Jump to content

Богослужбени водич


Препоручена порука

540127_420480474697995_135872023_n.jpg

 

Појам „Литургија“ потиче од грчке речи λειτουργία, што значи служба, служење или јавно дело. У почетку је овај појам имао свеобухватни смисао и односио се на богослужење које је Црква вршила заједнички, јавно, на молитвеним местима, кроз одређени скуп обреда, речи, символа и ритуалних покрета. У савременом црквеном речнику, Литургија има уже, конкретизовано значење – именује чин евхаристијске службе или чин Тајне Причешћа.

Свети Оци су одредили Божанствену Евхаристију као „Свету Тајну над Тајнама“ а такође и као „Тајну Цркве“. Она је заиста сâмо срце целокупнога живота Цркве, средство и израз њенога јединства са Христом, њене природе као Тела Христовога. Божанствену Литургију установио је сам Христос на Тајној Вечери са својим ученицима говорећи: „Чините ово у мој спомен“. Евхаристија тако представља сећање на Христа.

Света Литургија је у суштини бескрвна жртва коју приноси цела Црква. То је жртва поштовања, жртва потпуног измирења Бога и човека, жртва потпуне молбе и потпуне благодарности. То је иста она крсна жртва коју је принео Господ Исус Христос на Голготи за спасење света и обновљење човека.

Литургија се може описати и као символичко представљање домостроја спасења, целокупног Христовог дела, како би се вернима омогућило стварно учешће у плодовима Његове жртве. Литургијско сабрање, кроз поредак Свете Литургије, поново доживљава све тренутке из живота и искупитељског дела Исуса Христа.
Као врхунац и циљ целог православног богослужења, Литургија се не може ставити у исти ред са службама дневног круга, које су и по називу и по садржају много тешње повезане са током дана, са даном седмице и празницима богослужбене године. Литургија је пак, више од било које друге службе, окренута према вечности. Величина на њој савршеног тајинства Евхаристије ни најмање не зависи од тога да ли се она служи на празник или свакодневно. Међутим, Литургија није апсолутно одвојена од времена. Она представља јављање вечног у времену, па је стога на неки начин ипак спојена са богослужењем дневног круга.

Историјски, Литургија води порекло од старозаветних молитвених трпеза, конкретно од пасхалне трпезе, молитвеног прослављања празника Пасхе, сећања на избављење Израиља из египатског ропства. Молитвене трпезе имале су утврђени поредак, састављен од читања Библије, молитава, и обедовања, а главни део трпезе сачињавало је благосиљање хлеба и вина. Тајна Вечера, као прва Литургија, коју је служио сам Господ Исус Христос, имала је такав поредак.

Православна Црква данас има три облика литургије: Литургију Светог Јована Златоустог, Литургију Светог Василија Великог и Литургију Пређеосвећених Дарова. Најчешће се служи Литургија Светог Јована Златоустог, док се Литургија Св. Василија служи само неколико пута годишње. Литургија Пређеосвећених Дарова је специфична и служи се само у периоду Великог поста. У прошлости је, међутим, постојало више поредака Литургије, више литургијских типова. Сви су они у основи имали исти „облик“ који се пореклом везује за апостолску заједницу и саму Тајну Вечеру. Разлике су углавном биле ограничене на стил молитава. Данашња Литургија припада византијском (цариградском) литургијском типу који је преовладао у православном свету.

Осим чина припреме приноса (проскомидија), који је постао чин за себе, православна Литургија обухвата два главна дела:

а) Први део, који обухвата појање, читања и прозбе, јесте поучни део, и назива се „Литургијом оглашених“, „Литургијом речи“ или једноставно „сабрањем“ (синаксис, грч.„σύναξις“)

б) Други део, који обухвата вршење Свете тајне Евхаристије, приношење дарова, освећење и причешће, назива се „Литургијом верних“, „Литургијом Тајне“ или једноставно „Евхаристијом“. 


ПОРЕДАК СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ

У данима земаљског живота Христа, већина молитава започињала је благосиљањем имена Божијег (неретко су се молитве називале просто „благословима“). Тачно тако и Литургија започиње возгласом свештеника: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова“.

По возгласу следи „велика јектенија“, као почетак заједничког мољења Цркве, која почиње мољењима за мир, како за вишњи мир, мир Христов, тако и за мир свега света.

За великом јектенијом следе три антифона и три молитве. Антифоно појање је наизменично појање два хора, а антифони уопште изражавају радосно величање, хвалу коју Црква, сабрана на Литургији, упућује Богу. Антифона има више врста, а на Литургији се обично поју васкрсни, односно изобразитељни антифони. Први антифон представља почетне стихове 103. псалма – Благосиљај душо моја, Господа, док се од другог антифона (145. псалам – Хвали душо моја Господа), задржало само појање химне „Јединородни Сине“, састава из VI века, из епохе Васељенских Сабора, који су утврдили тајну двоједине природе Христа као Богочовека. У символичком смислу, почетак Литургије представља почетак живота Исуса Христа, тако да почетни псалми означавају само време Његовог Оваплоћења. Химна Јединородни Сине, осим што указује на актуелност Оваплоћења Господњег, такође нас упућује и на време Христовог крштења на Јордану.

Трећи антифон, „блажена“, започиње молитвом разборитог разбојника: „Помени нас у Царству своме, Господе…“ (Лк. 23, 42), а састоји се из новозаветних стихова „обећања блаженства“ (Мт. 5, 3–12), која обећавају улазак у Царство Божије свима који презиру гордост света, његово непријатељство, неправду, нечистоту. Овим заветима започиње Спаситељева проповед на Гори, која се обраћа нишчима духом, жеднима правде, чистог срца, миротворцима, гоњенима због истине... Христос их назива „блаженима“, то јест онима који су пронашли највишу радост, највишу срећу. Блажена се изводе наизменично са тропарима из Октоиха и Минеја.

Приликом певања трећег антифона отварају се царске двери. У древности је том моменту одговарало уношење Јеванђеља у олтар, то јест улазак сабрања у храм, али иако се овај обичај задржао само у архијерејској Литургији (осим што Јеванђеље све време стоји на престолу), „вход са Јеванђељем“ свеједно се врши. Входовима је касније придружено символичко значење, тако да вход са Јеванђељем означава долазак Сина Божјег и силазак у свет ради проповеди Јеванђеља. Јеванђеље се уноси кроз северне двери; на амвон свештеник (или ђакон) стојећи лицем ка истоку, возглашава: „Премудрост, прости!“ то јест позива присутне да пажљиво слушају предстојећа читања. Када се Јеванђеље положи на престо, хор пева тропаре храма и празника. Овим се подсећамо светих у чијим се животима јеванђелско учење остварило.
Читању претходи молитва и певање Трисвете песме. Пошто се свештеник молио Богу да његов улазак (вход) у олтар буде вход светих анђела, то сада после входа слави Црква Господа трисветом песмом, којом га и анђели славе на небу, због чега се ова песма у старини звала и „анђеоском песмом“. За време певања анђеоске песме, свештеник у олтару седа покрај епископског престола (кад епископ служи он седи на престолу, синтроносу, и на тај начин символизује самог Господа, док свештеници који седе око њега символишу апостоле).

