пуноћу истине и сматрају је јединим истинским чуварем хришћанског откривења. Треба осетити бригу и незадовољство, спознати историјске грехе своје конфесије, осетити неиспуњеност и неопходност надопуне, да би се жар екуменског покрета распламсао у нама. Потребно је да осетимо долазак нове светске епохе, да спознамо нове задатке, који стоје пред Хришћанством, да бисмо могли да превазиђемо провинцијализам конфесије. Не постоји за све хришћане такозвани екуменски проблем, многи га сматрају лажним проблемом. Сама поставка проблема претпоставља постојање не само личног греха, него и греха Цркава, у њиховој, наравно, људској димензији.

Екуменски проблем није само проблем хришћанског јединства, него и проблем хришћанске пуноће. Али пуноћи тежи само онај ко је свастан неиспуњености, ко има потребу за надопуном. Многим хришћанима се њихов провинцијски видокруг чини васељенским видокругом. Посебно је сложено и тешко питање католика. Католицима је званично забрањено да учествују у екуменском покрету, они не шаљу своје представнике на конгресе и скупове. Неки католици гаје симпатије према овом покрету, учествују у специјалним интерконфесионалним секцијама и скуповима. Али католичка црква има свој, вековима стварани однос према проблему васељенскости, и католичка црква се противи новим формама приближавања васељенскости. Васељенско јединство католичка црква признаје као своје основно својство, од почетка њој својствено, и од њега она добија и свој назив. Онима који чезну за јединством и васељенскошћу она говори: “Дођите нама, и чежња ће ваша нестати, јер ми имамо то што ви тражите”. 

Екуменски покрет за католичку цркву не представља ништа друго до покрет ка поновном уједињењу с католичком црквом. Католичко схватање сматра нормалним немир и незадовољство код шизматика који су се отцепили од васељенске цркве, али не дозвољава исто то код католика, који су у окриљу цркве, и познају пуноћу и јединство. Постоје, наравно, католици које мучи подељеност хришћанског света и који осећају немир, али не одређују они католичку политику која се тиче екуменског проблема. Треба, уосталом, рећи да, не само код католика, него и код сваког човека који у својој конфесији види апсолутну пуноћу истине, остаје само питање о личном обраћењу других у ту конфесију. Католици под уједињењем цркава подразумевају присаједињење католичкој цркви. Али исто тако под уједињењем цркава православни подразумевају присаједињење православној цркви.

Многи истакнути протестанти, који виде у католичкој и православној цркви многобожачке и магијске елементе, чекају лично обраћење у цркву Речи Божије. Тако је школа Карла Барта најинтересантнија струја религиозне мисли савремене Европе, која је у потпуности неповољна за екуменски покрет и која је равнодушна према њему. То је условљено њеним протестантским одушевљењем, њеним повратком изворима реформације. Али велики део протестаната, посебно из англо-саксонског света, расположен је другачије. 

Екуменски покрет је настао у недрима протестантизма. Ако је за православне и католике сама ова комбинација речи “уједињење цркава” нетачна и двосмислена, јер они верују у у постојање једне видљиве цркве, за протестанте је могућа, јер је једна за њих невидљива црква, а видљивих цркава може бити много - онолико колико има хришћанских заједница. Православнима је учешће у овом покрету лакше него католицима, православни су много слободнији од католика, али им је теже него протестантима, јер и за православне постоји јединство видљиве Цркве с догматима и тајнама.



Најважније од свега је схватити, да је црква богочовечански процес, узајамно дејство Божанства и човечанства. У историји цркве дејствује не само Бог него и човек. И човек уноси у живот цркве како своју позитивну стваратељску делатност, тако и негативну, извитоперену активност. »овек је дао свој печат историји свих цркава и свих конфесија, и он је увек склон да свој сопствени печат сматра Божанским печатом. 

Иза предања и иза традиције, не само православне и католичке, него и протестантске, јер постоји и протестантска традиција, увек стоји људска активност. И та људска активност није само развијала то што је, као семе, било утемељено у Божанском откровењу, него је често самом собом замењивла Божанско откровење. Тако је, врло често, у историји цркве Јеванђеље било заклањано и гушено људским предањем. Сувише често су новом људском стваралаштву супротстављани не само Божанско откровење, него и окоштали резултати старог људског стваралаштва. Људско стваралаштво и активност прошлости су понекад инерција, која смета људском стваралаштву и активности садашњице. Ми то непрекидно можемо уочавати у историји хришћанства. 

Претензија да се очува предање отаца и дедова често постаје неверност оцима и дедовима, који су у своје време стварали ново. Живо предање не само да се чува, него се и даље ствара. Не може се ништа разумети у религиозном животу, ако се изгуби из вида да је откровење двострано и претпоставља не само Бога који се открива, већ и човека који прима откровење. »овек, приликом усвајања откровења не може бити сличан камену или парчету дрвета - он је активан. 

