Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Онуфрије

Црква Светог Саве у Солуну

Recommended Posts

Инвентар данашњег хиландарског храма не представља неку велику историјску ни уметничку вредност, јер су Бугари, пред почетак рата, однели доста вредних ствари из цркве.

Иконостас храма је донесен са Свете Горе, из једне од напуштених хиландарских келија, у којој су некада живели Руси. Тих година, када је грађена црква у Солуну, манастир Хиландар износи скоро све иконостасе из таквих келија.

Маја 1975. године даје се иконостас из келије Св. Игњатија Богоносца Саборној цркви Св. Христифора у Арнеи. У исто време, и старац Атанасије са Капсале добија благослов да узме иконостас келије Св. Тројице из Кареје. Годину дана касније, у јуну месецу, старокалендарској цркви Благовештења, у селу Стилса, поклања се иконостас из келије Св. Три Јерарха, такође из Кареје. У овом периоду и стара црква у Јерисосу добија неки од иконостаса хиландарских келија.

У доњем делу иконостаса храма Св. Саве, поред Спаситељеве и Богородичине иконе, налази се још и икона Св. Јована Крститеља. Затим, на северним дверима, икона архангела Гаврила и до ње Св. Николе. На царским дверима су изображени Јеванђелисти у два реда, док се између њих налази сцена Благовести Пресветој Богородици. Крај Христове иконе налази се икона Св. Саве, а на јужним дверима архангела Михаила и до ње икона Св. Симеона.

У горњем реду су постављене иконе празника Благовести, Рождества Господњег, Богојављења, Преображења, Тајна вечера, потом икона Васкрсења Господњег, Вазнесења, Воздвижења Часног Крста и икона Гостољубља Авраамовог.

Изнад горњег реда налазе се: лик херувима, изображене Мојсијеве таблице, икона Ваведења Пресвете Богородице, Уласка у Јерусалим и таблице са текстом „придите ко мње сви труждајушчисја и обремењени и Ја упокоју ви". Између икона Ваведења и празника Цвети, налази се распеће које не одговара овом нконостасу. Испод крста се налазе ликови Богородице и Св. Јована Богослова. И са обе стране распећа, такође се по-нављају ови ликови, већнх днмензнја. који су, очигледно. припадали другом иконостасу. У простору иза олтара се налазе делови неког другог иконостаса, вероватно из претходне цркве. Међу деловима налази се и крст са распећем, коме одговарају поменути дупли ликови са иконостаса.

Иконе Св. Саве и Св. Симеона, које се налазе на иконостасу, очигледно није радио нсти мајстор. На то указује позлата позадине, која је код осталнх икона у рељефном стилу, препознатљивом за руске мајсторе на Светој Гори у XIX веку - на иконама Св. Саве и Св. Симеона она је равна. На јужном зиду храма налази се икона Св. Александра Невског, за коју можемо са сигурношћу рећи да је некада била саставни део овог иконостаса. На њеном месту на иконостасу сада, вероватно, стоји икона Св. Саве или Св. Симеона.

На иконостасу стоје четири сребрна кандила која одговарају стилу иконостаса.

Унутар олтара, на зидовима се налази неколико икона, међу којима се издвајају стара сликана икона Св. Георгија, са грчким натписом, у великом позлаћеном раму.

Затим, још једна сликана икона истог светитеља, али доста млађе израде. На полеђини ове иконе постоји запис: „Српски Поклоници Гроба Господњега из 1930. год. Клубу Југословенском 'Солун' на дар и благослов“.

Постоји још једна икона Св. Георгија, штампана на папиру у Москви 1897. г. и урамљена у стакло. На самој икони распознаје се печат са грбом Краљевине Југославије, око кога стоји натпис: „Одобрава Краљ Југославије“, а на полеђини постоји посвета која гласи: „Успомена Цркви Солунској за покој души ранопреминуле супруге Љубице Д. Денићке рођене Јокићке. У Београду 8. 4.1905. г. (у потпису) Драгутин М. Денић трг“.