Потом ђакон позива на слушање прокимена, уводног тематског стиха, и на сâмо читање. Читање речи Божије један је од најстаријих елемената хришћанског богослужења. Оно је било обавезно још на молитвеним сабрањима у епохи Старог Завета. У I веку, „Писмо“ су за Цркву биле само старозаветне књиге. Али почетком II века њима су придружени и делови из „апостолских писама“, посланица. У данашње време, на Литургији се читају само новозаветни текстови. Најпре се чита одломак из „Апостола“, оног дела Библије који се састоји из Дела апостолских и Посланица. Апостол чита чтец, а Јеванђеље – свештеник или ђакон. Пред читање Јеванђеља пева се Алилуја. Рецитативно читање је древни обичај. Тако се читало или готово певало Писмо још у дохришћанским временима. Вероватно је и сâмо Јеванђеље изникло као књига, намењена за такво богослужбено читање. У старини, по примеру тумача Старога Завета, свештеник је говорио проповед, непосредно по завршетку читања Јеванђеља. Овај предањски обичај постепено замењује непредањско проповедање у време причешћивања свештенства.

Према овом делу који се састоји од читања, „чтенија“ Светог Писма, цео први део Литургије добио је назив „Литургија речи“, или „Литургија Јеванђеља“. Према црквеним Оцима, причешћивање (заједничарење) речју Божијом претходи причешћивању (заједничарењу са) телом и крвљу Христовим, а оба ова причешћивања јесу два начина нашег удеоничарења у Христу. Овај део носи назив и „Литургија оглашених“ јер су у старини оглашени, тј. они који су се припремали за крштење, присуствовали овом делу Литургије. За њих је јеванђелска поука, односно читање, чтеније, било од посебне важности.

По завршетку читања ниже се неколико јектенија – сугуба јектенија, на чије прозбе народ одговара троструким Господи помилуј, садржи молитве за Цркву, предстојатеља, народа, клир, за оне који приносе дарове. Потом се Црква моли за оглашене у посебној јектенији, да би их потом ђаконски возглас позвао да напусте богослужење. Оно што следи – Литургија Тајне, резервисано је само за посвећене, крштене. У старини су оглашени заиста напуштали Литургију.

Током молитве за оглашене, свештеник постепено отвара антиминс, припремајући на тај начин часни престо за пријем светих дарова. Други део Литургије, „Литургија Тајне“, или „Литургија верних“ започиње двема јектенијама и двема молитвама за верне. Пева се затим „Херувимска песма“ која позива присутне хришћане да – представљајући тајно херувиме, тј. упоређујући се тајно са херувимима и појући са њима животворној Тројици трисвету песму – одбаце сада сваку животну бригу, да не мисле ништа о имању, слави, уживању, него да достојанствено приме Цара
свих земаљских и небеских створења са оном чашћу којом га славе анђеоске чете на небу – појући Алилуја.

На крају првог дела Херувимске песме наступа свечани велики вход, вход са даровима, током којег се дарови са жртвеника преносе на часну трпезу, где ће бити освећени. Символички, вход представља улазак Христов у Јерусалим, страдање. Тада је Он дочекан песмом, а сада хор довршује појање Херувике. Символика постављања светих дарова на престо је врло развијена – само постављање представља распеће Исуса Христа на крсту, а сваки од сасуда је засебан символ: дискос – руке Јосифа и Никодима који су Га скинули са крста, путир – суд са крвљу која истиче из ребара, покривачи – погребна платна, воздух – стена на вратима гроба, тамјан – погребни мириси, часни престо и антиминс представљају гроб Спаситељев, а затварање двери и навлачење завесе – запечаћење гроба. Сви ови символи упућују на то да бескрвна жртва која се приноси на часном престолу не само да има исту снагу и вредност за верне као жртва принесена на Голготи, већ и представљају исту ту, јединствену, крсну жртву која је принесена и изнова се приноси за спасење света.

Све је припремљено за средишњу и најважнију литургијску молитву – молитву приношења, анафору. Остаје само да верни, сабрани у Христово име, пре него што узнесу молитву за претварање дарова, исповедају јединствену веру – читањем Символа вере, и да свештеници у име народа размене „целив мира“, у знак потпуног измирења пред наступајућим благодарењем – Евхаристијом. Молитву анафоре, „канон Евхаристије“, чита свештеник, а хор у име народа, у краткој, дијалошкој форми, одговара.

Овај дијалошки карактер анафоре, којим се подвлачи учешће целе Цркве у приношењу, умногоме је умањен тихим читањем молитава и продуженим химнама које покривају њихово трајање.

Заблагодаримо Господу – тим речима објављује свештеник почетак анафоре. Кратак, али суштински возглас позива на благодарење, на саму Евхаристију... Хор поје: Достојно је и праведно (клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој).

У то време свештеник у олтару чита захвалну молитву анафоре; у њој се прославља Творац, скривен у тајни, који је саздао свет и човека. Који ће узвести верне у небеску славу. Све створено – видљиви и невидљиви космос – слива се у општу осану: миријаде светила, небо и земља, планине и долине, цвеће и све што дише, људски род и зборови духовних сила.

Поново возглас: Победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи, и одговор народа – Свет, Свет, Свет, Свет Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе твоје; Осана на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама. Химна „Свет, свет...“ узета из виђења пророка Исаије (гл. 6), чула се још у општим молитвама старозаветне Цркве. Пажљиво је слушајући, ми, који стојимо сада у храму, као да се укључујемо у свечаност васељене, слушајући глас невидљивих сила, слушајући откуцаје срца свега створеног што се бесконачним током узноси ка подножју Безмерног и Неизреченог...

Свештеник говори речи којима дарови које смо ми принели постају даровање самог Христа свима нама. Црква се, кроз анамнезу, сећа речи установљења Евхаристије: Примите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова, и одговара – Амин, тако јесте. Свештеник – Христос, наставља: А тако исто и чашу по вечери, говорећи: Пијте из ње сви: ово је крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова, Црква одговара – Амин.

