Jump to content

Богослужбени водич


Препоручена порука

  • Одговори 82
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

biblijske-pesme.jpg

 

Библијске песме се јављају као други (поред псалама) изворно јудејски елемент православног богослужења, односно црквене химнографије. То су химне које су испевали старозаветни пророци и праведници поводом важних догађаја из њиховог живота или историје Израиља. У Светом Писму је записано дванаест таквих песама, али нису све уврштене у састав богослужења. Из Талмуда сазнајемо да се Мојсијева песма певала у старозаветном храму. О библијским песмама говори и Иларије Пиктавијски (IV век) – оне су певане и у црквама Африке. Нарочито је позната песма три младића коју спомиње и један рукопис из IV века – „О девствености“ (Псеудо-Атанасије). Мојсијеве песме су певане и на Синају, како о томе сведоче описи тамошњег богослужења из VII века. Копти не употребљавају те песме, али их несторијанци, Јермени и Етиопљани певају у већем или мањем обиму. Римокатолици на свом јутрењу (у хвалебном делу) такође певају неке од библијских песама.
 

Девет библијских песама је извршило нарочит утицај на црквено песништво. Канони, који су почели да се негују од времена иконоборства наовамо, заснивају се и служе читању библијских песама. Канони су стихире (тропари) на девет библијских песама.
 

У додатку или у другом делу Псалтира, који се налази на крају ове богослужбене књиге, садржана је антологија девет библијских песама које се читају на јутрењу.
 

То су следеће песме:

  1. Песма Мојсијева из Изласка (2. Мојс. 15, 1–19).
    Господу певајмо, јер се славно прослави....

  2. Песма Мојсијева из Поновљених Закона (5. Мојс. 32, 1–43).
    Пази небо и говорићу....

  3. Молитва Ане, мајке Самуила Пророка (1. Цар. 2, 1–10).
    Утврди се срце моје у Господу...

  4. Молитва Авакума Пророка (Авак. 3, 2–19).
    Господе, услишах глас о Теби, и уплаших се...

  5. Молитва Исаије Пророка (Ис. 26, 9–20).
    Од ноћи јутрењује дух мој к Теби, Боже...

  6. Молитва Јоне Пророка (Јона 2, 3–10).
    Повиках у невољи мојој ка Господу Богу моме...

  7. Молитва света три младића (Дан. 3, 36–56).
    Благословен си, Господе, Боже Отаца наших...

  8. Химна три младића (Дан. 3, 57–88).
    Благословите, сва дела Господња, Господа....

  9. Песма Богородице (Лк. 1, 46–55) – Велича душа моја Господа... – и молитва Захарије, оца Претечиног (Лк. 1, 68–79) – Благословен Господ Бог Израиљев...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

blagoslov1.jpg

 

У древности су благословима називане молитве уопште. У данашњој литургичкој терминологији појам благослова (грч. εὐλογία) означава конкретан чин и радњу којом се призива благодат Божија ради освећења лица и предмета. У Старом Завету благослов је изрицао отац, који је уједно био и свештеник своје породице. Тако, на пример, Исак благосиља Јакова и Исава (1. Мојс. 27). Посебну моћ има свештенички благослов (Аронов благослов), јер је то благослов по заповести Божијој (1. Мојс. 6, 24–26). После повратка из ропства у Вавилону, свештеници су благосиљали народ два пута дневно, после приношења јутарње и вечерње жртве. У Новом Завету срећемо исто значење благослова. Господ Исус Христос благосиља своје ученике (Лк. 24, 50), децу (Мк. 10, 16), хлеб (Мк. 6, 41; 14, 22) тако што за њих приноси благодарност Богу. Најзначајнија молитвена форма благослова – апостолски благослов – која је ушла и у литургијску праксу, има извориште у речима Апостола Павла: „Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа (да буде) са свима вама“ (2. Кор. 13, 13). Са овим молитвеним изразом благослова, епископ (архијереј) или свештеник (презвитер) спајају крстолики покрет десне руке, при чему су прсти исте руке постављени тако да образују слова ИСХС.
 

