Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Онуфрије

Црква Светог Саве у Солуну

Recommended Posts

Југоисточно од Галеријевог лука победе, у центру Солуна, источно од Митрополије, у близини Беле Куле, недалеко од водоскока (познат под именом Синдривани), покрај данашњег Међународног Сајма (наставак вашара Димитрије још из времена Византије), на такозваном хиподрому (некада је ту заиста постојао хиподром), налази се једносмерна уличица Камвунион, у којој је смештена хиландарска црква Св. Саве на месту старог метоха.

 

ibi1fVjh3FhHur.jpg

Галеријев славолук

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

За време српског конзула у Солуну Павла Денића, када су Срби водили борбу са Бугарима и Грцима, на хиландарском метоху у Солуну успели су да подигну цркву Св. Саве, коју су Турци толерисали и признавали сматрајући да манастир има право да на свом метоху има цркву, с тим да црква не сме да има куполу.

О њеној изградњи нам сведочи војвода Василије Трбић у својим Мемоарима:

 

„Ми Срби имали смо српску цркву на најлепшем месту у Солуну, на такозваном хиподрому, у непосредној близини Беас Куле. Ова црква је метох манастнра Хиландара. Ту је некада био један стари, полусрушени конак, у коме је једна собица служила као капелица, где се један духовник молно Богу и читао молитве вернима и, ако би било нешто прилога, слао их је манастиру Хиландару. Када је 1896. отворена српска школа у Солуну, против чијег су стварања били подједнако ангажовани Грци и Бугари, а Србима је била потребна црква исто тако као и школа, онда се поставило питање да се у овом метоху манастира Хиландара направи црква. Хиландар је био у бугарским рукама, па његов сабор, састављен од самих Бугара, није хтео ни да чује да се овај метох уступи Србији, која ће ту подићи српску цркву.

За то место, у том солунском метоху, јавио се архимандрит Василије који је дуго година био у хиландарском метоху у Нишу [...] старци у Хиландару једва су то дочекали и дали му такозвану манастирску Грамоту, с којом је он имао да се јави грчком митрополиту у Солуну и турским властима [...] Чим је архимандрит Василије дошао у Солун за настојника тога метоха, дошао је у везу са српским конзулом. Од једне старе куће, у којој је била такозвана масларница, тојест, млин у коме се мељу маслинке и цеди зејтин, који је давао извесне приходе манастиру, решили су да подигну цркву. Али пошто је за грађење цркве изнова било потребно ако не друго, оно бар одобрење хиландарскога сабора, архимандрит Василије и српски конзул, мислим да је тад био Павле Денић, решили су да од ове маслинарнице направе цркву. Пошто су избацили млин за маслине и пресу за цеђење зејтина, почели су рад. Најмили су неке Грке који су товарили земљу у сандуке и на магарцима износили је изван Солуна тамо где се обично баца смеће. На протест Бугара и Грка, турска власт неколико пута забрањивала је овај рад. Али, архимандрит Василије енергично је бранио своја права, доказујући да је он једини властан да подиже или преправља извесне грађевине на метоху којим он пуноправно управља. Тако је после двомесечног или тромесечног рада, од ове маслинарнице, постала црква Св. Саве. Србија је ту направила иконостас, лепе певнице и сазидала један леп двоспратан конак са осам соба. Ето тако је постала црква Св. Саве у Солуну."


 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Српски конзул у Солуну Димитрије Боди, 18. новембра 1897. године јавља митрополиту Србије Михаилу да радови на цркви добро напредују, и да ће се он, већ идуће године, постарати да је прошири.

iyZAKIT6jsj61.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архимандрит Василије је сматрао највећим проблемом недостатак појаца у храму, јер, како каже, учитељи су слабо знали пјеније и црквено правило.

У српску цркву у улици Камвунион број 1, током рата, за време свог боравка у Солуну, редовно је одлазио и српски краљ Петар I Карађорђевић. Како каже војвода Василије, на срамоту свих Срба, Француза и Енглеза, њега је у цркву редовно довозио један шофер у приколици прикаченој за мотор. Српска црква у Солуну, сваке недеље и празника, бивала је препуна избеглог народа који је у њој, са страхопоштовањем, посматрао свог седог и намученог краља, гледајући у њему своју отаџбину.

Ради дочаравања ондашњег времена, пренећемо још један део Мемоара војводе Василија Трбића:

 

„Краљ би стао испред такозваног краљевог стола, на коме је висила слика краља Стевана Дечанског. И тако су два краља-мученика, оба у младости и у старости прогнани из своје земља, били ту, на истом месту и тако су једна мртва а друга жива фигура потпуно одговарали једно другом. Краљ би увек одстојао литургију до после Достојно јест, а тада би, дубоко се клањајући и крстећи се, изишао из цркве [...] Био је најбоље оличење туге и патње поробљене Србије.

 

i6QJxQYvLTr1V.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поред краља, редовно су, на богослужења, долазили и крај њега стајали двојица српских првака из Македоније. Један од њих, родом из Кривогаштана, Блажо Пашић, првак српски у целом прилепском и крушевском срезу, и други, чувени деда Мицко из Тополчана.

Изнад засвођеног улаза у малену порту стајала је мермерна плоча са натписом: „Подворје славеносрпске царске лавре манастира Хиландара, подигнуто 1890“. Зграда крај цркве на метоху била је једноспратна, али прилично висока, док је храм био низак али доста простран. Како је био окружен околним приватним кућама, могао се видети тек са капије дворишта метоха. Иако доста скромне унутрашњости, храм је био веома уредан и снабдевен свим потребама за свештенослужења.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свештенослужитељи метоха

 

Иако је црква Св. Саве у Солуну хиландарско власништво, односно, његов метох, многи су сматрали да су једини свештенослужитељи метоха били хиландарски јеромонаси. У време када је овај посед имао заиста функцију метоха тако је и било. Свештеници су били хиландарски братственици, који су првенствено били економи метоха. Временом, како је метох изгубио своју првобитну функцију, за свештенослужитеље метохијског храма долазе и мирски свештеници. Светосавски храм у Солуну, по матичним књигама од 1896. године, функционише као „Српска парохијска црква за српску колонију у Солуну“.

