Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Онуфрије

Црква Светог Саве у Солуну

Recommended Posts

Југоисточно од Галеријевог лука победе, у центру Солуна, источно од Митрополије, у близини Беле Куле, недалеко од водоскока (познат под именом Синдривани), покрај данашњег Међународног Сајма (наставак вашара Димитрије још из времена Византије), на такозваном хиподрому (некада је ту заиста постојао хиподром), налази се једносмерна уличица Камвунион, у којој је смештена хиландарска црква Св. Саве на месту старог метоха.

 

ibi1fVjh3FhHur.jpg

Галеријев славолук

Share this post


Link to post
Share on other sites

За време српског конзула у Солуну Павла Денића, када су Срби водили борбу са Бугарима и Грцима, на хиландарском метоху у Солуну успели су да подигну цркву Св. Саве, коју су Турци толерисали и признавали сматрајући да манастир има право да на свом метоху има цркву, с тим да црква не сме да има куполу.

О њеној изградњи нам сведочи војвода Василије Трбић у својим Мемоарима:

 

„Ми Срби имали смо српску цркву на најлепшем месту у Солуну, на такозваном хиподрому, у непосредној близини Беас Куле. Ова црква је метох манастнра Хиландара. Ту је некада био један стари, полусрушени конак, у коме је једна собица служила као капелица, где се један духовник молно Богу и читао молитве вернима и, ако би било нешто прилога, слао их је манастиру Хиландару. Када је 1896. отворена српска школа у Солуну, против чијег су стварања били подједнако ангажовани Грци и Бугари, а Србима је била потребна црква исто тако као и школа, онда се поставило питање да се у овом метоху манастира Хиландара направи црква. Хиландар је био у бугарским рукама, па његов сабор, састављен од самих Бугара, није хтео ни да чује да се овај метох уступи Србији, која ће ту подићи српску цркву.

За то место, у том солунском метоху, јавио се архимандрит Василије који је дуго година био у хиландарском метоху у Нишу [...] старци у Хиландару једва су то дочекали и дали му такозвану манастирску Грамоту, с којом је он имао да се јави грчком митрополиту у Солуну и турским властима [...] Чим је архимандрит Василије дошао у Солун за настојника тога метоха, дошао је у везу са српским конзулом. Од једне старе куће, у којој је била такозвана масларница, тојест, млин у коме се мељу маслинке и цеди зејтин, који је давао извесне приходе манастиру, решили су да подигну цркву. Али пошто је за грађење цркве изнова било потребно ако не друго, оно бар одобрење хиландарскога сабора, архимандрит Василије и српски конзул, мислим да је тад био Павле Денић, решили су да од ове маслинарнице направе цркву. Пошто су избацили млин за маслине и пресу за цеђење зејтина, почели су рад. Најмили су неке Грке који су товарили земљу у сандуке и на магарцима износили је изван Солуна тамо где се обично баца смеће. На протест Бугара и Грка, турска власт неколико пута забрањивала је овај рад. Али, архимандрит Василије енергично је бранио своја права, доказујући да је он једини властан да подиже или преправља извесне грађевине на метоху којим он пуноправно управља. Тако је после двомесечног или тромесечног рада, од ове маслинарнице, постала црква Св. Саве. Србија је ту направила иконостас, лепе певнице и сазидала један леп двоспратан конак са осам соба. Ето тако је постала црква Св. Саве у Солуну."


 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Српски конзул у Солуну Димитрије Боди, 18. новембра 1897. године јавља митрополиту Србије Михаилу да радови на цркви добро напредују, и да ће се он, већ идуће године, постарати да је прошири.

iyZAKIT6jsj61.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архимандрит Василије је сматрао највећим проблемом недостатак појаца у храму, јер, како каже, учитељи су слабо знали пјеније и црквено правило.

У српску цркву у улици Камвунион број 1, током рата, за време свог боравка у Солуну, редовно је одлазио и српски краљ Петар I Карађорђевић. Како каже војвода Василије, на срамоту свих Срба, Француза и Енглеза, њега је у цркву редовно довозио један шофер у приколици прикаченој за мотор. Српска црква у Солуну, сваке недеље и празника, бивала је препуна избеглог народа који је у њој, са страхопоштовањем, посматрао свог седог и намученог краља, гледајући у њему своју отаџбину.

