Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

da li su duhovnik i ispovednik isto   

13 члановâ је гласало

  1. 1. da li su duhovnik i ispovednik isto

    • da
      1
    • ne
      2
    • mogu biti
      12


Recommended Posts

Ипак, оно што јесте веома важно у том односу је послушање духовнику, тј. извршавање оних духовних савјета које човјек добије од духовника, сматрајући да се тиме показује послушност и самом Господу. По ријечима из Светог Писма, послушање је веће и од поста и молитве. Тиме се човјек чисти и ослобађа од гордости (егоизма, самољубља, самовоље), учећи да не ставља своју вољу у први план, већ да, из љубави према Богу, поштује и туђу вољу и личност, задобијајући тако смирење, повјерење у Божију вољу и сагласје кроз заједницу са духовником, а затим и осталим ближњима. Наравно, ово не значи одбацивање сопствене одговорности у поступцима, мишљењу и осјећањима, не смије се отићи у крајност и пасивно очекивати да духовник рјешава све наше проблеме или се задовољавати самим чином разговора, без дјелатног односа према стварности и ближњима. Овај однос је активан, међусобно допуњујући и захтијева да човјек постаје и постане личност.

 

https://sites.google.com/site/toloskaparohija//toloska-parohija-duhovnik

Share this post


Link to post
Share on other sites
202260.p.jpgСхиархимандрит Власије (Пергонцев)

 

Потоњи духовник Пафнутијевог Боровског манастира схиархимандрит Власије (Перегонцев) дошао је на свет кад је његова мајка имала 56 година. Родила је седморо деце, али су сва умрла још у првој години живота. Осма је била девојчица, која је напунила годину дана. И мислили су да ће све бити у реду, али није било. Кад је малишанка напунила две године дадиље су је повеле напоље да се игра. Ту је пасао коњ. Девојчица му је пришла. Коњ се ритнуо и ударио је девојчицу по главици…

Рођен је у подруму у који је његова мајка отишла по кромпир. Намеравала је да узме кромпир, а родио се синчић. Касније је многе године свог живота провео у илегали: већи део монашког живота био је протериван и прогањан због вере.

Код куће није био вољено дете. Отац је умро, мајка се поново удала и очух је љуто омрзнуо пасторка, називао га је «попић» и «монахић», јер га је до десете године – до четвртог разреда – васпитавала бака – монахиња.

А после седмог разреда је отишао од куће и почео је да живи самостално. Уписао се на Смоленски медицински факултет где је студирао на катедри за педијатрију и дечје болести. Тамо, на факултету, упознао је и љубав. Кад је девојка сазнала да иде у цркву чиста срца га је пријавила у ректорат, због чега је избио велики скандал. За пример другима судили су му пред свим студентима те године. Како совјетски студент може да замени бели лекарски мантил црном расом?

Реците: како? Бели мантил црном расом? Руководство то није могло да замисли и студент који је пре тога добро учио сад је имао проблема с полагањем испита. Професорима је било наложено да му упишу оцену ако се одрекне својих убеђења. Студент није имао намеру да се одрекне убеђења. Девојка је, схвативши да је желећи да спаси свог суђеног од црквеног мрачњаштва у ствари издала момка, престала да иде на предавања. А он је доживео тешко нервно растројство

Share this post


Link to post
Share on other sites
202257.p.jpgСхиархимандрит Власије (Перегонцев)

Повратио се кад је закуцао на капију куће схијеромонаха Илариона (Рибара), који је тада живео у Мичуринску, много километара од Смоленска. Ноге су га болеле од умора, одећа му је била похабана, у очима – мука. Отац Иларион је од главе до пете погледао младића и увео га је у кућу. Отворио је очи: непознато место, прекривач од пачворка, плафон је окречен као у украјинским кућама од блата. Иконе, испред икона кандила. Улази свештеник. Коса му је зачешљана. Седа на табуре поред њега и каже:

– И шта, јеси ли се напатио?