Почевши од 1896. г. па све до пред Први светски рат (1913) свештенике у Солун су слали, у договору, ондашња црквена и државна власт, које су их уједно и водиле као своје службенике. Све је то чињено уз сагласност турске Порте.

Први мирски свештеник, који је обављао функцију солунског пароха, о коме постоје писани трагови, био је протојереј Никола Ђорђевић (1896-1900). Како налазимо у матичним књигама, које је он и формирао у овом храму, вршио је дужност пароха од 6. јануара 1896. до 10. јуна 1900. године. Већ 1902. г. налазимо га на функцији прешевског

намесника.

Протојереј Сима Ј. Буквић (1900-1905) је следећи свештенослужитељ у метохијском храму и парох српске колоноје у Солуну. На тој служби налази се од 2. јула 1900. до 6. јануара 1905. године. Као и његов претходник, на овој служби задржао се четири и по године, након чега је отишао у Македонију на положај председника Духовног суда у Штипу. Као умировљени свештеник, упокојио се у Нишу, пре Другог светског рата.

У време проте Буквића у Солуну је постојао још један српски свештеник, такође протојереј Станоје Рашић. Прота Рашић је 1904. г. обављао дужност катихете у ондашњој српској гимназији у Солуну. Повремено је обављао и дужност солунског пароха, да би, након одласка проте Буквића, ову парохију званично и преузео. Упокојио се услед задобијеног тифуса 31. децембра 1907. г. у Солуну. Свештеничко опело обавио је прота Стева Димитријевић уз саслужење још једног свештеника и ђакона. (Претпоставља се да је реч о ђакону Степићу, који се, у протоколу венчаних, помиње на једном венчању заједно са протом Рашићем.)

Последњи међу паросима у Солуну, до почетка Првог светског рата, био је јереј Атанасије Петровић (1908-1913), који је касније одликован и чином протојереја. На дужност солунског пароха долази одмах након проте Рашића и остаје на тој дужности све до 21. априла 1913. године. Као и његов претходник, свештеник Петровић обавља и дужност вероучитеља у српској солунској гимназији.

Поред ових свештеника, повремено, у хиландарском храму у Солуну, служили су и други свештенослужитељи, највероватније, у одсуству званичних пароха. Неки од повремених свештенослужитеља обавили су по неко крштење, венчање или опело и завели га својом руком у матичне књиге. Неки од њих су: архимандрит Јоаникије (Воденица) 1900, архимандрит Антон (парох храма Св. Тројице, највероватније Грк). свештеник Ђорђе Танасијевић (1903), протојереј Стева Димитријевић. (Протојереј С. Димитријевић је извршио опело проте Рашпћа, а поново се појављује 1909. и 1911. године, када је обавио два крштења и једно венчање. Иначе, он је све ове године био на функцији ректора Призренске богословије, те је вероватно често долазио и до Солуна.)

Поред дужности пароха, неки свештеници су, као поменути С. Рашић и А. Петровић, обављали и службу катихете, односно, бивали вероучитељи у српским школама у колонији. Српска колонија, поред Солуна, имала је своје школе и у Водену, Дојрану, Јенице-Вардару и у још неким местима. У Солуну је, поред основне школе на Вардар капији (Метаксасов трг), постојала и српска гимназија звана „Дом науке“ крај Беле куле (Левкос пиргос, Беас кула), као и Виша девојачка школа. Српских основних школа је било неколико, тако да се помињу и њихови надзорници. Тако, на пример, 1908. г. надзорник основних школа солунског вилајета је извесни Михаило Питовић.

iRwluOjWCBaCQ.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Почетком Првог светског рата, црква и држава нису више биле у могућности да шаљу своје поданике из Србије на дужност пароха и свештенослужитеља Светосавског храма у Солуну, те је бригу о томе преузео манастир Хиландар. Први хиландарски монах - парох у Солуну, био је архимандрит Лукијан (Хаџић), родом из Страгара код Крагујевца, иначе, дипломирани теолог Цариградске духовне академије (Халка).

 

itdnIgW9URwfH.jpg

теолошки факлутет Халка, принудно затворен од турских власти пре 40 година

 

На дужности солунског пароха налазимо га први пут 23. маја 1913. године. У то време, архимандрит Лукијан се налазио на служби чиновника у солунском Конзулату, а уједно је обављао и функцију референта за Хиландар.[1] Године 1926. он постаје и аташе истог Конзулата. Осим српског и грчког, говорио је још и француски и италијански језик и, између два светска рата, био је најмаркантнија личност манастира Хиландара. Упокојио се 12. фебруара 1941. године у Солуну, где је и сахрањен.

Године 1913, у матичним књигама, налазимо уписаног и игумана Теофила (Стевановића), мисионара Српске православне цркве у Америци. Док од 1915. Поред архимандрита Лукијана на послушању солунског пароха налазимо и архимандрита Теофила. Архимандрит Теофил је дошао у Хиландар 1900. преко српског конзулата, на место архимандрита Венијамина који се вратио у Србију. Не смемо заборавити да је у овом периоду Хиландар био под управом Бугара, те је српски конзулат покушавао на све могуће начине да пронађе српске монахе који би живели у Хиландару. На интервенцију Конзулата Теофил је одмах по доласку у Хиландар ушао у Сабор стараца и већ 1907. именован за једног од двојице епитропа (намесника).

Постоји вероватноћа да се у оба случаја ради о истом Теофилу.

Затим се појављује јеромонах Ксенофонт, родом из Пирота, који је 1906. године био на послушању подеконома на Кумици, а онда опет мирски свештеник, али само на кратко време, извесни Риста Шуменковић. Већ 1914. године наилазимо на име архимандрита Онуфрија (Вукосављевића), једног од највиђенијих и са архимандритом Лукијаном, најшколованијих Хиландараца.

