Jump to content

Богослужбени водич


Препоручена порука

aksios.jpg

 

Аксиос (грч. ἄξιος, лат. dugnusдостојан) (Јн. 1, 27) – литургијска акламација (узвик) верника у току хиротоније црквенослужитеља. Говорећи о звању и служби епископа, Св. Климент Римски вели да су епископи били устоличени од апостола или њихових наследника, са потпуном сагласношћу Цркве (I Кор. 44). Аксиос указује не само на то да заједница прихвата свог новог пастира, него има и смисао молитве за новохиротонисаног: „Да буде достојан“.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 82
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

aliluja.jpg

 

Реч јеврејског порекла, у слободном преводу значи хвалите Господа, Бог је овде, славите Га! Алилуја је радосни усклик оних који виде и искуствено доживљавају присуство Божије. То је једна од кључних речи Литургије зато што открива саму суштину богослужења – да нас уведе у присуство Божије.

 

Алилуја је било чест усклик на јудејском богослужењу, и то у псалмима, а нарочито у псалмима 113–118, који се зову и „велики халел“ – који се појао на Пасху. Одавде је прешло у богослужење палестинских хришћана, и даље у опште хришћанско богослужење. Иако се у почетку користило само у току Пасхе и педесетнице, алилуја се данас употребљава као литургијска формула током целе богослужбене године, па и у току Великог поста и при погребу, као израз хвале Господа коју хришћанин изражава како у радостима тако и у жалостима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • amvon1.jpg

     

    Наспрам самих царских двери, солеја се обично продужује у виду полукружног испуста који се назива амвон (грч. ἄμβων), што на грчком значи усхођење. Са амвона се чита Јеванђеље, произносе се ђаконска мољења и говоре се проповеди. Стога амвон символизује гору, брод и уопште она узвишена места на која се пењао Господ ради проповеди, како би Га народ лакше чуо. Амвон такође означава онај камен са кога је анђео благовестио мироносицама о Васкрсењу Христовом. У старини, амвон је подизан на средини храма и подсећао је на наше савремене налоње; био је начињен од камена или метала. Многе цркве у старини имале су два амвона, један са јужне, за читање Апостола, други са северне стране – за читање Јеванђеља и за проповедање. У барокним црквама постављане су високе предикаонице на које се успиње степеништем, или излази кроз зид, а овај западни обичај раширио се и код нас, углавном у Карловачкој митрополији. Данас је амвон обично округао, или полукружан, са једном или више степеница уоколо, а пулт са којег се чита Јеванђеље (налоњ) је покретан.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

amin1.jpg

 

Закључни усклик литургијских молитава који означава веру и потврђује прихватање Божије речи и дела. Потиче од јеврејског израза аман што значи чврсто стајати. Уобичајено значење је тако јесте, нека тако буде. То је свечана потврда и израз прихватања (од стране Божијега народа) стварности, истине, снаге онога што је Бог учинио и што још увек чини. Свака молитва, сваки усклик и литургијски чин „запечаћује“ се тим Амин које народ изговара. И заиста би се могло рећи да је хришћанин онај ко има право да каже Амин, тј. да прими и усвоји оно што му Бог дарује у Цркви.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

anafora.jpg

 

Анафора (грч. ἀναφορά, лат. anaforaузношење, подизање, принос) – средишњи део православних Литургија, који одговара канону Евхаристије. Анафора се састоји од скупа молитава благодарности, освећења и призивања, праћених символичким покретима и радњама, за време којих се врши претварање (μεταβολή) светих дарова (τα δορά) у Свете тајне (τὰ ἅγια).

Молитва анафоре има следеће делове:

  1. увод (благодарење, чији врхунац представља апотеоза – серафимска химна Свјат, Свјат, Свјат)

  2. анамнеза, спомен (од Ти си тако заволео свет... до Пијте из ње сви...)

  3. епиклеза, призивање (од Сећајући се, дакле... до Да ове свете тајне...)