Благосиљање се, у току богослужења, врши на различите начине:

  1. Архијереј благосиља једном руком, обема рукама, трикиријем и дикиријем, дикиријама и крстом, десном руком и жезлом, крстом и указивањем десном руком;

  2. презвитер благосиља само десном руком, а на Васкрс и целе Светле седмице крстом. Приликом благосиљања увек млађи узима благослов од старијег: презвитер и ђакон од архијереја, ђакон и лаици од презвитера, а монаси од игумана.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

blazen-muz.jpg
 

Блажен човек који не иде на веће безбожника – 1. псалм и уједно 1. катизма (1. псалам 1. катизме), која се чита (или пева) на недељном вечерњу. Прву катизму чини првих осам псалама, од којих су неки месијански, односно могу да буду сврстани у пророштва или да буду некако повезани са Господом Исусом Христом и чином спасења људског рода, које је Он извршио на земљи.
 

Сам псалам Блажен муж је изванредно леп и говори о праведнику који нема ничег заједничког са грешним, са безбожним, и који се кроз песничко поређење упоређује са дрветом, посађеним уз изворске воде. Каже да његов лист не опада – код њега листови не опадају и плодови се не суше, а оно ће процветати, као и душа праведника, која припада Господу. А даље иде упоређивање: Не тако безбожни, не тако, него као прах, којег растерује ветар са лица земље – али не живе тако безбожни, они су слични прашини коју јаки ветар подиже са земље.
 

Византијски богослови (посебно Св. Симеон Солунски) у овом псалму су видели указивање на Христа као на образ истинске праведности, а руски писци видели су у том тренутку вечерња подсећање на Закон Старог Завета. Ова два тумачења не искључују једно друго. У ширем смислу, са Христом се упоређује сваки праведник, а у апсолутном смислу, то је једино Господ Исус Христос.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

blazeni.jpg

 

Блаженима (грч. μακάριοι) се називају Заповести блаженства – јеванђелски стихови о блаженствима (Мт. 5, 3–12) које почињу молитвом благоразумног разбојника: У Царству Твоме помени нас, Господе, уз додатак тропара. Ови тропари штампају се у Осмогласнику и носе технички назив Блажена, при чему се указује после које заповести блаженства почиње њихово певање: Блажена на 6, или на 8. У Осмогласнику то су посебни тропари, но у Минеју посебних тропара нема, већ се позајмљују постојећи, при чему се на одговарајућем месту увек каже одакле тачно треба узети ове тропаре (углавном се узимају из 3. и 6. песме канона). Испрва су Блажена (Блаженства) била део изобразитељне у монашкој богослужбеној пракси, да би потом била укључена у Литургију, по монашком систему антифона.
 

Текст Блаженстава (без тропара) гласи овако:

 

У Царству Твоме помени нас, Господе, кад дођеш у Царство Твоје.

Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско.

Блажени који плачу, јер ће се утешити.

Блажени кротки, јер ће наследити земљу.

Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити.

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.

Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати.

Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско.

Блажени сте кад вас срамоте и прогоне, и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, мене ради.

Радујте се и веселите се јер је велика плата ваша на небесима.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

bogorodican.jpg

 

Богородичним се назива последња строфа сваке групе стихира. Поје се на И њине (И сада) и посвећен је, као што следи из назива, прослављању Пресвете Богородице. Богородичан, који садржи циклус недељних стихира на „Господи возвах“ назива се догматик, будући да се у њему налази излагање догмата Оваплоћења.
 

Пошто се поштовање Пресвете Богородице од VIII века веома појачало, појавиле су се у црквеном песништву безбројне песме посвећене Богородици, богородични. Св. Јован Дамаскин је први увео обичај да у свакој песми канона иза три тропара долази последњи тропар богородичан, у којем је похвала Пресветој Богородици, тако да су и оним канонима који нису имали ове богородичне песме оне додаване. Не само да је то случај био са канонима, него и са другим песмама, којима су додавани тропари, у којима су похвале Пресветој Богородици.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Евхаристија (грч. εὐχαριστία, благодарење, захвалност) – Тајна коју је установио сам Исус Христос у молитви благодарења и чину благосиљања хлеба и вина (Лк. 22, 19–20), на последњој својој вечери са апостолима. Овом тајном Црква актуализује Христово свештено искупитељно дело, сажето у Његовој жртви или Васкрсењу (1. Кор. 11, 23–26; Мт. 26, 26; Лк. 22, 17–19). Црква и Евхаристија јесу две нераздвојиве

     

    стварности, зато што је савез Новога Завета, из којег се рађа нови Народ Божији, запечаћен крвљу Исуса Христа (Мт. 26, 26–28; Мк. 14, 31). За православну теологију, Евхаристија није просто свештено дело, него конвергентни центар свеколиког црквеног живота.