Када човек слуша Реч Божју, - омиљени израз бартијанства, - он не може бити пасиван, он увек има креативну реакцију у самом слушању, увек постоји активно осмишљавање онога који слуша. Усвајање откровења јесте већ и одговор на њега. Због тога су елеменат божанског и елеменат људског у животу цркве, у хришћанској историји тако испреплетани, да их је јако тешко разликовати и раздвајати. Апсолутних гаранција чистоће божанског елемента, који није закомпликован и изопачен људским елементом, скоро да не може бити. Таква гаранција би била негирање људске слободе. Католици траже ове гаранције у непогрешивом ауторитету папе, протестанти - у ауторитету Светог Писма, православни - у саборности и у црквеном предању. Али у тим тражењима гаранције не излазе из затвореног круга, јер ауторитет папе постоји само до оних граница до којих вера католика, вера људска дарује папу овим ауторитетом, јер само Свето Писмо, реч Божија, пролази кроз људску стихију, изражену људским језиком и предату нама црквеним предањем, јер саборност цркве претпоставља људску слободу и изван те слободе не постоји ни само предање. Учење Хомјакова о саборности има предности, пошто је у њему свесно постављена у центар идеја слободе, а не идеја ауторитета. А Достојевски је чак назвао идеју ауторитета антихристовим саблазном.



Питање је сложено због тога што не долази од људског елемента у црквени живот само оно што је извитоперено, покварено и греховно, него и оно што је стваралачко, оно што обогаћује и развија. Људска активност прошлости, људско предање често ометају решавање задатака, које је поставила наша епоха, али ови задаци се могу решити само уз помоћ нове људске активности, само зачињањем новог предања. Људски елеменат са својим активним реакцијама индивидуализира хришћанско откровење, одражава се на свој начин у националним типовима мишљења и у националним типовима културе, сједињује и сраста с национално - политичким формама. 

Васељенска истина Хришћанства се на различите начине усваја и даје разне типове на Истоку и Западу, у латинском, германском или англосаксонском свету. Ми не знамо за тип Хришћанства који није људски индивидуализиран. Та индивидуализација је сама по себи позитивно обогаћење и благо. У дому Оца станови су многи. Људски грех није индивидуализација него раздвојеност и непријатељство. Када не би било раздвојености цркава, ипак би постојала огромна разлика између Источног и Западног типа Хришћанства. Та разлика је била огромна између источне и западне патристике, када је црква још увек била јединствена. Ако Индија и Кина постану хришћанске земље, онда ће оне створити нови тип Хришћанства, који ће се разликовати од источног православља, и од западног католицизма и протестантизма. 

Нећете убедити Индусе и Кинезе који постану хришћани да је античка грчко - римска култура с Платоном, Аристотелом и стоицима неопходан саставни део хришћанског откровења. Они су имали своју древну мудрост, имали су своје велике философе, и они ће им остати ближи него Платон и Аристотел. То треба да се односи на људски, а не на божански елеменат. Наше Хришћанство је до сада било скоро искључиво Хришћанство народа средоземне, грчко - римске културе. Таква је била основа на којој су људи усвајали Хришћанство. 

Истина, та основа се сформирала током јелинистичке епохе, која је била универзалистичка, али је ипак то била грчко - римска култура, која је била под великим источним утицајем. На Истоку је више имала утицај грчка култура, на Западу - латинска. На једне су више утицаја имали Платон и неоплатонизам, а на друге - Аристотел и стоици. Али, ако ми верујемо у апсолутност Хришћанства, онда га не можемо сматрати средоземном, грчко - римском религијом. Морамо да разликујемо хришћанско откровење од типова цивилизација и типова мишљења, на које се оно одразило. И баш ову разлику не праве у потпуности све конфесије. Ако су већ Аристотела прихватили као неодвојиви део хришћанског откровења, ако томисти признају исповедање Аристотелове философије као неопходан услов за правилно поимање откровења, то значи, да је људско - партикуларно било прихваћено за божанско - универзално. 

Људски елеменат и човечанска стихија претварају апсолутно хришћанско откровење у конфесије, у којима је саборност увек ограничена. Неоспорно је да народи, цивилизације и конфесије имају своје посебне дарове и мисије. Али поимање тих дарова и мисија не треба да паралише васељенску свест. Типови нација и типови цивилизација, карактер мишљења и разноликост дефиниција разједињују више него сама религиозна реалност и истина откровења, више него духовни живот.



Када се постави проблем хришћанске саборности, онда ништа није теже него дефинисати шта у конфесији припада људском и психолошком елементу, типу мишљења и култури, националности и политици. Потом је велика тешкоћа разграничити у том индивидуализированом људском елементу оно што је позитивна разноврсност, стваралаштво и богатство, од онога што је у њему извор самозадовољства, ограничености, разједињења и непријатељства према другима. 