Ми смо на Тајној Вечери, у оном дому где се под покровом ноћи извршило закључење Новога Завета. Сам Исус стоји у том тренутку пред престолом. Свештеник подиже путир и дискос. Светлуца чаша благослова: „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све...“ Тело света, дело света, радост света. Тешки гроздови у винограду под бледим небом, златасто море пшенице. Тајна постојања, тајна живота. И у свему томе Бог...

Подигавши руке, свештеник узноси епиклезу – моли се Богу за ниспослање Духа на Цркву и на свештену трпезу, да Дух Свети дође и да учини „овај хлеб пречасним телом Христа Твога“ и вино у светој чаши „пречасном крвљу Христа Твога“, претварајући их, преизмењујући Духом својим Светим. Тајинство се извршило. Више нису просто хлеб и вино на престолу, они су – тајинска крв и тело Богочовека, који је дошао у свет. Олтар храма постаје истовремено и Сионска горница и Голгота...

За све то време хор поје евхаристијску химну: Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.

Црква се у овим тренуцима присећа свих светих и њиховог молитвеног заступништва и моли се Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију, на шта хор пева прослављање Богоматере: „Достојно је ваистину блаженом звати тебе Бодородицу...“

Канон Евхаристије је завршен, све је спремно за даривање Бога људима, за заједницу Бога и човека – Свето Причешће. Стојећи пред самим Богом, Црква се обраћа директно Оцу – молитвом Господњом, Оче наш – моли се за Хлеб над-суштни, за божанску храну, за вечни живот.

Свештеник потом говори: „Светиње светима“. Према речима једног црквеног Оца: „Светиње су предложени дарови, који су примили Светога Духа. Свети сте и ви који сте се удостојили Духа Светога.“

Завеса се затвара. Свештеник раздељује агнец на четири дела, од којих један одмах погружава у путир. После тога он и ђакон приступају примању Светих Тајни. После певања „причасног стиха“ и читања молитава пред причешће, царска врата се отварају и свештеник са чашом излази на амвон. Он чита молитву Св. Јована Златоустог: Верујем, Господе, и исповедам... Припадајући Трпези Господњој, верни склапају крстообразно руке на грудима и изговарају своје име, причешћују се часним телом и крвљу Господа Исуса Христа.

По завршетку причешћа, поју се захвалне песме – Видесмо светлост истиниту и Нека се испуне уста моја хвале Твоје, Господе. Благословивши народ, јереј по последњи пут износи Чашу, и сви се пред њом клањају. Свети дарови стављају се на жртвеник, антиминс се склапа, свештеник узноси захвалну јектенију. Показивање светих дарова народу символички представља последње показивање Исуса Христа ученицима, а подизање дарова са трпезе и враћање на жртвеник представља уздизање Господа на небо.

„У миру изиђимо“ – тим возгласом Литургија се завршава. Свештеник чита пред амвоном последњу (заамвону) молитву и врши „отпуст“ – општи благослов уз набрајање светих храма или празника. Верни прилазе свештенику како би целивали крст који се у време службе налазио на престолу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 82
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

  • Гости

Ја заиста морам од срца да похвалим пројекте који настају у Епархији нишкој! Толико инспиративно, толико садржајно и богато да само имам речи похвале!

 

Наравно, веома сам почаствован да је један од бивших админа на Поукама сада администратор сајта :)

 

Имате сву подршку.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

46755_422959144450128_299353628_n.jpg

 

Полуноћницом се зове богослужење монашког порекла које се врши отприлике у поноћ, одмах по устајању од ноћног сна. То је прво јутарње богослужење. Слично као повечерје понекад се врши у келијама. Тема овог богослужења је устајање од сна и учествовање у анђелском појању Богу, тако да је сасвим природно што се ово богослужење доводи у везу са васкрсењем мртвих (сан је слика смрти), Другим доласком Христовим, Страшним судом, причом о десет девојака са позивом на бдење и дочекивање Женика Христа, и садржи молитве за упокојене.

Главни њен садржај представљао је, од самог почетка, 118. псалам, непорочни (по почетној фрази Блажени су непорочни на путу...), те се стога полуноћница у рукописима назива и непорочни. Разлог због којег се овај псалам налази у служби полуноћнице јесте његова фраза У поноћ устајах да Ти се исповедам за судове правде Твоје (62. стих), као и његов погребни карактер, због чега се поје и приликом заупокојене службе.

Осим свакодневне постоји и посебна полуноћница за суботу и посебна за недељу. Поредак свакодневне полуноћнице изгледа овако:

ПРВИ ДЕО:

Благословен Бог...,
Царе небески...
Трисвето, итд.
50. псалам – Помилуј ме Боже
118. псалам – Блажени су непорочни на путу
Символ вере
Трисвето, итд.
Три тропара (Ево женик долази у поноћ, Дан онај страшни, Тебе необориву, у којима се спомиње Други долазак Христов)
Господи помилуј 40 пута
У свако време...
Молитва: Господе Сведржитељу...
Молитва: Тебе благосиљамо, Свевишњи Боже...

ДРУГИ ДЕО

(Међучас полуноћнице:)

Приђите да се поклонимо...
120. псалам – Подигох очи моје не гору
133. псалам – Ево сада благосиљајте Господа све слуге Његове
Тропари за умрле: Помени Господе; Дубином мудрости; Са светима; Благосиљам Те
Молитва за умрле: „Сети се Господе...“
Отпуст
„Помолимо се...“

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Адреса сајта је http://www.eparhijaniska.rs/bogosluzbeni-vodic

 

Линкове за појединачне садржаје немогуће је постављати нажалост али препоручујем да погледате садржаје на сајту због оргинално решене навигације и видео материјала који овде не могу пренети.

 

65259_423538994392143_1202928893_n.jpg

 

 

Јутрења је богослужење дневног круга које се обично врши на почетку дана, ујутро. Служење јутрења везано је за почетке хришћанства. Описао га је још Плиније, витинијски проконзул, у свом писму императору Трајану између 111. и 114. године. Јутрење је почињало ноћу, јер су хришћани у старини очекивали да ћe се Други Христов долазак догодити ноћу.

Јутрења символише почетак и прве зраке хришћанства. На јутрењу благодаримо Богу што нас је извео из таме ноћи на светлост, што је уништио заблуду ноћи и просветио нас сазнањем истине и светлошћу добрих дела.

Као и осталe службе дневног круга, и данашње јутрење је монашког порекла, односно његов поредак врши се по монашком типику, уз скраћења у парохијској служби. (Монашко) јутрење је садржајем најбогатије богослужење од свих (монашких) богослужења. Јесте, наравно, и прилично сложено, па зато тачно његово вршење не захтева само време, него и познавање Типика и искуство. Скраћивања, која су била неминовна у парохијској пракси, непоправљиво су осиромашила ово богослужење. Могућности учествовања народа у појању на јутрењу су незнатне. Само тропар, који је свима познат, може да поје цела заједница.

