Jump to content

Богослужбени водич


Препоручена порука

Како у древним хришћанским храмовима, тако и у данашњим, олтар је од остатка храма увек био одвојен нарочитом преградом. У старини то је била само ограда, или низ стубића са пречагом која их повезује, и са једним редом икона изнад. Временом се од ове ниске преграде развио висок зид, у потпуности прекривен иконама, распоређеним у неколико спратова. Добио је назив иконостас. Свети Симеон Солунски, који је у четрнаестом веку написао посебно дело o храму, још ништа не спомиње o савременом високом иконостасу. Из тога се изводи закључак да се данашњи високи иконостас није појавио пре петнаестог или шеснаестог века. Ипак, постоји предање да је већ прилично високе иконостасе увео Свети Василије Велики, како би они помогли чувању молитвене пажње свештенослужитеља. На иконостасу, као и на самој олтарској огради, праве се троја врата, од којих се средња, шира, називају „светим“ или „царским“ (зато што кроз њих, у светим даровима, улази Цар Славе Христос) и нешто ужа северна и јужна, која се називају ђаконским, зато што кроз њих за време богослужења стално улазе и излазе ђакони. Кроз царске двери обављају се само најсвечанији изласци.
 

На иконостас се стављају четири такозване престоне (грч. δεσποτικές) иконе: десно Господња, а лево Богородичина, које су се првобитно налазиле на стубовима олтара. Десно од Господње иконе се раније налазила икона светога коме је посвећен храм, што је и данас пракса на Светој Гори и у словенским црквама. Данас се на то место ставља икона Претече, а лево од Богородичине иконе, на место где се некада налазила икона Претече, икона светога коме је посвећен храм. У зависности од висине иконостаса, изнад ових наведених (икона) долази ред икона дванаест великих празника и Деисис, а на врху распеће Христово, поред којег се налазе Богородица и Свети Јован Богослов.
 

Преко царских двери, унутар олтара, качи се завеса (грч. καταπέτασμα катапетазма), која се у богослужбеним књигама, у односу на царске двери као спољашње, понекад назива и „унутрашњом завесом“, односно „горњим дверима“, или „унутрашњим дверима“. Склањање завесе означава откривање свету тајне спасења, као што отварање самих царских двери означава отварање људима улаза у Царство Небеско.

 

ikonostas3.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 82
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Икосом (грч. οἶκος) су се називале поједине строфе великих старих кондака Романа Мелода, Сергија, Анастасија и других црквених песника који су стварали у VI и VII веку, пре него што је почела да цвета канонска поезија. За икосе, као и за кондаке, нема много података. Они ће по свој прилици бити остаци, строфе првобитних великих кондака, који су уступили пред канонима, а које су се сачувале као сведок старог песништва које је каноном потиснуто. Обе песме, и кондак и икос, следују шестој песми канона, чак и имају једну исту тему (прослављање светитеља или догађаја, само што је то у икосу опширније). Назив οἶκος значи кућица, соба, ћелија. И на сирском и јеврејском језику, речју која значи „кућа“ означава се строфа песме.

 

ikos.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ирмосом се називају стихови којима започиње свака песма канона. Свој садржај, па чак и неке поједине речи и карактеристичне изразе, ирмос позајмљује из одговарајуће песме Светог Писма. Сама реч ирмос (грч. εἱρμός) значи веза и показује да ирмос служи као веза између песама Светог Писма и тропара канона. Ирмос се јавља и као мелодијска и метричка веза, и образац за све тропаре одређене песме канона. Сви тропари требало би и у смислу акцента, броја (количине), слогова и напева, да буду доведени у (приближну) једнакост са датим ирмосом. Одмах за ирмосом читају се тропари канона са припевима за њих и, на крају, у празничне дане, свака песма се опет завршава ирмосом који носи назив катавасија, што значи силазак, јер је за певање ирмоса Типиком прописано да појци из обе певнице заједно силазе на средину храма.

 

irmos.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Источни, Светли петак (грч. Παρασκευῇ τῆς Διακαινησίμου), петак Светле седмице, који се још зове и Извор излечења, јер тога дана верни одлазе на оближњи извор и умивају се ради излечења од многих болести. Тај дан је дан посвећен прослављању Пресвете Богородице која се на тај дан у богослужењу назива Живоносни источник (грч. Ζωοδόχος Πηγή). Овај празник успостављен је у Византији у V веку, када је иначе забележен прави процват Богородичиног култа и празника у њену част. Живоносни источник установљен је у спомен чудесног исцелења које се, заступништвом Богородице, догодило на једном извору крај Цариграда, на којем је тада подигнут храм. Овај празник праћен је многим народним обичајима везаним за изворе и природу.

 

istocni-petak.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

После стихира на хвалите на недељном јутрењу на славу  се углавном пева такозвана јеванђелска стихира, која се назива још и стихира јутрења. Ових стихира, као и ексапостилара, има укупно једанаест, и увек одговарају јутарњим Јеванђељима, а налазе се у Осмогласнику, непосредно после ексапостилара. Изнад ових стихира пише на који глас треба да се певају. За неке недељне дане одређено је да се јеванђелске стихире не певају после стихира на хвалите, него након читавог јутрења, уочи читања првог часа. У том случају на славу, после стихира на хвалите, певају се стихире из Минеја или из Триода. Јеванђелске стихире се после отпуста јутрења певају у оне недељне дане са којима се подудара неки од великих Богоричиних празника, претпразништво или оданије Рождества Христовог или Богојављења, а такође у недељне дане између Недеље о митару и фарисеју и Недеље свих Светих, јер тамо постоји посебна стихира на славу која се пева уместо јеванђелске стихире.

 

jevandjeljska-stihira.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Јектенија (грч. ἐκτενῆ), литанија; измољавање; низ мољења (прозби) на које верни одговарају са Господе, помилуј. Прозбе у јектенијама садрже разноврсне молбе Богу – од молби за појединачне људске потребе, до молби за цео свет. Јектеније на богослужењу произноси ђакон, или свештеник уколико не служи ђакон. Зато се у старим рукописима јектенија назива τά διακονικά – ђаконства. Постоје и јектеније које се састоје само од вишекратног понављања одговора Господе, помилуј, без ђаконских прозби. Оне потичу са монашких богослужења служених у одсуству свештеника. Данас су инкорпориране у свакодневне службе. У богослужењима разликујемо неколико врста јектенија:  велику, малу, сугубу, прозбену, заупокојену јектенију, као и посебне јектеније које се произносе у одређеним деловима служби (нпр. јектенија за оглашене, литијска мољења).

 

jektenija.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 years later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...