Конфесија, свака конфесија, јесте историјска индивидуализација јединог хришћанског откровења, једине хришћанске истине. Због тога ни једна конфесија не може бити пуноћа васељенске истине, она не може бити сама истина. Конфесија је историјска категорија и она се одређује историјском страном богочовечанског религиозног процеса. Конфесија је људско исповедање Бога, а не пуна истина, откривена Богом. И човек сам ставља границе на своје исповедање вере у Бога. 

Верујући човек има непремостиву склоност ка томе да види теофанију у ономе што је он сам уложио у историјски религиозни процес. Његова сопствена активност му се чини као објективна, извана откривена истина. Национално - историјске вероисповесне особине се чине објективним датостима откровења. Црквени национализам, па да је и тако широк као латинство, још увек јесте непревазиђено многобоштво унутар хришћанства. Хришћанин не може да не верује да постоји васељенска црква Христова и да у њој постоји јединство, пуноћа и богатство. Али она је само делимично, непотпуно актуализована у историји, много тога у њој остаје у потенцијалном стању.

Конфесија, у свом срастању с националним и политичким формама, са својом ограниченишћу извесним типом мишљења и извесним типом културе, не може да претендује на то да буде савршена актуализација васељенске цркве, савршени израз јединства и пуноће. Ни једна конфесија у свом људском елементу не може да претендује да буде носилац пуноће православности, католичности и јеванђеличности. Конфесија је увек ограничена и често окоштала те постаје сметња кретању духа. 

Никаква помесна православна црква не може да претендује на то да буде носилац и представник пуноће православности. Постоји православна црква, као истинита васељенска црква, али нису руска или грчка црква оне у којима је православље сакривено. Римокатоличка црква не може да претендује на то да буде носилац и представник пуноће католичности. Ни многобројне протестантске цркве не могу да претендују на то да буду носиоци и представници пуноће јеванђеличности. 

Људи врло често прихватају своју гордост и самозадовољство као верност истини. Али нису они верни истини толико, колико су верни себи и својој ограничености. Истина се налази негде моного дубље и много више. Званична католичка црква има претензију да буде носилац пуноће и васељенскости. И у име те своје васељенске свести она је ексклузивна, и одваја се од општења са осталим хришћанским светом. У ствари она је партикуларистичка, римска црква, која на себи носи печат извесног типа људског мишљења, људске цивилизације, печат људске, латинске расе. 

Та црква је огромна, са великим стилом, са великом културном прошлошћу, она обухвата све делове света, али она је само део, који себе сматра за целину. У њој партикуларизам себе у највећој мери сматра универзализмом. Управо католичка свест, у свом класичном систему томизма, сматра своју цркву потпуно актуализованом у историји, тј. савршеном, и не допушта ништа што је потенцијално, што тек треба да се актуализује. То се у потпуности слаже са томистичком интерпретацијом аристотеловског учења о потенцији и акту. 

Православно схватање пре може да допусти потенцијалност у цркви, која тек захтева актуализацију. То је одређено схватањем цркве као живог духовног организма или богочовечанског процеса. То и јесте саборност - појам, туђ западном хришћанском схватању.



Али, не води ли нас признање ограничености сваке конфесије и немогућност да се у њој пронађе васељенскост ка интерконфесионализму? Многи и схватају екуменски покрет као покрет ка интерконфесионализму. Ја сам пак склон мишљењу да је интерконфесионализам заблуда и опасност за екуменски покрет. 

Протестантске организације неретко истичу принцип интерконфесионализма и мисле да у њему уједине све конфесије и цркве. Али интерконфесионализам може мање од било чека другог да буде признат као васељенски. Интерконфесионализам није обогаћење него осиромашење, то није конкретна пуноћа него апстракција. Интерконфесионализам није богатији и пунији од конфесије, он је сиромашнији и штетнији од ње. То је равнање по минимуму. 

Интерконфесионално хришћанство је апстрактно хришћанство, у њему нема конкретне пуноће живота. Присталице интерконфесионализма предлажу хришћанима да се уједињују на апстрактном минимуму хришћанства, на пример, на вери у божанство Исуса Христа, одбацујући све што је разједињујуће. Али идући тим путем немогуће је било шта постићи у религиозном животу. 

Религиозни живот уопште не личи на политички живот, у њему су немогуће партије, засноване на томе да ћу ја теби уступити нешто, а ти ћеш мени уступити нешто друго. Вера може бити само интегрална, целовита, у њој је немогуће било шта уступити. Само је тада она животна, само тада она може да инспирише активност. Ако ја, као православац, имам култ Мајке Божје, онда ја не могу да се правим да сам то заборавио да бих постигао сагласност са хришћанима којима је тај култ туђ. 