Он је у одговор само зајецао, речи су му стајале у грлу као кнедла. Лежи, ћути, сузе му лију из очију. Свештеник му је ставио руку на главу и рекао:

– Немој ништа да говориш, све знам. Хоћеш ли поћи са мном?

– Хоћу.

Иако није знао куда га зове. Испоставило се да је свештеник био духовник у манастиру Флора и Лавра у Закарпатју. Тамо је одвезао будућег схимника.

У Совјетском Савезу је владао строг режим уколико је неко обилазио манастире. За младићем је издата потерница у целој земљи као да се ради о опасном злочинцу. А он је напокон доспео тамо куда је стремило његово срце. У манастир. Тајно је примио постриг и добио име Петар. Духовник му је строго забранио да каже где се налази и он је почео да живи, потпуно непознат, илегално, далеко од људи. После извесног времена написао је писмо мајци да га не тражи, јер је изабрао пут служења Богу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

И служи Му целог свог дугог и тешког живота.У велику схиму га је постригао архимандрит Серафим (Тјапочкин) 1980. године. То се одвијало тајно: власти су због тога прогањале људе. Отац Серафим је на постригу рекао да ће схима бити његова тврђава, духовни панцир против непријатеља. Још му је предсказао да ће бити духовник у манастиру и да ће око њега бити браћа. У то време је манастир о којем говоримо био у рушевинама, потоњег духовника је тражила милиција и било је тешко поверовати у све то. Али ево, схиархимандрит Власије је већ дуго година духовник Пафнутијевог Боровског манастира.

Био је прогањан, праћен, убијан. Једном, кад је већ служио у Калушкој епархији рђави људи су ушли у храм и разбили су му главу пајсером. То су били пљачкаши храмова, нису намеравали да оставе живог сведока и ишли су на сигурно кад су га тукли. Међутим, скуфија на глави је ублажила ударац и пајсер није дошао до мозга – остао је стоти део милиметра. Урађена је тешка операција, у главу му је уграђена плочица, дуго је лежао у болници и преживео је. А онда је откривено да има рак. Издржао је шест изузетно компликованих операција, одстрањен му је део црева, сваке године су му мењали крв. По свим прогнозама је требало да умре. А он је отишао на Атон где се шест година молио у затвору у Ватопедском манастиру у којем се налази чудотворна икона Пресвете Богородице «Свецарица» («Пантанаса»), којој се људи моле у случају онколошких болести. Постоји прича о томе да је, кад је Атанасије Велики хтео да оде с Атона, Мајка Божија учинила чудо – ударила је стену и из тог места је потекао свети извор. Из њега и данас извире вода. Отац Власије се купао у овој води, пио ју је. Шест година касније за време службе у храму одједном је одсетио да све унаоколо као да је заискрило. После тога су лекари рекли да су метастазе престале да се шире. Вратио се у Русију, у свој родни Пафнутијев Боровски манастир, где прима људе већ неколико деценија.

Протојереј у годинама, потомак великог руског војсковође Михаила Иларионовича Кутузова, отац Владимир Кутузов, ми је о оцу Власију испричао следећи догађај: у годинама совјетске власти, кад је као млад ђакон служио с баћушком у једној парохији, код њих у храм су дошли неки чиновници и почели су да траже мито за младића који је по схватању совјетског уређења, у цркву ишао да не би радио, не желећи да гради светлу будућност. Чиновници су претили да ће правити велике проблеме и да би их избегли, дали су им новац за откуп. После извесног времена поново су дошли по новац. Зашто да не? Јер, попови су бесправни, неће ићи у милицију да се жале. Видећи да то никад неће престати отац Власије је дао благослов младом ђакону да се запосли у одгајалишту крава у родном селу, а да у слободне дане долази у храм да служи. Он је тако и учинио. Међутим, једном се Циганин-мештанин «нашалио»: пришуњао се тору у којем се налазило стадо из колхоза и сиреном је толико уплашио краве да су оне провалиле ограду и побегле у шуму. Ма колико да је отац Владимир трчао, ма колико да је звао, ниједну није могао да нађе. Схватајући шта му прети због губитка целог стада, у сузама је отишао код оца Власија и све му је испричао. Он га је уверавао да ће све бити у реду и послао га је назад у одгајалиште. Вече. Потиштени ђакон полако до проваљеног тора и одједном види: из шуме долази стадо крава. Једна, две… цело стадо се сачувало. Вратило се свих 250 крава. Тору су се приближиле и последње и он је тада приметио да за кравама, попут чобана иде… неколико огромних вукова. Вукови су мирно дошли до тора, дочекали су да у њега уђу последње краве, а онда су се као да се ништа није десило, окренули и кренули према шуми. Ђакону од изненађења само што није позлило.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У својој 81. години отац Власије просто сија од среће и веома личи на сунце. Поред њега је човеку топло, светло и радосно у души. Радост га свуда прати.