Постоје три врсте јутрења:
1) недељно јутрење
2) велико јутрење или јутрење са полијелејем (у склопу празничног или свеноћног бденија)
3) свакидашње јутрење.
Најједноставнију форму јутрења представља свакидашње јутрење, док је најсложеније велико, односно јутрење са полијелејем. Најупечатљивије разлике између ових служби равномерно су распоређене на почетку, у средини и на крају службе. Главни елементи јутрења са полијелејем, који га разликују од свакидашњег, управо су полијелеј (у средини) и велико славословље (на крају), док свакидашње има више елемената на почетку.

После уводног возгласа на свакидашњем јутрењу, свештеник кади цео храм, изражавајући мирисом тамјана наше спољашње и унутрашње осећање и жеље да се и наше молитве уздигну ка Богу као тамјан. Чтец чита својеврсну „вињету“ – двопсалмије, или царске псалме (19. и 20. псалам). Свештеник се за то време у олтару, у скраћеној сугубој јектенији моли за народ. Овим молитвама Црква изражава праву природу своје службе, а то је служба за спасење целог света и свег народа.

Јутрење са полијелејем (у склопу бденија), започиње без возгласа, који позајмљује почетној служби бденија – вечерњу. Оно такође нема царски део, већ почиње од шестопсалмија.

На почетку дакле, великог јутрења, са певнице се разлеже анђеоска песма, витлејемска благовест:

Слава на висини Богу,
и на земљи мир,
међу људима добра воља (Лк. 2, 14).

У храму се гасе светиљке, да би полумрак погодовао молитвеној усредсређености. Започиње читање шест псалама (шестопсалмије), обичај наслеђен из јудејске праксе јеванђелског доба. Тама у храму подсећа на ноћ Рођења Христовог, у којој, кроз шестопсалмије – као да у оном часу када је чуо о доласку Спаситеља у свет – човек разговара са самим собом.

Први псалам (3) – то је вапај душе, растрзане бригама, која само у Небеском Оцу види своју наду; у другом псалму (37) човек исповеда пред Богом своју греховну немоћ; трећи псалам (62) је глас мистичке жеђи; четврти (87) – песма муке и надања; пети (192) – химна благодарења; шести (142) изражава победу над злом.

У средини шестопсалмија свештеник погнуте главе чита дванаест молитава у којима приноси Господу благодарење за то што нам је подарио дневну светлост и тражи за себе и своју паству разна духовна добра.

Као и вечерње, тако и јутрење започиње великом јектенијом којој претходи шестопсалмије.

После ње чује се пјеније – Бог Господ нам се јавио; благословен је Онај који долази у име Господње, Бог Господ је дошао на земљу, и ми Га сретамо оним истим речима које је изговарао народ на свечаном Његовом уласку у Јерусалим (Мт. 23, 39). Бог Господ је стих из 117. псалма, из којег су узети и стихови (припеви) на Бог Господ. Стихови 117. псалма имају месијанску црту и дају нам живо предосећање спасења. Према томе, Бог Господ, као и анђеоско славословље Слава на висини Богу, веома јасно одражава
литургијску тему јутрења – јављање Месије, долазак на земљу Сина Божијег.

У наставку, после тропара који се певају после Бог Господ (тропари на Бог Господ), читају се катизме, делови псалама који су се слушали седећи. Две катизме праћене су малим јектенијама и песмама у част празника – сједалним. Пошто се прочита покајни 50. псалам, прелази се на најважнији део јутрења – канон.

На свеноћном бденију после катизми следује свечано прослављање љубави и милосрђа Божијег, полијелеј. Полијелеј почиње певањем, састављеним из стихова Псалтира („Хвалите име Господње...“). После кађења целог храма поје се величаније светоме или празнику и чита се Јеванђеље, а затим присутни прилазе да целивају икону и Јеванђеље. У спомен братских трпеза које су биле праћене помазањeм мирисним маслом, епископ (или свештеник) описује јелејем знак крста на челу оних који прилазе икони празника.

На овом месту се умножавају и елементи специфични за недељно јутрење. То су тропари после непорочних, сједални, ипакој, степени антифони, као и поглавља, перикопе из Јеванђеља.

Током целивања иконе (или после 50. псалма – на свакидашњем јутрењу), хор је започео певање канона.

Реч канон означава правило, образац, тако да канони представља песму сачињену по утврђеном обрасцу. Канон јутрења састоји се из девет „песама“, које су састављене по обрасцу девет библијских песама, са мотивима из Петокњижја, пророчких књига и Јеванђеља по Луки. Свака песма започиње ирмосом, краћом песмом која излаже тему, а завршава катавасијом (на празник), завршним ирмосом. Између њих су тропари. У складу са празником и временом црквене године, текст и мелодија се мењају.

Канон на јутрењу састоји се од неколико канона који се спајају у један, а различите врсте јутрења имају и различите поретке канона. На свакидашњем јутрењу читају се три канона, из Октоиха и Минеја (светоме дана). За понедељак су у Октоиху наведени покајнички и канон Бестелесним Силама, за уторак – покајнички и Јовану Крститељу, за среду и петак – Крсту и Матери Божијој, за четвртак – Светим Апостолима и Светом Николају. У суботу се као један од канона јутрења јавља канон престолном празнику храма. На недељном јутрењу чита се четири канона, а на јутрењу великих празника – два.

Читање канона на јутрењу подељено је у три дела. После 3, 6, и 9. песме чује се мала јектенија и кратке песме. После 3. песме канона изговара се сједални. После 6. песме бива кондак и икос. После 9. песме – ексапостилар или светилни.

Пре девете песме канона пева се позната „Песма Богородице“. Она је саткана из старозаветних псалама и прославља Бога, који је „скинуо силне са престола, и узнео смирене“ (Лк. 1, 46–55). Сваку строфу прати рефрен „Часнију од Херувима...“, као да одговара на предвиђање Деве Марије – „Од сада ће ме сва покољења звати блаженом“. На свакидашњем јутрењу се после 9. песме
обично поје Достојно је, након чега још следи мала јектенија и светилни.

Остало је да се пре краја јутрења отпевају хвалитни псалми, са стихирама на хвалите, односно – 148, 119, и 150. псалам, са припевима у виду не толико кратких песама на последњих неколико стихова. У овим псалмима се позивају сва жива створења и цела природа да хвале Господа: анђели, силе, сунце, месец и звезде, небеса, вода... Сваки стих ових псалама завршава се са алилуја – што на старојеврејском значи „хвалите Господа“, и отуда потиче њихов назив.