Васељенскост је пуноћа, и она се не достиже апстраховањем, сабирањем и одузимањем. Воља за васељенскошћу јесте воља за већом пуноћом и богатством, и само у тој пуноћи и богатству могуће је замишљати поновно уједињење хришћана. Екуменски покрет се може сматрати интерконфесионалним само у том смислу да се у њему сусрећу и заједно раде представници разних хришћанских конфесија, и да он представља сарадњу тих конфесија. Али то нипошто не значи да сама конфесија унутар себе постаје интерконфесионална, да је интерконфесионалан верујући православац, протестант или католик. Такав интерконфесионализам означавао би равнодушност. Зато не треба да говоримо о интерконфесионализму него о надконфесионализму, о покрету ка надконфесионалној пуноћи. 

Васељенскост је достижна кроз кретање ка врху и у дубину, кроз испољавање пуноће унутар сваког религиозног типа. Хришћански свет је јединствен на висини и у дубини - на површини је он, пак, безнадежно разједињен. Али покрет ка интерконфесионализму се креће по површини. Кретање, пак, ка надконфесионализму јесте кретање у дубину и у висину. Ми желимо да надокнадимо свој недостатак. 

Интерконфесионално хришћанство је недовољно, одвише апстрактно, минорно и зато ми не смемо да се крећемо ка њему. Само остајући у својој конфесији, али тако што ћу се све више удубљивати и узвишавати, прелазећи с оне површине на којој се сударају историјске конфесије, на вишу духовну раван, ја могу да се надам да ћу достићи надконфесионалну пуноћу. 

Православац у дубини, у истинској реалности може да се сусретне са католиком или протестантом. Дубина хришћанске мистике сусреће се са дубином мистике нехришћанских религија. На површини нас деле доктрине и форме мишљења, расне психологије и форме црквене организације. У дубини ми долазимо у додир са самим Христом, а онда и једни с другима. И то уопште није бескрвни интерконфесионализам. То јесте кретање ка пуноћи.



Немогуће је одрећи се од истине у коју верујеш, и ништа се не сме у њој попуштати. Конкретна интегрална истина је недељива. Али не смемо себе већ сматрати носиоцима те истине. Нико не може да претендује на то, да је он или његова верска заједница у потпуности актуализовала пуноћу васељенске истине. Она не само да је у животу није у потпуности актуализовала, него није ни у мисли. Не само појединац, него и свака верска заједница има потребу за надопуном, и увек бива крива због самозадовољства, непријатељства према другима и због прихватања дела за целину. 

Религиозни хришћански живот је по својим задацима бесконачан и не може се сместити ни у какве коначне форме. Међутим, све историјске конфесије теже учвршћивању коначних форми, у које желе да сместе пуноћу истине. Хришћанство није само откровење истине, него и откровење љубави. И онај ко је фанатично предан својој конфесионалној истини неретко се огрешује о љубав. Он није веран Христу, који није само истина, него је такође и љубав, као пут и живот. Само уједињење истине и љубави може да открије пут хришћанског јединства. 

Преданост истини какву су имали законици сама по себи може да одведе осећању мржње и разједињењу. Искључива, пак, надахнутост љубављу, коју прати равнодушност према истини, чини расплинутим и неодредеђеним сам циљ хришћанског јединства. Морамо правити разлику између православља као васељенске цркве, у којој треба да буде пуноћа истине, и православља као конфесије, у којој се неизбежно налази печат људске ограничености. Ја могу да видим у православљу највећу истину и могу због тога хтети да останем у њему до краја. Али то не би требало да ми смета да видим историјске грехе и кривицу православља, и грчко - византијског и руског. И таквих грехова није мало: лажни однос цркве према држави, који је доводио заробљавању цркве од стране државе, црквени национализам, обредни формализам у који је често западао православни свет, недостатак активности, активне христијанизације живота, гушење еванђеоског елемента сакраментално - литургијским елементом, затвореност у себе и непријатељство према западном хришћанском свету.

Сама реч “православље” значи исповедање истине. Али националне православне цркве Истока нису носиоци целокупне ове истине. Православни, конкретно ми, руски православци, морамо да признамо да је православље чувало древну истину, али да ју је јако мало и веома лоше остваривало, веома мало је учинило за спровођење те истине у живот, и не само у живот, него чак и у мисао. 

Западно хришћанство је много више себе реализовало и актуализовало. Може бити да му се због тога чешће јављала саблазан да изда саму истину. Али истина нам није откривена само због тога да бисмо је ревносно чували, - она нам је откривена за стваралаштво живота. Истина није мртви капитал, она мора да доноси добит. Истина која себе не реализује у динамици живота постаје мртва, престаје да буде пут и живот. Неоспорно је да је истина православља била извор живота руског народа. Она нам је подарила ликове великих светитеља. Она је формирала душе. Али реализација није била пропорционална димензијама дате истине. Хришћански Запад је, можда, сувише себе актуализовао, до сатирања, хришћански Исток - недовољно. 