У олтару храма налази се и једна урамљена икона Св. Димитрија, такође штампана на папиру. На полеђини ове иконе стоји, мало избледели, запис: „За вечиту успомену ову икону поклањам нашој војничкој Цркви на положају Гонду... (текст је на овом месту потпуно избледео) за време биваковања. Положај 13. 4. 1916. Од војника Српског Игњат Стојачић, маш. бравар Срп. Држ. Жељ“. Испод овог текста постоји још један ранији: „Ову Св. Икону освешто у Цркви Вазнесењској 25. октобра, 1907. у Београду (у десном углу потпис) Парох београдски Велимир Марковић свештеник.“

Ту је, у великој витрини на зиду, и доста оштећена руска плаштаница, веома квалитетне израде, као и једна руска сребрна кадионица из 1895. године, са текстом на њој: „Крестовскоиј келији на Атону јрм. Пантелејмон са братијом“.

На горњи део апсиде наслоњен је велики крст са осликаним распећем, који се износи Велике недеље. На самој Часној Трпези, поред антиминса, налази се престоно Јеванђеље из 1789. године, повезано црвеним плишом са сребрним оковом. На унутрашњој корици постоји запис: „Обнови се сије Св. Еванђеље на Посници 1909. год.“

Поред ручног крста у дуборезу и руске дарохранилнице, ту се још налази и један новији престони крст. У његовом постољу налазимо папир са грчкнм текстом у коме се каже: „Овај крст за Свету Трпезу, цркве Кирила и Методија (за дан освештања 11-5-85) донесе из Београда у Солун епископ г. Лукијан, викар Патријарха српског г. г. Германа. У исти дан у Београду служио је Патријарх српски г. Герман са двадесет епископа и освештао темеље храма Светога Саве, који народ српски очекиваше од 1945. до 1985. Солун 15-5-1985.“

На зидовима наоса, уз које се налазе стасидије, донесене са Свете Горе, налази се десетак икона, међу којима се неке издвајају. Икона Св. Александра Невског, о којој је већ било речи. Крај ње, истих димензија, налази се икона краља Милутина с почетка XX века. На јужном зиду, налази се и икона Христа Пантократора. На њеној полеђини стоји печат са текстом: „Сия Св. Икона писана и освящена на Св. Гори Аθонской въ Рускомъ опщежительномъ скиту Св. Андрея Первозванаго.“ Испод печата се налази и посвета да-родавца иконе: "Царско Руски Генерални Консул Никола Александровић Иларијонов прилаже ову Св. Икону Српској цркви Св. Саве Хиландарског метоха у Солуну - 4. јула 1902. год.“

За потребе богослужења, храм је опремљен свим потребним књигама, како на словенском, тако и на грчком језику. Међу њима, посебну пажњу привлачи неколико старијих примерака. Тако, на пример, у олтару наилазимо на Служабник из 1861. године, са записом на њему: „1906-г дикембрие 12 Купини от измиръ за 6 гроша и 30 пари тия Божественая служба. Азе проигуменъ Климентъ Хилендарицъ и ни-1908 г. Маи 5 оставимъя у церков св. Сави у Солонъ за сложены божествены служби.“

За певницом се могу наћи разне богослужбене књиге. Правило, молитве после причешћа на црквенословенском језику из 1877. године. На првој страници наилазимо на запис дародавца:

„Сију књигу за Вел Цркву приложих аз грешнїх олтарник јрм Авакум год. 1924 мес Ш/11 мар Хиар". Затим, Посљедованије о усопшим из 1900, као и Литургија Св. Василија Великог из исте године. Служебник, штампан у Русији 1838, на коме први пут наилазимо на печат храма елипсастог облика, са ликом Св. Саве у средини, док око лика стоји натпис: „Печат храма Св. Саве у Солуну". Требник 1. део, из 1884, са записом на првој страници: „јрм. Григорије 1981. на реци Јордану, Јерусалим". Други Требник, односно Требник 2, такође са печатом храма, штампан такође 1884. године. Србљак из 1861, са записом: „20 двадесетога марта 1916 шеснајесте године служио сам у овое свети обитељ (у потпису) Т. У. Милошевић". Такође, на Псалтиру из 1880. године. сачуван је запис крај печата храма: „број ЈN 3. Б. Nо 19, 1889 М. марти 6. чесло захвалностъ да пеетъ (у потпису) С. Санжкофъ“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Придворни храм Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду и ове године ће, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, свечано прославити свога патрона.нПразнично бденије биће служено 25. фебруара 2019. године са почетком у 17 часова. Појаће мешовити хор Свети Симеон Мироточиви. На дан славе, 26. фебруара 2019. године, свету архијерејску Литургију са почетком у 9 часова служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више свештеника и ђакона. Појаће хор Првог београдског певачког друштва.
      Позивамо верни народ престоног града Београда да учествује у овом молитвеном слављу.
      старешина Патријаршијске капеле
      протођакон Стеван Рапајић
    • Од ризница богословља,
      Дана, 28. децембра 1998.г. на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве којим је председавао Свјатјејши Патријарх Алексиј II донесена је одлука о обнављању бакуанске Епархије. Тада је, у оквирима Азербејџанске Републике, Републике Дагестан и Чеченске Републике, основана Епархија бакуанска и прикаспијска. Одређено да надлежни архијереј постане економ православних цркава и настојатељ саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Бакуу, азербејџански архимандрит Александар (Ишчеин). 14. јануара 1999.г. у московском Богојављенском храму у Елохову, служен је чин хиротоније. Данас, након 20 година, архиепископ Александар се присећа шта је било учињено за то време, и прича нам, чиме се одликује служење у Азербејџану. Интервју је објављен у првом броју ”Часопис Московске Патријаршије” за 2019.г.     —Ваше Високопреосвештенство, какве задатке сте поставили пред собом, у тренутку када су вас именовали за надлежног архијереја, и шта сте од планираног успели да реализујете? Какве успехе бисте подвукли? — Мој први задатак, као владајућег архијереја, био је да задржим људе у окриљу Руске Православне Цркве, да не дозволим да се цркве затворе. То је било тешко време, и у политичком, и у економском смислу. У неким крајевима је долазило до оружаних напада, и нажалост, са тих места су многи православни верници одлазили. То је доводило до затварања ових, или оних парохија. Стога најважнији резултат је био што смо успели да одбранимо наше парохије. Ни један православни храм на територији Републике Дагестан или у Чеченској Републици није затворен! Сем тога, отвориле су се нове парохије: саборни храм светих Жена-мироносица у Бакуу (Азербејџану), храм у част светог преподобног Серафима Саровског у Сумгаиту и парохија у част Покрова Пресвете Богородице у Ленкорани. Што се тиче Дагестана, тамо је основан низ нових парохија: у част светог преподобног Серафима Саровског у Избербаши, капела у брдском насељу Ахте, парохије у насељеним местима Тарумовка, Таловка, Кочубеј, Терекли-Мектеб, Бујнакск и у месташцу Брјанск. Успели смо да обновимо Кизлјарски женски манастир у част Воздвижења Часног Крста који је затворен још 1918.г.   За мене је најзначајније било обнављање спомена на светог апостола Вартоломеја, који је пострадао у граду Аланопољу – данашњем Бакуу. Према црквеном предању, свети Вартоломеј је претпрео мученичку кончину у подножју Девичанске баште: прво су га распели, а затим, су му, још увек живом, одрали кожу, и на крају одсекли главу, не би ли прекинуо да благовести Божију Реч. До 1937.