Ради дочаравања ондашњег времена, пренећемо још један део Мемоара војводе Василија Трбића:

 

„Краљ би стао испред такозваног краљевог стола, на коме је висила слика краља Стевана Дечанског. И тако су два краља-мученика, оба у младости и у старости прогнани из своје земља, били ту, на истом месту и тако су једна мртва а друга жива фигура потпуно одговарали једно другом. Краљ би увек одстојао литургију до после Достојно јест, а тада би, дубоко се клањајући и крстећи се, изишао из цркве [...] Био је најбоље оличење туге и патње поробљене Србије.

 

i6QJxQYvLTr1V.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поред краља, редовно су, на богослужења, долазили и крај њега стајали двојица српских првака из Македоније. Један од њих, родом из Кривогаштана, Блажо Пашић, првак српски у целом прилепском и крушевском срезу, и други, чувени деда Мицко из Тополчана.

Изнад засвођеног улаза у малену порту стајала је мермерна плоча са натписом: „Подворје славеносрпске царске лавре манастира Хиландара, подигнуто 1890“. Зграда крај цркве на метоху била је једноспратна, али прилично висока, док је храм био низак али доста простран. Како је био окружен околним приватним кућама, могао се видети тек са капије дворишта метоха. Иако доста скромне унутрашњости, храм је био веома уредан и снабдевен свим потребама за свештенослужења.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свештенослужитељи метоха

 

Иако је црква Св. Саве у Солуну хиландарско власништво, односно, његов метох, многи су сматрали да су једини свештенослужитељи метоха били хиландарски јеромонаси. У време када је овај посед имао заиста функцију метоха тако је и било. Свештеници су били хиландарски братственици, који су првенствено били економи метоха. Временом, како је метох изгубио своју првобитну функцију, за свештенослужитеље метохијског храма долазе и мирски свештеници. Светосавски храм у Солуну, по матичним књигама од 1896. године, функционише као „Српска парохијска црква за српску колонију у Солуну“.

Почевши од 1896. г. па све до пред Први светски рат (1913) свештенике у Солун су слали, у договору, ондашња црквена и државна власт, које су их уједно и водиле као своје службенике. Све је то чињено уз сагласност турске Порте.

Први мирски свештеник, који је обављао функцију солунског пароха, о коме постоје писани трагови, био је протојереј Никола Ђорђевић (1896-1900). Како налазимо у матичним књигама, које је он и формирао у овом храму, вршио је дужност пароха од 6. јануара 1896. до 10. јуна 1900. године. Већ 1902. г. налазимо га на функцији прешевског

намесника.

Протојереј Сима Ј. Буквић (1900-1905) је следећи свештенослужитељ у метохијском храму и парох српске колоноје у Солуну. На тој служби налази се од 2. јула 1900. до 6. јануара 1905. године. Као и његов претходник, на овој служби задржао се четири и по године, након чега је отишао у Македонију на положај председника Духовног суда у Штипу. Као умировљени свештеник, упокојио се у Нишу, пре Другог светског рата.

У време проте Буквића у Солуну је постојао још један српски свештеник, такође протојереј Станоје Рашић. Прота Рашић је 1904. г. обављао дужност катихете у ондашњој српској гимназији у Солуну. Повремено је обављао и дужност солунског пароха, да би, након одласка проте Буквића, ову парохију званично и преузео. Упокојио се услед задобијеног тифуса 31. децембра 1907. г. у Солуну. Свештеничко опело обавио је прота Стева Димитријевић уз саслужење још једног свештеника и ђакона. (Претпоставља се да је реч о ђакону Степићу, који се, у протоколу венчаних, помиње на једном венчању заједно са протом Рашићем.)

Последњи међу паросима у Солуну, до почетка Првог светског рата, био је јереј Атанасије Петровић (1908-1913), који је касније одликован и чином протојереја. На дужност солунског пароха долази одмах након проте Рашића и остаје на тој дужности све до 21. априла 1913. године. Као и његов претходник, свештеник Петровић обавља и дужност вероучитеља у српској солунској гимназији.