     

    Евхаристија се јавља први пут у списима Светог Игњатија Богоносца: „Старајте се пак да се чешће сакупљате на Евхаристију (Литургију) Божију и на славу“ (Ефесцима XIII, 1). Исто тако он је назива „хлебом који је лек бесмртности“, противотров смрти, да би се живело вечно у Исусу Христу (Ефесцима XX, 2). За Светог Кирила Јерусалимског Евхаристија је „чаша спасења“, „надсуштаствени хлеб“ помоћу којег постајемо причасници божанске природе (Мистагошка катихеза VI, 1–9), а за Св. Николаја Кавасилу она је савршенство живота у Христу, „последња Тајна“ кроз коју се уграђујемо у „тело Цара“ (Живот у Христу IV, 1–3).

     

    Православна теологија истакла је неколико главних аспеката Евхаристије:

    1. Евхаристија обнавља у садашњости јединствену жртву Новога Савеза, принету једанпут за свагда, од Великог Првосвештеника, Исуса Христа, који није штедео свој живот, него је дао себе као цену нашег искупљења (Јевр. 8, 6; 9, 24–25; Кол. 1, 4). „Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1. Кор. 11, 26). Његова жртва нема само обнављајући или искупитељни аспект, него представља прелазак из смрти у живот, „из небића у биће“ (Свети Јован Златоусти). „Христос је Онај који умре, па још и васкрсе, који је и с десне стране Богу, који и посредује за нас“ (Рим. 8, 34). Иначе, Евхаристија се не служи на дан њеног установљења, пре Распећа, него на дан Васкрсења, као поновно доживљавање новозаветне Пасхe.

       

    2. Стварно присуство Христово у евхаристијском хлебу и вину (Јн. 6, 55) остварује се молитвом Цркве за освећење. Христос се даје у Евхаристији кроз силу Духа Светога, у свој Његовој ипостасној стварности, као „јело верујућих“, тако да хришћани постају „сутелесници и сукрвници“ са Њим. Евхаристија је дар „као храна на путу вечнога живота“.

       

    3. Од Педесетнице васпоставила се органска веза између Евхаристије и Христовога тела – Цркве (Дап. 2, 42; 1. Кор. 10, 17). Евхаристијско сабрање приноси бескрвну и похвалну жртву за невидљиву Цркву (Дјеву Марију, старозаветне праведнике, апостоле и новозаветне светитеље), као дело благодарности, и за видљиву Цркву, као чин мољења. Она се приноси „због свега и за све“, будући да је сам Христос „Онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје“. Древна традиција истиче саборни карактер Евхаристије јер се на свакоме месту врши само једна евхаристијска Литургија под једним епископом.

       

    4. Према речима Светог Јована Дамаскина, Евхаристија је залог будућег живота зато што је Христово Тело пуно животворнога Духа. Недељу, икону Будућег Века, Црква доживљава као предокусно Царство баш евхаристијским обожујућим телом, символом преображенога човечанства. Стварност која је сада прекривена и скривена под обликом вина и хлеба упоређена је са стварношћу која ће се открити последњега дана. Евхаристија је, дакле, праслика (прототип) Христа пунога славе. Зато се литургијска заједница, после причешћа Светим Тајнама, моли: „Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога“. Тада ће се светима открити јело о којем говори Исус: „Ја имам јело да једем за које ви не знате“ (Јн. 4, 32).

  • Број слика: 1

    Ова књига садржи изложење свештенодејстава и молитвословља којима Црква освештава важне тренутке и догађаје из живота верних. У таква свештенодејства спадају пре свега чинови свих светих тајни, јер оне представљају прву и најнеопходнију потребу свих хришћана, затим чинови погребења упокојених, освећења воде, пострижења монаха, освећења храмова и многи други који се тичу различитих случајева хришћанског живота. Ова свештенодејства и молитвословља зову се општим именом треби, од чега је и сама књига добила име Требник.