  4. заступништво (од Особито за пресвету... до прозбене јектеније)

Молитва анафоре одувек је имала карактер дијалога између свештеника и народа. Одговори народа припадају молитви и представљају њен део (једно претпоставља друго). Овај дијалошки карактер дужни су да поштују и свештеник и народ. Први ишчекује одговор другог, а други не претендује да покрије оно што говори први.

Почиње дијалогом:

  • Благодат Господа нашег Исуса Христа...“.

  • И са духом твојим“.

  • Горе имајмо срца“.

  • Имамо их ка Господу“.

  • Заблагодаримо Господу“.

  • Достојно и праведно“.

Наставља се са дијалогом:

  • Достојно је и праведно Тебе певати... и говорећи“.

  • Свет, Свет, Свет...“.

  • Са овим блаженим Силама, човекољубиви Владико... на отпуштење грехова“.

  • Амин“.

  • А тако исто и чашу... на отпуштење грехова“.

  • Амин“.

  • Сећајући се дакле... Теби приносећи због свега и за све“.

  • Тебе певамо... Боже наш“.

  • Још Ти приносимо... и Приснодјеву Марију“.

  • Достојно је ваистину... величамо“.

  • За Светог Јована... Истине твоје“.

  • Господе, помилуј“.

  • (Помени) и све оне које сваки има на уму и све и сва“.

  • И све и сва“.

  • И дај нам... векова“.

  • Амин“.

И завршава се дијалогом:

  • И да буду милости... вама“.

  • И са духом твојим“.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

antidor1.jpg

 

Нафора, или антидор (грч. ἀντίδωρον – уместо дара), неосвећени остатак просфоре из које је на проскомидији извађен агнец. Антидор се ломи на делове и свештеник га на крају Литургије дели онима који су се причестили, као и верујућима који нису приступили Светој Тајни Причешћа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

antimins1.jpg

 

Света Литургија се, у изузетним случајевима, може вршити и у храмовима који нису освећени, у параклисима, у касарнама или под ведрим небом. Тада се употребљава покретна освећена трпеза, такозвани антиминс (грч. τό ἀντιμήνσιον, од ντίуместо и лат. mensaтрпеза). На Западу је антиминс био од мермера, као и света трпеза, али малих димензија, но довољно велик да су се на њега могли ставити дискос и путир. На Истоку је био од дрвета или ланеног платна. Обавезно је освећиван приликом освећења храма или посебним обредом који се налази у нашим Требницима, а освећење се врши по угледу на освећење свете трпезе. Помазивао се светим миром, а у њега су ушиване и честице светих моштију. Носио је натпис којим се потврђивало да је дотични антиминс освећен, као и име епископа, а у новије време и његов потпис. Сачувани су многи такви антиминси, увек са ушивеним светим моштима и увек израђени од лана. Антиминси су употребљавани и изван граница јурисдикције оног епископа који их је осветио и имају насликане различите представе, као што су крстови са символима Христових страдања, скраћени натписи који су слични онима који се сликају на монашкој схими (ΙΣ ΧΣ ΝΙΚΑ, ЕЕЕЕ, ТКПГ, ФХФП, ΤΞΔΦ, ХХХХ, итд.), крајње смирење, мртав Христос по узору на представу која се налази на плаштаници, Анђео Великог Савета, и др. У новије време се за израду антиминса употребљава штампање, тако да они губе своју стару уметничку вредност, јер се производе, на неки начин, индустријски, као папирне иконе, а број ликова који се на њему представљају се умножава са тенденцијом да буде покривена целокупна површина платна. Савремени антиминси се, као последица још веће девијације, штампају на свиленом платну и, што је још горе, у њих се не ушивају свете мошти. Мешање антиминса са илитоном је довело до тога да се антиминси употребљавају у свим храмовима, и освећеним и неосвећеним, уместо илитона.
 