Ја сам убеђен да је у православљу већа догматска истина него у католицизму и протестантизму, да су у њему дате бесконачне могућности, баш због његове недовољне актуализованости, да је у њему разливен дух слободе. Али то не смета да се увиде грехови православног света и његова ограниченост. И на Западу не постоје само конфесије, како су често мислили православни. 

На Западу постоји истинско хришћанско духовно искуство, врло богато и разнолико, и ми морамо много тога да научимо од западних хришћана. Али и западни хришћански свет мора да призна значај и богатство духовног искуства источних хришћана. Оно такође има потребу за допуном јер не поседује све. Само такав узајамни однос може бити повољан за хришћанско зближење и јединство.



Ми не можемо да претендујемо на то да у XX веку створимо васељенску цркву својим људским снагама. Ако васељенска црква никад није постојала, ако она не води своје порекло од Исуса Христа, онда је никад неће ни бити. Конгреси, конференције, интерконфесионална удружења могу бити симбол настајања новог, васељенског духа међу хришћанима, али не могу да претендују на стварање Цркве, која ће на крају, први пут, бити истински васељенска. 

Екуменски покрет, који заслужује најватренију подршку, има одређене опасности, које је потребно увидети. У прошлости су покушаји унија међу католицизмом и православљем у потпуности носили спољни карактер, црквено-државни, и реализовали су се без унутрашњег духовног јединства. Ове уније су обично доводиле до супротних резултата и изазивале су још веће непријатељство. Нигде нема таквог непријатељства међу православнима и католицима, колико у земљама у којима постоји унијатство. Врло је карактеристично да максимално одбацују православне они католици који су специјалисти за источно питање и за православље, професионалци такозваног “уједињења цркава”. 

Сам израз “уједињење цркава” боље би било сасвим одбацити, као неискрен и нетачан. Раздвајања цркава није ни било - десило се разједињење хришћана. И не ради се о уједињењу цркава, него о уједињењу хришћана Истока и Запада, и уједињењу хришћана на Западу. Од тога увек треба почињати - од уједињења хришћанских душа. Најтеже се то постиже преговорима и споразумима црквених власти. Процес зближавања и уједињења мора да почне одоздо, из дубине. 

Опасност од формалних унија почиње онда, када католици настоје да задобију православни Исток. На тој основи је инсистирао још В. Соловјов, који је био велики по своме жалу за јединством, али његов поглед на свет је застарео. Сада се екуменски покрет, у коме главну улогу играју протестанти, налази под другим знаком и с тим у вези постоји опасност друге врсте. Хришћанска васељенскост понекад се схвата превише површно, даје се предност социјалном и моралном. 

У наше време је преовладало схватање хришћанства као социјалне и моралне религије. Такво схватање се неретко среће у англосаксонском свету. Нимало не желим да поричем огроман значај социјалног питања за уједињење хришћанског света. Напротив, мислим да је социјално питање сада централно питање за хришћанску свест. Од промене односа хришћанства свих вероисповести према социјалном животу, од радикалне осуде социјалне неправде од стране хришћана и захтевања остварења истине Христове и у социјалном животу зависи судбина хришћанства у свету. Баш на овом темељу долази до уједињења антихришћанских снага. Хришћани не смеју да уступају непријатељима хришћанства прерогативе борбе за социјалну правду, за побољшање положаја радних класа. Али хришћанство није социјална религија, и основ хришћанства није ни социјални ни морални, него мистични и духовни. Заборављање мистичке стране хришћанства и његове окренутости према вечности не може да доведе до истинског јединства и саборности. Литургијски покрет нашег времена подсећа нас на мистичке основе хришћанства. И у извесном делу протестантског света, који је литургијски највише оштећен и осиромашен, буди се жеђ за литургијом. 

Јединство хришћанског света неће се достићи, на чисто социјалној основи, него на основи духовног удубљивања унутар својих конфесија, на основи препорода духовног живота. Током последњих векова хришћанска духовност је ослабила, а хришћанство, својим екстериоризовањем, потпало под утицај рационализма и доста често је служило боржоаским интересима. Немогуће је надати се да ће се, док је хришћанство у опадању и оспољености постићи јединство и васељенскост. Задаци екуменског покрета се могу испунити само уз хришћански препород. Али над нашим светом, који је преживео кризе и катастрофе, струји дашак нове хришћанске духовности. И са тиме су повезане наше наде. 

Не може се више бити површним, обичним хришћанином, полухришћанином, полупаганином. Захтеви које пред хришћане поставља наше време, страшно су се повећали. И долази до квалитативног одабира. Мачем се одваја истинско од неистинског, реално од илузорног, божанско од онога што је направио човек и прогласио за божанско. Само хришћанство се за неколико столећа секуларизовало, и мора доћи до његовог очишћења. Неопходно је унутар хришћанства решити проблеме који муче свет; хришћанство не може бити равнодушно према ономе што се дешава у свету. Али ће хришћанство тек онда када не буде зависило од света, и када га не буде свет детерминисао, моћи да постане снага у свету и за свет.