Последња битна разлика очекује нас пред сам крај јутрења. На свакидашњем јутрењу, после хвалитних стихира чита се мало славословље после којега се певају стиховње стихире у којима се прославља успомена тог дана или светих догађаја. У празничној верзији јутрења нема стиховних стихира, већ је завршетак обележен величанственим стиховима великог славословља.

Некада се јутрење на свеноћном бдењу завршавало свитањем. Тек што би се мрак ноћи разишао, предстојатељ би ускликнуо: Слава Теби, који си нам показао светлост! Сигурно је да је та молитва на изласку сунца постојала на самом почетку II века. Помиње је гувернер Витиније у свом извештају цару Трајану.

Нехотице замишљамо периферију античког града, стене, старе споменике, који се указују у предјутарњем сумраку, и гомилу хришћана који чекају излазак сунца. И ево над крововима кућа и над боровима блескају први зраци...

Није ли се и Он тако јавио у свету, рекавши о себи: Ја сам Светлост свету?
Слава Теби који си нам показао светлост!
Све до данас у храмовима одјекује песма раних хришћана: Слава Богу на висинама... То је велико славословље, које се може назвати бисерним зрном целог чина јутрења.

Јутрење се завршава двема јектенијама и благосиљањем народа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

http://www.eparhijaniska.rs/bogosluzbeni-vodic

 

382246_423985961014113_316305714_n.jpg

 

Постоје четири службе часова: 1, 3, 6. и 9. час. Сваки од њих је састављен од три псалма, тропара, Трисветог итд., и једне молитве. Учешће свештеника је сведено на минимум. Часови се данас и у манастирима читају без појања. У манастирима који држе тачнију праксу, први час се спаја са јутрењем, трећи и шести се врше после кратког прекида, а девети час се спаја са вечерњем. Девети час се односи на прошли, а вечерње на наступајући дан. У парохијским храмовима се часови читају само у току Велике Четрдесетнице и врше се у континуитету између јутрења и вечерња.

Првобитно су часови довођени у везу – не само формално, него и суштински – са часовима дана којима одговара сваки од њих, односно служени су у дотичне часове дана, са којима је повезана и тема сваког од њих:

Први час вршио се у први час дана (око 7 сати ујутру – један сат после изласка сунца) и имао је као тему почетак дана, долазак чулне светлости и, у пренесеном смислу, долазак Христа – „Светлости истините“ – у свет.

Трећи час (9 сати ујутру) се доводи у везу са почетком дела људских и ниспослањем Светога Духа на дан Педесетнице које се догодило у овај час.

Шести час (12 сати, подне) доводи се у везу са средином дана и Распећем Господњим, које се догодило „око шестога часа“.

Девети час (3 сата поподне) се односи на крај дана и крсну смрт Господњу.
Сви часови имају исти поредак, али сваки од њих различит садржај. Њихов заједнички поредак је следећи:

„Приђите да се поклонимо...“ (трипут)
Три псалма
„Слава Оцу...“, тропар
„И сада...“, богородичан
Прокимен
Трисвето – „Пресвета Тројице“ – „Оче наш...“
Кондак
„Господе помилуј“ (40 пута)
„У свако време...“
„Господе помилуј“ (трипут)
„Часнију од херувима...“
„Боже, сажали се на нас...“
Молитва часа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

http://www.eparhijaniska.rs/bogosluzbeni-vodic

541514_436634623082580_1433322137_n.jpg

 

 

Вечерњe је почетак, прво богослужења дневног круга и служи се увече, према јудејском рачунању времена, у којем дан почиње од вечери.
 
Смисао вечерња јесте захвалност за протекли дан и молитва за освештање наступајуће ноћи. Символички, вечерњe представља стварање света и бригу Божију за створења, човеков пад, изгнање из раја, али и долазак Спаситеља на свет и сву икономију спасења. У структури вечерња огледа се цела историја спасења – од стварања света до јављања Христа. У целини, њено последовање посвећено је Христу као „Светлости света“.
 
Као и остале службе дневног круга, вечерњe је монашког порекла, односно његов поредак уређен је монашким типиком. Врши се свакодневно и у парохијама, али са извесним скраћивањама због недостатка времена. Генерално, изоставља се катизма у радне дане, изостављају се стихови после „Господи возвах...“
 
Вечерње је богослужење које хармонично обједињује Псалтир и црквено песништво, читање и појање, учествовање свештеника и појање хора. Има, штавише, и читања из Старог Завета у празничне дане. Дужина богослужења је умерена, а поредак није компликован. Из тог разлога ни његово редуковање у парохијској употреби није било велико.
 
Постоје три врсте вечерњих служби: мала, велика и свакидашња. Будући да се велико вечерње, у саставу свеноћног бденија, служи у каснијим часовима, у време уобичајено за вечерње служи се мало вечерње. (Мало вечерње никада се не служи у парохијама). Свакидашње вечерње служи се у обичне дане када није предвиђено служење великог вечерња, односно свеноћног бденија.
 
Најуочљивије разлике између свакидашњег и великог вечерња су следеће: велико вечерње почиње кађењем и возгласом Слава светој..., певају се 103. псалам и Блажен муж, врши се вход, бива и литија у нартексу, а после стиховњих стихира благосиљају се хлебови (петохлебница).
 
Сам чин вечерња (у свакидашњој форми) започиње предначинатељним, претпочетним, 103. псаламом, који прославља Бога-Творца: „Благосиљај, душо моја, Господа! Господе, Боже мој, узвисио си се веома...“ Монументално, свечано, оно читавим својим склопом као да одашиље дисање природе, њену многообразност. Овде све: и пламен света – слуга Предвечнога, и ветрови, и горе и животиње у шумама, и коначно – човек, излазе „ујутро на дело своје“... Основно осећање псалма је благодарност и усхићење душе, која созерцава величанственост створеног света.
 
На свакидашњем вечерњу псалам се чита, а када га поју у навечерје недеље или празника, тада се отварају царске двери. Свештеник кади цели храм, и црква се испуњава миомирисом тамјана.
 
Одмах потом царске двери се затварају. То символички означава грехопад, којим је између човека и Бога подигнута преграда. Људи су се, у накнаду за то што су хтели да буду као богови, нашли у тами и, спознајући своје одступништво, призивају Творца у помоћ.
 
За време разлегања препочетног псалма свештеник тихо чита 7 светилничних молитви у којима се слави Бог који живи у неприступној светлости. Њихов назив подсећа на паљење свећа при доласку сумрака. Ово је и најава доласка „Светлости истините“, јединственог посредника за пало човечанство, Христа, којег символише свештеник.
 