Антиминс лежи на престолу сложен начетворо и завијен у илитон, а преко њега се полаже Јеванђеље. Свештеник на Литургији развија антиминс током молитве за оглашене, а савија га после Нека се испуни.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Антифони, у основи, не представљају форму посебне песме, већ посебан начин извођења – антифони, респонзорни, тј. наизменично певање два хора (реч „антифон“ потиче од грчких речи αντί – „против“ и φωνή – „глас“, и буквално значи „противгласје“, „наспрамно певање“). Овакав начин певања потиче из античке драме, одакле је прешло у црквену употребу. Црквено предање говори нам о виђењу Св. Игњатија Антиохијског анђелских чинова који поју антифонске химне у част Пресвете Богородице, на основу којег је он увео овакав начин појања у својој цркви. Антифоно певање врло је рано било распрострањено у целом хришћанском свету.

Осим да означи начин певања, реч антифон се користи у литургици за означавање песама или делова песама (грч. αντίφωνα). Постоји више врста антифона:
 

  1. Антифони Псалтиракатизме Псалтира деле се на три славе – антифона – који се понекад тако и певају.

  2. Антифони степена певају се у наставку степених псалама (119–133) на полијелејном јутрењу.

    На Литургији се употребљавају:

  3. у недељу – изобразитељни антифони – одређени псаламски стихови који се наизменично поју на почетку Литургије (а потичу из изобразитељне). Антифони изобразитељни јесу стихови 102. и 145. псалма (Благослови душо моја Господа... и Хвали, душо моја, Господа) – као 1. и 2. антифон, док се као 3. антифон певају блажена (заповести блаженстава са тропарима). Иако изворно блажена подразумевају појање целих псалама, у парохијској пракси пева се један стих 102. псалма у 1. антифону (1. слава), и химна Јединородни Сине као 2. антифон (2. слава).

  4. на празник – празнични антифони – сачињени су од стихова различитих псалама (који се читају), у зависности од празника. Припев на 1. антифону је Молитвама Богородице, на 2. антифону Спаси нас Сине Божији, после славе Јединородни Сине, а на 3. антифону тропар празника.

  5. свакодневно – свакидашњи антифони, тј. стихови 91, 92, и 94. псалма (Добро је исповедати се Господу, Господ се зацари, Ходите, обрадујмо се Господу), са припевима: Молитвама Богородице, Молитвама Светих Твојих, Спаси нас Сине Божији. После три стиха чита се Слава и ниње, следи припев, који је у 2. антифону химна Јединородни Сине.

 

Празнични антифони, као и изобразитељни, првобитно су певани за време проскомидије, за којом је следио велики вход (на овај је долазио 3. антифон). Пошто је проскомидија премештена на почетак Литургије, премештени су и антифони који су остали на том месту и пошто је проскомидија постала издвојен сегмент Литургије.

 

antifon1.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

apostol1.jpg

 

Богослужбени Апостол, Праксапостол (грч. Ἀπόστολος или Πραξαπόστολος) је књига за чтеца која садржи перикопе из Дела апостолских и апостолских посланица (седам саборних посланица и четрнаест посланица Светог Апостола Павла), које се читају на литургијским сабрањима. Подела материјала изведена је на сличан начин као и у богослужбеном Јеванђељу – одређено је која се зачала када читају. Као и у Јеванђељу, и овде код сваког зачала стоји звездица, а испод је назначено када се то зачало чита и којим речима треба започети његово читање. На крају Апостола налазе се исте онакве табеле као и на крају Јеванђеља које указују на поредак читања, најпре по седмицама, почев од првог дана Васкрса, потом Месецослов који указује на поредак читања по датумима у месецу, затим на читање различитим зборовима Светих, и у разним случајевима приликом обављања „треба“. Апостол започиње Делима апостолским која се читају од Пасхе до Педесетнице, затим следе одељци из посланица Апостола Павла и саборних посланица. Током Велике Четрдесетнице се чита Посланица Јеврејима, док се недељом и суботом у току целе године читају посланице Апостола Павла, наспрам саборних посланица које се читају осталим (радним) данима и на вечерњим богослужењима празника дотичних апостола (оних који су написали дату посланицу). Апостолу припадају и прокимени, алилујарији, антифони и причасни.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Најстарији, први међу ђаконима (грч. ἀρχιδιάκονος). Св. Архиђакон Стефан, првомученик, један од седамдесеторице Св. Апостола, био је међу седморицом ђакона које су апостоли изабрали да служе народу, односно да деле помоћ (Дап. 6, 3–7). Данас се архиђаконом назива најстарији ђакон из монашког реда, кога у тај чин производи епископ. Архиђакон ужива међу ђаконима само част, а не и власт, и првенствује приликом богослужења. У бившој Карловачкој митрополији могао је бити само један архиђакон и то у седишту митрополије.