Поред ових свештеника, повремено, у хиландарском храму у Солуну, служили су и други свештенослужитељи, највероватније, у одсуству званичних пароха. Неки од повремених свештенослужитеља обавили су по неко крштење, венчање или опело и завели га својом руком у матичне књиге. Неки од њих су: архимандрит Јоаникије (Воденица) 1900, архимандрит Антон (парох храма Св. Тројице, највероватније Грк). свештеник Ђорђе Танасијевић (1903), протојереј Стева Димитријевић. (Протојереј С. Димитријевић је извршио опело проте Рашпћа, а поново се појављује 1909. и 1911. године, када је обавио два крштења и једно венчање. Иначе, он је све ове године био на функцији ректора Призренске богословије, те је вероватно често долазио и до Солуна.)

Поред дужности пароха, неки свештеници су, као поменути С. Рашић и А. Петровић, обављали и службу катихете, односно, бивали вероучитељи у српским школама у колонији. Српска колонија, поред Солуна, имала је своје школе и у Водену, Дојрану, Јенице-Вардару и у још неким местима. У Солуну је, поред основне школе на Вардар капији (Метаксасов трг), постојала и српска гимназија звана „Дом науке“ крај Беле куле (Левкос пиргос, Беас кула), као и Виша девојачка школа. Српских основних школа је било неколико, тако да се помињу и њихови надзорници. Тако, на пример, 1908. г. надзорник основних школа солунског вилајета је извесни Михаило Питовић.

iRwluOjWCBaCQ.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Почетком Првог светског рата, црква и држава нису више биле у могућности да шаљу своје поданике из Србије на дужност пароха и свештенослужитеља Светосавског храма у Солуну, те је бригу о томе преузео манастир Хиландар. Први хиландарски монах - парох у Солуну, био је архимандрит Лукијан (Хаџић), родом из Страгара код Крагујевца, иначе, дипломирани теолог Цариградске духовне академије (Халка).

 

itdnIgW9URwfH.jpg

теолошки факлутет Халка, принудно затворен од турских власти пре 40 година

 

На дужности солунског пароха налазимо га први пут 23. маја 1913. године. У то време, архимандрит Лукијан се налазио на служби чиновника у солунском Конзулату, а уједно је обављао и функцију референта за Хиландар.[1] Године 1926. он постаје и аташе истог Конзулата. Осим српског и грчког, говорио је још и француски и италијански језик и, између два светска рата, био је најмаркантнија личност манастира Хиландара. Упокојио се 12. фебруара 1941. године у Солуну, где је и сахрањен.

Године 1913, у матичним књигама, налазимо уписаног и игумана Теофила (Стевановића), мисионара Српске православне цркве у Америци. Док од 1915. Поред архимандрита Лукијана на послушању солунског пароха налазимо и архимандрита Теофила. Архимандрит Теофил је дошао у Хиландар 1900. преко српског конзулата, на место архимандрита Венијамина који се вратио у Србију. Не смемо заборавити да је у овом периоду Хиландар био под управом Бугара, те је српски конзулат покушавао на све могуће начине да пронађе српске монахе који би живели у Хиландару. На интервенцију Конзулата Теофил је одмах по доласку у Хиландар ушао у Сабор стараца и већ 1907. именован за једног од двојице епитропа (намесника).

Постоји вероватноћа да се у оба случаја ради о истом Теофилу.

Затим се појављује јеромонах Ксенофонт, родом из Пирота, који је 1906. године био на послушању подеконома на Кумици, а онда опет мирски свештеник, али само на кратко време, извесни Риста Шуменковић. Већ 1914. године наилазимо на име архимандрита Онуфрија (Вукосављевића), једног од највиђенијих и са архимандритом Лукијаном, најшколованијих Хиландараца.

По неким статистикама, Солун је 1913. године имао 120.000 становника. Од тога 55.000 Јевреја, 30.000 Турака, 18.000 Грка, 10.000 македонских Словена, 7.000 Јермена, Цинцара, Срба, Италијана и Цигана.