Даље се разлеже велика јектенија – прва јектенија сваке службе. Ђакон изговара гласно молитве, по тематици сличне светиличним. Тај моменат се може упоредити с Адамовим плачем пред затвореним вратима раја.
 
Одмах после велике јектеније на вечерњу се чита обична катизма – група псалама која се слуша седећи – она која је одређена да се чита у дати дан седмице. Почетак читања Псалтира пада на почетак богослужбене седмице, због чега после недељног свеноћног бденија слушамо стихове псалама 1. катизме: Блажен муж. Блажен човек, који не иде на сабор неправедних... Јер зна Господ пут праведних и пут неправедних уништиће. Она није прва само формално, већ и по садржају – у њој се налазе месијански псалми, односно они псалми који могу да буду сврстани у пророштва или да буду повезани са Господом Исусом Христом и чином спасења људског рода, које је Он извршио на земљи.
 
Иза мале јектеније следе стихови 140. псалма, Господи возвах. Они Богу изражавају човекову тугу, жељу да му служи од свег срца. Уместо дарова на олтару он приноси Богу своје молитвено уздисање.
 
Господе, Теби завапих, услиши ме...
Почуј глас мољења мога...
Нека се уздигне молитва моја, као кâд пред Тобом,
Дело руку мојих – жртва вечерња.
 
Поново се врши кађење целе цркве и певају се стихире, химне које се односе на празник или светога тог дана. Стихире у суботу завршавају се догматиком, богородичним који посвећује у тајну јављања Богочовека у свету.
 
У време певања догматика започиње вечерњи вход или вход са кадионицом. Свештеник и ђакон са кадионицом излазе из олтара кроз северне двери. Вечерњи вход символизује Богооваплоћење, долазак Христа Спаситеља у свет, свештеник символизује Христа, ђакон – Јована Претечу, свеће – духовну светлост коју је Господ донео на земљу. Кадионица приказује наше молитве које се кроз посредништво Господа Искупитеља, као тамјан, узносе ка престолу Божијем. Вход изражава делом оно што догматик изражава речима. Вход је најсветији тренутак вечерња.
 
Као одговор на откривање тајне Богооваплоћења, хор почиње да пева изванредну древну химну Светлости тиха, једну од кључних песама вечерња, која потиче из II или III века. У њој нема никаквих молби, чак су похвала иблагодарење изражени прикривено. То је текст созерцавајућег карактера, који нас од светлости залазећег сунца уздиже до размишљања о Христу, Светлости Неугасивој и Незалазећој. У њему се Господ назива Светлошћу тихом – Светињом славе Бесмртног Оца Небеског. На свакодневном вечерњу нема входа са кадионицом, а Светлости тиха би требало да чита настојатељ.
 
Потом следи читање из Старог Завета (паримије), коме претходи стих из Псалтира (прокимен, претходни). У наше време, паримије се читају једино пред велике празнике, али прокимен после входа увек се произноси. Вечерњих прокимена има седам, за сваки дан у недељи по један.
 
После прокимена и јектеније пева се још једна песма древне Цркве: Удостој, Господе, да се вечери ове сачувамо од греха... и следује четврта јектенија.
 
У навечерје великих празника (на великом вечерњу) за њом следи литија (од грч. „лити“ – усрдна молитва), обред наслеђен из манастирâ Палестине и Свете Горе. У старини се састојао од процесије ка светињама обитељи, која је касније замењена изласком у припрату (западни део храма). У светињама су се молили за живе и умрле, и затим се савршавала братска трпеза, пре које су освећивани хлеб, вино и уље. У савременој литији сачувало се само то освећење – петохлебница, чин благосиљања хлебова. У чину петохлебнице освећује се пет просфора, у спомен пет хлебова којима је Господ нахранио пет хиљада људи.
 
Између литије и петохлебнице (ако их има) поју се стихире на стиховње. Оне се називају тако зато што испред себе
имају стихове, одабране из разних псалама и других књига Светог Писма, који одговарају датом празнику или спомену светог.
 
После стихира на стиховње чује се молитва Светог праведника Симеона Богопримца: Сада отпушташ. Ова молитва најјасније одражава тематику вечерња – очекивање Спаситеља. Молитва Светог Симеона изговара се на крају службе и подсећа на најважнији тренутак у човечијој историји – окончање старозаветног времена и почетак времена новозаветног, на сусрет Старог и Новог Завета.
 
После Трисветог и Оче наш, пева се отпуститељни тропар, у којем се укратко излаже суштина прослављаног догађаја или похвала прослављаном светом.
 
На крају великог вечерња пева се Нека буде Име Господње благословено од сада и до века и део 33. псалма: Благосиљам Господа за сва времена. Завршава се благословом, без отпуста, пошто се наставља јутрењем. Свакидашње вечерње има велики отпуст.
 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...
ВЕЛИКОПОСНА ВЕЧЕРЊА

 

Има одређене особености које су или резултат специфичности самог периода Четрдесетнице или древности, односно чињенице да су у периоду Великог поста сачувани одређени древни елементи који се нису могли развити због свештености овог периода. По икономији не врши се у своје право време, односно увече, него ујутру после часова. Особености ове вечерње, у поређењу за празничном и обичном, јесу следеће:

 

После деветог часа и изобразитељне почиње вечерње. Чита се 18. катизма (Ка Господу), на Господи возвах... певају се стихире дана изТриода и Минеја, нема входа, два читања из Старог Завета (Књига Постања и Приче Соломонове), на стиховње прво се поје стихира из Триода (двапут). Карактеристична црта великопосне вечерње је њен крај. После Сад отпушташ се наместо обичних тропара поју Богородице Дјево..., Крститељу Христов ... итд., а наместо сугубе јектеније се 40 пута чита Господе, помилуј, затим молитва Небески Цар и молитва Светог Јефреме Сирина са поклонима до земље. Отпуст има посебне елементе који се говоре само током Велике Четрдесетнице (Пресвјатаја Тројице, Jединосуштнаја державо... итд.).

 


 

426453_444032515676124_256387379_n.jpg
Link to comment
Подели на овим сајтовима

2766_445435442202498_1520104605_n.jpg

 

ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА
http://www.eparhijaniska.rs/bogosluzbeni-vodic

Литургија на којој се заједница причешћује претходно освештаним светим даровима. Зато се Литургија Пређеосвећених Дарова разликује од Литургије Светог Јована Златоустог и Литургије Светог Василија Великог по томе што на њој нема приношења (проскомидије) и освештања светих дарова (канона Евхаристије).