 

arhidjakon.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Архијејерска литургија

Литургија којом началствује архијереј (епископ) представља изворну форму Литургије. Епископ је тај који је носилац Христове свештеничке службе, док су свештеници само његови заменици који Литургију служе у одсуству епископа. У поретку архијерејске Литургије у највећој мери је очувана древна форма Литургије – почетак Литургије на малом входу (са уласком архијереја у олтар) и вршење проскомидије за време певања Херувимске песме.
 

Архијереја дочекују свештеници и ђакони испред улаза у храм, где облачи мандију и узима пастирски жезал. Клања се на средини храма, благосиља, док хорови поју Ис пола ети, деспота (На многаја љета, владико), и улази у трон. Тада свештенослужитељи узимају „време“ од њега и облаче одежде. Aрхијереј се облачи уз појање догматика 8. гласа Цар небесни. Свештеник започиње Литургију. Док трају антифони, aрхијереј седи на трону на солеји. Приликом входаса Јеванђељем, архијереј говори молитву входа, започиње појање „Ходите поклонимо се“, благосиља трикиријом и дикиријом и тек тада улази у олтар, кади, појући тропар, и пева се „Господе, спаси благочестиве“; потом aрхијереј седа у трон. Пред појање многолетствија („Многаја љета...“), устаје и благосиља. Архијереј и свештеници певају последњи кондак.
 

Почев од молитве Трисвете песме, архијереј је тај који говори већину литургијских молитава, или возгласе. Трисвето пева наизменично певница и олтар. Ђакон чита Јеванђеље, после чега епископ проповеда и благосиља трикиријом и дикиријом народ, а потом и олтар.
 

У току певања Херувимске песме, архијереј ставља омофор и врши проскомидију, скида омофор, после чега свештенослужитељи чине вход са даровима. (Ако има рукоположења, онда се оно врши после полагања дарова на свети престо). Пред освећење дарова, архијереј поново ставља омофор, да би га после епиклезе наново одложио.
 

Надаље Литургија тече уобичајено. Током отпуста, чтечеви пред светом трпезом скидају са архијереја одежде. Изашавши кроз свете двери, архијереј благосиља, после чега се поје многолетствије.

 

arhijerejska-liturgija3.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Архимандрит (грч. αρχήизнад, над и μάνδραстадо), онај који надгледа стадо (Исус Христос често за верујући народ користи синоним стадо, као символ невиности и честитости); у Византијској Цркви помиње се од V века, а у старој Српској Цркви први помен је из XI века, када се спомиње архимандрит пелагонијских манастира.
 

Архимандрит је у почетку био старешина неколико манастира, а касније ово је постала почасна ознака за игумане или старешине најугледнијих манастира. У новије време, ово одликовање даје се заслужним свештеномонасима у позним годинама, не толико по угледу манастира колико као знак захвалности за жртву коју су принели за напредак црквеног живота и Цркве. У СПЦ ово највише одликовање у презвитерском чину монашког реда даје Свети Архијерејски Синод на предлог надлежног епархијског

архијереја. Одговара одликовању протојереја ставрофора, што значи да архимандрит има право ношења напрсног крста.

 

arhimadrit1.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...