Једном сам ушао у олтар у којем је стајао један отац-игуман, тужан, оборене главе. Улази отац Власије. Чим је угледао тужног свештеника пришао му је, загрлио га је, подигао, добро га је протресао и загрмео: «Да се ниси усудио да очајаваш! Шта ти је? Сад ћемо да служимо Богу – а ти си тужан!» Целивао га је три пута и чврсто привио на груди. Требало је видети очи овог игумана који је после тога служио с таквим надахнућем!

Људи се једноставно преображавају и док само гледају оца Власија. Најхладније и најравнодушније срце поред њега оживљује. Човек га само гледа и већ му је добро. Чује његову молитву и схвата: жив је Господ и ништа није пропало. Он је живо оваплоћење пасхалне радости и светлости од којих у пустињи цвета цвеће и осмехује се небо. Господ је с нама!

202255.p.jpgСхиархимандрит Власије (Перегонцев)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Кад служи његов радосни глас грми заглушујући све унаоколо. «Со умиленијем сердец Господу помолимсја!» И тресу се зидови храма. «Пресвета Богородице, спаси нас!»

Он воли манастир дирљиво и до самозаборава. Треба видети с каквом радошћу, с каквим свештеним страхом целива манастирске светиње! «Преподобни оче Пафнутије, моли Бога за нас!» Зар може тихо и млако да служи Богу Који је Љубав, Светлост и Радост? Овај стари монах великих добрих очију зна како нас Господ воли. И сви око њега то осећају.

На људе гледа као на Адама и Еву у рају. Кроз прљавштину, гареж, оштећене углове и губу он види непоновљиви образ Божији и с влашћу, са сигурношћу и радошћу одмах почиње да га чисти. Понекад се то дешава у трен ока. Ево, само што је почео да говори с потпуно непознатим човеком – и одједном се с овим нешто дешава, човек наочиглед почиње да се мења, исправља се, почиње да се осмехује. Малочас је био изгубљен, тужан и усамљен, а сад је радостан и срећан.

Код оца Власија долазе људи из Лондона и са Тибета, из Малојарославеца и са Сахалина. Православни и неправославни. Верујући и неверујући. Једноставни и не баш једоставни. Ко се ту све може срести! Испред његове келије се могу видети и атонски архимандрити, и руски министри, и познати политичари и бизнисмени. И многи други. Једном сам код њега пратио првог помоћника председника ОЕБС-а, који је специјално долетео у Москву како би поразговарао с руским духовником. И он га је примио, као што прима све који долазе код њега. У данима пријема келија оца Власија је отворена од 4 ујутру до 9 увече сваког дана. А кад служи прима људе на исповест од отварања манастира – од 5 сати ујутру.

Share this post


Link to post
Share on other sites
202258.p.jpgСхиархимандрит Власије (Перегонцев) на исповеди

Он за тили час поставља духовну дијагнозу, понекад у две реченице.

– Дионисије, зашто стојиш на прагу? Уђи у келију!

– Оче, блатњаве су ми ципеле!

– А ти свеједно уђи.

И, наравно, изуваш ципеле: јер, ниси луд да прљаш келију вољеног баћушке. А он те већ следећег тренутка привија на груди, мази по коси и каже: – На кога ли си ти мени тако непослушан?