г. на месту његове мученичке кончине стајала је капела, задивљујућа својом лепотом, посвећена овом светом Христовом ученику. У годинама безбожништва, власти су покушавале да униште свако сећање на његов подвиг и мученичку кончину. Срушили су капелу, на то место су насули земљу, и све асфалтирали. Али су верници ипак ноћу одлазили до подножја Девичанске куле, где су читали акатист светом апостолу Вартоломеју. Успео сам да пронађем део акатиста који је написао протојереј Сергије Городцов, потоњи митрополит Новосибирски и Барнаулски Вартоломеј. Тај акатист је штампан по благослову Свјатјејшег Патријарха Тихона.     После мог обраћања Влади добили смо дозволу да богослужимо на месту мученичке кончине апостола. До тада су већ били спроведени археолошки радови који су резултирали открићем очуване основе капеле, а такође и открићем здања око саме Девичанске куле. Сваке године 24.јуна, у дан спомена на светог апостола Вартоломеја, уз присуство великог броја верника, служимо молебан са акатистом и појањем небеском покровитељу Бакуа. 2003.г. су у престоницу стигле мошти светог апостола Вартоломеја. Ова светиња се сада налази у саборном храму светих Жена мироносица. Изашло је и друго издање житија светог апостола са акатистом.   2001.г. Азербејџан је посетио Патријарх Алексиј II, који је заједно са Митрополитом смоленским и калининградским Кирилом (садашњи Свјатјејши Патријарх Московски и све Русије) освештао саборни храм светих Жена мироносица, након обнове. Патријарх Алексије је два пута био у посети Бакуу – 2009.г. и 2010.г.   Било је много проблема, али ми не да смо успевали да оснивамо парохије, него и да градимо храмове. Међу њима се издваја саборни храм светог благоверног и великог кнеза Александра Невског у Гјанџи, катедрални Успенски храм у Махачкали, храм светог Георгија Победоносца у Кизљари. Важно је и то што се нису само оснивале парохије, него што смо их испуњавали народом.   — У коликој мери локалне власти помажу епархију коју ви предводите?   — Треба да напоменем да је епархијска управа успоставила добре односе како са руководством азербејџанске Епархије, тако и са руководством Републике Дагестан. Повремено се састајем са главама тих држава и дискутијем са њима о проблемима у животу Православне Цркве и православног становништва тих крајева. 2011.г. у циљу реорганизације црквеног живота Република Дагестан је издвојена из бакуанске епархије и ушла је у новоосновану Епархију махачкалинску и владикавказку. Бакуанска Епархија је била преименована у Епархију бакуанску и азербејџанску. Зављајући овим унутар црквеним процесима, имао сам могућност да успоставим ближи однос са азербејџанским властима на најразличитијим нивоима, као и да оперативно решавам важна питања о епархијском животу.   У Азербејџану су односи на релацији ”држава - религија” на врло високом нивоу, што је у свом извештају написао и Свјатјејши Патријарх Кирил. Независно од своје религиозне или националне припадности, грађани Азербејџана имају једнака права и слободу. Држава реагује на молбе религиозних заједница и пружа им свестрану помоћ у раду. На пример, уз подржку Председника Азербејџана, Илхама Алијева Државна нафтна компанија је за нас изградила здање Православног религиозно-културног центра бакуанске Епархије.   Слава Богу, у Азербејџану наилазим на разумевање од стране руководства и на подржку у раду као владајућег архијереја.   —Према историјским чињеницама, Азербејџан улази у зону канонске одговорности Руске Православне Цркве. Без обзира на то, православље је у земљи религија мањине. Да ли се за Азербејџан може рећи да је то Руска Црква у дијаспори? Или међу Вашим парохијанима ипак постоје представници локалног становништва?   — Већина становништва су муслимани, а само 2% православни хришћани. Али ипак, говорити да проповедамо у дијаспори није умесно. Дијаспора је посебна појава у животу оних или ових мултинационалних држава где представници мањине живе затвореним животом и руководе се тим животом превасходно према својим унутрашњим законима, који некада противурече законима државе. Православно становништво Азербејџана сконцентрисано је најпре у крупним градовима, у неколико насељених пунктова. Али ми немамо ни националних квартове, ни улица, а ни комплексе, где живе представници само једне националности или религије. Постоји ”Бакуански комплекс” где живе људи различитих националности и вероисповести. Живе једним заједничким животом, поштујући једни друге. Покојном свенационалном лидеру Гејдару Алијеву се приписују изузетне речи: ”Мултинационалност је наше богатство”. И заиста, наши парохијани раде и труде се у свим сферама државног живота: у Мили Меџлису (Парламент републике), у Влади, у Председничкој администрацији, у владајућим структурама. Они раде и у системима образовања, и у економској сфери. Зато називати чеда Православне Цркве дијаспором, било би неумесно. Наша паства живи пуноценим, пунокрвним животом, као и сви грађани Азербејџана.   