   [1] Радмила Радић, Хиландар у државној полиитци Краљевине Србије и Југославије 1896-1970, Службени лист СРЈ, Београд, 1998, стр.74.

Share this post


Link to post
Share on other sites

да не давим сад шта је све било и ко је све био за време првог светског рата и у периоду између ратова....а после другог светског рата креће српска пропаст свуда па и у Солуну...ево прво само апр реченица које треба ипка поменути о периоду између ратова.

 

У периоду после Првог светског рата, српска колонија у Солуну је доста ојачала. Између четири хиљаде Срба, колико је живело у колонији, било је људи различитих друштвених слојева. Одмах након рата Срби су држали, на територији Солуна, 120 трговачких фирми, међу којима је било и водећих фирми у граду. Срби у Солуну су држали две угледне банке са филијалама, потом Трговачку комору и Југословенски клуб. Такође, имали су и Југословенску слободну зону у луци. Све ово говори о значају тадашњих Срба за привреду Солуна, а уједно и о великој обавези српског пароха у Солуну.

 

Следећи парох и свештеночувар гробља на Зејтинлику био је окружни протојереј у пензији Нићифор Цвијетић. На ову дужност ступа 12. августа 1934. и остаје на њој до 20. октобра 1935. године. Упокојио се у Београду након Другог светског рата.

Бивши парох врањскобањски прота Коста Стевановић, који долази након проте Цвијетића, ступа на ту дужност тек 10. септембра 1936. и остаје на њој све до 20. октобра 1938. године.

Последњи парох из Србије, пред почетак Другог светског рата, био је прота Сребрен Благојевић. Пре доласка у Солун прота се налазио на служби сурдуличког пароха и масуричког архијерејског намесника. На парохији у Солуну, проводи време од јула 1938. до 27. новембра 1941. године, када га Бугари протерују из Солуна, те се враћа у Сурдулицу, где се и упокојио.

Тада су Бугари опљачкали храм Св. Саве и све вредности пренели у њихову цркву Св. Јована Златоустог.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Почетком Другог светског рата престају да долазе српски свештеници из отаџбине. Храм је био затворен, а конаке су настањивали Бугари. Прилике су биле доста теже у односу на претходни рат, јер су богослужења била све ређа. Чак су и хиландарски јеромонаси све ређе долазили, што није био случај у првом рату. Међутим, у овом периоду, хиландарско братство није било многобројно, те није ни могло да издвоји неког јеромонаха за метох у Солуну, јер он није давао никакве приходе.

iXy4LcY23uWJk.jpg

Тугомир Алауповић

Још у јулу 1919. године монаси су се жалили министру вера Тугомиру Алауповићу да манастир, претходних двадесет година, има само трошкове на метоху у Солуну и да све приходе користе Срби из колоније, а не монаси. Свештеници, који су обављали дужност пароха колоније, користили су црквене сасуде, одежде, књиге и ћилиме. Уље за кандила је такође било из манастира, који је уједно покривао и све трошкове храма и конака, а ниједан део прихода није ишао њему. Стога братство захтева да се манастиру врате сви метоси које користи Конзулат

Share this post


Link to post
Share on other sites

По завршетку рата, оживљавање парохије и храма у Солуну је често најављивано, али не и остварено. Новој Југославији ово је представљало велики проблем. Хитно је требало поставити чувара гробља и пренети немачке војнике сахрањене током рата на њему. Генерални Конзулат је предлагао да се за солунског свештеника постави јеромонах Мојсије Хиландарац, који би примао извесну новчану помоћ, а не плату, да се не би увредила Патријаршија од које није тражена сагласност. Међутим, ни овај план није реализован.