У свету је у току невиђено концентрисање, уједињавање и организовање антихришћанских снага. Ове снаге су необично активне. И хришћанство, које је подељено на међусобно непријатељске конфесије, немоћно је пред лицем антихришћанске опасности, пред нарастајућом дехристијанизацијом света. Контраст између уједињености, организованости и активности антихришћанских сила, и подељености, дезорганизованости и пасивности хришћанских снага не може да не мучи хришћанску савест. 

Не сме се дозволити да не буде схваћена потреба за јединством хришћана пред лицем јаког непријатеља. Хришћани су у многоме сами криви - хришћани, а не хришћанство. Хришћани су сами морали да у име Христа делају оно позитивно социјално и културни дело, којега су се често подухватали непријатељи хришћанства. Они то нису радили или су радили са страшним закашњењем, или су, што је још горе, осуђивали оне који су то радили. Зашто су хришћанске снаге мање активне од антихришћанских потпуно је разумљиво, то следи из саме хришћанске веронауке и погледа на свет. 

Хришћанство признаје слободу људског духа и снагу греха. Оно не може да верује у могућност решења свих питања живота на основу спољне и принудне организације, у коју верује комунизам. Управо хришћанска слобода отежава реализацију хришћанства у животу. То је основни парадокс хришћанства. Лакше је бити материјалиста него хришћанин. Од хришћанина се захтева несравњено више, али обично он испуњава мање. Али бивају раздобља када се хришћанске душе буде. Када је активност неизбежна, учмалост и душевна инерција се побеђују. 

Ми улазимо у такво раздобље. Одговорност је бескрајно нарасла. Ми више не живимо у удобном и спокојном хришћанском свету. Позвани смо да чинимо стваралачке напоре. Екуменски покрет је симптом буђења хришћанског света, за сада још увек веома слаб. Али унутар свих конфесија и свих историјских цркава буди се та узнемиреност и узбуђење. Све чешће и чешће долази до излажења изван оквира затворене конфесије. Прелази из једне конфесије у другу носе чисто лични карактер, и они не решавају екуменски проблем, обично га чак и не постављају. Али код људи који остају верни својој конфесији, јавља се жеђ за васељенским јединством и пуноћом. Дубље и духовније схватање хришћанства мора да ослаби конфесионални фанатизам и самозадовољство, оно прелази у другачији план од онога у коме се одиграла борба подељених и непријатељских делова хришћанског света.

Потребно је одлучно супротставити “мистику” “политици” у цркви, употребљавајући ове речи у оном смислу у коме их употребљава Шарл Пеги. Сва тегобност хришћанске историје била је детерминисана срастањем цркве са “политиком”. У раздору и непријатељству огромно место заузимала је управо политика, која се може открити иза свих историјских верских прогона. И сада још увек политички моменат игра пресудну улогу у верској нетрпељивости, он улази и у догматске спорове. 



Препород хришћанске духовности мора да ослаби улогу политичког елемента у цркви. И то би требало да отвори могућност новог и продуховљеног социјалног стваралаштва у хришћанству. Ми улазимо у потпуно нову епоху и на потпуно нови начин треба поставити проблеме саборности и јединства. У старим поставкама овог проблема још се осећао партикуларизам и провинцијализам историјског живота цркве. Ми живимо у револуционарном раздобљу, и све историјске границе, које су се чиниле вечним, нестају. Васељенско хришћанство може бити актуализовано само уз дубоко есхатолошко осећање живота.



Хришћани мисле да их раздваја божанска истина. У ствари, њих дели управо оно људско, људска душевна структура, разлике у искуству и осећају живота у интелектуалном типу. Објективизирајући своја сопствена стања, људи мисле да се боре за апсолутну истину. Али, када се ми вратимо истинским религиозним примарним реалностима, када откријемо у себи истинско духовно искуство, ми постајемо блиски једни другима и сједињујемо се у Христу. Православни имају другачије учење о искупљењу од протестаната, и можемо се бесконачно дуго расправљати о томе чије учење је исправније. Али само искупљење је исто, сама религиозна реалност је јединствена. Православни имају другачије учење о поштовању Мајке Божије од католика: они не прихватају догмат о безгрешном зачећу. Расправе о догмату о безгрешном зачећу изазивају поделу и непријатељство. Али сам култ Мајке Божије, само религиозно искуство је исто и код православних и код католика. 