За скоро 20 година колико се познајемо дао ми је мноштво духовних савета и поука. Једне ћу се сећати целог живота. Неком приликом сам дошао код њега у компликованој животној ситуацији. Дошао сам мрачан и растројен. Околности не да су биле лоше, већ нису могле бити горе. Отац ме је тешио колико је могао, дуго смо разговарали, а на крају ме је чврсто загрлио и одлучним гласом ми је тихо шапнуо:

– Ако будеш са Христом – и у паклу ће бити рај.

И дао ми је свежањ свећа из Јерусалима.

Share this post


Link to post
Share on other sites
202256.p.jpg Схиархимандрит Власије (Перегонцев)

Његове речи су ме погодиле у само срце и као да сам се пренуо. Због проблема и околности потпуно сам заборавио на оно главно што испуњава живот хришћанина смислом и радошћу, – треба бити с Богом. Не метафизички и апстрактно, већ једноставно – лицем у лице. Кад си с Богом све се мења. Тамо где је Светлост нема таме. Тамо где је Љубав нема места очајању и усамљености. «Сине, дај Ми срце твоје» – то је главно.Кад си са Христом престајеш да се плашиш бола, постајеш неустрашив, можеш да трчиш по снегу и да не упадаш у њега. С Богом се мртва пустиња преображава у рајски врт и све ти постаје могуће…

Отац Власије увече излази из келије. Народ хита по благослов. Једна импонзантна дама, сва у брилијантима, гурајући се отпозади театрално крши руке и трагичним гласом пита:

– Како да живим, оче?

Он се окреће и у ходу добаци:

– С једним!

Дама црвени, отац брзо одлази. Народ се још дуго смејуљи.

Денис Ахалашвили
Извор: Православие.ру

Share this post


Link to post
Share on other sites

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

 

Отац и духовно чедо су пре свега пријатељи. Они се међусобно саветују, заједно анализирају ствари, заједно решавају проблеме итд. Реч духовног оца овде није императив, то је један од гласова у општем хору. На први поглед се чини да ово није лоше, нема никакве принуде и насиља над личношћу, људи се један другом потчињавају по принципу љубави. Духовни отац наступа само као диригент у свом хору. Једном речју, мир и радост. Међутим, у ствари се дешава нешто потпуно другачије, исто што и приликом демократског државног уређења. Почињу популизам и интриге, које духовни отац не може да пресече и да спречи. Овде се одвија скривена борба за власт, у којој, као и у демократији, побеђују они који су највише истренирани у борби и не бирају средства, и уједно су највише устремљени ка циљу и највластољубивији. Овде се као и приликом демократског уређења, стварају међусобно супротстављене групације, пуштају се у обрт поткупљивање, ласкање, претње, интриге, инсценирање падања у несвест и притајене претње, да ће се живот завршити самоубиством, што посебно јако делује на испрепаданог духовног оца. Он је спреман да пристане на сваку капитулацију, само да не види своје духовно чедо како виси на канапу или лежи мртво у млазевима крви, с пиштољем у руци, а око њега се мувају фигуре полицајаца. Уместо духовног руководства наставник-демократа трчи с флашицом течног нишадора око своје деце. Финале је увек исто. Сви заједно почињу да руководе својим духовним оцем и он трчи из једне стране у другу, безуспешно покушавајући да помири непријатељске таборе. Али, све има свој крај. Као што преживљава најјача ајкула, тако побеђује духовно чедо које има најјачу вољу. Оно затвара свог духовног оца у кућу и лепи на вратима лист с речима: "Отац је болестан, молим да га не узнемиравате." Ако духовни отац пожели да провири кроз прозор, дрско бива увучен унутра. А пошто је демократија тесно повезана с либерализмом, однос према духовном оцу постаје апсолутно слободан. Међутим, некад долази до дворских преврата: духовна деца, дошавши себи од шока, договарају се и уграбивши згодну прилику, краду духовног оца и крију га од супротне стране. После оваквих искушења оци-демократе пред крај живота постају непоправљиви мизантропи. Неки од оних који су у младости поредили своју духовну децу с мироносицама у старости као муслимани почињу да сумњају: да ли жена уопште има душу иако то не изговарају гласно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Аристократска" владавина