Не могу да не приметим и то да је наша паства мултинационална. Да, представљамо епархију Руске Православне Цркве. Али, и међу клирицима и међу парохијанима наше епархије постоје представници разних националности и народности: руси, украјинци, белоруси, грци, грузини, лезгини, азербејџанци, јевреји, удини, као и многи други.   — Данас, у Азербејџану су врло приметна настојања државе у коришћењу руског језика. Колико, на Ваш поглед, међу азербејџанским становништвом расте интерес не само за руски језик, него и за руску културу и историју? Какве кораке у томе предузима Ваша епархија?   — Са радошћу желим да констатујем да руководсто Азербејџанске Републике подржава ширење руског језика. На руском се штампају новине, воде се телевизијске емисије. У земљи није затворена ни једна школа у којој се предавало на руском језику. Сем тога, број таквих школа се повећава, у многим азербејџанским школама се, на молбу народа, отвара нови рускојезични сектор. На многим факултетима лекције су на руском језику.У Бакуу је отворена филијала МГУ, која је врло популарна међу омладином. Постоје периодична двојезичка издања, у којима се текст штампа на два језика: азербејџанском и руском. Осим тога, у земљи се одржавају различити догађаји посвећени ширењу руског језика. Многи, захваљујући програмима сарадње, одлазе у Русију на студије.   Постоји Руско позориште, где се одржавају представе на руском језику. Са руководством театра имамо врло топле односе, а за Божић, захваљујући вољи и труду глумаца правимо Божићне представе.   Посебно бих хтео да наведем успешну делатност Русотрудничества у Азербејџану – Руског информативно-културног центра – у пропаганди и ширењу руског језика и књижевности, руске културе. Симболични су и догађаји у културном животу Азербејџана, који се се одржавају једном годишње. Пример је Републичка олимпијада у руском језику и књижевности, а такође и ”Пушкинијана” – конкурс међу школарцима, у познавању стваралаштва А.С. Пушкина. Ове, и многе друге догађаје организује Представништво Русотрудничества у Азербејџану.   — Да ли у азербејџанским школама постоји нешто налик на курс ”Основе религиозне културе и светске етике”? Може ли свештеник или представних парохије да дође у школу како би упознао младо покољење са Православљем? Природно, говоримо о културолошком аспекту, а не о покушајима прозелитизма.   — Нажалост, предмет сличан руском ”Основе православне културе”, не постоји у азербејџанским школама. Сем тога, религиозни прегаоци, не само хришћански, него и муслимани, никако не учествују у школском образовању. О томе често говоримо, као и о неопходности да се у својству културолошког предмета уведе адекватни курс, који ће омогућити младим покољењима да овладају елементарним знањима о хришћанству, исламу и јудаизму. За сада предлози религиозних прегаоца остају на стадијуму разматрања.   Без обзира на то, интерес за религију у друштву постоји, само се то питање овде решава на другом нивоу. Пре свега, формиран је Међународни центар мултикултуралности, који анализира савремену ситуацију у области међурелигијског и међунационалог дијалога. На високошколским установама формиране су катедре за мултикултуралност. У оквиру процеса обуке, у наше храмове долазе студенти високошколских установа који познају живот Руске Православне Цркве, њену делатност, њену хришћанску културу. У последње време у храмовима се спроводе екскурзије за ученике средњих школа. Наставници унапред договарају са нама могућност посете, након чега ми спроводимо екскурзију, говоримо о животу наше цркве, и одговарамо на питања школараца.   — Kako се реализује ванцрквена, образовна, социјална и културна делатност у храмовима, у епархији? Да ли постоје неки слични пројекти на општем епархијском нивоу?   — Наравно, живот парохија у Епархији није ограничен само на зидине храмова и богослужбену делатност. У свакој парохији, обављају се делатности социјалне, образовне и културне природе. Све парохије помажу сиромашнима. При сваком храму су организоване народне кухиње, у којима поред сарадника, храну могу добити и они којима је најпотребнија. Поред тога, разносимо топлу храну људима који леже непокретни у својим домовима. Социјалне службе парохија у бакуанској Епархији указују велику помоћ у проналажењу изгубљених докумената, приликом запошљавања, лечења, дају правну помоћ лицима која су у тешким животним ситуацијама. Често парохије преузимају на себе и проблеме у вези са сахранама самих парохијана. Велику помоћ у раду социјалних служби пружају волонтери.   Што се тиче образовних пројеката, при сваком храму постоје дечије недељне школе, у којима деца уче Закон Божији и црквено појање. При храму Рођења Пресете Богородице у Бакуу као део дечије недељне школе више од десет година постоји позориште ”Отрок и отроковице”. Напорима овог позоришта организују се божићне и васкршње представе за децу нашег града. Изузетан колектив је и у недељној школи при храму светог Архангела Михаила у Бакуу. За одрасле су исто отворене недељне школе, библиотеке, и православни видеоклуб. На епархијском нивоу, за кординацију делатности на парохијама, формирана су два сектора: Одељење за социјалну помоћ и хуманитарни рад, Одељење за односе са ветеранима, Одељење за служење у затворима, Одељење за младе, и друга.   Сматрам да је рад са ветеранима врло важан. Захвални смо људима који су принели свој живот на олтар Отаџбине и који су нас штитили од страшне куге мизантропије. Увек се трудимо да им помогнемо, да изразимо поштовање. У Православном религиозно-културном центру бакуанске Епархије организују се празнични догађаји посвећени Дану Победе и Међународном Дану старих лица. У организовању ових догађаја нам активно помажу организације руских сународника – Руска заједница Азербејџана и РОСНА ”Содружество”.   Већ три године се у Азербејџану одржава акција ”Бесмртни пук”, чији су организатори бакуанска Епархија и друштвена организација ”Земљачество козака Азербејџана”.   Епархија има добре односе са Представништвом Русотрудничества у Азербејџану – Руским информационо-културним центром, са којим организује низ заједничких пројеката. Међу њима је потребно поменути конкурс дечијег стваралаштва ”Земаљско и небеско”, дечији литерарни конкурс посвећен прослави Дана словенске писмености; хуманитарни Васкршњи базар, прослављање Дана породице, љубави и верности. У овим догађајима учествују сва деца и одрасли независно од религиозне и националне припадности.   Већ три године постоји заједнички пројекат бакуанске Епархије и Фонда ”Знање” при председнику Азербејџана, за обуку рускојезичког становништва званичном – азербејџанском – језику. Многи грађани који говоре на руском сусрели су се са проблемом незнања језика, на којем је, разуме се, сва официјална, пословна документација. Епархија даје неопходне просторије да би се, за све заинтересоване, одржавали бесплатни курсеви језика. По завршетку курса, полазници полажу испите и добијају сертификат који подписујемо руководилац фонда, и ја, као архијереј бакуанске Епархије.   Једао од важних општих епархијских пројеката је и празнични Божићни концерт. Утемељивач концерта је био лидер Гејдар Алијев, који је 1990.г. предложио да се активније прослављају наши празници. Тада, без обзира на све тешкоће, међу којима су и економске, било је одлучено да се одржи Божићни концерт. Концерт је постао традиција, и на њега сваке године долазе представници Владе Азербејџана, дипломате, јавни и културни прегаоци државе. Најважније је што је тај концерт постао даска одскочница многим талентима наше земље.   У данашње време, епархија заједно са Управом муслимана Кавказа припрема заједнички пројекат, усмерен на превенцију појаве псеудорелигиозних екстремистичких погледа у местима лишеним слободе. Планира се и одржавање међународне конференције, уз учешће Синодалног одељења Руске Православне Цркве за службе у затворима, представника кривично-правне службе, Управе муслимана Кавказа, свештенства бакуанске Епархије, итд.   — Савремени Азербејџан види себе као земљу између Истока и Запада, неком врстом границе култура. Да ли РПЦ узима у обзир ову тенденцију?   — Заиста, као што сам већ и говорио, Азербејџан је постао посебна земља између Истока и Запада, између представника различитих култура. У престоници се одржавају разни културни догађаји, уз учешће разних земаља. Као пример, навешћу конкурсе пупут ”Жара” и ”Евровизија”. Прве Европске олимпијске игре су такође одржане у Бакуу.   Једном у две године се код нас одржава хуманистички форум, у којем учествују политичари, бизнисмени, представници различитих култура. Председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије митрополит Волоколамски Иларион је такође наступао на овом форуму. Као архиепископ бакуански и азербејџански, и ја сам учествовао на њему.   Ако говоримо о РПЦ, она посвећује много пажње ономе што називамо ”Бакуански процес”. Почетак процеса је био пре десет година, 2008.г. када је у Бакуу одржана конференција министара култура земаља-чланица Савета Европе. ”Бакуански процес” представља иницијативу која обухвата различите платформе и пројекте, усмерене на стимулисање узајамног поштовања и разумевања народа и култура, дијалога међу њима. У околностима растућих етничких, расних, конфесионалних и културних противуречности, распрострањености екстремизма, ”Бакуански процес” представља Азербејџан са његовим мултикултуралним ресурсима и историјским традицијама толеранције вероисповести и поштовања суседничких односа, као модел од светског значаја, мост узајамног разумевања међу различитим културама.   Предстојатељ Руске Православне Цркве, Свјатјејши Патријарх Кирил је два пута био у нашем граду, и учестововао на Светском самиту религиозних лидера 2010.г. Бакуанска Епархија представља органски део азербејџанског друштва, и зато РПЦ нема никаквих проблема на граници узајамних односа разних култура, разних цивилизација.   — У Азербејџану су претежно муслимани. Да ли се Православна Црква сусреће са случајевима негативних односа? Какви су односи са исламским духовним лидерима? Да ли постоје заједнички пројекти?   — Као што сам већ говорио, у Азербејџану живи више од сто националности. Али то не прави проблем, већ напротив, представља богатство земље. Сви поштују једни друге, поштују унутрашњи свет човека, његова убеђења. То је основа живота и зато у односима представника различитих религиозних традиција не постоје никакве потешкоће. Лидери религиозних заједница дају примере добрих односа.     Председник Управе муслимана Кавказа, Шејк-ул-ислам Гаџи Алахшукур Паша-заде много година се познаје са Свјатјејшим Патријархом Кирилом. Заједно са Патријархом, он је сапредседавајући Међурелигијским саветом земаља СНГ. Они се повремо срећу, дискутују о проблемима религиозног живота на постсовјетском простору. У сусретима са председником Управе муслимана, дискутујемо о питањима која се појављују у религиозном животу, о односима са државним структурама, питањима друштвеног и културног живота. Повремено се сусрећемо и са главом Апостолске префектуре Католичке Цркве у Бакуу, епископом Владимиром Фекете и са руководиоцима јеврејске заједнице Милихом Евдајевим и Александром Шаровским. Најважније у нашем животу је да, чувајући чистоту наше вере и чврстоћу наших уверења, подржимо добре односе са свима, да бисмо очували мир и узајамно поштовање у земљи.   — Да ли Ваша епархија гради храмове? Има ли потребе за тим? — С обзиром на то да се број православног насељења практично не мења, не можемо да говоримо о активној изградњи храмова. У совјетско време у Азербејџану је било четири активна храма. За то време смо формирали четири парохије, од којих три имају своје храмове. Још за једну парохију се разрађује пројекат новог храма. Наши свештеници путују у места у којима живи руски народ, и којима треба духовно руковођење. Најважније је да сачувамо наше храмове, да их рестауришемо, да одржимо духовни живот на неопходном нивоу. У храмовима бакуанске Епархије свакодневно се служе службе, градски храмови су отворени током целог дана, а свештеници дежурају у храмовима.   — Да ли међу младима расте жеља за добијањем православног богословског образовања и за везивањем свог живота за Цркву? Да ли има довољно кадрова за то?   — Нашу омладину интересује православно богословље и, генерално, садржај хришћанске науке. При нашим храмовима, као што је већ било речи, постоје и недељне школе, где деца уче о основама православне веронауке. Ако студенти бирају пут црквеног познања, они се уписују у духовне школе на територији Русије, или других православних земаља. Неки од њих су већ стекли духовно образовање, а део њих је рукоположен у свештенички чин. Нажалост, они који студирају вандредно, некада и промене професију. Слава Богу, генерално, међу младима постоји интерес ка црквеним професијама.   