По неким статистикама, Солун је 1913. године имао 120.000 становника. Од тога 55.000 Јевреја, 30.000 Турака, 18.000 Грка, 10.000 македонских Словена, 7.000 Јермена, Цинцара, Срба, Италијана и Цигана.


   [1] Радмила Радић, Хиландар у државној полиитци Краљевине Србије и Југославије 1896-1970, Службени лист СРЈ, Београд, 1998, стр.74.

Share this post


Link to post
Share on other sites

да не давим сад шта је све било и ко је све био за време првог светског рата и у периоду између ратова....а после другог светског рата креће српска пропаст свуда па и у Солуну...ево прво само апр реченица које треба ипка поменути о периоду између ратова.

 

У периоду после Првог светског рата, српска колонија у Солуну је доста ојачала. Између четири хиљаде Срба, колико је живело у колонији, било је људи различитих друштвених слојева. Одмах након рата Срби су држали, на територији Солуна, 120 трговачких фирми, међу којима је било и водећих фирми у граду. Срби у Солуну су држали две угледне банке са филијалама, потом Трговачку комору и Југословенски клуб. Такође, имали су и Југословенску слободну зону у луци. Све ово говори о значају тадашњих Срба за привреду Солуна, а уједно и о великој обавези српског пароха у Солуну.

 

Следећи парох и свештеночувар гробља на Зејтинлику био је окружни протојереј у пензији Нићифор Цвијетић. На ову дужност ступа 12. августа 1934. и остаје на њој до 20. октобра 1935. године. Упокојио се у Београду након Другог светског рата.

Бивши парох врањскобањски прота Коста Стевановић, који долази након проте Цвијетића, ступа на ту дужност тек 10. септембра 1936. и остаје на њој све до 20. октобра 1938. године.

Последњи парох из Србије, пред почетак Другог светског рата, био је прота Сребрен Благојевић. Пре доласка у Солун прота се налазио на служби сурдуличког пароха и масуричког архијерејског намесника. На парохији у Солуну, проводи време од јула 1938. до 27. новембра 1941. године, када га Бугари протерују из Солуна, те се враћа у Сурдулицу, где се и упокојио.

Тада су Бугари опљачкали храм Св. Саве и све вредности пренели у њихову цркву Св. Јована Златоустог.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Почетком Другог светског рата престају да долазе српски свештеници из отаџбине. Храм је био затворен, а конаке су настањивали Бугари. Прилике су биле доста теже у односу на претходни рат, јер су богослужења била све ређа. Чак су и хиландарски јеромонаси све ређе долазили, што није био случај у првом рату. Међутим, у овом периоду, хиландарско братство није било многобројно, те није ни могло да издвоји неког јеромонаха за метох у Солуну, јер он није давао никакве приходе.

iXy4LcY23uWJk.jpg

Тугомир Алауповић

Још у јулу 1919. године монаси су се жалили министру вера Тугомиру Алауповићу да манастир, претходних двадесет година, има само трошкове на метоху у Солуну и да све приходе користе Срби из колоније, а не монаси. Свештеници, који су обављали дужност пароха колоније, користили су црквене сасуде, одежде, књиге и ћилиме. Уље за кандила је такође било из манастира, који је уједно покривао и све трошкове храма и конака, а ниједан део прихода није ишао њему. Стога братство захтева да се манастиру врате сви метоси које користи Конзулат

Share this post


Link to post
Share on other sites

По завршетку рата, оживљавање парохије и храма у Солуну је често најављивано, али не и остварено. Новој Југославији ово је представљало велики проблем. Хитно је требало поставити чувара гробља и пренети немачке војнике сахрањене током рата на њему. Генерални Конзулат је предлагао да се за солунског свештеника постави јеромонах Мојсије Хиландарац, који би примао извесну новчану помоћ, а не плату, да се не би увредила Патријаршија од које није тражена сагласност. Међутим, ни овај план није реализован.

 

Конзулат је 1946. године донео одлуку да се позову Хиландарци за свештенослужитеље у Солуну. Тада је одобрен и кредит од Министарства иностраних послова, од којег би парох примао одређену плату. Међутим, познато је да су двојица монаха само једном дошла у Солун и да су новац добијен од Конзулата (42 $) уложили у оправку храма. Конзулат је имао информације да је то последица претњи грчке полиције манастиру у циљу разбијања колоније. Конзул Илијић, због неслагања са Српском црквом, предложио је да се доведе неко од свештеника Македонске цркве. Док су у Конзулату ишчекивали неког из Македоније, Солунска митрополија је поставила једног грчког свештеника који је знао службу на црквенословенском језику. Овај свештеник је служио и приликом полагања венаца 1946. године на Зејтинлику, када је конзул Илијић, својим говором, увредио грчку државу, због чега се српски храм у Солуну поново затвара. У говору који је пренела грчка штампа Илијић је рекао: „Они су својим сјајним отпором против аустро-немачког завојевача у отаџбини, својим тешким самопрегорним пробијањем кроз албанске кланце и гудуре, и коначно својом јуначком смрћу по овим македонским планинама...“.

Након годину дана, за потребе српских грађана у Солуну, ангажован је Грк Александрос Паркосидис, који је иначе био руски емигрант, а касније је постао и свештеник у руској цркви у Солуну. Као хонорар за службу у овом храму примао је 250.000 драхми месечно. Поред свештеника, Конзулат је још плаћао и појца, исто Грка

Након исељења грчких избеглица, у конак су се уселили српски емигранти. Конзулат је настојао да се они, по сваку цену, избаце из метоха, док их је део монаха штитио, сматрајући да не би требало одржавати везе са комунистичком Југославијом, већ са емиграцијом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нови свештеник на парохију у Солун долази тек 1952. године, иако је Паркосидис са службом престао још 1950. године. То је било прво постављење свештеника из Србије после Другог светског рата. За солунског пароха дошао је, по благослову патријарха Викентија, Војислав Гаћиновић који остаје у Солуну око десет месеци, али ниједном није служио у цркви Св. Саве, пошто није имао потребно одобрење од солунског Митрополита.