Литургија Пређеосвећених Дарова води порекло из првих векова хришћанства, али може се претпоставити да је њену коначну редакцију у писменом виду дао римски папа Свети Григорије Велики (590–604). Ова Литургија припада византијском литургијском типу. Поред овога, сачуван је и чин Литургије Пређеосвећених Дарова Светог Апостола Јакова.

Служи се само у дане Великог поста. Циљ њеног установљења састоји се од тога да се верни не лише могућности причешћа телом и крвљу Христовом у обичне дане Великог поста, када се по Типику потпуна Литургија не служи.

Литургија Пређеосвећених Дарова служи се током читавог Васкршњег поста, у сваку среду и петак првих шест седмица поста, у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, уторак и среду током Страсне седмице. Не служи се суботом и недељом током Великог поста, када се служе Златоустова и Василијева Литургија.

Свети дарови за Литургију Пређеосвећених Дарова освећују се раније, на претходној Литургији Светог Јована Златоустог или Василија Великог. Зато се, поред једног уобичајеног
агнеца, на проскомидији припремају још два или више агнеца (у зависности од тога колико Литургија Пређеосвећених Дарова треба одслужити). Припремљени свети дарови полажу се у нарочито за то одређени кивот („хлебоносац“), који обично стоји на светој трпези и ту се чува до дана када треба да се служи Литургија Пређеосвећених Дарова.

Чин Литургије Пређеосвећених Дарова састоји се из вечерња и Литургије (могло би се рећи да ово богослужење представља вечерњу службу после које следи причешћивање). Што се тиче служења ове Литургије увече (како је Типиком прописано), најновији обичај (њено служење ујутру) потпуно је потиснуо исправни древни поредак. Од времена турског ропства постепено је превладао обичај да се ова Литургија служи ујутру, са свим осталим богослужењима која јој претходе (полуноћница, јутрење, први, трећи, шести и девети час, изобразитељна). И даље је спојена са вечерњем, као што то одвајкада предвиђа литургијски чин, али само формално. Заслужују похвалу покушаји који се чине у последње време да се време њеног служења врати на вечерње часове, као што је некада било, јер би на тај начин целодневни пост задобио смисао.

Литургија почиње од обичног возгласа „Благословено Царство“. Након њега се врши поредак вечерња: чује се почетни 130. псалам, пред царским дверима свештеник чита светилничне молитве. После читања 103. псалма изговара се велика јектенија, прва јектенија сваке службе, и поје се 18. катизма: „Ка Господу је свагда усмерена туга моја…“

За време читања 18. катизме врши се битно свештенодејство: пређеосвећени агнец се са престола, где се чувао у дарочуварци, преноси на жртвеник.

На почетку првог антифона свештеник вади из дарочуварке пређеосвећени агнец и полаже га на дискос.

За време другог антифона свештеник кади престо с агнецом.

За време трећег антифона свештеник, учинивши поклон до земље пред светим даровима, подиже дискос са светим агнецом и преноси га на жртвеник, улива у чашу вино с водом и прекрива свештене сасуде покривачима. У том часу је умесно извршити поклон до земље.

Након завршетка катизме следи појање „Господи возвах“ са Стихирама. На Литургији Пређеосвећених Дарова се свагда поје десет стихира. На „Слава, и сада“ отварају се царске двери и врши се вечерњи вход. У оним случајевима када се на Литургији Пређеосвећених Дарова чита Јеванђеље (у дане празника и у прва три дана Страсне седмице), вход се савршава Јеванђељем.

После „Светлости Тиха“ изговара се прокимен из Триода и читају се две паримије. У дане Свете Четрдесетнице прва паримија је свагда из Књиге Постања јер приказује човеков грехопад и његове погубне последице. Друга паримија се узима из Књиге Прича која приповеда о Божанственој премудрости, коју би требало да траже грешници који се кају, ако уистину желе да поправе своје грешно живљење.

После читања прве паримије изговара се још један прокимен и врши се свештенодејство које нема аналогије и паралеле у другим службама. Узевши обема рукама кадионицу и свећу на свећњаку и окренувши се ка западу, према народу, свештеник изговара: „Светлост Христова просветљује све“. Тим возгласом као да показује да су праоци и пророци, чији су списи управо читани, и још ће бити читани, били просветљени том истом Божијом светлошћу, која и сада, кроз Искупитеља који је њима објављен и који се јавио у свету, просветљава све. Они који се моле чине поклон до земље. Ово свештенодејство се историјски објашњава древном традицијом: на изласку оглашених из храма, њих су осењивали запаљеном свећом, као знамење благодатне светлости Христове, коју је требало да добију на светом крштењу на крају Великог поста (обично на Велику суботу).

Потом се чита паримија из Књиге Прича.

Надаље се разлеже чувени део Литургије Пређеосвећених Дарова: појање стихова 141. псалма са припевом на сваки стих: „Нека се уздигне молитва моја…“

По Уставу, чтец или свештеник, стојећи пред царским дверима, поје те стихове, а народ – припев после сваког стиха. Према томе, то појање је слично појању великог прокимена. У певачким књигама оно се тако и називало – „Велики прокимен“. За време појања „Нека се уздигне“, Устав одређује да се пада на колена.

Затим се савршавају велики поклони уз молитву Светог Јефрема Сирина „Господе и Владико живота мог“.

У дане празника на том месту службе читају се Апостол и Јеванђеље. Ако Јеванђеље није читано, следи обични поредак Литургије: изговара се сугуба јектенија, јектенија за оглашене и две јектеније верних.

Од средине крстопоклоне недеље за оне који се припремају да приме свето крштење за ову Пасху изговара се посебна јектенија.

На великом входу се наместо Херувимске песме поје посебна песма „Сада силе небеске с нама невидљиво служе: ево улази Цар славе, ево се Жртва тајна извршена приноси, с вером и љубављу приступимо, да будемо причасници живота вечног: Алилуја, Алилуја, Алилуја“.

За време преношења Божанствених Тајни чине се поклони до земље. У Уставу се говори: „Када се преносе Божанствене Тајне, сви људи поклоњење богодолично, и појци, ничице пали, Христу Богу у Тајнама Суштом творе, јер је извршено пређеосвећено“.

Потом се изговара молитва Светог Јефрема Сирина, уз три поклона до земље, и затварају се царске двери. Завеса се навлачи само до пола. Тај чин указује да се врши непотпуна Литургија.

Будући да на Литургији Пређеосвећених Дарова нема освећења дарова, након великог входа одмах следи припрема верујућих за причешће. Ђакон изговара ону исту прозбену јектенију која се изговара и на потпуној Литургији пред „Оче наш“. На њој се ђакон моли „За предложене и пређеосвећене часне Дарове“. Символа Вере нема, зато што се
већ чуо на изобразитељним. Даље следи „Оче наш“ и све остало по обичном поретку, као и на потпуној Литургији. Међутим, узношења Агнеца нема, јер је оно већ било на потпуној Литургији. Свештеник се само дотиче Хлеба са дубоким поштовањем и страхом Божијим, и објављује: „Пређеосвећена Светиња светима“. Пре тога се навлачи друга половина завесе.