     

    Такве садржине су словенски требници руске редакције богослужбених књига које употребљава Српска Црква. У Грчкој Цркви требник садржи и службе општег јавног богослужења, наиме пред требником штампа се и служебник, и таква књига зове се Евхологиј (грч. Εὐχολόγιον). Требник са садржином Евхологиона свакако су превели са грчког на словенска Света браћа Кирило и Методије, као књигу неопходну за богослужење, јер грчки рукописи, који се могу сматрати прототипима требника: 1) зборник молитава Сарапиона, епископа тмуитског у Египту, и 2) зборник молитава и служби које се налазе у VIII. књ. Апостолских Установа, били су мешовите садржине, тј. имали су делове из служебника и требника. Најстарији сачувани Евхологиј византијског литургијског типа јесте Барберинијев кодекс 336, с краја VIII века. Словенски требници каснијег времена су били састављени од служебника и данашњег требника.

     

    Према садржини, наши данашњи словенски требници могу бити Велики, Мали и Допунски Требник.

     

    Велики требник се састоји из два дела: први део садржи углавном поредак светих тајни и других свештенодејстава која прате човека од рођења па до преласка у вечност. Други део садржи углавном кратка молитвословља за различите потребе. Као допуна у Требник улази још и Месецослов и „Списак хришћанских имена по азбучном реду“.

     

    Мали Требник представља извод из Великог Требника – направљен је због тога што је за молитвословља која се савршавају изван храма лакше користити књигу мањег обима.

     

    Допунски Требник садржи чинове освећења храма и ствари које припадају храму, као што су различити црквени предмети, одежде, иконе и слично. Овај допунски требник често се спаја у једну књигу са Малим Требником.

  • Број слика: 1

    Ексапостилар, или светилан, пева се на недељном јутрењу после канона. Назив ексапостилар потиче од старог обичаја – слања појца на средину храма приликом певања ове химне (грч. ἐξαποστέλλω – слати). Можда се тако зову и због тога што се у васкрсним ексапостоларима говори о томе како је Господ после васкрсења послао апостоле на проповед. Васкрсних ексапостилара има укупно 11, према броју јутарњих васкрсних Јеванђеља. Њихов садржај представља својеврсно кратко излагање сваког од тих васкрсних Јеванђеља. Зато се на васкрсном бденију увек пева или чита ексапостилар који одговара прочитаном Јеванђељу. Сви они се налазе на крају Осмогласника  заједно са својим богородичнима, одмах иза таблице Јеванђелских столпова. Како показује натпис изнад њих у Осмогласнику, васкрсне ексапостиларе је (вероватно са њиховим богородичнима) саставио византијски цар Константин VII Порфирогенит (912–959), син цара Лава VI Мудрог, аутора јеванђелских стихира.

     

    У грчким богослужбеним књигама налази се само назив ексапостилар а у словенским ексапостилар или светилан. Светилним се назива свакидашњи ексапостилар.

     

    Тај назив очигледно потиче одатле што се, како у Посном Триоду  тако и у светилнима за обичне дане, о Богу говори и пева као о светлости, или даваоцу светлости. На пример, светилан посног јутрења 8. гласа: Свјет сиј Христе, посвјети мја Тобоју (Светлост си Христе, просвети ме Τобом).

  • Број слика: 1

    Епархија, епископија (грч. ἐπαρχία, ἐπισκοπία) је црквена административна област која се налази под канонском управом једног епископа. Некада су се границе епархија поклапале са административним границама провинција у Римском царству, а седишта администрација једне и друге од ових установа биле у истом месту, као и место боравка епископа.

     

    Епархија је улазила у састав веће јединице – дијецезе, а у њеном саставу биле су мање јединице – номе. Таква структура и организација у IV веку је прешла у црквену организацију која је до данас сачувана у оним Православним Црквама које се управљају по митрополитском систему (нпр. Румунска Православна Црква). Свака њена митрополија има по неколико (3, 4 или 5) епископија или епархија и свој синод, а митрополије улазе у патријаршију која је њихова највиша структура.