В. Гаћиновнћ је током рата жнвео у Америци, где је од народа обележен као „црвени поп“. По доласку у Југославију напао је свог дотадашњег епископа Дионисија (Миливојевића), хиландарског пострижника, и тражио од Српске цркве да га смени због наводног неканонског рада. Грци су свакако били информисани о свему овоме па и не чуди чињеница што Војиславу Гаћиновићу никада нису дали дозволу за служење. За време његовог боравка у Солуну, Хиландарци нису контактирали са Конзулатом нити је он успео да добије дозволу за посету Хиландару. По одласку В. Гаћиновића за Србију, јеромонаси Мојсије и Никанор су посетили Конзулат. Том приликом су испричали да је током боравка В. Гаћиновића у Солуну, од стране политичког гувернера Свете Горе, тражено да манастир изда писмену потврду да је храм са конаком у Солуну само манастирски, и да се Гаћиновић не прихвата за служитеља. У исто време манастир је посетио и солунски митрополит Пантелејмон I који је објашњавао манастирском братству да је Гаћиновић комуниста и да га стога не треба прихватати за свештеника при метоху манастирском. Ипак, манастир није издао потврду са забраном коју је захтевао гувернер.

Године 1955, покушава се поновно постављање свештеника и свештеночувара гробља на Зејтинлику. Овог пута Конзулат доводи протоереја Милутина Петровића, рођеног у Соко Бањи, 1910. године. М. Петровић је, после рата, обављао функцију уредника „Весника", органа Савеза удружења православног свештенства ДФНРЈ и секретара Удружења православног свештенства НР Србије. Редовно је државним органима слао извештаје о својим контактима и разговорима. Иначе, његов брат Славољуб Петровић био је и посланик ДФНРЈ у Буенос Аиресу.

Дакле, између Петровића и његовог претходника Гаћиновића била је мала разлика. Грчке црквене власти су, највероватније, располагале и овим информацијама, као што им је била позната и чињеница да је Удружење свештеника постало комунистичка установа, и да је припадност том Удружењу подразумевала лојалност Титу и партији. Због свих ових разлога ни Петровић никада није добио потребну дозволу за служење у Солуну. Ипак се у Солуну задржао нешто дуже, обављајући дужност аташеа у Конзулату, због чега је поседовао и дипломатски пасош. М. Петровић остаје у Солуну све до 1962. године.

Митрополит солунски Пантелејмон I, једном приликом, рекао је Хиландарцима, да свештеницима који се, као Петровић брију и шетају у цивилу, никада неће дозволити да служе у његовој Митрополији.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Данас, у новој цркви у Солуну нема матичних књига старог храма, а чињеница да нису ни у манастиру наводи на сумњу да је последњи свештеник, изасланик државе, М. Петровић њих понео са собом. Основ за такву сумњу је и податак да је Петровић у часопису Удружења, „Православна мисао“ од 1980. године објавио један рад под насловом Црква Св. Саве у Солуну и њени свештенослужитељ, у коме се он редовно позива на матичне књиге овог храма које су му уосталом и главни извор података.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У Солуну је 1956. године живело свега 76 православних људи са југословенским држављанством, док их је 1918. г. живело око 4.000. С обзиром да нова власт није успевала да добије дозволе за свештенике своје присталице, жеља Конзулата за довођењем свештеника је временом и престала.

iBNAVVGgxZP6I.jpg

комунистички споменик на Зејтинлику

 

Гробље српских војника на Зејтинлику коначно је уређено 1959. године. Извршено је уклањање гробова немачких војника у сарадњи са немачким властима, а уређени су и гробови руских заробљеника, те су формиране одвојене службе чувара гробља и свештенослужитеља српске цркве у Солуну. Одлуком Сабора манастира Хиландара 1961. године, срушена је црквица Светог Саве и конак некадашњег метоха у Солуну.