 

Овде духовни отац наступа као џентлмен. Он је префињено пажљив и љубазан. Своје духовно чедо дочекује устајући са столице, одушевљава се њеним изгледом, истиче њен укус у одевању. Духовно чедо почиње да се осећа као дама, којој је витез поклонио своје срце. Финале је увек исто. Свако духовно чедо сматра да витез-наставник гаји платонску љубав управо према њој, као јединој достојној оваквих узвишених осећања. На другу духовну децу она гледа с још већом свирепошћу него приликом "демократске" владавине. Наставник аристократа се захваљује својој деци за то што га посећују и испраћајући их до врата поприма жалостан израз лица. Он у свему оправдава своју духовну децу. Врло му је тешко да их прекори; чак и кад је увређен он каже: нисам увређен, већ сам ражалошћен. Док "демократама" духовна деца на поклон доносе кромпир и макароне, наставнику - аристократи доносе букет цвећа, дајући предност љиљанима, а понекад торту. Често, окупивши духовну децу он изражајно чита неку књигу, на пример, Мартенсена "Морално богословље" и затим је тумачи. Кад иде у храм, духовна деца га као свита прате или га чекају на капији. Кад служи, свако његово чедо се интересује кога ће првог поменути на молебану и томе често придају трагичан значај. У принципу, аристократска владавина се претвара у некакав витешки роман, у којем Христос потпуно одсуствује, Његово место заузима духовни отац.

Треба рећи да простодушни људи некако инстинктивно избегавају учене монахе и наставнике с аристократским манирима и осећају се ту туђима, али су зато даме с дипломама одушевљене таквим наставницима. Због тога се овде мимо воље духовних отаца појављује подела на "плебејце и патриције": "плебејци" некако сами по себи остају с оне стране прага. Наставник-аристократа с некаквим тријумфом дочекује госте. Овај израз тријумфа се као печат заледио на његовом лицу. Подрасник који носи увек је чист и испеглан; предност даје одећи беле боје. Често се у његовом стану налази клавир или пијанино. Обично овакав наставник има велику библиотеку у којој се поред духовних књига налази белетристика. Ако случајно, кад тражи књигу, из ормара испадне том Игоа или Валтера Скота, он говори с помало сетним осмехом: "Па треба да знам психологију грешника да бих га исправио." Воли да прича о томе да су за њега сви људи исти. Међутим, у разговору често прави алузије на своје племићко порекло - истинско или лажно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Следећи облик владавине, који је постао владајући у свету јесте плутократија, односно власт оних којима припада богатство.

 

Међутим, овде треба начинити опаску. Духовни отац у оваквом начину управљања духовном децом не мора обавезно да буде егоиста и среброљубац, он просто-напросто сматра да људи који имају богатство и власт могу бити корисни за Цркву и зато их посебно истиче. На сиромашне мало обраћа пажњу, правдајући се тиме да је сиромашнима лакше да се спасу, а богатима је теже. Стога је богатима потребно више бриге и пажње. Он утиче на њих да употребе своју власт и богатство на добробит Цркве и сиромашних; понекад организује нешто попут тајног "фонда" за сиромашне. Међутим, овде долази до преласка на еластичну политику. Оријентири на спољашњу силу и положај у свету претварају се за њега у духовно ропство. Знаци пажње и услужност која се показује према богатима стављају га у улогу православног језуите, кад се циљ - лепота храма, помоћ сиромашнима итд. остварује сумњивим средствима. Онај део људи који у Цркви тражи праву истину видећи двоструки морал свештеника, његов различит однос према људима, може да постане хладан према самој Цркви. Опет понављамо: прагматичар уопште не значи самољубац, језуити су често жртвовали живот за своје идеје, а православни и католички језуита, чак и ако се боре остају браћа по методама. Ово улизивање богатима је такође језуитска продаја савести у име материјалног блага и она више од непријатеља хришћанства компромитује Цркву у очима самих верника. Људи из непосредне околине прагматичара одмах схватају с ким и како треба поступати, кога треба радосно поздравити као најврлијег човека, коме за време службе треба изнети столицу итд. Прагматичар сматра да се могу изврдавати црквена правила, ако од тога буде имао користи храм или сиротиња; на пример, може се опојати некрштени или самоубица, за време литургије се може помињати иноверац итд. Плутократа у зависности од личног карактера може да буде шкрт или дарежљив. Међутим, његова дарежљивост се у већини случајева односи на људе који су му потребни. У његовој околини су у већини случајева сви задовољни. Али духовног живота тамо готово да нема, главне снаге се троше на спољашње. Молитве потискују телеграми с честиткама и изјавама ватрене љубави; што је већи прилог, већа је љубав. Овде се води строга евиденција и саставља се прецизна скала.