     

    Крајем IV века, црквене управне области – дијецезе, постале су самосталне црквене јединице, тзв. митрополије на чијем челу је био предстојник дијецезе, односно митрополије с титулом Виши митрополит. Α провинције, којих је било више у дијецези, постале су епархије на чијем је челу био предстојник који је носио титулу митрополита и који је имао надзор над епископима у мањим местима (варошицама и селима). Из ових дијецеза настале су касније самосталне тзв. помесне Цркве, Патријаршије: Александријска, Антиохијска, Јерусалимска и Цариградска. На челу тих Патријаршија стајали су – а и данас је тако – патријарси. Установа патријархата, тј. патријаршија и титуле патријарха спомиње се у шестом и седмом канону Првог Васељенског Сабора, затим у другом и трећем канону Другог Васељенског Сабора, али прва и права формална установа утврђена је на Четвртом Васељенском Сабору, 28. правилом, а потврђена 36. правилом – каноном Трулског сабора 691/2. године.

     

    Српска Православна Црква је епископална, односно њена главна административна подела је на епархије. На челу епархије се налази архијереј, који носи неко од звања: епископ, митрополит, архиепископ или патријарх. Данас, у Српској Православној Цркви има 35 епархија и 5 митрополија. Постоји још аутономна Охридска Архиепископија која се састоји из 1 митрополије и 6 епископија.

  •  

    Број слика: 2

    Епиклеза (грч. ἐπίκλησις, лат. invocatio – призивање ради освећења) – врхунећа тачка канона Евхаристије, кад се заједница, свештеном молитвом, обраћа Богу Оцу да пошаље Духа Светога ради претварања дарова у тело и крв прослављенога Христа ради освећења верних. У православној Литургији, освећење дарова врши се молитвом призива Светога Духа која следи одмах после речи установе Евхаристије.

     

    Епиклеза не може заменити ни анамнезу ни молитву благодарења, нити пак обратно. Епиклеза се јавља већ на крају другога века у различитим облицима. Помињу је Свети Иринеј, по коме освећење дарова бива изговарањем призивања; Свети Кирило Јерусалимски вели да се призивање упућује Светоме Духу. Свети Василије Велики (0 Светоме Духу, XXVII, 65) сврстава молитву епиклезе међу оне литургијске елементе који су предани кроз неписану тајанствену традицију.

     

    У православној светотајинској теологији улога и потреба епиклезе у евхаристијској Литургији посматра се у склопу доктрине о Светој Тројици, посебно са икономијом ипостаси Свете Тројице. По Светом Григорију Чудотворцу, свако освећујуће делање полази од Оца, пролази кроз Сина и остварује се у Духу.

     

    Пошто је обожујуће делање својствено Светоме Духу, епиклеза је повезана са природом жртве, јер се принос освећује Духом Светим (Рим. 15, 16; Бр. 11, 9). Према Посланици Јеврејима (9, 14), Дух узима место огња, елемента који је у старозаветном жртвоприношењу повезан са крвљу (уп. 1. Цар. 18, 25–39 – Илија призива огањ који сагорева жртву свеспаљеницу). Свети Јован Златоусти тврди да свештеник не низводи огањ, него Духа Светога. У том смислу могло би се рећи да је присуство Духа живо и јасно у целокупном литургијском делању, као и у светотајинском делању уопште, јер стављање Цркве у ситуацију да освећује, у стање једине моћне силе која може учествовати у Христовој жртви, јесте дар Светога Духа. По својој ширини појам епиклезе показује свако литургијско или светотајинско делање Светога Духа које претходи пројављивању прослављенога Христа.

    Молитва епиклезе:

     

    Сећајући се дакле ове спасоносне заповести, и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневнога васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка, Твоје од Твојих, Теби приносећи од свега и за све (Теби певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо и молимо Ти се, Боже наш).

     

    Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну службу, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове. И учини овај хлеб часним телом Христа Твога. А то што је у чаши овој часном крвљу Христа Твога. Претворивши их Духом Твојим Светим.

  •  

    Број слика: 4

    Епископ (грч. ἐπίσκοπος, лат. episcopus – надзорник, старатељ, пастир, вођа, управитељ) – служитељ највишег степена црквене јерархије, изабран и послан кроз хиротонију да врши улогу првосвештеника евхаристијског сабрања, учитеља Јеванђеља и координатора служења и харизми у помесној Цркви (епархији). Епископско служење јесте централно и стога је неопходно Цркви; без епископа помесна Црква не може се признати као Црква. „Тамо где се налази епископ, ту нека буде и верни народ“ (Свети Игњатије Богоносац, Посланица Смирњанима, VIII, 2); епископ показује, дакле, да Црква постоји у једноме месту.