На истом месту изграђена је стамбена зграда са осам спратова, од којих четири припадају манастиру. Изграђен је и локал у приземљу али, по традицији метохијске градње, подигнута је и мала црква Светога Саве, такође у приземљу зграде. О манастирском делу зграде, одржавању и спровођењу наплате кирије, бринуо је од манастира именовани кућепазитељ Грк. Седамдесетих година кирија није повећана на време, а ради земљотреса из 1978. године држава није дозвољавала накнадно повећање, како се каже у одлуци Сабора стараца, те Управа манастира доноси одлуку о продаји свих станова у овој згради. Одлуком од 29. октобра 1988. г. изостављају се једино два стана на првом спрату, који ће се користити за боравак хиландарских монаха приликом одласка у Солун.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Придворни храм Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду и ове године ће, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, свечано прославити свога патрона.нПразнично бденије биће служено 25. фебруара 2019. године са почетком у 17 часова. Појаће мешовити хор Свети Симеон Мироточиви. На дан славе, 26. фебруара 2019. године, свету архијерејску Литургију са почетком у 9 часова служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више свештеника и ђакона. Појаће хор Првог београдског певачког друштва.
      Позивамо верни народ престоног града Београда да учествује у овом молитвеном слављу.
      старешина Патријаршијске капеле
      протођакон Стеван Рапајић
    • Од ризница богословља,
      Дана, 28. децембра 1998.г. на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве којим је председавао Свјатјејши Патријарх Алексиј II донесена је одлука о обнављању бакуанске Епархије. Тада је, у оквирима Азербејџанске Републике, Републике Дагестан и Чеченске Републике, основана Епархија бакуанска и прикаспијска. Одређено да надлежни архијереј постане економ православних цркава и настојатељ саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Бакуу, азербејџански архимандрит Александар (Ишчеин). 14. јануара 1999.г. у московском Богојављенском храму у Елохову, служен је чин хиротоније. Данас, након 20 година, архиепископ Александар се присећа шта је било учињено за то време, и прича нам, чиме се одликује служење у Азербејџану. Интервју је објављен у првом броју ”Часопис Московске Патријаршије” за 2019.г.     —Ваше Високопреосвештенство, какве задатке сте поставили пред собом, у тренутку када су вас именовали за надлежног архијереја, и шта сте од планираног успели да реализујете? Какве успехе бисте подвукли? — Мој први задатак, као владајућег архијереја, био је да задржим људе у окриљу Руске Православне Цркве, да не дозволим да се цркве затворе. То је било тешко време, и у политичком, и у економском смислу. У неким крајевима је долазило до оружаних напада, и нажалост, са тих места су многи православни верници одлазили. То је доводило до затварања ових, или оних парохија. Стога најважнији резултат је био што смо успели да одбранимо наше парохије. Ни један православни храм на територији Републике Дагестан или у Чеченској Републици није затворен! Сем тога, отвориле су се нове парохије: саборни храм светих Жена-мироносица у Бакуу (Азербејџану), храм у част светог преподобног Серафима Саровског у Сумгаиту и парохија у част Покрова Пресвете Богородице у Ленкорани. Што се тиче Дагестана, тамо је основан низ нових парохија: у част светог преподобног Серафима Саровског у Избербаши, капела у брдском насељу Ахте, парохије у насељеним местима Тарумовка, Таловка, Кочубеј, Терекли-Мектеб, Бујнакск и у месташцу Брјанск. Успели смо да обновимо Кизлјарски женски манастир у част Воздвижења Часног Крста који је затворен још 1918.г.   За мене је најзначајније било обнављање спомена на светог апостола Вартоломеја, који је пострадао у граду Аланопољу – данашњем Бакуу. Према црквеном предању, свети Вартоломеј је претпрео мученичку кончину у подножју Девичанске баште: прво су га распели, а затим, су му, још увек живом, одрали кожу, и на крају одсекли главу, не би ли прекинуо да благовести Божију Реч. До 1937.г. на месту његове мученичке кончине стајала је капела, задивљујућа својом лепотом, посвећена овом светом Христовом ученику. У годинама безбожништва, власти су покушавале да униште свако сећање на његов подвиг и мученичку кончину. Срушили су капелу, на то место су насули земљу, и све асфалтирали. Али су верници ипак ноћу одлазили до подножја Девичанске куле, где су читали акатист светом апостолу Вартоломеју. Успео сам да пронађем део акатиста који је написао протојереј Сергије Городцов, потоњи митрополит Новосибирски и Барнаулски Вартоломеј. Тај акатист је штампан по благослову Свјатјејшег Патријарха Тихона.     После мог обраћања Влади добили смо дозволу да богослужимо на месту мученичке кончине апостола. До тада су већ били спроведени археолошки радови који су резултирали открићем очуване основе капеле, а такође и открићем здања око саме Девичанске куле. Сваке године 24.јуна, у дан спомена на светог апостола Вартоломеја, уз присуство великог броја верника, служимо молебан са акатистом и појањем небеском покровитељу Бакуа. 2003.г. су у престоницу стигле мошти светог апостола Вартоломеја. Ова светиња се сада налази у саборном храму светих Жена мироносица. Изашло је и друго издање житија светог апостола са акатистом.   2001.г. Азербејџан је посетио Патријарх Алексиј II, који је заједно са Митрополитом смоленским и калининградским Кирилом (садашњи Свјатјејши Патријарх Московски и све Русије) освештао саборни храм светих Жена мироносица, након обнове. Патријарх Алексије је два пута био у посети Бакуу – 2009.г. и 2010.г.   Било је много проблема, али ми не да смо успевали да оснивамо парохије, него и да градимо храмове. Међу њима се издваја саборни храм светог благоверног и великог кнеза Александра Невског у Гјанџи, катедрални Успенски храм у Махачкали, храм светог Георгија Победоносца у Кизљари. Важно је и то што се нису само оснивале парохије, него што смо их испуњавали народом.   — У коликој мери локалне власти помажу епархију коју ви предводите?   — Треба да напоменем да је епархијска управа успоставила добре односе како са руководством азербејџанске Епархије, тако и са руководством Републике Дагестан. Повремено се састајем са главама тих држава и дискутијем са њима о проблемима у животу Православне Цркве и православног становништва тих крајева. 2011.