Овај начин владавине је немогућ без лажи, зато лаж у таквим круговима представља неопходан атрибут; на ласкање се гледа као на испољавање мудрости. Код ових људи, ма како то чудно било, Црква постаје величина која је сама себи довољна, притом не као мистичко тело Христа, већ као људска институција и брига за лепоту храма заклања од њих лик Самог Христа.

Плутократ може да буде шпекулант који тежи ка личном богаћењу, али може да буде и аскета обузет духом таштине који је заборавио на то да љубав треба да буде сједињена с истином.

Док се демократски принцип у духовном свету претвара у хаос, аристократски у романтику, плутократска форма представља материјализацију духовног живота.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Четврти облик владавине је монархија.

 

То је најразумнији принцип у односима између духовног оца и његове деце. Монархија у свом идеалном облику захтева разумност у управљању и љубав према људима. Пред монархом су сви једнаки. Она представља врховну власт, али власт, која није ограничена спољашњим институцијама, већ традицијом. Реч духовног оца мора бити беспоговорна, али истовремено разумна и правична. Човек који испуњава заповест монарха мора да зна да он поступа разумно и да се у овој заповести садржи брига за његово добро. Монарх има неограничену власт, али му није туђ савет и он слуша молбе које су му упућене. У наше време духовни отац треба да поступа са својом децом правично и разумно и да на основу тога захтева послушање. Он може да саслуша и испуни савете и молбе, али последња реч остаје његова. У овом облику управљања нису допустиви препирке, спорови итд. Човек може да замоли да му се објасни дати благослов, али не сме самовољно да га укида или нарушава. Уосталом, и овде постоје изузеци. Монарх треба да се руководи традицијом, а духовни отац - правилима Цркве. Ван тока црквеног Предања и јеванђељских заповести духовно руководство губи снагу - монарх се претвара у узурпатора.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Деспотизам

 

Он се од монархије разликује по томе што се појам традиције, добра и зла итд. замењује личном диктатуром.

Овде не постоји појам правичности и било каквих права. Све зависи од воље деспота. Овај начин руковођења може или да сломи духовно чедо или да га брзо исправи. Међутим, у наше време лек који има јако дејство не одговара слабим организмима. Без нарочите благодати која делује у духовном оцу, деспотизам према духовном детету ће ово дете просто унаказити. Без одлучности и послушања од стране духовног детета овај принцип тако може да му огади свако послушање. У стара времена наставници су прибегавали јаким средствима. Они су давали тешке, готово немогуће задатке, који су понекад противречили здравом разуму, а ученици, који су се предали на послушање старцу, са спремношћу су их испуњавали и њихов духовни напредак се одвијао врло брзо. Уз помоћ таквог послушања човек се успешно борио с демоном гордости који потреса цео свет. Данас нема ни таквих наставника ни таквих послушника. И наставник послушање мора да даје с великим расуђивањем и поштовањем принципа сврсисходности и праведности. Људска гордост, прошавши све стадијуме болести, претворила се у упаљену гнојну рану, која мучно боли на сваки додир. Зато је духовном оцу неопходно стрпљење и самилост, али и јака воља. Он мора да има, као хирург, лаку, али чврсту руку.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...