Кадрови, наравно, недостају. На пример, дуго времена нисмо могли да решимо проблем са храмом Александра Невског у Гјадџи. У совјетско време тамо је увек био један свештеник, а у постсовјетско време, некада уопште није било никога, те је свештеник из Бакуа морао да долази. Сада смо успели да тамо успоставимо нормални богослужбени живот. У епархијском седишту два свештеника са ђаконом свакодневно служе литургију. За Божић и Васкрс се служе две Божанске литургије.   Што се тиче духовног искуства, наше свештенство нису само млади богослови. На пример, настојатељ саборне цркве, протојереј Леонид Милтих, већ више од тридесет година је на пастирском служењу у Бакуу. Исто толико и епархијски духовник, протојереј Георгиј Кипа. Постоје свештенослужитељи који су у служби и десет, и двадесет година. Свештеници су сложни, и свако се труди са великом одговорношћу.   — Да ли је омладина активна у Вашој парохији, и које делатности су им приоритет?   — За сву Православну Цркву је рад са младима најважнији. Пре свега, волили бисмо да младе људе упознајемо са нашим светињама. Некада успевамо да организујемо поклоничка путовања у кампове за младе. Нажалост, ова делатност је епизодног карактера, највише због финансијске ситуације. Понекад успевамо да организујемо спортске догађаје. Али, ту постоји једна специфичност. Имали смо идеју на формирамо спортске екипе према религиозној припадности. Међутим, схватили смо да то може имати негативне последице. Да би млади људи разумели једни друге, потребно је да у једном тиму буду и хришћани, и муслимани, и јевреји. Тада ће младима бити лакше да се разумеју.   Наш задатак је да новим покољењима пренесемо наше духовне вредности, нашу веру и духовно искуство како бисмо их научили да следе Христа и да живе по јеванђељским заповестима.   Архиепископ бакуански и азербејџански  Александар (Ишчеин)     Разговор водио  протојереј Методије Ефендијев     Извор: Православие.ру
    • Од ризница богословља,
      У недељу, 17. фебруара 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ ЖЕЉКО ЛАТИНОВИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај,  на тему:  ,,Предуслови за добијање аутокефалије у време Светог Саве".         Извор: Радио Беседа
    • Од ризница богословља,
      Осамнаестог фебруара 2019. одржано је ванредно засједање Свештеног синода Кипарске православне цркве под предсједавањем Блажењејшег Архиепископа кипарског Хризостома II на којем је размотрено „украјинско црквено питање“, преноси Информационо-просветитељски одјел УПЦ позивајући се на грчку информативни портал romfea.gr.     У својој одлуци архијереји Свештеног синода Кипарске цркве су запазили да иако је „намјера Константинопољског патријархата да додијели Украјини аутокефалију била диктирана жељом за помирењем и јединством, то није постигнуто“.   Кипарска црква позвала је Константинопољски патријархат на Свеправославни сабор или на Сабор предстојатеља, наглашавајући да је једно од главних питања, које је неопходно ријешити,ништавност хиротонија извршених у расколу због тога да се „умири свијест вјерних“.   „Двомиленијумски опит Кипарке цркве, а такође и читаве Православне цркве, даје нам основану сумњу у могућност признавања накнадних хиротонија забрањених, одлучених и анатемисаних епископа. Забрану, одлучење и анатему неколицини лица која су иницијатори украјинске кризе признају сви православни“, посебно се истиче у шестој тачки саопштења.   Притом, Кипарска црква је спремна да буде нека врста посредника у том питању. „Кипарска црква стоји на располагању свима заинтересованима за помирење Цркве „коју је Господ искупио Својом Крвљу“, преноси romfea став кипарског Синода.   Коментаришући дате одлуке, замјеник предсједника Одјела спољних црквених веза УПЦ протојереј Николај Данилевич примијетио је да оне фактички значе то да „Кипарска црква није спремна и да неће  да призна тзв. ПЦУ у том статусу. Разлог: ништавност свештеничких и епископских хиротонија у тзв. ПЦУ и одсуство црквеног јединства у Украјини. Сходно томе, тзв. ПЦУ није ни поменута у тексту одлуке, али употребљени аргументи не остављају сумњу шта се има у виду“.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×