г. у циљу реорганизације црквеног живота Република Дагестан је издвојена из бакуанске епархије и ушла је у новоосновану Епархију махачкалинску и владикавказку. Бакуанска Епархија је била преименована у Епархију бакуанску и азербејџанску. Зављајући овим унутар црквеним процесима, имао сам могућност да успоставим ближи однос са азербејџанским властима на најразличитијим нивоима, као и да оперативно решавам важна питања о епархијском животу.   У Азербејџану су односи на релацији ”држава - религија” на врло високом нивоу, што је у свом извештају написао и Свјатјејши Патријарх Кирил. Независно од своје религиозне или националне припадности, грађани Азербејџана имају једнака права и слободу. Држава реагује на молбе религиозних заједница и пружа им свестрану помоћ у раду. На пример, уз подржку Председника Азербејџана, Илхама Алијева Државна нафтна компанија је за нас изградила здање Православног религиозно-културног центра бакуанске Епархије.   Слава Богу, у Азербејџану наилазим на разумевање од стране руководства и на подржку у раду као владајућег архијереја.   —Према историјским чињеницама, Азербејџан улази у зону канонске одговорности Руске Православне Цркве. Без обзира на то, православље је у земљи религија мањине. Да ли се за Азербејџан може рећи да је то Руска Црква у дијаспори? Или међу Вашим парохијанима ипак постоје представници локалног становништва?   — Већина становништва су муслимани, а само 2% православни хришћани. Али ипак, говорити да проповедамо у дијаспори није умесно. Дијаспора је посебна појава у животу оних или ових мултинационалних држава где представници мањине живе затвореним животом и руководе се тим животом превасходно према својим унутрашњим законима, који некада противурече законима државе. Православно становништво Азербејџана сконцентрисано је најпре у крупним градовима, у неколико насељених пунктова. Али ми немамо ни националних квартове, ни улица, а ни комплексе, где живе представници само једне националности или религије. Постоји ”Бакуански комплекс” где живе људи различитих националности и вероисповести. Живе једним заједничким животом, поштујући једни друге. Покојном свенационалном лидеру Гејдару Алијеву се приписују изузетне речи: ”Мултинационалност је наше богатство”. И заиста, наши парохијани раде и труде се у свим сферама државног живота: у Мили Меџлису (Парламент републике), у Влади, у Председничкој администрацији, у владајућим структурама. Они раде и у системима образовања, и у економској сфери. Зато називати чеда Православне Цркве дијаспором, било би неумесно. Наша паства живи пуноценим, пунокрвним животом, као и сви грађани Азербејџана.   Не могу да не приметим и то да је наша паства мултинационална. Да, представљамо епархију Руске Православне Цркве. Али, и међу клирицима и међу парохијанима наше епархије постоје представници разних националности и народности: руси, украјинци, белоруси, грци, грузини, лезгини, азербејџанци, јевреји, удини, као и многи други.   — Данас, у Азербејџану су врло приметна настојања државе у коришћењу руског језика. Колико, на Ваш поглед, међу азербејџанским становништвом расте интерес не само за руски језик, него и за руску културу и историју? Какве кораке у томе предузима Ваша епархија?   — Са радошћу желим да констатујем да руководсто Азербејџанске Републике подржава ширење руског језика. На руском се штампају новине, воде се телевизијске емисије. У земљи није затворена ни једна школа у којој се предавало на руском језику. Сем тога, број таквих школа се повећава, у многим азербејџанским школама се, на молбу народа, отвара нови рускојезични сектор. На многим факултетима лекције су на руском језику.У Бакуу је отворена филијала МГУ, која је врло популарна међу омладином. Постоје периодична двојезичка издања, у којима се текст штампа на два језика: азербејџанском и руском. Осим тога, у земљи се одржавају различити догађаји посвећени ширењу руског језика. Многи, захваљујући програмима сарадње, одлазе у Русију на студије.   Постоји Руско позориште, где се одржавају представе на руском језику. Са руководством театра имамо врло топле односе, а за Божић, захваљујући вољи и труду глумаца правимо Божићне представе.   Посебно бих хтео да наведем успешну делатност Русотрудничества у Азербејџану – Руског информативно-културног центра – у пропаганди и ширењу руског језика и књижевности, руске културе. Симболични су и догађаји у културном животу Азербејџана, који се се одржавају једном годишње. Пример је Републичка олимпијада у руском језику и књижевности, а такође и ”Пушкинијана” – конкурс међу школарцима, у познавању стваралаштва А.С. Пушкина. Ове, и многе друге догађаје организује Представништво Русотрудничества у Азербејџану.   — Да ли у азербејџанским школама постоји нешто налик на курс ”Основе религиозне културе и светске етике”? Може ли свештеник или представних парохије да дође у школу како би упознао младо покољење са Православљем? Природно, говоримо о културолошком аспекту, а не о покушајима прозелитизма.   — Нажалост, предмет сличан руском ”Основе православне културе”, не постоји у азербејџанским школама. Сем тога, религиозни прегаоци, не само хришћански, него и муслимани, никако не учествују у школском образовању. О томе често говоримо, као и о неопходности да се у својству културолошког предмета уведе адекватни курс, који ће омогућити младим покољењима да овладају елементарним знањима о хришћанству, исламу и јудаизму. За сада предлози религиозних прегаоца остају на стадијуму разматрања.   Без обзира на то, интерес за религију у друштву постоји, само се то питање овде решава на другом нивоу. Пре свега, формиран је Међународни центар мултикултуралности, који анализира савремену ситуацију у области међурелигијског и међунационалог дијалога. На високошколским установама формиране су катедре за мултикултуралност. У оквиру процеса обуке, у наше храмове долазе студенти високошколских установа који познају живот Руске Православне Цркве, њену делатност, њену хришћанску културу. У последње време у храмовима се спроводе екскурзије за ученике средњих школа. Наставници унапред договарају са нама могућност посете, након чега ми спроводимо екскурзију, говоримо о животу наше цркве, и одговарамо на питања школараца.   — Kako се реализује ванцрквена, образовна, социјална и културна делатност у храмовима, у епархији? Да ли постоје неки слични пројекти на општем епархијском нивоу?   — Наравно, живот парохија у Епархији није ограничен само на зидине храмова и богослужбену делатност. У свакој парохији, обављају се делатности социјалне, образовне и културне природе. Све парохије помажу сиромашнима. При сваком храму су организоване народне кухиње, у којима поред сарадника, храну могу добити и они којима је најпотребнија. Поред тога, разносимо топлу храну људима који леже непокретни у својим домовима. Социјалне службе парохија у бакуанској Епархији указују велику помоћ у проналажењу изгубљених докумената, приликом запошљавања, лечења, дају правну помоћ лицима која су у тешким животним ситуацијама. Често парохије преузимају на себе и проблеме у вези са сахранама самих парохијана. Велику помоћ у раду социјалних служби пружају волонтери.   Што се тиче образовних пројеката, при сваком храму постоје дечије недељне школе, у којима деца уче Закон Божији и црквено појање. При храму Рођења Пресете Богородице у Бакуу као део дечије недељне школе више од десет година постоји позориште ”Отрок и отроковице”. Напорима овог позоришта организују се божићне и васкршње представе за децу нашег града. Изузетан колектив је и у недељној школи при храму светог Архангела Михаила у Бакуу. За одрасле су исто отворене недељне школе, библиотеке, и православни видеоклуб. На епархијском нивоу, за кординацију делатности на парохијама, формирана су два сектора: Одељење за социјалну помоћ и хуманитарни рад, Одељење за односе са ветеранима, Одељење за служење у затворима, Одељење за младе, и друга.   Сматрам да је рад са ветеранима врло важан. Захвални смо људима који су принели свој живот на олтар Отаџбине и који су нас штитили од страшне куге мизантропије. Увек се трудимо да им помогнемо, да изразимо поштовање. У Православном религиозно-културном центру бакуанске Епархије организују се празнични догађаји посвећени Дану Победе и Међународном Дану старих лица. У организовању ових догађаја нам активно помажу организације руских сународника – Руска заједница Азербејџана и РОСНА ”Содружество”.   Већ три године се у Азербејџану одржава акција ”Бесмртни пук”, чији су организатори бакуанска Епархија и друштвена организација ”Земљачество козака Азербејџана”.   Епархија има добре односе са Представништвом Русотрудничества у Азербејџану – Руским информационо-културним центром, са којим организује низ заједничких пројеката. Међу њима је потребно поменути конкурс дечијег стваралаштва ”Земаљско и небеско”, дечији литерарни конкурс посвећен прослави Дана словенске писмености; хуманитарни Васкршњи базар, прослављање Дана породице, љубави и верности. У овим догађајима учествују сва деца и одрасли независно од религиозне и националне припадности.   Већ три године постоји заједнички пројекат бакуанске Епархије и Фонда ”Знање” при председнику Азербејџана, за обуку рускојезичког становништва званичном – азербејџанском – језику. Многи грађани који говоре на руском сусрели су се са проблемом незнања језика, на којем је, разуме се, сва официјална, пословна документација. Епархија даје неопходне просторије да би се, за све заинтересоване, одржавали бесплатни курсеви језика. По завршетку курса, полазници полажу испите и добијају сертификат који подписујемо руководилац фонда, и ја, као архијереј бакуанске Епархије.   Једао од важних општих епархијских пројеката је и празнични Божићни концерт. Утемељивач концерта је био лидер Гејдар Алијев, који је 1990.г. предложио да се активније прослављају наши празници. Тада, без обзира на све тешкоће, међу којима су и економске, било је одлучено да се одржи Божићни концерт. Концерт је постао традиција, и на њега сваке године долазе представници Владе Азербејџана, дипломате, јавни и културни прегаоци државе. Најважније је што је тај концерт постао даска одскочница многим талентима наше земље.   У данашње време, епархија заједно са Управом муслимана Кавказа припрема заједнички пројекат, усмерен на превенцију појаве псеудорелигиозних екстремистичких погледа у местима лишеним слободе. Планира се и одржавање међународне конференције, уз учешће Синодалног одељења Руске Православне Цркве за службе у затворима, представника кривично-правне службе, Управе муслимана Кавказа, свештенства бакуанске Епархије, итд.   — Савремени Азербејџан види себе као земљу између Истока и Запада, неком врстом границе култура. Да ли РПЦ узима у обзир ову тенденцију?   — Заиста, као што сам већ и говорио, Азербејџан је постао посебна земља између Истока и Запада, између представника различитих култура. У престоници се одржавају разни културни догађаји, уз учешће разних земаља. Као пример, навешћу конкурсе пупут ”Жара” и ”Евровизија”. Прве Европске олимпијске игре су такође одржане у Бакуу.   Једном у две године се код нас одржава хуманистички форум, у којем учествују политичари, бизнисмени, представници различитих култура. Председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије митрополит Волоколамски Иларион је такође наступао на овом форуму. Као архиепископ бакуански и азербејџански, и ја сам учествовао на њему.   Ако говоримо о РПЦ, она посвећује много пажње ономе што називамо ”Бакуански процес”. Почетак процеса је био пре десет година, 2008.г. када је у Бакуу одржана конференција министара култура земаља-чланица Савета Европе. ”Бакуански процес” представља иницијативу која обухвата различите платформе и пројекте, усмерене на стимулисање узајамног поштовања и разумевања народа и култура, дијалога међу њима. У околностима растућих етничких, расних, конфесионалних и културних противуречности, распрострањености екстремизма, ”Бакуански процес” представља Азербејџан са његовим мултикултуралним ресурсима и историјским традицијама толеранције вероисповести и поштовања суседничких односа, као модел од светског значаја, мост узајамног разумевања међу различитим културама.   Предстојатељ Руске Православне Цркве, Свјатјејши Патријарх Кирил је два пута био у нашем граду, и учестововао на Светском самиту религиозних лидера 2010.г. Бакуанска Епархија представља органски део азербејџанског друштва, и зато РПЦ нема никаквих проблема на граници узајамних односа разних култура, разних цивилизација.   — У Азербејџану су претежно муслимани. Да ли се Православна Црква сусреће са случајевима негативних односа? Какви су односи са исламским духовним лидерима? Да ли постоје заједнички пројекти?   — Као што сам већ говорио, у Азербејџану живи више од сто националности. Али то не прави проблем, већ напротив, представља богатство земље. Сви поштују једни друге, поштују унутрашњи свет човека, његова убеђења. То је основа живота и зато у односима представника различитих религиозних традиција не постоје никакве потешкоће. Лидери религиозних заједница дају примере добрих односа.     