 

Конзулат је 1946. године донео одлуку да се позову Хиландарци за свештенослужитеље у Солуну. Тада је одобрен и кредит од Министарства иностраних послова, од којег би парох примао одређену плату. Међутим, познато је да су двојица монаха само једном дошла у Солун и да су новац добијен од Конзулата (42 $) уложили у оправку храма. Конзулат је имао информације да је то последица претњи грчке полиције манастиру у циљу разбијања колоније. Конзул Илијић, због неслагања са Српском црквом, предложио је да се доведе неко од свештеника Македонске цркве. Док су у Конзулату ишчекивали неког из Македоније, Солунска митрополија је поставила једног грчког свештеника који је знао службу на црквенословенском језику. Овај свештеник је служио и приликом полагања венаца 1946. године на Зејтинлику, када је конзул Илијић, својим говором, увредио грчку државу, због чега се српски храм у Солуну поново затвара. У говору који је пренела грчка штампа Илијић је рекао: „Они су својим сјајним отпором против аустро-немачког завојевача у отаџбини, својим тешким самопрегорним пробијањем кроз албанске кланце и гудуре, и коначно својом јуначком смрћу по овим македонским планинама...“.

Након годину дана, за потребе српских грађана у Солуну, ангажован је Грк Александрос Паркосидис, који је иначе био руски емигрант, а касније је постао и свештеник у руској цркви у Солуну. Као хонорар за службу у овом храму примао је 250.000 драхми месечно. Поред свештеника, Конзулат је још плаћао и појца, исто Грка

Након исељења грчких избеглица, у конак су се уселили српски емигранти. Конзулат је настојао да се они, по сваку цену, избаце из метоха, док их је део монаха штитио, сматрајући да не би требало одржавати везе са комунистичком Југославијом, већ са емиграцијом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нови свештеник на парохију у Солун долази тек 1952. године, иако је Паркосидис са службом престао још 1950. године. То је било прво постављење свештеника из Србије после Другог светског рата. За солунског пароха дошао је, по благослову патријарха Викентија, Војислав Гаћиновић који остаје у Солуну око десет месеци, али ниједном није служио у цркви Св. Саве, пошто није имао потребно одобрење од солунског Митрополита.

В. Гаћиновнћ је током рата жнвео у Америци, где је од народа обележен као „црвени поп“. По доласку у Југославију напао је свог дотадашњег епископа Дионисија (Миливојевића), хиландарског пострижника, и тражио од Српске цркве да га смени због наводног неканонског рада. Грци су свакако били информисани о свему овоме па и не чуди чињеница што Војиславу Гаћиновићу никада нису дали дозволу за служење. За време његовог боравка у Солуну, Хиландарци нису контактирали са Конзулатом нити је он успео да добије дозволу за посету Хиландару. По одласку В. Гаћиновића за Србију, јеромонаси Мојсије и Никанор су посетили Конзулат. Том приликом су испричали да је током боравка В. Гаћиновића у Солуну, од стране политичког гувернера Свете Горе, тражено да манастир изда писмену потврду да је храм са конаком у Солуну само манастирски, и да се Гаћиновић не прихвата за служитеља. У исто време манастир је посетио и солунски митрополит Пантелејмон I који је објашњавао манастирском братству да је Гаћиновић комуниста и да га стога не треба прихватати за свештеника при метоху манастирском. Ипак, манастир није издао потврду са забраном коју је захтевао гувернер.

Године 1955, покушава се поновно постављање свештеника и свештеночувара гробља на Зејтинлику. Овог пута Конзулат доводи протоереја Милутина Петровића, рођеног у Соко Бањи, 1910. године. М. Петровић је, после рата, обављао функцију уредника „Весника", органа Савеза удружења православног свештенства ДФНРЈ и секретара Удружења православног свештенства НР Србије. Редовно је државним органима слао извештаје о својим контактима и разговорима. Иначе, његов брат Славољуб Петровић био је и посланик ДФНРЈ у Буенос Аиресу.

Дакле, између Петровића и његовог претходника Гаћиновића била је мала разлика. Грчке црквене власти су, највероватније, располагале и овим информацијама, као што им је била позната и чињеница да је Удружење свештеника постало комунистичка установа, и да је припадност том Удружењу подразумевала лојалност Титу и партији. Због свих ових разлога ни Петровић никада није добио потребну дозволу за служење у Солуну. Ипак се у Солуну задржао нешто дуже, обављајући дужност аташеа у Конзулату, због чега је поседовао и дипломатски пасош. М. Петровић остаје у Солуну све до 1962. године.