Хришћанско зближење не треба да се постави ни на схоластичко-доктринарни темељ, ни на канонско - правни темељ. Управо на тој основи се догодила подела и раздор. Зближење треба, пре свега, поставити на унутрашњи, духовно-религиозни темељ. Спољашње ће се остварити кроз унутрашње, црквено јединство - кроз духовно уједињење хришћана, кроз хришћанско пријатељство. Оно што сједињује је пре свега вера у Христа и живот у Христу, тражење Царства Божијег, односно сама суштина хришћанства. Иштите најприје Царство Божије, а све остало ће вам се дати. Али у грешном хришћанском свету је оно што се додаје засенило само Царство Божије, и управо оно комада хришћански свет. Идеја Царства Божијег је у хришћанству дубља него идеја цркве која представља историјски пут до Царства Божијег. Идеја Царства Божијег је есхатолошка и профетског карактера. На њој и треба да се изгради уједињење. То није минимум, већ максимум, није апстракција него конкретност. Перспектива достизања апсолутне пуноће и апсолутног јединства је есхатолошка перспектива, односно пуноћа времена. Али, остварење времена се остварује још у самом времену.



Екуменски покрет означава промену унутар хришћанског света, појаву нове хришћанске свести. Православље може бити погодан темељ за екуменски покрет, и укључивање православних у тај покрет може да има огроман значај. Православни свет није учествовао у страшној историјској борби између протестаната и католика. Искуство интерконфесионалних скупова у Паризу је показало да се православни и католици лакше налазе на православној основи. 

Постоје два схватња саборности - хоризонтално и вертикално. Хоризонтално схватање васељенске уједињености подразумева заузимање што већег простора на земљи, универзалну организацију целокупне земаљске површине. Овом схватању је наклоњен католицизам. Вертикално схватање подразумева димензију дубине, васељенскост може бити својство сваке посебне епархије. То је православно схватање. Оно је погодније за екуменски покрет. Католици ће моћи да учествују у њему само у случају да се одрекну од империјализма у схватању васељенског јединства хришћанства, само ако победе у себи империјалистичку вољу као саблазан, и ако не буду видели око себе објекте деловања, него субјекте. То може бити најважније питање у покрету ка јединству. Протестанти имају другу саблазан - саблазан сувише велике лакоће у достизавању јединства и васељенскости. Православни, пак, саблазан јесте саблазан изолованог и самозадовољног живота, равнодушног према томе шта се дешава са светом. Свако има своја искушења. 

Терен за уједињење може се припремити људском активношћу и усмеравањем људске воље. И ми треба да чинимо све у том правцу. Али уједињење се неће десити због људских напора - оно ће се коначно догодити дејством Светог Духа, када дође време за то. И у сваком случају кретање ка том централном догађају у судбини хришћанског света означава улазак у нову епоху, када ће дејство Светог Духа бити јаче него што је било до сада. 

 

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ 

 

 

Извор: ВЕРУЈЕМ

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Jezik je veoma nesavršeno i opasno oruđe, on nas zavodi na svakom koraku, zapliće nas i iz sebe rađa protivrečnosti. Posebno je tegoban postao od kad je realno značenje , realni sadržaj reči skoro izgubljen. Značenje reči je postalo nominalno. Sada se u filozofiji mora raspravljati o svakoj reči, pogađati se o značenju u čitavim tomovima. Prazne reči, koje su izgubile realno značenje, ne puštaju ljude jedne drugima. Mi bismo želeli da dodjemo jedan do drugog i da saopštimo ono što nam je na srcu, ali nas reči ne puštaju dalje od predsoblja. "

FILOZOFIJA SLOBODE- Nikolaj Berđajev

Share this post


Link to post
Share on other sites

Berđajev o zlu

Moral jeste  ljudskih postupaka i određenih pojava uopšte sa stanovišta dobra i zla, a etika predstavlja posebnu filozofsku disciplinu. U suštini, etika je veoma bliska religiji, hrišćanstvu u našem slucaju, ili je barem njen neodvojivi deo na šta ukazuju mnogi mislioci, pa i Berđajev kada govori o zlu. Delo Dostojevskog čitavo je prožeto religioznim misticizmom, a gotovo centralno mesto zauzima razmatranje prirode zla. Za njega je priroda zla unutrašnja, metafizička, a ne spoljašnja, socijalna. Kazna za zlo nije kazna ukoliko nema unutrašnje posledice. Za književnom porukom Dostojevskog išao je religiozni mislilac Nikolaj Berđajev. berđajev Kako je Berđajev video zlo Odgovarajući na prigovore o izopačenostima hrišćanstva i hrišćana, i kako to da pripadnici drugih vera, kao što je na primer, budizam, mnogo lakše ispunjavaju zavete tih religija, Berđajev kaže da je tako jer su zaveti tih vera mnogo bliži ljudskoj prirodi. Hrišćanin je obavezan da se suprotstavi najvećim iskušenjima ovoga sveta, čak je dužan da voli svoje neprijatelje. Berđajev prirodu zla izvodi iz ljudske slobode smatrajući da iz slobode proističu i dobro i zlo, kao dva lica jedne iste stvarnosti. Drugim rečima zlo je imanentno ljudskoj prirodi. Suprotstavljajući ideju hrišćanstva ideji komunizma, Berđajev tvrdi da zlo nije moguće iskoreniti nikakvom spoljašnjom prinudom, kao što to pokušava komunizam, čineći zlo i nasilje, sa ciljem uspostavljanja opšteg dobra. Čini se da on na taj način pokušava da opravda društveni sistem zasnovan na zlu. berđajev Zaključak je da i komunizam i hrišćanstvo postoje samo kao ideje, a da njihove izopačenosti prouzrokuju ljudi, kada pokušaju da takve ideje realizuju u praksi. Uzrok svih takvih izopačenosti leži u ljudskoj prirodi, sa njenim nesavršenostima i ograničenim mogućnostima spoznaje. Čitava je ljudska istorija, od početka političkog organizovanja, ispunjena samo zloupotrebama, misli se prvenstveno na zloupotrebe vlasti. U današnje vreme, u doba svetske finansijske krize, iznova je pokrenuta žestoka i opravdana kritika kapitalizma kao i preispitivanje samog sistema, od strane skoro svih aktera političkog života. Opšta nepismenost, loša informisanost, idolopoklonstvo, politički voluntarizam i konformizam, a u najgorem slučaju verski i nacionani fanatizam, politički i svaki drugi primitivizam i netolerancija, otupelost i nedostatak volje da se bilo šta promeni, obeležja su velikog broja pripadnika savremene populacije. Berđajev je pre nas naslutio to. Piše: Dejan Ivanović