Потом следи причешћивање свештенослужитеља. У то време се поје причасни „Окусите и видите, како је благ Господ: Алилуја, Алилуја, Алилуја“.

Затим се отварају царске двери и почиње причешћивање народа. Ђакон износи Свету Чашу с обичним возгласом: „Са страхом Божијим и вером приступите“, док хор наместо „Благословен који иде“ поје: „Благосиљам Господа за сва времена, похвала Њему је у устима мојим“.

На Литургији Пређеосвећених Дарова бебе се не причешћују зато што не могу да прогутају честицу тела Христовог.

За време причешћа, као и обично, поје се „Тело Христово примите“.

После свештениковог благосиљања „Спаси, Боже, људе своје...“ хор поје: „Хлеб Небески и Чашу живота окусите, и видите како је благ Господ, Алилуја, Алилуја, Алилуја“.

Надаље, уз возглас „Свагда, сада и увек...“ следи последње појављивање светих дарова и појање „Нека се испуне уста наша...“ Ђакон изговара обичну благодарну јектенију након причешћа: „Са страхом примите...“

Заамвона молитва Литургије Пређеосвећених Дарова је посебна, и започиње речима: „Владико Сведржитељу...“ У њој свештеник моли Бога да нас удостоји „да се подвигом добрим подвизавамо, пост да савршимо… главе невидљивих змија да потучемо… и неосудљиво да достигнемо да се поклонимо светом Васкрсењу“.

Народ поје: „Амин“, и „Да буде име Господње“. Потом се чује 33. псалам „Благосиљам Господа…“, па следе обична молитвословља која се изговарају на крају Литургије.

У Велику среду се после „Да буде име Господње“ чита молитва преподобног Јефрема Сирина: „Господе и Владико“ са три поклона до земље.

На отпусту се спомиње Свети Григорије Двојеслов, папа Римски и свети двају дана – прошлог и следећег. На пример, у петак ће се помињати свети чији је спомен пао у петак и у суботу. То је повезано са тим што вечерње, на којем се савршава Литургија Пређеосвећених Дарова, носи гранични карактер, завршава један богослужбени дан и започиње следећи.

Мали типик, стр. 55-58.
Литургија пређеосвећених дарова, 
Опште појање, стр. 426-452

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 5 months later...

Може ли неко да ми да линк гдје стоји поредак одговарања појаца који се врши при Светој Тајни вјенчања? 

Хвала! 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 9 months later...

Може ли неко да ми да линк гдје стоји поредак одговарања појаца који се врши при Светој Тајни вјенчања? 

Хвала! 

evo ovo moze da pomogne

https://www.pouke.org/forum/topic/15963-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%BC-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%BE%D0%BC/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Агапе (грч. ἀγάπηљубав, посебно новозаветна, „хришћанска љубав“), гозба љубави, заједнички братски оброк првих хришћана (1 Кор. 11, 20–34) који се практиковао као увод у слављење Евхаристије, у спомен и по угледу на Христову последњу пасхалну вечеру на којој је Господ установио Свету тајну Евхаристије. Агапе (и Света Евхаристија) су одржаване у вечерњим часовима, а њиховим нестанком, у IV веку, Света Евхаристија је пренета на јутро или подне. У IV веку сабори у Картагини и Лаодикији забранили су агапе у црквама због злоупотреба које су се том приликом догађале. После тога се тај обичај пренео на гробља; касније је на Западу напуштен, а на Истоку се у измењеном облику, уз утицај паганског култа, сачувао до данас као гробљански обичај. Видљиви остатак агапа можемо наћи у вечерњем богослужењу, у обреду благосиљања хлебова, петохлебници. Агапом се назива и васкршња вечерња служба која се одржава у рано поподне Васкршње недеље. Верни изражавају братску љубав, размењујући целив љубави, у част Васкрслог Христа.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Агнец (цсл. јагње, грч. ἀμνός), свети хлеб, средишњи је део прве просфоре која се припрема на проскомидији, крстолико означен грчким словима ИС XC НИ КА (Исус Христос побеђује). Агнец се копљем исеца из просфоре, полаже на дискос и приноси на Евхаристији, како би постао тело и крв Хрмистова од којих се верни причешћују. Символички, агнец представља Господа Исуса Христа, који као јагње узима грехе света на себе, приноси се на жртву и страда ради спасења света. Жртвени карактер агнеца као символа огледа се и у поступцима и речима свештеника и ђакона. На ђаконове речи: Жртвуј, владико, свештеник копљем крстолико расеца агнец, представљајући тиме заклање – смрт Спаситељеву на крсту, и при том говори: Жртвује се Јагње Божије, које узима грех света, за живот и спасење света.

 

                                                                 Agnec1.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 / 24

    Акатист (грч. Ἀκάθιστοσне седећи, стојећи), химна благодарности. Православна химнографија познаје акатисте посвећене Светој Тројици, Часноме Крсту и неким светитељима. Акатист најшире употребе јесте онај посвећен Пресветој Богородици, „Возбраној Војеводје“ (Заштитници Цариграда); ово је ремек дело византијске литургијске химнографије. Овај акатист има облик поеме сачињене од 24 икоса и кондака, а сваки икос сачињен је од прозби сачињених од дванаест стихова (подобно опису из Откр. 12), и завршава се узгласом: „Радуј се Невесто, неневесна!“ Ова химна има за основ кондаке које је испевао Св. Роман Слаткопојац (491–560), ђакон у Бејруту и Цариграду, а приписује се патријарху Сергију (између 610. и 638. г.). Византијски философ Михаило Псел (XI век) приписује овај акатист Георгију Писидијском, библиотекару Свете Софије, који га је, наводно, саставио 629. године, у доба Ираклија, поводом византијске победе над Аварима који опседаху Цариград, победе која је приписана Пресветој Дјеви („Благодаримо Ти за победу“). Овај догађај представљен је у иконографском облику у 24 сцене на западним зидовима пронаоса. Особито се пева у суботу која претходи петој недељи васкршњег поста.

    Овај акатист даје богослужбену потврду учењу о Дјеви Марији као Пресветој Богородици – Θεοτόκος, које је потврдио Трећи Васељенски Сабор у Ефесу (431), као и другим начелима православне христологије и теотокологије утврђеним у V и VI веку.

     

                                                                      li6313_k1.gif

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...