Митрополит солунски Пантелејмон I, једном приликом, рекао је Хиландарцима, да свештеницима који се, као Петровић брију и шетају у цивилу, никада неће дозволити да служе у његовој Митрополији.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Данас, у новој цркви у Солуну нема матичних књига старог храма, а чињеница да нису ни у манастиру наводи на сумњу да је последњи свештеник, изасланик државе, М. Петровић њих понео са собом. Основ за такву сумњу је и податак да је Петровић у часопису Удружења, „Православна мисао“ од 1980. године објавио један рад под насловом Црква Св. Саве у Солуну и њени свештенослужитељ, у коме се он редовно позива на матичне књиге овог храма које су му уосталом и главни извор података.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У Солуну је 1956. године живело свега 76 православних људи са југословенским држављанством, док их је 1918. г. живело око 4.000. С обзиром да нова власт није успевала да добије дозволе за свештенике своје присталице, жеља Конзулата за довођењем свештеника је временом и престала.

iBNAVVGgxZP6I.jpg

комунистички споменик на Зејтинлику

 

Гробље српских војника на Зејтинлику коначно је уређено 1959. године. Извршено је уклањање гробова немачких војника у сарадњи са немачким властима, а уређени су и гробови руских заробљеника, те су формиране одвојене службе чувара гробља и свештенослужитеља српске цркве у Солуну. Одлуком Сабора манастира Хиландара 1961. године, срушена је црквица Светог Саве и конак некадашњег метоха у Солуну.

На истом месту изграђена је стамбена зграда са осам спратова, од којих четири припадају манастиру. Изграђен је и локал у приземљу али, по традицији метохијске градње, подигнута је и мала црква Светога Саве, такође у приземљу зграде. О манастирском делу зграде, одржавању и спровођењу наплате кирије, бринуо је од манастира именовани кућепазитељ Грк. Седамдесетих година кирија није повећана на време, а ради земљотреса из 1978. године држава није дозвољавала накнадно повећање, како се каже у одлуци Сабора стараца, те Управа манастира доноси одлуку о продаји свих станова у овој згради. Одлуком од 29. октобра 1988. г. изостављају се једино два стана на првом спрату, који ће се користити за боравак хиландарских монаха приликом одласка у Солун.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Kада су Мила Ђукановића 2000-их питали шта чекамо, зашто Црна Гора није независна, рекао је - чекамо себе. Данас каже да је дошло време да се исправи тешка историјска неправда која је нанета Црној Гори на почетку века и да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве. Kада су га питали зашто баш сада, рекао је - свака тема има своје време.
       
      Након говора на конгресу ДПС-а, у свом родном граду Никшићу, Мило Ђукановић разбуктао је расправу о бројним питањима - има ли историјске оправданости и на који начин ће црногорска црква бити створена?

      О свему томе у Оку говоре: владика Јоаникије, епископ будимљанско-никшићки(СПЦ), Миодраг Вуковић, члан ДПС-а од оснивања и председник скупштинског Одбора за уставна питања, Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик опозиционе Нове српске демократије и историчар Шербо Растодер.
       
      Извор: РТС

      View full Странице
    • Од Логос,
      Kада су Мила Ђукановића 2000-их питали шта чекамо, зашто Црна Гора није независна, рекао је - чекамо себе. Данас каже да је дошло време да се исправи тешка историјска неправда која је нанета Црној Гори на почетку века и да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве. Kада су га питали зашто баш сада, рекао је - свака тема има своје време.
       
      Након говора на конгресу ДПС-а, у свом родном граду Никшићу, Мило Ђукановић разбуктао је расправу о бројним питањима - има ли историјске оправданости и на који начин ће црногорска црква бити створена?

      О свему томе у Оку говоре: владика Јоаникије, епископ будимљанско-никшићки(СПЦ), Миодраг Вуковић, члан ДПС-а од оснивања и председник скупштинског Одбора за уставна питања, Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик опозиционе Нове српске демократије и историчар Шербо Растодер.
       