Share this post


Link to post
Share on other sites

У време првих векова хришћанства у Цркви је постојао секташки покрет монтаниста који су доказивали да се Црква састоји искључиво од савршених и светих, односно да из Цркве треба избацити грешнике и несавршане. Црква је за монтанисте била заједница људи који су примили дар Светога Духа. На тај се начин већи део грешног хришћанског човечанства налазио изван Цркве. Изворно црквено учење је осудило монтанизам и утврдило тумачење Цркве по коме она јесте спасоносна Црква грешника. Свети се јављају као заштита и помоћ Цркве, али се Црква не састоји исклучиво од њих, јер њој припада човечанство у свим ступњевима духовног усавршавања, човечанство које се спасава од сопственог греха. Црква на земљи, онда, јесте војујућа Црква која се бори са злом, а не прослављена Црква, јер још није уздигнута до славе. Сам Христос је био са страдалницима и грешнима због чега су га фарисеји и оптуживали. А Црква Христова је дужна да буде слична Христу, она не може бити само уз честите и савршене, она је пре свега позвана да буде са онима који су духовно пали. Хришћанство би, признајући једино чиста и савршена бића, било фарисејско хришћанство. Сажаљење, попустљивост, милосрђе према ближњима у свим њиховим гресима и несавршенствима јесте дело хришћанске љубави, јесте тражење хришћанског савршенства. Зато, огласити хришћанство кривим за земаљски кал који се прилепио уз Цркву, на њеном историјском путу, није ништа друто до фарисејство. А тешко да су и сами тужитељи тако чисти и савршени.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ

@Светислав Павловић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Guest
      Од Guest,
      Царски мученици ће се помињати на отпустима богослужења од 1/14 јануара до краја 2013. године, по сљедећем обрасцу ̶ „светих благовјерних страстотрпаца: цара мученика Николаја, царице Александре, царевића Алексија, принцеза Олге, Татјане, Марије и Анастасије, свете преподобномученице велике кнегиње Јелисавете и инокиње Варваре и са њима убијених“.
      Општецрквено празновање 400 година Дома Романових биће у Свето-Тројицком саборном храму у Торонту (Канада) од 5. до 8. септембра 2013. године, када ће се организовати и конгрес руског православног друштва и редовно засједање архијерејског Синода.
      Упоредо са тим, на предлог Архиепископа кливлендског Петра, одлучено је да се молитвено обиљежи 200 година побједе над Наполеоном.
      Извор: Радио Светигора
    • Guest
      Од Guest,
      Владика Николај је подстакао верне да се на земљи богате Богом и добрим делима и хришћанским животом, а да је слава овога света пролазна. Архиепископ је обавестио да се ове недеље одржава сабор православних епископа Јужне Америке у Каракасу. Овај сабор, додао је, значајан је за православни народ, али и за мисију Православне Цркве у Латинској Америци.
      Јереј Александар је пренео поздраве Митрополита Амфилохија, који због обавеза није могао да учествује у раду сабора.

      Српска православна црква светог Ђорђа,
      Каракас, Венецуела


      Извор и фотогалерија: СПЦ
    • Guest
      Од Guest,
      Савремена држава не нуди задовољавајућа решења. Међутим, даљи развој догађаја зависи од нас, црквених пастира и вероучитеља, а не од институција државе – изјавио је Митрополит пловдивски г. Николај на Првој националној конференцији вероучитеља Бугарске, одржаној у Пловдиву од 28. до 30. септембра 2012. године.
      Извор: Епархија нишка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...