Председник Управе муслимана Кавказа, Шејк-ул-ислам Гаџи Алахшукур Паша-заде много година се познаје са Свјатјејшим Патријархом Кирилом. Заједно са Патријархом, он је сапредседавајући Међурелигијским саветом земаља СНГ. Они се повремо срећу, дискутују о проблемима религиозног живота на постсовјетском простору. У сусретима са председником Управе муслимана, дискутујемо о питањима која се појављују у религиозном животу, о односима са државним структурама, питањима друштвеног и културног живота. Повремено се сусрећемо и са главом Апостолске префектуре Католичке Цркве у Бакуу, епископом Владимиром Фекете и са руководиоцима јеврејске заједнице Милихом Евдајевим и Александром Шаровским. Најважније у нашем животу је да, чувајући чистоту наше вере и чврстоћу наших уверења, подржимо добре односе са свима, да бисмо очували мир и узајамно поштовање у земљи.   — Да ли Ваша епархија гради храмове? Има ли потребе за тим? — С обзиром на то да се број православног насељења практично не мења, не можемо да говоримо о активној изградњи храмова. У совјетско време у Азербејџану је било четири активна храма. За то време смо формирали четири парохије, од којих три имају своје храмове. Још за једну парохију се разрађује пројекат новог храма. Наши свештеници путују у места у којима живи руски народ, и којима треба духовно руковођење. Најважније је да сачувамо наше храмове, да их рестауришемо, да одржимо духовни живот на неопходном нивоу. У храмовима бакуанске Епархије свакодневно се служе службе, градски храмови су отворени током целог дана, а свештеници дежурају у храмовима.   — Да ли међу младима расте жеља за добијањем православног богословског образовања и за везивањем свог живота за Цркву? Да ли има довољно кадрова за то?   — Нашу омладину интересује православно богословље и, генерално, садржај хришћанске науке. При нашим храмовима, као што је већ било речи, постоје и недељне школе, где деца уче о основама православне веронауке. Ако студенти бирају пут црквеног познања, они се уписују у духовне школе на територији Русије, или других православних земаља. Неки од њих су већ стекли духовно образовање, а део њих је рукоположен у свештенички чин. Нажалост, они који студирају вандредно, некада и промене професију. Слава Богу, генерално, међу младима постоји интерес ка црквеним професијама.   Кадрови, наравно, недостају. На пример, дуго времена нисмо могли да решимо проблем са храмом Александра Невског у Гјадџи. У совјетско време тамо је увек био један свештеник, а у постсовјетско време, некада уопште није било никога, те је свештеник из Бакуа морао да долази. Сада смо успели да тамо успоставимо нормални богослужбени живот. У епархијском седишту два свештеника са ђаконом свакодневно служе литургију. За Божић и Васкрс се служе две Божанске литургије.   Што се тиче духовног искуства, наше свештенство нису само млади богослови. На пример, настојатељ саборне цркве, протојереј Леонид Милтих, већ више од тридесет година је на пастирском служењу у Бакуу. Исто толико и епархијски духовник, протојереј Георгиј Кипа. Постоје свештенослужитељи који су у служби и десет, и двадесет година. Свештеници су сложни, и свако се труди са великом одговорношћу.   — Да ли је омладина активна у Вашој парохији, и које делатности су им приоритет?   — За сву Православну Цркву је рад са младима најважнији. Пре свега, волили бисмо да младе људе упознајемо са нашим светињама. Некада успевамо да организујемо поклоничка путовања у кампове за младе. Нажалост, ова делатност је епизодног карактера, највише због финансијске ситуације. Понекад успевамо да организујемо спортске догађаје. Али, ту постоји једна специфичност. Имали смо идеју на формирамо спортске екипе према религиозној припадности. Међутим, схватили смо да то може имати негативне последице. Да би млади људи разумели једни друге, потребно је да у једном тиму буду и хришћани, и муслимани, и јевреји. Тада ће младима бити лакше да се разумеју.   Наш задатак је да новим покољењима пренесемо наше духовне вредности, нашу веру и духовно искуство како бисмо их научили да следе Христа и да живе по јеванђељским заповестима.   Архиепископ бакуански и азербејџански  Александар (Ишчеин)     Разговор водио  протојереј Методије Ефендијев     Извор: Православие.ру
    • Од ризница богословља,
      У недељу, 17. фебруара 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ ЖЕЉКО ЛАТИНОВИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај,  на тему:  ,,Предуслови за добијање аутокефалије у време Светог Саве".         Извор: Радио Беседа
    • Од ризница богословља,
      Осамнаестог фебруара 2019. одржано је ванредно засједање Свештеног синода Кипарске православне цркве под предсједавањем Блажењејшег Архиепископа кипарског Хризостома II на којем је размотрено „украјинско црквено питање“, преноси Информационо-просветитељски одјел УПЦ позивајући се на грчку информативни портал romfea.gr.     У својој одлуци архијереји Свештеног синода Кипарске цркве су запазили да иако је „намјера Константинопољског патријархата да додијели Украјини аутокефалију била диктирана жељом за помирењем и јединством, то није постигнуто“.   Кипарска црква позвала је Константинопољски патријархат на Свеправославни сабор или на Сабор предстојатеља, наглашавајући да је једно од главних питања, које је неопходно ријешити,ништавност хиротонија извршених у расколу због тога да се „умири свијест вјерних“.   „Двомиленијумски опит Кипарке цркве, а такође и читаве Православне цркве, даје нам основану сумњу у могућност признавања накнадних хиротонија забрањених, одлучених и анатемисаних епископа. Забрану, одлучење и анатему неколицини лица која су иницијатори украјинске кризе признају сви православни“, посебно се истиче у шестој тачки саопштења.   Притом, Кипарска црква је спремна да буде нека врста посредника у том питању. „Кипарска црква стоји на располагању свима заинтересованима за помирење Цркве „коју је Господ искупио Својом Крвљу“, преноси romfea став кипарског Синода.   Коментаришући дате одлуке, замјеник предсједника Одјела спољних црквених веза УПЦ протојереј Николај Данилевич примијетио је да оне фактички значе то да „Кипарска црква није спремна и да неће  да призна тзв. ПЦУ у том статусу. Разлог: ништавност свештеничких и епископских хиротонија у тзв. ПЦУ и одсуство црквеног јединства у Украјини. Сходно томе, тзв. ПЦУ није ни поменута у тексту одлуке, али употребљени аргументи не остављају сумњу шта се има у виду“.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×