      Извор: РТС
    • Од Логос,
      Празник Преноса моштију Светог Александра Невског свечано је прослављен светом Литургијом коју је, у храму посвећеном том великом руском светитељу у Београду, служио Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског.     Саслуживали су протојереји-ставрофори др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, проф. др Владимир Вукашиновић и Вајо Јовић; јереји Арсеније Арсенијевић, Владимир Марковић и Ненад Величковић, протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић, ђакони Драган Танасијевић, Александар Секулић и Бранислав Кеџић и чтец Милош Стаменковић.   Богослужење је умилним појањем украсио хор храма Светог Александра Невског под руководством Јелене Анастасије Тонић.   Са домаћином храмовне славе г. Милутином Баштовановићем, његовом породицом и верним народом Његово Преосвештенство је, после литије око храма и читања Јеванђеља, преломио славски колач.   Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан и старешина храма протојереј-ставрофор Вајо Јовић поздравили су високе госте: академика Матију Бећковића, секретара Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Гаврила Грбана, директора Прве београдске гимназије г. Александра Андрејића и многобројни верни народ.     Извор: Инфо служба СПЦ
    • Од Логос,
      На празник Усековања главе светог Јована Крститеља, дана 11. септембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Преноста моштију светог оца Николаја у Бијелом Брду служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Душан Колунчић, парох у пензији, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски и јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски. Владика Херувим обратио се сабранима у богонадахнутој беседи:       -У име Оца и Сина и Светога Духа!   Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење ово наше свето Сабрање у Бијелом Брду где литургијски прослависмо пророка над пророцима, светог Јована Претечу и Крститеља Господњег. Припремао је народ да прими Господа Исуса Христа као Месију који је дошао да избави род људски од робовања греху. На иконама светог Јована можемо да видимо главну његову поруку, а то су речи: ”Покајте се јер се приближи Царство Божје!” . Заиста, требамо непрестано да се сећамо лика и дела светог Јована Крститеља и да нам ове његове речи увек буду на уму. Кајањем требамо да омекшамо своју душу и припремимо је за Христа како она не би била тврда и трновита, него благодатна душа која ће ходити путем Христовим.   Тако и ми, као народ Божји, требамо да ходимо путем богољубља и човекољубља, да једни другима на помоћ. Имајмо то на уму да је Христос допустио да буде разапет за нас како би нам омогућио да имамо заједницу са Господом. Ту видимо колика је љубав Божја. Из тога можемо видети колико смо мали и безначајни ако немамо међусобне љубави. Ако немамо воље за покајањем које је суштина живота и лечи душу како би постала Христова. Требамо да се поучавамо кроз молитву, пост и покајање који су пуноћа живота у Цркви Божјој. Литургија је круна свега јер се на Литургији срећемо са Христом и примамо највеће дарове које нам је Господ оставио. Сваке недеље када се служи Служба Божја требамо да се причешћујемо, да будемо удео Царства Божјега, они који ће бити са десне стране приликом Другог Христовог доласка. Црква Божја нас учи да будемо следбеници Христових Тајни, следбеници Тајне вечнога живота и Таворске светлости којом су се апостоли преображавали. Када преображавамо себе преображавамо и људе око себе. Црква је благодатна заједница љубави, заједница свега што нам је Господ оставио. Ако тако будемо чинили бићемо народ богоносан, народ крстоносан. Путем којим требамо да идемо није лак, бременит је и човек га својим разумом не може најбоље схватити, али вером која надилази разум и оквире моћи људског бића то нам је могуће. Ако вера постане део нашега бића знаћемо да смо превазишли своју људски разумност, постићемо да наш ум размишља богоугодно и христолико. Тада ћемо знати да смо народ који зна да воли и међусобно се помаже.   Нека је благословен данашњи дан и наше Сабрање у Бијелом Брду. Нека Господ члановима Просвјете и КУДа подари још пуно година рада и труда, да чувају традицију, веру и културу нашега народа на овим просторима, да заиста међу свима нама влада слога и љубав. Нека сте благословени и срећни кроз сву вечност! Амин.     Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...