     

    У време организовања прве Цркве, епископи су под надзором апостола, а доцније под њиховим представницима. Власт у заједници држи епископ којег је поставио апостол. Управитељи помесних заједница у којима је постојало више презвитера, претворили су се временом од свештеника који пастирствују у епископе (1. Петр. 5, 1–2). На почетку II века, у свакој помесној Цркви налазимо епископа у својству њеног главног старешине. Функција началствовања на Литургији опуномоћила је епископа као предстојатеља међу другим свештенослужитељима који га окружују.

     

    Власт епископа у управљању помесном Црквом није јуридичке природе већ има харизматичку основу (Еф. 4, 11). Његова посебна улога зависи од изузетног дара Духа Светога (1. Кор. 12, 4–11). Свако служење врши се у јединству и узајамности Тела Христовог зато што лична харизма има свеопшту димензију. Штавише, епископско служење прихвата се као оно које има еклисијалну улогу у чину хиротоније од стране Цркве. Епископ, значи, није наметнут споља, већ он има ауторитет баш због тога што његову служба прихвата унутрашњост Цркве. Коначно, епископ не може да врши своје епископске дужности – чак ни хиротонију – без тела Цркве. Он је епископ само ако богослужи заједно са свештеницима и ђаконима, у присуству вернога народа. Он је епископ само ако учи у складу са вером сачуваном у Цркви. Презвитерство – колегиј презвитера (свештеника) – јесте круг који окружује епископа, а он сам је са-презвитер, први члан тог колегија.

     

    Црква се налази у апостолском континуитету преко епископа, али само кад се тај континуитет верификује учењем апостолске вере. Епископ има дужност да подучава (58. Апостолски канон, 109. канон Лаодикијског Сабора). Он бдије над тачношћу апостолске вере и стара се да се она аутентично исказује.

     

    Епископ је онај ко све овозглављује и усмерава сопственим служењем које се конкретизује у функцији онога ко предстоји на Евхаристији. У том смислу он је највиши степен црквене јерархије. Епископски трон символише његово место у Цркви (односно слику Бога Оца окруженог свештеницима и ђаконима): да служи Литургију за народ и заједно са народом. Та структура има важну есхатолошку вредност. Овако устројено литургијско сабрање прасликује коначно сабрање у очекивању Васкрслог и прослављеног Христа.

     

    И поред свега тога што преко институције епископата помесна Црква представља саму Саборну Цркву у том месту, помесна Црква (епархија) ипак не може да сама себи хиротонише епископа, јер њега хиротонишу два или три епископа из суседних Цркава (1. Апостолски канон и 4. канон Никејског Сабора). Он је хиротонијом сједињен са својом епархијом и не врши функцију ван ње. Свакако, он је члан помесног сабора, а кад је Црква позвана да се изјасни о питањима од општег значаја, он је члан васељенског колегија епископа.

     
  •  

     

    Део презвитерске одежде, епитрахиљ (грч. ἐπιτραχήλιον, од ἐπι – на, τράχηλος – врат), „навратник“, ставља се око врата и преко груди и спушта се на доле. Епитрахиљ није ништа друго до ђаконски орар, стављен око врата, тако да се оба његова краја спуштају напред. У старини приликом посвећења ђакона за јереја епископ је, уместо да на њега положи епитрахиљ, само пребацивао задњи крај орара на десно раме, тако да оба краја висе са предње стране. На то указује и сам облик епитрахиља, који као да представља надвоје пресавијен орар. Епитрахиљ означава двоструку благодат свештенства која је дарована јереју. Приликом стављања епитрахиља произноси се молитва Благословен Бог Који излива благодат Своју на свештенике Своје као миро на главу, које се слива на браду, браду Аронову, које се слива на скут од хаљине његове (Пс. 132, 2). Јереј без епитрахиља, као и ђакон без орара, не обавља ни једну службу. Мање свечане службе он служи само са епитрахиљем.

     
evharistija1.jpg
  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...